ELDORADO ILI PALANKA
Odavno se kanim da napišem nešto o Zlatiboru, jer se o toj planini ili gradu na planini, kako ga sve češće nazivaju, poslednjih godina vanredno mnogo piše, i lepo, i ružno… Još kada je politika umešala prste, nema tog pametnjakovića koji nije našao za shodno da svojim mudrim mislima doprinese svetskoj baštini genijalnih ideja. S obzirom da sam poslednjih par godina, sa mojom lepšom polovinom, prešao pešice preko 2.000 kilometara, od toga barem 2/3 po zlatiborskim putevima, puteljcima, brdima i uvalama, računam da, za razliku od većine, dovoljno poznajem materiju o kojoj bih pisao, pa bi bilo logično da i ja, po principu, kud svi Turci, tu i mali Radojica, prozborim koju, međutim, nikako nisam mogao da defiišem polaznu tačku, a kada nema uporišta, onda tekst ne može imati puno smisla. I, iskren da budem, nisam ni sada siguran koji je to presudan razlog, zbog kog iz godine u godinu dolazi sve veći broj turista i investitora na Zlatibor, pre će biti da je čitav niz faktora u poslednjih nekoliko decenija doveo do toga da je ta visoravan postala, i bukvalno, Eldorado. Ne preterujem, svako ko provede „gore“ nekoliko dana, uveriće se i sam da je Eldorado upravo adekvatan pojam za ono što se na Zlatiboru dešava. I da stvar bude čudnija, sve što se moglo čuti za srpski Eldorado je – tačno. I – ništa nije tačno.
Dakle, svi su u pravu i niko nije u pravu. Gomila suprotnosti na jednom mestu. Naravno, niko ne spori prirodne lepote Zlatibora, a najviše ih ističu upravo oni koji nisu odmakli dalje od ugostiteljskih bašti podno Obudovice (Obudojevice). Najviše se kritikuje urbanistički haos, ali upravo taj građevinski metež i privlači sve veći broj gostiju. Možda ovo zvuči kontradiktorno, ali nije, ko imalo poznaje psihologiju naroda. Svaki narod, što siromašnije i teže živi, ima potrebu da poseti neko mesto gde može da se oseća „bogovski“. U Americi je to Las Vegas, a u Srbiji – Zlatibor. Upravo je to i najbliže poređenje. Naravno, nije Zlatibor kockarska Meka, ali me ne bi začudilo da vremenom i to postane. Na Zlatiboru se toliko gradi, da se čini kao da svaki suvišni dinar u Srbiji iste sekunde završi u nekoj od stotine novih blještavih zlatiborskih građevina. Kada čovek šeta ulicama u krugu od par kilometara od centra, na sve strane bruje mešalice, pikameri, bušilice, kranovi, dovikuju se radnici, teški kamioni užurbano raznose građevinski materijal i prašinom zatrpavaju ponekog slučajnog pešaka… Buka je nesnosna od ranih jutarnjih sati do mraka, tako da, ako ste mislili da se stvarno odmorite i duže odspavate, onda ste pogrešili planinu. Ulice, kojima ste prošli pre samo godinu dana, teško ćete prepoznati, jer se ruše gomile vrlo pristojnih kuća, a na njihovo mesto, u rekordnom roku dolaze stambeni objekti od 5-6, pa i više spratova. Na sve strane vise natpisi „prodaje se apartman“ sa obaveznim brojem telefona, urbanizacija je dobrano zahvatila i do skora potpuno zabačene krajeve, kao što je visoka Zova, primera radi. Čak se i mi, koji smo prepešačili bukvalno svaki metar bližeg i daljeg centra, iznenadimo kako bukvalno za šest meseci nikne nova zgrada i potpuno promeni krajolik. Naravno, gde nikne nova zgrada, nestane i po desetak četinara, često i više, onu prepoznatljivu zlatiborsku kombinaciju kamena i zemlje zamene kupljeni busenovi najzelenije zelene trave, što ume da probudi nostalgiju i setu, ali, mora se priznati, i ta zimzelena trava stvarno izgleda lepo. Naravo, ta ekspanzija je dovela i do ogromnih problema. Stvarno nije prijatno kada prolazite pored, praktično otvorene kanalizacije, od koje se širi nesnosni smrad, a tek da ne pričam kako je, potpuno, uništen Crni Rzav, ali, čim odmaknete dalje, odmah vam pažnju privuče neka druga velelepna građevina, pa se na te neprijatnosti brzo zaboravi. Zaista, ta neverovatna građevinska ekspanzija oraspoloži svakoga, posle par provedenih dana, čovek zaboravi na sopstvene muke i učini mu se da je Srbija dobro mesto za život… I to je upravo to, jeste da su zgrade bukvalno metar jedna od druge, jeste da centar više liči na centar nekog velegrada, a ne planine, ali je upravo to ono zbog čega se i dolazi na Zlatibor. Svako želi da se barem malo očeše o tu zvezdanu prašinu, oni koji imaju para, grade luksuzni apartmane, a oni koji nemaju novce, gledaju širom raširenih zenica kako niču te blještave zgrade i već planiraju da naredne godine za 20-30 evra baš taj apartman iznajme na jednu noć. Dva prenoćišta su već ozbiljnija investicija… Svako razuman će se zapitati, pre ili kasnije, kuda sve to ide, kakav crni Beograd i obala Turske, zar je moguće da postoji ekonomska računica, kome se izdaju te hiljade i hiljade apartmana koji niču skoro svakodnevno, ali, teško je na takva pitanja dati suvisli odgovor. A, sa druge strane, zašto bi lupali glavu oko toga, svako ima pravo da svoj novac troši po sopstvenom nahođenju, pa i da ga baci, ako mu je volja. Doduše, svo to blještavilo neminovno dovede do toga da se zapitamo, pa zar je moguće da su svi tako pametni, uspešni i bogati, i imaju pare da grade tolike objekte, a ja ne mogu ni pokvarenu kvaku u kući da zamenim, ali, tako je to u ovom društvu seljaka na brdovitom Balkanu….
A šta sa onima koji, izvinjavam se na pitanju, preferiraju prirodu, koji bi da šetaju? Da beru nekad čuvene zlatiborske narcise? Kome je do šetnje, ima gde da šeta, ono jeste da je potrebno mnogo više vremena da se udalji od urbanog dela, ali su asfaltirani putevi i nova udobnija kola doveli do toga da su nekada zabačena zlatiborska sela postala lako i brzo dostupna. Pre koju deceniju Ljubiš i Rožanstvo niko ozbiljno i nije računao u Zlatibor, ista je stvar sa Jablanicom i Semegnjevom, a Sirogojno su, baš kao i Tripkovu, svi više računali kao deo užičke opštine, ali danas je sasvim druga pesma. Očas posla se stigne od Trčinoge do Vodopada u Gostilju, pa kod Baja u Mačkat ili, suprotno, na pastrmku kod Pećinara, i u svakoj kafani se, pod obavezno, napravi po selfi, da ceo svet vidi kako se fenomenalno provodimo na Zlatiboru…. Ako nema selfija, kao da nisi ni bio…
Međutim…
Staro srpsko demokratsko pravilo glasi – tamo gde nema glasača, nema ni asfalta, što onima koji vole avanturu mnogo i ne smeta, još lepše je biciklom ili peške ići starim seoskim putevima i prečicama, ali itekako smeta što nema putokaza, mnoga sela, toponimi i vrhovi uopšte nisu obeleženi, što je katastrofalan i nedopustiv promašaj, čak i za male turističke centre, a nekmoli za giganta kao što je Zlatibor. Pričam sa jednim drugom, pa mu kažem da sam šetao po Žabljaku i Durmitoru gde postoji hiljade obeleženih staza i putokaza i zato tu dolazi neverovatan broj stranih turista, a na Zlatiboru nema, ama baš nijedne, čak ni naznačene pešačke staze. Zeza taj moj prijatelj, pa kaže, baš briga Zlatiborce, oni razvijaju kafanski turizam, ja mu rekoh, ma da, zlatiborska posla, što da pišu nazive i putokaze, računaju ljudi, kada oni znaju kako se šta zove i kuda idu, logično da znaju i svi ostali…
Šalu na stranu, stvarno je neshvatljivo da toliko godina postoji turistička organizacija i nisu našli za shodno da propisno obeleže makar jednu stazu i pokušaju da dovedu turiste, a ima takvih, verovali ili ne, kojima smisao života nije u fotkanju mobilnim aparatom dok ispijaju kafe u ugostiteljskim baštama u centru. To je pogotovu bitno baš zato što je centar Zlatibora zatrpan građevinama i onaj ko želi da vidi makar malo prirode, mora da se vere po prilično udaljenim okolnim brdima. Tu i tamo su planinari i drugi entuzijasti, koji uglavnom beže od centra, postavili znak, ali je to prava retkost. Primera radi, onaj vrlo zanimljiv put do Tornika, preko Rzava, ispod Kobilje glave, nema bukvalno nijednu oznaku, pa onda i ne čudi što se, osim fanatika koji uživaju kada kvadovima dižu prašinu, ne može sresti nijedan šetač. Ljudi, jednostavno, ne znaju da se tuda može šetati. A to je ista trasa, samo preko susednog brda, kojom će ići ta čuvena gondola. Pa kad se milioni evra kredita uzimaju za gondolu, zar se nije moglo odvojiti par hiljada da se isti pravac propisno obeleži za bicikliste i pešake?
Uz to, sve je veći problem što je gomila livada poslednjih godina ograđena, doduše, najčešće tzv. čobanicama bez struje, ali se čovek neprijatno oseća kada se nalazi na tuđem posedu. Naravno, dobar deo toga je posledica aktuelnog slučaja sa Kombinatom, ali bi se i taj problem delimično rešio obeležavanjem staza. Ovako, kao da su birokrate rešile, ima da se Zlatiborom kreće isključivo automobilom po asfaltiranim putevima, a sve ostalo nas ne zanima.
I to je taj Zlatibor, pun kontrasta. Na jednoj strani sjaj i raskoš, na drugoj – potpuna beda i primitivizam. Na jednoj Eldorado, na drugoj Provincija. Na jednoj, sve više turista, na drugoj – svakim danom sve dalje od turizma. Na jednoj netaknuta priroda, na drugoj urbanistički haos. Kao da ta vetrovita visoravan sve naše vrline i mane pojačava do maksimuma, nigde se nećete oduševiti kao na Zlatiboru, ali ni razočarati.
Ona stara američka doskočica, ništa tako dobro ne uspeva kao uspeh, upravo svoju potpunu potvrdu dobija na Zlatiboru.
A da li će i dalje biti Eldorado ili će i dalje biti Palanka, samo od nas zavisi. Da parafraziram u poslednje vreme često citiranu izreku, lepota je u oku posmatrača, sve zavisi odakle posmatramo. Iz kafića na Kraljevom trgu ili sa Konjodera. Sa Grude ili ispred kioska za vafle. Isti je to Zlatibor. Ali, i potpuno drugačiji.
Toni Stanković (Užička nedelja 971, teks pisan 26. oktobra 2017.)
