70 GODINA UŽIČKOG POZORIŠTA

Pozorišna umetnost širi vidike

Posle 2014, u kojoj smo obeležili vek od početka Prvog svetskog rata i čuvene srpske vojne pobede, Srbija je ušla u još jednu godinu velikih jubileja. Ove godine se obeležava dvestota godišnjica Drugog srpskog ustanka, u ovoj godini podsećamo se i tragične 1915, odnosno pada Srbije pod neprijateljsku okupaciju i početka srpske golgote, takođe slavimo sedam decenija od pobede nad fašizmom, a navršava se i 20 godina od pada Republike Srpske Krajine i potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma. Ovih pet datuma na različite načine simbolizuju modernu istoriju države Srbije.
Ipak, godina 2015. bez ikakve pretencioznosti može da se proglasi i godinom Narodnog pozorišta Užice. Povod je 70 godina od osnivanja profesionalnog pozorišta, i 20 godina od prvog Jugoslovenskog pozorišnog festivala, “Festivala bez prevoda”.
Svi ovi jubileji dobar su povod da se razmotri ponovo perenijalno pitanje odnosa politike i kulture, države i pozorišta. Odnosno da se preispita uloga pozorišta u najnovijoj istoriji Srbije i ukaže na njegov značaj u stvaranju njenog identiteta.
Ono što nas ovde, dakle, interesuje jesu mesta preseka, s jedne strane sedamdesetogišnjica od pobede nad fašizmom i početka rada profesionalnog pozorišta u Užicu, odnosno s druge, dvadesetogodišnjica osnivanja Jugoslovenskog pozorišnog festival i potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Ovde ćemo se za trenutak zadržati i ukazati na neke bitne okolnosti u kojima se ovako kontekstualizuje Narodno pozorište Užice, uostalom kao i sva druga pozorišta Srbije. U prvih petnaest godina nakon Drugog svetskog rata komunistička vlast je na pozorište gledala s jedne strane, kao „na snažno podsticajno sredstvo preko kojeg se može širiti njena politika i u kulturi i da se tako propagandističko-ideološki može delovati na svest ljudi“, dok je s druge, pozorište tretirala kao neophodnu kariku u napretku društva. Ovaj dualizam zadržaće se sve do konačnog raspada Socijalističke federativne republike Jugoslavije 1991. godine.

Podsetićemo da je u prvim godinama ovog perioda, tačnije od 1945. do 1947. godine, osnovana mreža profesionalnih pozorišta: državna – narodna pozorišta u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Užicu, Šapcu, Novom Sadu, Subotici, Pančevu; okružna – Priren, Kruševac, Čačak, Vranje, Leskovac, Pirot, Zaječar, Prokuplje, Požarevac, Smederevska Palanka, Sombor, Zrenjanin, Sremska Mitrovica, gradska – Smederevo, Kraljevo, Valjevo, Bor, Knjaževac, Jagodina, Negotin, Paraćin, Ćuprija, Novi Pazar, Vrnjačka Banja, Vršac. Kao i u svim ostalim republikama Jugoslavije, između 1954. i 1958. godine usled ekonomske krize, s obzirom da su sva pozorišta bila finansirana iz državnog budžeta, i istovremeno, imajući u vidu blizinu većih centara, ukidaju se pozorišta u Kruševcu, Valjevu, Požarevcu, Čačku, Kraljevu, Vranju, Jagodini, Vrnjačkoj Banji, Smederevskoj Palanci, Prokuplju, Sremskoj Mitrovici, Pančevu. Sa većim ili manjim pauzama u radu, profesionalna pozorišta narednih godina opet su počela da rade u Kruševcu, Kraljevu, Vranju i Sremskoj Mitovici.

Postoje li neke sličnosti današnjeg Narodnog pozorišta Užice s onim iz 1945. godine, kad je reč o njegovim društvenim pozicijama? Iako da­nas ne pri­pa­da dr­ža­vi, već lokalu, princip funkcionisanja je ostao isti: ono je i danas od­raz potre­be dr­ža­ve/lokala da kroz umet­nič­ko stva­ra­la­štvo iz­ra­zi svoj iden­ti­tet i sna­gu, ali i kao iz­raz vred­no­sti vla­da­ju­će ari­sto­kra­ti­je (Wil­mer 2008). Or­ga­ni­za­ci­o­ni i fi­nan­sij­ski mo­de­l umet­ni­ci­ma obez­be­đu­je od­go­va­ra­ju­će uslo­ve za rad i održava se zgrada… Međutim, za razliku od svog početka, kada je bilo je­di­no sred­stvo ma­sov­ne ko­mu­ni­ka­ci­je koje ima tu sposobnost da od­jed­nom uspostavi ve­za sa mno­štvom (či­ta­vom za­jed­ni­com), te da se ta ista ve­za uči­ni ži­vom, ne­po­sred­nom i dvo­smer­nom, u ovom trenutku, usled tehničke inferiornosti, dolazi, naizgled, do sla­blje­nja ulo­ge po­zo­ri­šta u dru­štvu. Samim tim i politička elita, kao neko kome je data prilika da određuje pravac i smer razvoja jednog društva, sa sve manje žara, interesovanja, poznavanja i ubeđenja vodi računa o pozorištu, Dru­ga oso­bi­na, ipak, pred­sta­vlja, da se po­slu­ži­mo je­zi­kom me­nadž­men­ta, go­to­vo ne­do­sti­žnu kom­pa­ra­tiv­nu pred­nost po­zo­ri­šta u od­no­su na kon­ku­ren­te na po­lju ma­sov­ne ko­mu­ni­ka­ci­je. Kao do­kaz mo­že da po­slu­ži či­nje­ni­ca da već de­ce­ni­ja­ma una­zad, uvo­de­ći ve­štač­ki smeh u ko­me­di­je a za­tim i ži­vu pu­bli­ku u stu­di­ja, te­le­vi­zij­ski pro­gra­mi po­ku­ša­va­ju da si­mu­li­ra­ju tu je­din­stve­nu, ne­po­sred­nu, tre­nut­nu ve­zu uče­sni­ka u ko­mu­ni­ka­ci­ji. Ma­sov­nost ko­mu­ni­ka­ci­je, ne­po­sred­na ve­za i po­se­ban je­zik, pred­sta­vlja­ju ne­ke od osnov­nih od­li­ka po­zo­ri­šta, pa ta­ko i Na­rod­nog po­zo­ri­šta Užice, či­ju upo­tre­bu tek va­lja od­re­di­ti. Ovo nije poziv politici i političarima da, kako kakvi ideolozi, utiču na rad i postojanje pozorišta, već daleko više poziv pozorišnim stvaraocima da aktivnije preispitaju i ponude rešenje za određivanje mesta pozorišta u sadašnjem društvu.
A sa­da­šnjost je, za Na­rod­no po­zo­ri­šte Užice, ve­o­ma slo­že­na. Pro­me­nje­ne su po­zi­ci­je i dr­ža­ve i na­ci­je, a zah­te­vi za uva­ža­va­njem mul­ti­kul­tu­ral­no­sti jed­nog dru­štva na­me­ću no­ve stan­dar­de ka­da je reč i o te­a­tri­ma.
Polazeći od pretpostavke da je svr­ha po­sto­ja­nja po­zo­ri­šta u XXI ve­ku tu­ma­če­nje sa­dr­ža­ja ko­lek­tiv­nog pam­će­nja kroz po­zo­ri­šno stva­ra­la­štvo ra­di iz­grad­nje od­re­đe­nog dru­štve­nog iden­ti­te­ta, Narodno pozorište Užice prepoznalo je, pre dvadeset godina, istorijski trenutak kojim je pretila opasnost da uskoro nećemo imati šta da zastupamo i branimo.
Jugoslovenski pozorišni festival ne samo da je opravdao svrhu svog postojanja, već nas je još jedanput uverio o neophodnosti postojanja makar i jednog zajedničkog prostora kakvo je pozorište, kako bi se u razmeni iskustava i različitosti odredila prospekcija sopstvene budućnosti. Festival u kontinuitetu omogućava publici da vidi najznačajnije predstave srpske, hrvatske, bosanskohercegovačke i crnogorske pozorišne produkcije, predstave koje bitno utiču na promišljanje pozorišne i stvarnosti na koju referiše.
Usaglašavajući festivalski koncept sa tematsko-motivskim celinama i čini se neograničenim brojem kodova koji se daju iščitati u činjenica da još uvek nismo stigli u obećanu zemlju; da još uvek lutamo nepoznatim predelom međuprostora između prapostojbine i te obećane zemlje, u kojem se ne priznaje ili obilato sumnja u bilo kakav autoritet, dolazio on od strane države, crkve, nauke, umetnosti itd, omogućavaju da se ovaj Festival prepozna kao jedan od najzanimljivijih i najprovokativnijih u regionu. Ovakvim konceptima su uprava pozorišta i selektorski tim uspeli da pozorišnu umetnost ne ograniče na današnja merila širokih slojeva, već da se merila i vidik ovih slojeva što više proširi. Obrazovanje i negovanje sposobnosti za estetičko ocenjivanje, jeste sredstvo kojim se može sprečiti stalno monopolisanje društva od strane neznantne manjine.

NARODNO POZORIŠTE UŽICE
DIREKTOR
Zoran Stamatović

Comments

comments