70 ГОДИНА УЖИЧКОГ ПОЗОРИШТА

Позоришна уметност шири видике

После 2014, у којој смо обележили век од почетка Првог светског рата и чувене српске војне победе, Србија је ушла у још једну годину великих јубилеја. Ове године се обележава двестота годишњица Другог српског устанка, у овој години подсећамо се и трагичне 1915, односно пада Србије под непријатељску окупацију и почетка српске голготе, такође славимо седам деценија од победе над фашизмом, а навршава се и 20 година од пада Републике Српске Крајине и потписивања Дејтонског мировног споразума. Ових пет датума на различите начине симболизују модерну историју државе Србије.
Ипак, година 2015. без икакве претенциозности може да се прогласи и годином Народног позоришта Ужице. Повод је 70 година од оснивања професионалног позоришта, и 20 година од првог Југословенског позоришног фестивала, “Фестивала без превода”.
Сви ови јубилеји добар су повод да се размотри поново перенијално питање односа политике и културе, државе и позоришта. Односно да се преиспита улога позоришта у најновијој историји Србије и укаже на његов значај у стварању њеног идентитета.
Оно што нас овде, дакле, интересује јесу места пресека, с једне стране седамдесетогишњица од победе над фашизмом и почетка рада професионалног позоришта у Ужицу, односно с друге, двадесетогодишњица оснивања Југословенског позоришног фестивал и потписивања Дејтонског мировног споразума.
Овде ћемо се за тренутак задржати и указати на неке битне околности у којима се овако контекстуализује Народно позориште Ужице, уосталом као и сва друга позоришта Србије. У првих петнаест година након Другог светског рата комунистичка власт је на позориште гледала с једне стране, као „на снажно подстицајно средство преко којег се може ширити њена политика и у култури и да се тако пропагандистичко-идеолошки може деловати на свест људи“, док је с друге, позориште третирала као неопходну карику у напретку друштва. Овај дуализам задржаће се све до коначног распада Социјалистичке федеративне републике Југославије 1991. године.

Подсетићемо да је у првим годинама овог периода, тачније од 1945. до 1947. године, основана мрежа професионалних позоришта: државна – народна позоришта у Београду, Нишу, Крагујевцу, Ужицу, Шапцу, Новом Саду, Суботици, Панчеву; окружна – Прирен, Крушевац, Чачак, Врање, Лесковац, Пирот, Зајечар, Прокупље, Пожаревац, Смедеревска Паланка, Сомбор, Зрењанин, Сремска Митровица, градска – Смедерево, Краљево, Ваљево, Бор, Књажевац, Јагодина, Неготин, Параћин, Ћуприја, Нови Пазар, Врњачка Бања, Вршац. Као и у свим осталим републикама Југославије, између 1954. и 1958. године услед економске кризе, с обзиром да су сва позоришта била финансирана из државног буџета, и истовремено, имајући у виду близину већих центара, укидају се позоришта у Крушевцу, Ваљеву, Пожаревцу, Чачку, Краљеву, Врању, Јагодини, Врњачкој Бањи, Смедеревској Паланци, Прокупљу, Сремској Митровици, Панчеву. Са већим или мањим паузама у раду, професионална позоришта наредних година опет су почела да раде у Крушевцу, Краљеву, Врању и Сремској Митовици.

Постоје ли неке сличности данашњег Народног позоришта Ужице с оним из 1945. године, кад је реч о његовим друштвеним позицијама? Иако да­нас не при­па­да др­жа­ви, већ локалу, принцип функционисања је остао исти: оно је и данас од­раз потре­бе др­жа­ве/локала да кроз умет­нич­ко ства­ра­ла­штво из­ра­зи свој иден­ти­тет и сна­гу, али и као из­раз вред­но­сти вла­да­ју­ће ари­сто­кра­ти­је (Wил­мер 2008). Ор­га­ни­за­ци­о­ни и фи­нан­сиј­ски мо­де­л умет­ни­ци­ма обез­бе­ђу­је од­го­ва­ра­ју­ће усло­ве за рад и одржава се зграда… Међутим, за разлику од свог почетка, када је било је­ди­но сред­ство ма­сов­не ко­му­ни­ка­ци­је које има ту способност да од­јед­ном успостави ве­за са мно­штвом (чи­та­вом за­јед­ни­цом), те да се та иста ве­за учи­ни жи­вом, не­по­сред­ном и дво­смер­ном, у овом тренутку, услед техничке инфериорности, долази, наизглед, до сла­бље­ња уло­ге по­зо­ри­шта у дру­штву. Самим тим и политичка елита, као неко коме је дата прилика да одређује правац и смер развоја једног друштва, са све мање жара, интересовања, познавања и убеђења води рачуна о позоришту, Дру­га осо­би­на, ипак, пред­ста­вља, да се по­слу­жи­мо је­зи­ком ме­наџ­мен­та, го­то­во не­до­сти­жну ком­па­ра­тив­ну пред­ност по­зо­ри­шта у од­но­су на кон­ку­рен­те на по­љу ма­сов­не ко­му­ни­ка­ци­је. Као до­каз мо­же да по­слу­жи чи­ње­ни­ца да већ де­це­ни­ја­ма уна­зад, уво­де­ћи ве­штач­ки смех у ко­ме­ди­је а за­тим и жи­ву пу­бли­ку у сту­ди­ја, те­ле­ви­зиј­ски про­гра­ми по­ку­ша­ва­ју да си­му­ли­ра­ју ту је­дин­стве­ну, не­по­сред­ну, тре­нут­ну ве­зу уче­сни­ка у ко­му­ни­ка­ци­ји. Ма­сов­ност ко­му­ни­ка­ци­је, не­по­сред­на ве­за и по­се­бан је­зик, пред­ста­вља­ју не­ке од основ­них од­ли­ка по­зо­ри­шта, па та­ко и На­род­ног по­зо­ри­шта Ужице, чи­ју упо­тре­бу тек ва­ља од­ре­ди­ти. Ово није позив политици и политичарима да, како какви идеолози, утичу на рад и постојање позоришта, већ далеко више позив позоришним ствараоцима да активније преиспитају и понуде решење за одређивање места позоришта у садашњем друштву.
А са­да­шњост је, за На­род­но по­зо­ри­ште Ужице, ве­о­ма сло­же­на. Про­ме­ње­не су по­зи­ци­је и др­жа­ве и на­ци­је, а зах­те­ви за ува­жа­ва­њем мул­ти­кул­ту­рал­но­сти јед­ног дру­штва на­ме­ћу но­ве стан­дар­де ка­да је реч и о те­а­три­ма.
Полазећи од претпоставке да је свр­ха по­сто­ја­ња по­зо­ри­шта у XXI ве­ку ту­ма­че­ње са­др­жа­ја ко­лек­тив­ног пам­ће­ња кроз по­зо­ри­шно ства­ра­ла­штво ра­ди из­град­ње од­ре­ђе­ног дру­штве­ног иден­ти­те­та, Народно позориште Ужице препознало је, пре двадесет година, историјски тренутак којим је претила опасност да ускоро нећемо имати шта да заступамо и бранимо.
Југословенски позоришни фестивал не само да је оправдао сврху свог постојања, већ нас је још једанпут уверио о неопходности постојања макар и једног заједничког простора какво је позориште, како би се у размени искустава и различитости одредила проспекција сопствене будућности. Фестивал у континуитету омогућава публици да види најзначајније представе српске, хрватске, босанскохерцеговачке и црногорске позоришне продукције, представе које битно утичу на промишљање позоришне и стварности на коју реферише.
Усаглашавајући фестивалски концепт са тематско-мотивским целинама и чини се неограниченим бројем кодова који се дају ишчитати у чињеница да још увек нисмо стигли у обећану земљу; да још увек лутамо непознатим пределом међупростора између прапостојбине и те обећане земље, у којем се не признаје или обилато сумња у било какав ауторитет, долазио он од стране државе, цркве, науке, уметности итд, омогућавају да се овај Фестивал препозна као један од најзанимљивијих и најпровокативнијих у региону. Оваквим концептима су управа позоришта и селекторски тим успели да позоришну уметност не ограниче на данашња мерила широких слојева, већ да се мерила и видик ових слојева што више прошири. Образовање и неговање способности за естетичко оцењивање, јесте средство којим се може спречити стално монополисање друштва од стране незнантне мањине.

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ УЖИЦЕ
ДИРЕКТОР
Зоран Стаматовић

Comments

comments