MARINA JEVTIĆ, PROFESORKA I VOLONTER
Mi svesno tonemo
– Nekada sam pesimista po pitanju školstva i onog šta nas čeka. Sumnjam da će se skoro nešto promeniti a da to bude blagotvorno za našu naciju. Čak štaviše, osećam da svesno tonemo. Možda je to samo teorija zavere, ali duboko sam uverena da je ovo sistematsko uništavanje, ne samo na polju školstva, već svakom segmentu životnih vrednosti –
Već nekoliko godina, Marina Jevtić volontira u udruženju „Roditelj“ i daje sve od sebe kako bi mnogobrojne akcije koje se organizuju protekle u najboljem redu. Nedavno je izabrana i kao član Saveta za socijalnu zaštitu grada Užica gde zastupa sve iz civilnog sektora, sa ciljem da se unaprede usluge socijalne zaštite. Pored rada u udruženju, gospođa Jevtić radi i kao profesor engleskog jezika i književnosti u OŠ „Dušan Jerković“.
– I ja sam bila đak te škole, tako da postoji i emotivna nota u mom poslu – započinje razgovor profesorka Jevtić koja kaže da je od malih nogu maštala o tome da postane učiteljica.
– Kao i većini devojčica, detinjstvo mi je prošlo u igranju doktorke i učiteljice. Imala sam malu zelenu tablu i raznobojne krede, pa sam često glumila da držim čas. Sećam se neopisive radosti kada su mi roditelji kupili crveni školski dnevnik koji sam uredno vodila i danas ga čuvam – kaže gospođa Jevtić.
Koliko su danas učenici zainteresovani za učenje stranih jezika?
– Iako predajem strani jezik, ističem da su, po mom mišljenju, najvažniji maternji jezik, matematika i fizičko vaspitanje. To je trougao koji je jako važan, ali neki to kasno shvate. Što se tiče engleskog jezika, učenici jesu zainteresovani, i mnogo više vole kada razgovaramo, nego kada učimo gramatiku. Stoga se trudim da, kada god program dozvoljava, unesem „boju“ u sivilo, da pričaju, da ih ne prekidam za svaku grešku, da imamo debate, grupne radove na teme koje su im bliske, da sami pripreme neku prezentaciju, a onda čak i mi nastavnici naučimo nešto novo od njih. Deca su upoznata i sa svetom interneta, pa se u neke stvari razumeju i više od odraslih, ali uvek napomenem da osim prednosti, taj svet krije i mnoge zamke.
Kao neko ko je već duži niz godina nastavnik u školi, koje je vaše mišljenje o našem trenutnom sistemu obrazovanja u našoj zemlji i da li mislite da će se nešto menjati na tom polju?
Predajem već ili tek jedanaest godina, tako da je iskustvo relativna stvar, zavisno sa kog aspekta gledamo. Nekada sam pesimista po pitanju školstva i onog šta nas čeka, pa se osetim kao da bih sutra mogla u penziju, a opet se brzo vrati taj entuzijazam. Sumnjam da će se skoro nešto promeniti a da to bude blagotvorno za našu naciju. Čak štaviše, osećam da svesno tonemo. Možda je to samo teorija zavere, ali duboko sam uverena da je ovo sistematsko uništavanje, ne samo na polju školstva, već svakom segmentu životnih vrednosti.
Postoje li neke stvari u obrazovanju koje biste vi promenili da možete?
Glavni problem, po mom mišljenju, je što naša deca nemaju funkcionalno znanje, udžbenici su preobimni, uče napamet, imaju puno časova, fizički su neaktivni. Sa nama niko nije učio, nismo išli na privatne časove, a stekli smo bolje i trajnije znanje. Kod učiteljice nismo imali više od 3 ili 4 časa, o sedam časova da i ne govorim, mislim da smo to ponekad imali u srednjoj školi. Slavili smo rođendane kući, zajedno smo kupovali poklone, ne pojedinačno, ne prestižne kao sada. Menjala bih mnoštvo stvari, ali finansijski faktor je često presudan, pa se nema sredstava za mnoge lepe vannastavne aktivnosti. Ali, ono što je realnije nabacaću ideje onako „na prvu loptu“, npr.vratila bih domaćinstvo, prvu pomoć, sećam se naših radnih subota i donošenja starih novina. Nije tu poenta bila da nas neko muči, da poranimo i ponesemo novine, već je to bila i obaveza, i naš „bitan“ zadatak, pa se družimo, jedva čekamo da idemo zajedno po komšiluku. Danas svi pričaju o reciklaži, a malo na tome zaista rade na pravi način. Sada se deca ne osećaju bezbedno da uđu u svoj ulaz i lift, a kamoli da idu po hodnicima, jer zaista nije bezbedno. Pucale su testerice tokom rada na tehničkom, ali se nije odustajalo, pravile se lepe figurice, nisu nam roditelji završavali radove. Ne bih dopuštala da baš svako piše udžbenike, bilo bi više praktičnog znanja, manje teorije, više igre, ne samo u školi, već i u slobodno vreme. Lastiš, klikeri-to je gotovo izumrla igra van škole. Sada su deca zavisna od telefona, otuđena i ne znaju da se druže. Nije to problem jedne škole, niti grada, zemlje, već na nivou čitavog društva. Pre par dana sam bila na divnoj tribini koju su držali dr Ranko Rajović, predsednik MENSE za našu zemlju i Uroš Petrović, dečiji književnik. Bilo je puno roditelja, dece, prosvetnih radnika, i svi smo upijali svaku njihovu rečenicu koja je „gađala“ u centar. Da su naši đaci, uprkos silnom učenju i opetrećenju, poslednji na PISA testovima, da ne povezuju gradivo, uče napamet, i da će za par decenija dominirati zemlje Istočne Azije. Onda su nas proveli kroz greške koje smo svi pravili kao roditelji, i shvatili smo da prezaštićivanjem dece ne postižemo ništa dobro, kočimo ih u razvoju. Od toga da ne treba tonirati isključivo roze ili plave boje u sobi bebe, treba ih pustiti da pužu, vrte se, skaču sa fotelje na krevet, ne pasirati im dugo hranu, pustiti da idu bosi, kasnije da uče putem asocijacija, slikovno, smisaono, ne reproduktivno. Spremamo decu za zanimanja koja još uvek i ne postoje, svi će biti neki teoretičari, a retko ko praktičar. Evo, i kod nas, sve je manje zanatlija, sve više menadžera; dakle doći će vreme da nećemo imati stručno lice koje će umeti da nekom sazida kuću ili popravi obuću. Takođe ćemo imati problem što nećemo imati ni zdravu vodu ni hranu, sa čime se već i te kako suočavamo. 70 posto dece nam ima ravne tabane, 60 posto dece nije u stanju da uhvati lopticu koju mu bacite sa male udaljenosti i najavite da ćete je baciti.
Koliko je danas u Srbiji teško biti nastavnik?
Izuzetno teško. U našoj zemlji prosvetni radnici su smešteni kao da su sa druge strane nišana u odnosu na decu, roditelje i državu, koji su zajedno sa druge strane. Ceo život su nas učili da smo mi valjda na istoj strani, a ne suparničkoj. Takođe me uvek vređa što se misli da prosvetari štrajkuju samo zbog plata. Prošli put je to bila među poslednjim stavkama, a ostale javnost nije ni pomenula. Ne vidi se šta mi sve radimo, koliko papirologije, koliko sastanaka, timova, brige o deci kojoj si odeljenjski starešina, kao i o svima kojima predaješ, a tek pripreme za testove, za časove, pa ne dođemo mi samo u školu kao da prošetamo! Potom posebne pripreme i listići i za naprednije učenike i za one koji sporije postižu, pa moraš biti ne samo predavač, već i podrška detetu, od one da mu zavežem pertlu, preko one da utešim, brišem suze, razvijam drugarsku klimu u razredu, naučim ih nešto novo, vežbam, dam sve od sebe da čas bude zanimljiv, pevam, glumim, igram se u mlađim razredima, preživljavam pubertete u starijim, podstičem, povezujem, da i van škole budem autoritet, odnosno dajem svojim ponašanjem primer i na ulici i na slavlju i u prodavnici. Da zapostaviš svoj privatni život vrlo često. Dešavalo mi se da sam tokom maratonskog kucanja neke papirologije samo govorila sinu „Ćuti, skloni se, posle ćemo…“ A onda me je kasnije kao šamar dočekala njegova rečenica: “Ali to sam ti već sve rekao, a ti si kucala i nisi me slušala!“ Uz sve to, moramo biti razumni za svaku želju roditelja, čak i nerealnu, razrešiti konflikte, pokušati da očuvamo neke moralne norme u ovom svetu, ali kako kažu „pucamo iz praznog pištolja“ jer su deca svesna samo svojih prava, ali ne i obaveza. Sve dok društvo potencira prava, prava, prava, a nigde obaveze, neće se dobro završiti. Roditeljima se sve servira upakovano, ulepšano, nema više javnog čitanja loših ocena, neopravdanih izostanaka, disciplinskih mera, čime smo pomerili granice do ivice. NA žalost, sve manje stižemo da pričamo o dobroj deci, jer su pune ruke i papiri posla oko problematičnije dece.
Stalno se govori o vaspitnom radu u školama. Koliki je akcenat na vaspitanju u odnosu na nastavni rad?
Vezane su nam ruke u mnogim stvarima i oko obrazovanja, a na žalost i vaspitanja. Glavna stvar je da se „naslonimo“ na kućno vaspitanje, a ako nemamo na šta da se naslonimo, sve propada. Mislim da je velika sreća ako imamo razumne roditelje, koji nas shvataju na pravi način, za dobro njihovog deteta. Onda ta saradnja samo može da se neguje u pravom smeru i d aod njih napravimo ne samo dobre đake, nije to prioritet, već dobre ljude. Uvek im ističem da treba da cene starije, da time uče kako će se kasnije ophoditi prema svom baki, deki, roditelju, da moraju shvatiti da ipak nismo ravnopravni, ma koliko to javnost nametala. Ja ni sada, kada sa mnogim bivšim nastavnicama radim kao koleginica, ne smatram da smo ravnopravni, a kamoli da sam to pomislila kada sam bila đak. Sve ređe ustaju kada neko stariji uđe na čas, na prste da se nabroje deca koja će sama pohitati da vam dohvate list koji je pao na pod, ili će vas propustiti da kupite užinu pre njih, da uđete na ulaz a da vas ne guraju. Ako bi im to rekli, učinili bi, ali problem je što to sami ne osećaju da treba da urade pre nego što ih neko opomene. Nemaju razvijenu empatiju.
Šta je to što biste voleli da vaši učenici zapamte kada završe školu? Postoji li nešto što vi kao nastavnik, osim naravno gradiva, želite da naučite svoje učenike?
Ja uživam u svim zanimljivostima koje sa đacima stignem da uradim, gluma, pesma, priredbe, prezentacije, radionice…Pohvaliću se da je aktiv stranih jezika oganizovao čajanke, tematske priredbe za Dan jezika, jedina smo škola koja je prošle godine obeležila jubilej grupe Bitlsi grandioznim događajem, Bitlmanijom, ovog novembra smo bili domaćin kviza opšte kulture na engleskom jeziku, koji je bio poput Muzičkog tobogana, a okupio ja nastavnike i đake iz 8 gradskih i prigradskih škola. Često sa koleginicama odvedem đake u bioskop, pozorište, muzej, galeriju, učestvujemo sa njima u sportskim nedeljama koje su tradicija u našoj školi i trudimo se da im takve stvari budu pamtljivije od mnogih školskih lekcija. Čuvam mnoge đačke radove, najviše crteže onih najmlađih, porukice, slatko je to kako oni vole da me zagrle čim uđem ili pođem sa časa, simpatično mi je što se uvek desi da me poneko nazove „Mama!“ Mnogi moji đaci iz onih prvih godina rada već imaju decu, odrasli su ljudi, neki od njih su mi već i koleginice, neki me voze taksijem, pa im je drago što ih se sećam, i imena i prezimena, to pamtim, imam fotografije sa svakim razredom kom sam predavala.
Šta nam možete reći o udruženju „Roditelj“? Vi ste kao društvo dosta aktivni, postoje li neke akcije koje želite da posebno izdvojite?
Najpre moram spomenuti da sam ja mama dva dečaka, Alekse, koji je đak prvak, i Nikole koji za par meseci puni pet godina. To je moja glavna uloga, majke i supruge, puno praznih mesta, pa sve ostalo. Rad u Udruženju „Roditelj„ je isključivo volonterski, u ovih preko pet godina, detaljno je propraćen kroz rubrike u vašem listu. Mreža Udruženja „Roditelj„ funkcioniše u više gradova, sve se može detaljno pratiti i na fejsbuk strani, kao i na sajtu. Osim humanitarnog rada, i saradnje sa srodnim Udruženjima, imamo mnoštvo edukativnih akcija. Naše redovne godišnje aktivnosti koje planiramo i za narednu godinu su: Uskršnja poklonijada, Dan porodice, Nedelja dojenja i Dan deteta, kao i sve usputne koje propratimo što kao organizatori i učesnici, to kao saradnici. Osim akcija koje nisu možda toliko lepe za uši i oči, ali su jednako važne tj. najvažnije, a mislim na humanitarne pomoći socijalno ugroženim porodicama, imamo mogućnost besplatnih pregleda dečijih auto sedišta i pravilno montiranje od strane naših obučenih savetnika, što sugrađani koriste za bezbednost najmlađih učesnika u saobraćaju. Tokom godine u savetovalištu za trudnice traje naš program pilatesa za buduće majke, koji drži saradnica UR, prof.fizičke kulture. Organizujemo posete Domu za decu bez roditelja, potom Domu za stare kojima druženje mnogo znači. Za Dan porodice organizujemo edukativne akcije za decu, povodom čistih usta i zuba, ili posete Udruženjima dece sa posebnim potrebama, dok za Dan deteta koji je u novembru organizujemo akcije u zatvorenom, tribine stručnjaka (logoped, defektolog…). Ovog novembra smo organizovali još jedno Takmičenje tata u brzom povijanju beba i dokazali da su i tate spretne kao i mame. Time smo i njih uvrstili u naše akcije, ne samo buduće mame, mame, bebe i decu. I , konačno, atribut UR u svim gradovima gde postoji je promocija dojenja i podrška dojiljama, a mi uz cd-ove i flajere, kao i saradnju sa pedijatrijskom i patronažnom službom uspešno promovišemo dojenje kao zlatan start u životu i zlatan standard u ishrani beba. Imali smo pet manifetsacija na trgu, uz savetovalište na otvorenom, foto konkurse na temu dojenja, konkurse priča o dojenju, i kao krunu svega takmičenje mališana na puzidromu, čuvenu Puzijadu. Na kraju bih istakla da je lepo kada sa tabli utisaka nakon akcija čitamo same pohvale za naš rad, dobre sugestije za naredne ideje i želju mladih majki da se priključe našem radu, Ovom prilikom se zahvaljujem svim članicama, ali i volonterima i simpatizerima bez kojih naše veće akcije ne bi protekle tako profesionalno i dobro organizovano u detalje.
N. Kutlešić
pratite nas i na fejsbuku https://www.facebook.com/uzicka.nedelja
