МАРИНА ЈЕВТИЋ, ПРОФЕСОРКА И ВОЛОНТЕР
Ми свесно тонемо
– Некада сам песимиста по питању школства и оног шта нас чека. Сумњам да ће се скоро нешто променити а да то буде благотворно за нашу нацију. Чак штавише, осећам да свесно тонемо. Можда је то само теорија завере, али дубоко сам уверена да је ово систематско уништавање, не само на пољу школства, већ сваком сегменту животних вредности –
Већ неколико година, Марина Јевтић волонтира у удружењу „Родитељ“ и даје све од себе како би многобројне акције које се организују протекле у најбољем реду. Недавно је изабрана и као члан Савета за социјалну заштиту града Ужица где заступа све из цивилног сектора, са циљем да се унапреде услуге социјалне заштите. Поред рада у удружењу, госпођа Јевтић ради и као професор енглеског језика и књижевности у ОШ „Душан Јерковић“.
– И ја сам била ђак те школе, тако да постоји и емотивна нота у мом послу – започиње разговор професорка Јевтић која каже да је од малих ногу маштала о томе да постане учитељица.
– Као и већини девојчица, детињство ми је прошло у игрању докторке и учитељице. Имала сам малу зелену таблу и разнобојне креде, па сам често глумила да држим час. Сећам се неописиве радости када су ми родитељи купили црвени школски дневник који сам уредно водила и данас га чувам – каже госпођа Јевтић.
Колико су данас ученици заинтересовани за учење страних језика?
– Иако предајем страни језик, истичем да су, по мом мишљењу, најважнији матерњи језик, математика и физичко васпитање. То је троугао који је јако важан, али неки то касно схвате. Што се тиче енглеског језика, ученици јесу заинтересовани, и много више воле када разговарамо, него када учимо граматику. Стога се трудим да, када год програм дозвољава, унесем „боју“ у сивило, да причају, да их не прекидам за сваку грешку, да имамо дебате, групне радове на теме које су им блиске, да сами припреме неку презентацију, а онда чак и ми наставници научимо нешто ново од њих. Деца су упозната и са светом интернета, па се у неке ствари разумеју и више од одраслих, али увек напоменем да осим предности, тај свет крије и многе замке.
Као неко ко је већ дужи низ година наставник у школи, које је ваше мишљење о нашем тренутном систему образовања у нашој земљи и да ли мислите да ће се нешто мењати на том пољу?
Предајем већ или тек једанаест година, тако да је искуство релативна ствар, зависно са ког аспекта гледамо. Некада сам песимиста по питању школства и оног шта нас чека, па се осетим као да бих сутра могла у пензију, а опет се брзо врати тај ентузијазам. Сумњам да ће се скоро нешто променити а да то буде благотворно за нашу нацију. Чак штавише, осећам да свесно тонемо. Можда је то само теорија завере, али дубоко сам уверена да је ово систематско уништавање, не само на пољу школства, већ сваком сегменту животних вредности.
Постоје ли неке ствари у образовању које бисте ви променили да можете?
Главни проблем, по мом мишљењу, је што наша деца немају функционално знање, уџбеници су преобимни, уче напамет, имају пуно часова, физички су неактивни. Са нама нико није учио, нисмо ишли на приватне часове, а стекли смо боље и трајније знање. Код учитељице нисмо имали више од 3 или 4 часа, о седам часова да и не говорим, мислим да смо то понекад имали у средњој школи. Славили смо рођендане кући, заједно смо куповали поклоне, не појединачно, не престижне као сада. Мењала бих мноштво ствари, али финансијски фактор је често пресудан, па се нема средстава за многе лепе ваннаставне активности. Али, оно што је реалније набацаћу идеје онако „на прву лопту“, нпр.вратила бих домаћинство, прву помоћ, сећам се наших радних субота и доношења старих новина. Није ту поента била да нас неко мучи, да поранимо и понесемо новине, већ је то била и обавеза, и наш „битан“ задатак, па се дружимо, једва чекамо да идемо заједно по комшилуку. Данас сви причају о рециклажи, а мало на томе заиста раде на прави начин. Сада се деца не осећају безбедно да уђу у свој улаз и лифт, а камоли да иду по ходницима, јер заиста није безбедно. Пуцале су тестерице током рада на техничком, али се није одустајало, правиле се лепе фигурице, нису нам родитељи завршавали радове. Не бих допуштала да баш свако пише уџбенике, било би више практичног знања, мање теорије, више игре, не само у школи, већ и у слободно време. Ластиш, кликери-то је готово изумрла игра ван школе. Сада су деца зависна од телефона, отуђена и не знају да се друже. Није то проблем једне школе, нити града, земље, већ на нивоу читавог друштва. Пре пар дана сам била на дивној трибини коју су држали др Ранко Рајовић, председник МЕНСЕ за нашу земљу и Урош Петровић, дечији књижевник. Било је пуно родитеља, деце, просветних радника, и сви смо упијали сваку њихову реченицу која је „гађала“ у центар. Да су наши ђаци, упркос силном учењу и опетрећењу, последњи на ПИСА тестовима, да не повезују градиво, уче напамет, и да ће за пар деценија доминирати земље Источне Азије. Онда су нас провели кроз грешке које смо сви правили као родитељи, и схватили смо да презаштићивањем деце не постижемо ништа добро, кочимо их у развоју. Од тога да не треба тонирати искључиво розе или плаве боје у соби бебе, треба их пустити да пужу, врте се, скачу са фотеље на кревет, не пасирати им дуго храну, пустити да иду боси, касније да уче путем асоцијација, сликовно, смисаоно, не репродуктивно. Спремамо децу за занимања која још увек и не постоје, сви ће бити неки теоретичари, а ретко ко практичар. Ево, и код нас, све је мање занатлија, све више менаджера; дакле доћи ће време да нећемо имати стручно лице које ће умети да неком сазида кућу или поправи обућу. Такође ћемо имати проблем што нећемо имати ни здраву воду ни храну, са чиме се већ и те како суочавамо. 70 посто деце нам има равне табане, 60 посто деце није у стању да ухвати лоптицу коју му баците са мале удаљености и најавите да ћете је бацити.
Колико је данас у Србији тешко бити наставник?
Изузетно тешко. У нашој земљи просветни радници су смештени као да су са друге стране нишана у односу на децу, родитеље и државу, који су заједно са друге стране. Цео живот су нас учили да смо ми ваљда на истој страни, а не супарничкој. Такође ме увек вређа што се мисли да просветари штрајкују само због плата. Прошли пут је то била међу последњим ставкама, а остале јавност није ни поменула. Не види се шта ми све радимо, колико папирологије, колико састанака, тимова, бриге о деци којој си одељењски старешина, као и о свима којима предајеш, а тек припреме за тестове, за часове, па не дођемо ми само у школу као да прошетамо! Потом посебне припреме и листићи и за напредније ученике и за оне који спорије постижу, па мораш бити не само предавач, већ и подршка детету, од оне да му завежем пертлу, преко оне да утешим, бришем сузе, развијам другарску климу у разреду, научим их нешто ново, вежбам, дам све од себе да час буде занимљив, певам, глумим, играм се у млађим разредима, преживљавам пубертете у старијим, подстичем, повезујем, да и ван школе будем ауторитет, односно дајем својим понашањем пример и на улици и на слављу и у продавници. Да запоставиш свој приватни живот врло често. Дешавало ми се да сам током маратонског куцања неке папирологије само говорила сину „Ћути, склони се, после ћемо…“ А онда ме је касније као шамар дочекала његова реченица: “Али то сам ти већ све рекао, а ти си куцала и ниси ме слушала!“ Уз све то, морамо бити разумни за сваку жељу родитеља, чак и нереалну, разрешити конфликте, покушати да очувамо неке моралне норме у овом свету, али како кажу „пуцамо из празног пиштоља“ јер су деца свесна само својих права, али не и обавеза. Све док друштво потенцира права, права, права, а нигде обавезе, неће се добро завршити. Родитељима се све сервира упаковано, улепшано, нема више јавног читања лоших оцена, неоправданих изостанака, дисциплинских мера, чиме смо померили границе до ивице. НА жалост, све мање стижемо да причамо о доброј деци, јер су пуне руке и папири посла око проблематичније деце.
Стално се говори о васпитном раду у школама. Колики је акценат на васпитању у односу на наставни рад?
Везане су нам руке у многим стварима и око образовања, а на жалост и васпитања. Главна ствар је да се „наслонимо“ на кућно васпитање, а ако немамо на шта да се наслонимо, све пропада. Мислим да је велика срећа ако имамо разумне родитеље, који нас схватају на прави начин, за добро њиховог детета. Онда та сарадња само може да се негује у правом смеру и д аод њих направимо не само добре ђаке, није то приоритет, већ добре људе. Увек им истичем да треба да цене старије, да тиме уче како ће се касније опходити према свом баки, деки, родитељу, да морају схватити да ипак нисмо равноправни, ма колико то јавност наметала. Ја ни сада, када са многим бившим наставницама радим као колегиница, не сматрам да смо равноправни, а камоли да сам то помислила када сам била ђак. Све ређе устају када неко старији уђе на час, на прсте да се наброје деца која ће сама похитати да вам дохвате лист који је пао на под, или ће вас пропустити да купите ужину пре њих, да уђете на улаз а да вас не гурају. Ако би им то рекли, учинили би, али проблем је што то сами не осећају да треба да ураде пре него што их неко опомене. Немају развијену емпатију.
Шта је то што бисте волели да ваши ученици запамте када заврше школу? Постоји ли нешто што ви као наставник, осим наравно градива, желите да научите своје ученике?
Ја уживам у свим занимљивостима које са ђацима стигнем да урадим, глума, песма, приредбе, презентације, радионице…Похвалићу се да је актив страних језика оганизовао чајанке, тематске приредбе за Дан језика, једина смо школа која је прошле године обележила јубилеј групе Битлси грандиозним догађајем, Битлманијом, овог новембра смо били домаћин квиза опште културе на енглеском језику, који је био попут Музичког тобогана, а окупио ја наставнике и ђаке из 8 градских и приградских школа. Често са колегиницама одведем ђаке у биоскоп, позориште, музеј, галерију, учествујемо са њима у спортским недељама које су традиција у нашој школи и трудимо се да им такве ствари буду памтљивије од многих школских лекција. Чувам многе ђачке радове, највише цртеже оних најмлађих, порукице, слатко је то како они воле да ме загрле чим уђем или пођем са часа, симпатично ми је што се увек деси да ме понеко назове „Мама!“ Многи моји ђаци из оних првих година рада већ имају децу, одрасли су људи, неки од њих су ми већ и колегинице, неки ме возе таксијем, па им је драго што их се сећам, и имена и презимена, то памтим, имам фотографије са сваким разредом ком сам предавала.
Шта нам можете рећи о удружењу „Родитељ“? Ви сте као друштво доста активни, постоје ли неке акције које желите да посебно издвојите?
Најпре морам споменути да сам ја мама два дечака, Алексе, који је ђак првак, и Николе који за пар месеци пуни пет година. То је моја главна улога, мајке и супруге, пуно празних места, па све остало. Рад у Удружењу „Родитељ„ је искључиво волонтерски, у ових преко пет година, детаљно је пропраћен кроз рубрике у вашем листу. Мрежа Удружења „Родитељ„ функционише у више градова, све се може детаљно пратити и на фејсбук страни, као и на сајту. Осим хуманитарног рада, и сарадње са сродним Удружењима, имамо мноштво едукативних акција. Наше редовне годишње активности које планирамо и за наредну годину су: Ускршња поклонијада, Дан породице, Недеља дојења и Дан детета, као и све успутне које пропратимо што као организатори и учесници, то као сарадници. Осим акција које нису можда толико лепе за уши и очи, али су једнако важне тј. најважније, а мислим на хуманитарне помоћи социјално угроженим породицама, имамо могућност бесплатних прегледа дечијих ауто седишта и правилно монтирање од стране наших обучених саветника, што суграђани користе за безбедност најмлађих учесника у саобраћају. Током године у саветовалишту за труднице траје наш програм пилатеса за будуће мајке, који држи сарадница УР, проф.физичке културе. Организујемо посете Дому за децу без родитеља, потом Дому за старе којима дружење много значи. За Дан породице организујемо едукативне акције за децу, поводом чистих уста и зуба, или посете Удружењима деце са посебним потребама, док за Дан детета који је у новембру организујемо акције у затвореном, трибине стручњака (логопед, дефектолог…). Овог новембра смо организовали још једно Такмичење тата у брзом повијању беба и доказали да су и тате спретне као и маме. Тиме смо и њих уврстили у наше акције, не само будуће маме, маме, бебе и децу. И , коначно, атрибут УР у свим градовима где постоји је промоција дојења и подршка дојиљама, а ми уз цд-ове и флајере, као и сарадњу са педијатријском и патронажном службом успешно промовишемо дојење као златан старт у животу и златан стандард у исхрани беба. Имали смо пет манифетсација на тргу, уз саветовалиште на отвореном, фото конкурсе на тему дојења, конкурсе прича о дојењу, и као круну свега такмичење малишана на пузидрому, чувену Пузијаду. На крају бих истакла да је лепо када са табли утисака након акција читамо саме похвале за наш рад, добре сугестије за наредне идеје и жељу младих мајки да се прикључе нашем раду, Овом приликом се захваљујем свим чланицама, али и волонтерима и симпатизерима без којих наше веће акције не би протекле тако професионално и добро организовано у детаље.
Н. Кутлешић
pratite nas i na fejsbuku https://www.facebook.com/uzicka.nedelja
