999

ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ У ЗЕМЉИ СЕЉАКА НА БРДОВИТОМ БАЛКАНУ
Решио ја страшне 1991. да издајем новине. И то рекламне. И бесплатне. Нема потребе да објашњавам зашто је деведесет прва, као и многе пре и после ње била страшна година, моји вршњаци и старији дебело су је осетили на својој кожи, и свега се и данас живо сећају, а млађи, углавном, одавно не читају ништа, па ни новине, Ужичку недељу поготову, па да, што би рекао економиста у мени, не губим време и не траћим новински папир без везе.
Елем, кренем те трагичне године да издајем рекламне новине, не због неког посебног циља и разлога, једноставно, тако се заломило мени и мојој генерацији – заломило нам се да будемо прва генерација усмереног, заломила нам се прва велика девалвација у Југославији таман када смо постали пунолетни, у време студија заломила нам се побуна на Косову, а кад смо почели да се запошљавамо започело је националистичко лудило, у Југославији се све мање водила брига о раду, а све више о рату, па је тако генерацијама око моје радни век почео прилично дискретно, безначајно, али, зашто не рећи, и прилично безнадежно. Наравно, за све оне који нису на време побегли што даље од земље сељака са брдовитог Балкана. Не бира човек када ће да се роди, једноставно, роди се, па како му буде, неко то зове и судбина. Срећковићи из генерације деценију пре моје, када су били у најбољим годинама, закачили су време економског бума и хипи лудила по Европи и Југославији, а ми нисмо били те среће, нама су најбоље године прошле у ратном окружењу, санкцијама, несташици струје, бензина и елементарних животних намирница, немаштини и беди. Додуше, данас свега тога има у изобиљу, али није, рекао бих, ништа боље.
Тада још релативно млад, имао сам 28 година, покренем, зашто не рећи, први у Југославији бесплатне рекламне новине. Ако изузмемо место где су се новине делиле, југозападна Србија, беше то врло добра и смела идеја. Назвао сам новине Водич, требало је да буду, много пре Гугла, па и интернета, водич за куповину. Било је ту још неколико добрих идеја за коришћење новотарије зване персонални компјутер у те рекламно-информативне сврхе. Тек се појавили 286 рачунари, који се тада у Србији још нису ни продавали, него га је из Немачке донео Нешо Шунка, и то са сензационалних 2 мегабајта меморије. Дакле, луд био, луд остао, са тим компјутером, и чврстом жељом да будем приватник и да се бавим маркетингом, кренем ја у боље сутра. И да сам рођен као Немац, Француз, Енглез или тако неки Европљанин, можда бих то и постао и остао до данашњих дана, међутим, ово је земља сељака на брдовитом Балкану, политичаре, Милошевића и осталу багру, апсолутно није занимао мој маркетинг, док сам ја у Ужицу припремао папире да региструјем фирму, они су Југу припремали за рат. Чак су ме и претекли за један дан. Ја сам фирму регистровао, гле комендије, 1. априла 1991, а на Плитвицама је 31. марта дошло до сукоба хрватске полиције и Срба, чиме је практично и почео рат. Сећам се, био је неки изненадни снег, баш као и данас, када пишем овај текст.
Бандоглаво сам гурао Водич непуне две године, али све више сам осећао потребу да се јавно супротставим лудилу које је бујало на све стране, а то никако није могло у рекламном часопису. С обзиром да сам 4-5 година пре тога, уз помоћ пријатеља, буквално из ничега, измислио, покренуо и уређивао омладинске новине „Минут до дванаест“, није ми издаваштво билo странo, а како је у међувремену у Србији могао да се купи 386 рачунар и појавила се Вентура, програм за тзв. стоно издаваштво, било је много лакше покренути новине. У том периоду, појавила се у Ужицу и опозиција, и, за разлику од данашње опозиције, било је ту, што се каже, људи од формата, начитаних, часних и марљивих, нажалост, захваљујући здушном испирању мозга од стране тадашњих медија у Србији, многи од њих су, иако у много мањем броју него данас, били заражени националистичким лудилом. И тада на мејнстрим медијима, као и данас, није могло да се зуцне против власти, па су опозиционари решили да своје идеје преточе у локални часопис. Нису имали име, а ја сам већ имао две идеје у оптицају – Ужичка недеља и Ужичке новине и једно вече, седећи са Слободаном Симићем, понудих му да искористе име Ужичке новине, јер су и пре Другог светског рата у Ужицу кратко време излазиле новине са тим називом. И би тако, они су издали неколико бројева Ужичких новина, а ја сам у јесен 1993. регистровао практично прве приватне новине у Србији – Ужичку недељу. Дивно је то било време за бизнис и издавање новина – Југославија се распала и 27. априла 1992. године направљена је, привремено, некаква нова Југославија од нас и од Црне Горе, а три дана касније – 30. априла 1992. године уведене су нам, ничим изазване, санкције, које нам не могу ништа. Не само да нам не могу ништа, што би рекао Милошевић, него су и велика развојна шанса, што би рекао Тадић, за Велику светску кризу 2008. И тада је Милошевићева камарила, у циљу да опљачка и потлачи житеље Србије, изазвала невиђену инфлацију, која је 1993. прерасла у највећу хиперинфлацију у светској историји, већу чак и оне чувене америчке са почетка двадесетог века. Санкције споља, Милошевић изнутра, било је то заиста време у коме се једва преживљавало, поготову ми који смо били ван државне службе и обележени, као опозиционари, чувеном етикетом страних плаћеника и домаћих издајника, тако популарном и ових дана.
Када је Милошевић видео да и њихову пљачку и апсолутистичку власт обесмишљава тако велика инфлација, ангажовао је Драгослава Аврамовића, који је крајем јануара 1994. представио „нови“ динар и зауставио инфлацију. Наравно, нема ту никакве науке, све је то била представа за неписмене сељаке на брдовитом Балкану, једноставно, требало je само зауставити машине које су штампале паре у Топчидеру, а то није била одлука Аврамовића, већ Милошевића, који је био тих година господар живота, смрти и свега другог у Србији. Само пар година касније Милошевић је одлучио да поново штампа паре и Аврамовића вратио одакле га је и извукао – у анонимност. Милошевић, због санкција, није могао да се задужује у иностранству, за разлику од њега, последњу деценију наши властодршци немају потребе да инфлаторно финансирају сопствену власт – колико им зафали, задуже се у иностранству, па, ако и то не буде довољно, наштампају хартије од вредности, које, уз дебеле камате, понуде банкама.
Елем, када је Аврамовић укинуо инфлацију, после пар месеци изашао је први број Ужичке недеље. Ако се не варам, коштао један (нови) динар. На насловној страни – одбојкашице Јединства, које су тада жариле и палиле по теренима крње Југославије, али и у Европи. У оснивању Недеље учествовала су и моја три пријатеља – Милутин Јовичић – Лујо, легенда ужичког новинарства и југословенске демократске опозиције, Раде Јовановић – Врабац, легенда југословенског хумора и афоризма, који је био и главни уредник прва четири броја и још једна легенда српског афоризма и сатирчине приче – Слободан Симић. Нажалост, Раде се преселио у вечна ловишта, а Лујо и Сима су ту свих 999 бројева, што је права реткост и због чега им дугујем неизмерну захвалност. За све ове године, кроз просторије Недеље прошло је много пријатеља, и, можда и више, непријатеља, дуг је то период, 27 година, многи од њих нису више међу живима. Не бих да ширим причу на првих седам година, до 5. октобра 2000. године, свашта се ту дешавало, мало шта добро и позитивно, али сам био још увек довољно млад и наиван да верујем да ће доћи боље сутра. Ипак, да поменем јесен-зиму 1996, када је, упркос максималном терору владајућег режима, захваљујући и Ужичкој недељи, СПС напокон изгубио власт у Ужицу. И по томе је Недеља остала доследна, радећи оно што је основна функција озбиљног новинарства – увек максимално критична према владајућем режиму. Остали локални медији су, као и њихова старија републичка браћа, што због новца, што због незнања, увек били уз власт. Са друге стране, други тзв. независни медији у Србији, у жељи да преживе, више су проводили време тражећи донаторе и пишући пројекте, него што су се бавили новинарством. Таква позиција у земљи сељака на брдовитом Балкану, сасвим сигурно, је и најнеподношљивија. Свако иоле упућен зна да је српско новинарство, још од тих деведесетих, оштро подељено на две групације, иако су и једни и други, углавном, љути левичари. Једни су увек спремни да вежу коња где газда каже и за пристојну месечну апанажу ће, не само писати све што треба, него и глумити дворску луду по потреби, док тзв. независни, чврсто верују да је право новинарство када пишеш шта хоћеш, колико и кад хоћеш, али, подразумева се, о туђем трошку. Па неће ваљада такви генијалци да напрежу мозак око тако прозаичних ствари као што је – новац. Отприлике као и њихови истомишљеници уметници, глумци и слични лежерни државни службеници. И баш због тога, Недеља није омиљен часопис, да не употребим грубље речи, ни код једних, ни код других, па, иако излазимо дуже него други приватни медији у Србији, наш наредни, хиљадити број, сигуран сам, неће поменути престонички медији. Ни ови, ни они.
А како је било после „демократског просветљења“, ових осамнаест година двадесет првог века? Исто. Иако је било све другачије, било је струје, бензина, робе у радњама, није било инфлације, опет је, више-мање, све исто до данашњих дана. Данас постоје друштвене мреже, па може свако да лупета колико му се хоће, али се, суштински, у друштву ништа није променило. Срећом те је оно мало приватизације почетком века урађено, јер, када би се наш народ питао, најрадије би сви да Тито васкрсне, да постоје само државне фирме, да се иде на посао и прима редовна плата и лепо живи. Као некад, што би неки рекли. Не знам које је то некад, ја сам у овом тексту описао последњих тридесет година хаоса незабележеног у светским размерама, а од 1945, барем две и по деценије није имало хлеба да се једе у Југославији, па практично онда остаје та једна деценија „феноменалног“ живота, последња деценија Титовог живота, када је он узимао кредите шаком и капом по иностранству, због чега смо и банкротирали одмах после његове смрти.
Дакле, изузев те кредитне деценије од 1970. до 1980, у земљи сељака на брдовитом Балкану никад се није добро живело, па ни данас, упркос Вучићевим тврдњама да по Србији виђа расположене и насмејане људе. Додуше, он се вероватно креће међу својом партијском братијом, а њима, заиста, никада боље у животу није било, нити ће.
Искрен да будем, ваљда то иде са годинама, што се каже, сваке новине старе са својим читаоцима, првих десет година били смо прилично „у току“, док последњих десет година углавном пишемо о људима и појавама које све мање познајемо и разумемо. Колико видим, у сличној ситуацији су и сви други медији, како код нас, тако и у свету, ово је век општих превирања и брзих промена, и оно што је било важно пре само две године, данас практично не важи. У овом општем метежу и већина људи не може да нађе тачку ослонца, па због тога сви призивају „стара добра времена“, иако она, сва је прилика, никада нису ни постојала. Ваљда је та несигурност и условила да се и пре три деценије и данас већина житеља земље сељака на брдовитом Балкану увек здушно опредељују за две ствари – нацију и државну својину. Свима се то чини као добитна комбинација, а заборављају >(или не знају) да је та филозофија већ изазвала два светска рата. Индивидуалност на овим просторима никада није била мање популарна него данас.
Упркос томе Ужичка недеља, поготову последњих година, управо покушава да афирмише индивидуалце, који су својим радом и имагинацијом успели да оставе траг у својој средини. Величати колектив и политичаре је просто, лако и материјално уносно, али ту нема никаквог изазова. А ко није спреман за изазов, нека отвори пекару, посади малине или посеје кромпир, уместо да мучи и себе и новинарску професију.
И зато, наредни број је хиљадити, па, да пожелимо себи да процвета још хиљаду цветова.
А, ако ме питате да ли је вредело и да ли се исплатило ових 999 бројева до сада – не, није, напротив. А да ли би их поновио? Да сте ме питали пре две године, рекао бих из затрке – да, свакако, али данас… Па, не могу ни ја на све имати одговор.