TRI DECENIJE U ZEMLJI SELJAKA NA BRDOVITOM BALKANU
Rešio ja strašne 1991. da izdajem novine. I to reklamne. I besplatne. Nema potrebe da objašnjavam zašto je devedeset prva, kao i mnoge pre i posle nje bila strašna godina, moji vršnjaci i stariji debelo su je osetili na svojoj koži, i svega se i danas živo sećaju, a mlađi, uglavnom, odavno ne čitaju ništa, pa ni novine, Užičku nedelju pogotovu, pa da, što bi rekao ekonomista u meni, ne gubim vreme i ne traćim novinski papir bez veze.
Elem, krenem te tragične godine da izdajem reklamne novine, ne zbog nekog posebnog cilja i razloga, jednostavno, tako se zalomilo meni i mojoj generaciji – zalomilo nam se da budemo prva generacija usmerenog, zalomila nam se prva velika devalvacija u Jugoslaviji taman kada smo postali punoletni, u vreme studija zalomila nam se pobuna na Kosovu, a kad smo počeli da se zapošljavamo započelo je nacionalističko ludilo, u Jugoslaviji se sve manje vodila briga o radu, a sve više o ratu, pa je tako generacijama oko moje radni vek počeo prilično diskretno, beznačajno, ali, zašto ne reći, i prilično beznadežno. Naravno, za sve one koji nisu na vreme pobegli što dalje od zemlje seljaka sa brdovitog Balkana. Ne bira čovek kada će da se rodi, jednostavno, rodi se, pa kako mu bude, neko to zove i sudbina. Srećkovići iz generacije deceniju pre moje, kada su bili u najboljim godinama, zakačili su vreme ekonomskog buma i hipi ludila po Evropi i Jugoslaviji, a mi nismo bili te sreće, nama su najbolje godine prošle u ratnom okruženju, sankcijama, nestašici struje, benzina i elementarnih životnih namirnica, nemaštini i bedi. Doduše, danas svega toga ima u izobilju, ali nije, rekao bih, ništa bolje.
Tada još relativno mlad, imao sam 28 godina, pokrenem, zašto ne reći, prvi u Jugoslaviji besplatne reklamne novine. Ako izuzmemo mesto gde su se novine delile, jugozapadna Srbija, beše to vrlo dobra i smela ideja. Nazvao sam novine Vodič, trebalo je da budu, mnogo pre Gugla, pa i interneta, vodič za kupovinu. Bilo je tu još nekoliko dobrih ideja za korišćenje novotarije zvane personalni kompjuter u te reklamno-informativne svrhe. Tek se pojavili 286 računari, koji se tada u Srbiji još nisu ni prodavali, nego ga je iz Nemačke doneo Nešo Šunka, i to sa senzacionalnih 2 megabajta memorije. Dakle, lud bio, lud ostao, sa tim kompjuterom, i čvrstom željom da budem privatnik i da se bavim marketingom, krenem ja u bolje sutra. I da sam rođen kao Nemac, Francuz, Englez ili tako neki Evropljanin, možda bih to i postao i ostao do današnjih dana, međutim, ovo je zemlja seljaka na brdovitom Balkanu, političare, Miloševića i ostalu bagru, apsolutno nije zanimao moj marketing, dok sam ja u Užicu pripremao papire da registrujem firmu, oni su Jugu pripremali za rat. Čak su me i pretekli za jedan dan. Ja sam firmu registrovao, gle komendije, 1. aprila 1991, a na Plitvicama je 31. marta došlo do sukoba hrvatske policije i Srba, čime je praktično i počeo rat. Sećam se, bio je neki iznenadni sneg, baš kao i danas, kada pišem ovaj tekst.
Bandoglavo sam gurao Vodič nepune dve godine, ali sve više sam osećao potrebu da se javno suprotstavim ludilu koje je bujalo na sve strane, a to nikako nije moglo u reklamnom časopisu. S obzirom da sam 4-5 godina pre toga, uz pomoć prijatelja, bukvalno iz ničega, izmislio, pokrenuo i uređivao omladinske novine „Minut do dvanaest“, nije mi izdavaštvo bilo strano, a kako je u međuvremenu u Srbiji mogao da se kupi 386 računar i pojavila se Ventura, program za tzv. stono izdavaštvo, bilo je mnogo lakše pokrenuti novine. U tom periodu, pojavila se u Užicu i opozicija, i, za razliku od današnje opozicije, bilo je tu, što se kaže, ljudi od formata, načitanih, časnih i marljivih, nažalost, zahvaljujući zdušnom ispiranju mozga od strane tadašnjih medija u Srbiji, mnogi od njih su, iako u mnogo manjem broju nego danas, bili zaraženi nacionalističkim ludilom. I tada na mejnstrim medijima, kao i danas, nije moglo da se zucne protiv vlasti, pa su opozicionari rešili da svoje ideje pretoče u lokalni časopis. Nisu imali ime, a ja sam već imao dve ideje u opticaju – Užička nedelja i Užičke novine i jedno veče, sedeći sa Slobodanom Simićem, ponudih mu da iskoriste ime Užičke novine, jer su i pre Drugog svetskog rata u Užicu kratko vreme izlazile novine sa tim nazivom. I bi tako, oni su izdali nekoliko brojeva Užičkih novina, a ja sam u jesen 1993. registrovao praktično prve privatne novine u Srbiji – Užičku nedelju. Divno je to bilo vreme za biznis i izdavanje novina – Jugoslavija se raspala i 27. aprila 1992. godine napravljena je, privremeno, nekakva nova Jugoslavija od nas i od Crne Gore, a tri dana kasnije – 30. aprila 1992. godine uvedene su nam, ničim izazvane, sankcije, koje nam ne mogu ništa. Ne samo da nam ne mogu ništa, što bi rekao Milošević, nego su i velika razvojna šansa, što bi rekao Tadić, za Veliku svetsku krizu 2008. I tada je Miloševićeva kamarila, u cilju da opljačka i potlači žitelje Srbije, izazvala neviđenu inflaciju, koja je 1993. prerasla u najveću hiperinflaciju u svetskoj istoriji, veću čak i one čuvene američke sa početka dvadesetog veka. Sankcije spolja, Milošević iznutra, bilo je to zaista vreme u kome se jedva preživljavalo, pogotovu mi koji smo bili van državne službe i obeleženi, kao opozicionari, čuvenom etiketom stranih plaćenika i domaćih izdajnika, tako popularnom i ovih dana.
Kada je Milošević video da i njihovu pljačku i apsolutističku vlast obesmišljava tako velika inflacija, angažovao je Dragoslava Avramovića, koji je krajem januara 1994. predstavio „novi“ dinar i zaustavio inflaciju. Naravno, nema tu nikakve nauke, sve je to bila predstava za nepismene seljake na brdovitom Balkanu, jednostavno, trebalo je samo zaustaviti mašine koje su štampale pare u Topčideru, a to nije bila odluka Avramovića, već Miloševića, koji je bio tih godina gospodar života, smrti i svega drugog u Srbiji. Samo par godina kasnije Milošević je odlučio da ponovo štampa pare i Avramovića vratio odakle ga je i izvukao – u anonimnost. Milošević, zbog sankcija, nije mogao da se zadužuje u inostranstvu, za razliku od njega, poslednju deceniju naši vlastodršci nemaju potrebe da inflatorno finansiraju sopstvenu vlast – koliko im zafali, zaduže se u inostranstvu, pa, ako i to ne bude dovoljno, naštampaju hartije od vrednosti, koje, uz debele kamate, ponude bankama.
Elem, kada je Avramović ukinuo inflaciju, posle par meseci izašao je prvi broj Užičke nedelje. Ako se ne varam, koštao jedan (novi) dinar. Na naslovnoj strani – odbojkašice Jedinstva, koje su tada žarile i palile po terenima krnje Jugoslavije, ali i u Evropi. U osnivanju Nedelje učestvovala su i moja tri prijatelja – Milutin Jovičić – Lujo, legenda užičkog novinarstva i jugoslovenske demokratske opozicije, Rade Jovanović – Vrabac, legenda jugoslovenskog humora i aforizma, koji je bio i glavni urednik prva četiri broja i još jedna legenda srpskog aforizma i satirčine priče – Slobodan Simić. Nažalost, Rade se preselio u večna lovišta, a Lujo i Sima su tu svih 999 brojeva, što je prava retkost i zbog čega im dugujem neizmernu zahvalnost. Za sve ove godine, kroz prostorije Nedelje prošlo je mnogo prijatelja, i, možda i više, neprijatelja, dug je to period, 27 godina, mnogi od njih nisu više među živima. Ne bih da širim priču na prvih sedam godina, do 5. oktobra 2000. godine, svašta se tu dešavalo, malo šta dobro i pozitivno, ali sam bio još uvek dovoljno mlad i naivan da verujem da će doći bolje sutra. Ipak, da pomenem jesen-zimu 1996, kada je, uprkos maksimalnom teroru vladajućeg režima, zahvaljujući i Užičkoj nedelji, SPS napokon izgubio vlast u Užicu. I po tome je Nedelja ostala dosledna, radeći ono što je osnovna funkcija ozbiljnog novinarstva – uvek maksimalno kritična prema vladajućem režimu. Ostali lokalni mediji su, kao i njihova starija republička braća, što zbog novca, što zbog neznanja, uvek bili uz vlast. Sa druge strane, drugi tzv. nezavisni mediji u Srbiji, u želji da prežive, više su provodili vreme tražeći donatore i pišući projekte, nego što su se bavili novinarstvom. Takva pozicija u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, sasvim sigurno, je i najnepodnošljivija. Svako iole upućen zna da je srpsko novinarstvo, još od tih devedesetih, oštro podeljeno na dve grupacije, iako su i jedni i drugi, uglavnom, ljuti levičari. Jedni su uvek spremni da vežu konja gde gazda kaže i za pristojnu mesečnu apanažu će, ne samo pisati sve što treba, nego i glumiti dvorsku ludu po potrebi, dok tzv. nezavisni, čvrsto veruju da je pravo novinarstvo kada pišeš šta hoćeš, koliko i kad hoćeš, ali, podrazumeva se, o tuđem trošku. Pa neće valjada takvi genijalci da naprežu mozak oko tako prozaičnih stvari kao što je – novac. Otprilike kao i njihovi istomišljenici umetnici, glumci i slični ležerni državni službenici. I baš zbog toga, Nedelja nije omiljen časopis, da ne upotrebim grublje reči, ni kod jednih, ni kod drugih, pa, iako izlazimo duže nego drugi privatni mediji u Srbiji, naš naredni, hiljaditi broj, siguran sam, neće pomenuti prestonički mediji. Ni ovi, ni oni.
A kako je bilo posle „demokratskog prosvetljenja“, ovih osamnaest godina dvadeset prvog veka? Isto. Iako je bilo sve drugačije, bilo je struje, benzina, robe u radnjama, nije bilo inflacije, opet je, više-manje, sve isto do današnjih dana. Danas postoje društvene mreže, pa može svako da lupeta koliko mu se hoće, ali se, suštinski, u društvu ništa nije promenilo. Srećom te je ono malo privatizacije početkom veka urađeno, jer, kada bi se naš narod pitao, najradije bi svi da Tito vaskrsne, da postoje samo državne firme, da se ide na posao i prima redovna plata i lepo živi. Kao nekad, što bi neki rekli. Ne znam koje je to nekad, ja sam u ovom tekstu opisao poslednjih trideset godina haosa nezabeleženog u svetskim razmerama, a od 1945, barem dve i po decenije nije imalo hleba da se jede u Jugoslaviji, pa praktično onda ostaje ta jedna decenija „fenomenalnog“ života, poslednja decenija Titovog života, kada je on uzimao kredite šakom i kapom po inostranstvu, zbog čega smo i bankrotirali odmah posle njegove smrti.
Dakle, izuzev te kreditne decenije od 1970. do 1980, u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu nikad se nije dobro živelo, pa ni danas, uprkos Vučićevim tvrdnjama da po Srbiji viđa raspoložene i nasmejane ljude. Doduše, on se verovatno kreće među svojom partijskom bratijom, a njima, zaista, nikada bolje u životu nije bilo, niti će.
Iskren da budem, valjda to ide sa godinama, što se kaže, svake novine stare sa svojim čitaocima, prvih deset godina bili smo prilično „u toku“, dok poslednjih deset godina uglavnom pišemo o ljudima i pojavama koje sve manje poznajemo i razumemo. Koliko vidim, u sličnoj situaciji su i svi drugi mediji, kako kod nas, tako i u svetu, ovo je vek opštih previranja i brzih promena, i ono što je bilo važno pre samo dve godine, danas praktično ne važi. U ovom opštem metežu i većina ljudi ne može da nađe tačku oslonca, pa zbog toga svi prizivaju „stara dobra vremena“, iako ona, sva je prilika, nikada nisu ni postojala. Valjda je ta nesigurnost i uslovila da se i pre tri decenije i danas većina žitelja zemlje seljaka na brdovitom Balkanu uvek zdušno opredeljuju za dve stvari – naciju i državnu svojinu. Svima se to čini kao dobitna kombinacija, a zaboravljaju >(ili ne znaju) da je ta filozofija već izazvala dva svetska rata. Individualnost na ovim prostorima nikada nije bila manje popularna nego danas.
Uprkos tome Užička nedelja, pogotovu poslednjih godina, upravo pokušava da afirmiše individualce, koji su svojim radom i imaginacijom uspeli da ostave trag u svojoj sredini. Veličati kolektiv i političare je prosto, lako i materijalno unosno, ali tu nema nikakvog izazova. A ko nije spreman za izazov, neka otvori pekaru, posadi maline ili poseje krompir, umesto da muči i sebe i novinarsku profesiju.
I zato, naredni broj je hiljaditi, pa, da poželimo sebi da procveta još hiljadu cvetova.
A, ako me pitate da li je vredelo i da li se isplatilo ovih 999 brojeva do sada – ne, nije, naprotiv. A da li bi ih ponovio? Da ste me pitali pre dve godine, rekao bih iz zatrke – da, svakako, ali danas… Pa, ne mogu ni ja na sve imati odgovor.
Toni Stanković (Užička nedelja 999)
