NE MOŽE NAM NIKO NIŠTA…
Na spisku sajtova koje svakodnevno „prelistavam“ je i sajt državne i državotvorne Politike, koji je u poslednje vreme ozbiljno krenuo propagandističkim stopama sajtova Blica i Kurira, ali na perfidniji, lažno intelektualni, način. Sajt Politike, uglavnom, ne posećuju mlađi i manje obrazovani, pa nema golotinje, ali to Politika nadoknađuje bogatom trpezom nacionalizma, veličanjem ekonomskih „uspeha“ aktuelnog režima, naravno, uz pokoju drugarsku kritiku, da se Vlasi ne dosete. Doduše, u rubrikama iz duboke provincije ume ponekad i da promakne neki ozbiljniji tekst, pa se katkad provuče i tekst Branka Pejovića, koji, s vremena na vreme, dobro uzdrma lokalne političke drdomude….
Elem, danas, nedelja, em je dan za dokonisanje, em mi treba inspiracija za novi komentar, pa krenuh od sajta do sajta… Kad, udarna vest na sajtu Politike – Srbija uskoro postaje zemlja blagostanja, futuristička zemlja iz DC comics legendarnih stripova i filmova! Ne verujete? E, pa, gledajte sad…
Svako dobronameran zna da je Srbija pre koju godinu dobila Supermena, a sada je i otkriven Supermenov – kripotonit! Dakle, bio je u pravu Milić od Mačve kada je ratnih devedesetih (a ove kao nisu…) rekao da je Srbija pupak svemira, a da će Srbi uskoro postati gospodari sveta!
Srpski Supermen u patrijotskim medijima je Vučić, a srpski kriptonit je – jadarit! Zvuči neverovatno, ali je sastav rude minerala jadarita vrlo sličan izmišljenom kriptonitu. Ne sadrži fluor, pa nije, kao u stripu, zelen, već beo, ali je sve ostalo isto. I, sad dolazi glavno, jedino mesto na svetu gde jadarita ima je – Srbija. Prc, bato. Niđe više, nego baš u Srbiji. A što je bitan jadarit, pitate se sad? E, pa zato što on, pored borata, sadrži i litijum, a taj najlakši metal na svetu se u ogromnim količinama koristi u proizvodnji baterija i raznih elektronskih komponenti. I zar to, napokon, nije krunski dokaz da su baš Srbi odabrani narod? Nas je bog nekako zaboravio kada je delio pamet, pa nemamo fabrike elektronike, ali zato imamo, samo mi i niko više, jadarit, koji je prepun litijuma! Dobro, ima litijuma i u drugim formama, prilično je zastupljen na celoj kugli zemaljskoj, ali jadaraita ima samo pokraj reke Jadar kraj Loznice i nigde više! Nigde više!
Oni upućeniji će se pitati, otkud sad da se o tome piše, pa nije to nova vest, naprotiv, stara je više od decenije, ali je ove godine, po ugovoru, Rio Tinto (Rio Sava u našem slučaju), investitor koji vrši ispitivanja po odobrenju srpske vlade, dužan da saopšti rezultate istraživanja. Inače, Englez Kris Stenli iz Prirodnjačkog univerziteta ovu rudu je pronašao 2006. godine u oblasti Jadar, u neposrednoj blizini planine Cer, na kojoj su se vodile istorijske bitke, planine na kojoj je bio rimski grad (u cara Trojana kozje uši…), a smatra se da je bogata i rudom kalaja…
Odmah pored teksta o kriptonitu, pardon, jadaritu, na sajtu Politike nalazi se i senzacionalni naslov da Srbija leži na zlatu!? Taman pomislih da je opet jedna tupava, ali topla, ljudska priča o malinama, znate onu omiljenu floskulu srpskih novinara, malina – crveno zlato, kad, jok, ovoga puta je reč o pravom zlatu! Ima rude zlata kol‘ko voliš, nego, šta ti je sirotinja, nemamo para da iskopamo sve te milijarde… Bog nas toliko voli pa je čak omogućio da zlato plovi rekama, ali, eto, mi ni to ne umemo da sakupimo, pa da živimo kao bubrezi u loju!
Da ne budem nepravedan, nije se samo sajt Politike duboko zaneo u propagandističkom poslu. Ovih dana se svi mediji utrkuju da što bombastije najave posao stoleća – izvoz jagnjetine u Kinu. Tu ne zaostaje ni sajt Danasa, koji se, kako stara komunistička škola novinarstva nalaže, pod naslovom „Prvih 3.000 jagnjadi kreće za Kinu“ naširoko raspisao o novim grandioznim uspesima srpskog Supermena, koji je lično omogućio da se srpska jagnjad provozaju do Kine, doduše, bez povratne karte… Ma, koji bre Supermen, jači je Vučić i od njega, Vučiću ni kriptonit ne može ništa! I ne samo da mu ne može ništa, nego ga čini još jačim!
A kad se čovek malo udubi u tekst, što retko ko radi u ova sumanuta internet vremena, shvati da biznis sa jagnjećim mesom još nije ni krenuo, već će – „kada se steknu uslovi“, ali to i nije toliko bitno, važno je da nam državne razglasne stanice utuve u tintare kako je DRŽAVA obavila najvažniju stvar u celom poslu – omogućila dozvolu, a to što te jaganjce neko treba da uzgaja i izvozi meso, to apsolutno nije ni važno… Pomenutu dozvolu dobila je klanica Đurđević, kojoj je, barem tako u tekstu piše, izvoz jagnjetine sporedan posao, a ni oni sami pojma nemaju koliko će se izvoziti u Kinu, niti koliko je potražnja… Još lepše zvuči umirujuća izjava Đurđevića, koji kaže da taj budući izvoz neće pogoditi domaće kupce, jer je jagnjetina za Srbina previše skupa, pa je ionako retko konzumira. Srbi više preferiraju, do skora, jeftinu svinjetinu, tako da i najavljeni izvoz govedine u Kinu neće u Srbiji niko ni primetiti. I dok „poljoprivrednici zadovoljno trljaju ruke“ (još jedna tupava boljševička floskula), kako mediji slavodobitno najavljuju mogućnost da se meso, kukuruz, suve šljive i drugi slični visokotehnološki proizvodi izvoze u Kinu, ozbiljniji stručnjaci iz te oblasti već godinama ukazuju na katastrofalne posledice nebrige državnih službenika i političara o poljoprivredi (kao i svemu drugom), što je proizvelo da Srbija danas ima najmanji broj grla stoke u svojoj istoriji. Kako su slikovito rekli – jagnjadi nema ni za Ibarsku, a kamoli za Peking….
Oni koji imaju duže pamćenje od amebe, setiće se da se se o grandioznom izvozu mesa, baš kao i abnormalnim rezervama zlata, Supermenovom kriptonitu i sličnim patrijotsko-državotvorno-ekonomskim temama, pisalo i prošle, i one tamo, i svih godina pre, pa bi se neupućen čitalac zapitao, otkud sad to odjednom, mora da će od svih tih najava ipak nešto biti? Ma jok. Poznato je da se leti u medijima pojavi gomila tekstova o vanzemaljcima, NLO, Tarabićima i sličnim fatamorganama. Novine valja prodati, a leti, kada većina ljudi planduje, treba izmisliti nešto što prodaje tiraž. Sa druge strane, domicijalni novinari se ovakvim bajkama kvalitetno uvlače u dupe vlastodršcima, pa praktično jednim udarcem ubijaju dve muve. Dodatni vetar u leđa ovom medijskom beščašću daju i besmislena internet lajkovanja, čime se razne gluposti multipliciraju, posebno u zemlji Stradiji, gde gomila dokonih, što o sopstvenom, što o tuđem trošku, povazdan pilji u monitore ili trlja prstom po mobilnim telefonima.
Srbija je, očigledno, postala prilično dosadna zemlja, kao da traje večno leto, iako smo uključivali grejanje sve do Dana pobede. Ranijih godina „mudri“ ljudi umeli su reći kako se na ovim prostorima proizvodi mnogo više istorije nego što možemo potrošiti i da će nam biti stravično dosadno kada postanemo uređena demokratska i ekonomski jaka zemlja, a, kako stvari stoje, to je još samo jedno pravilo koje smo uspeli da prekršimo. Mi smo daleko od bilo kakvih čak i obrisa demokratije, ekonomski smo potpuno propali, praktično smo među najbednijim zemljama na svetu, a opet je društveni život potpuno zamro. Sve se usporilo i stalo, kao kad krajem jula upeče zvezda, a ulice opuste.
Ni daška vetra na vidiku.
Toni Stanković
(Užička nedelja 960, 21. maj 2017.)
u prodaji je novi broj Užičke nedelje, u kome možete pročitati najnoviji komentar Tonija Stankovića – „Moja generacija“
