Није (ми) свеједно

- Ако сам неких илузија још и имао док је Коштуница пуштао кишу у Србији, и мислио да трачак наде можда постоји, када је ту функцију две године касније преузео Тадић, и када је политичка поплава избацила његове кадрове, тада ми је већ било савршено јасно да незадрживо крупним корацима грабимо - у пропаст -

ПОСЛЕ 15 ГОДИНА РОБИЈЕ НЕКО СЕ И ДОЧЕПА СЛОБОДЕ
Чини ми се да сам у последње време потпуно изгубио интерес за политику, тачније за било какав друштвени ангажман. Занимљиво, сама та чињеница није ме претерано изненадила, иако ми је тако нешто до пре пар година било потпуно незамисливо и увек сам био склон (па и сада сам), да такав став сматрам дубоко погрешним и егоистичним. Више ме је копкао разлог за актуелно стање мог, некад било, борбеног, духа – да ли су ме стигле године када човек почне да се полако повлачи из социјалног живота, или је све то последица дугогодишњег нагомиланог осећаја безнађа и бесперспективности? Искрено, нисам још сигуран у дефинитиван одговор, али сам склон да верујем да је то реакција мог одбрамбеног механизма, како бих могао, у једном комаду, да преживим све ово што нам се дешава последњих 15 година и ко зна колико ће нам се још година дешавати. Можда и читаву вечност…
Можда се неко још сећа, 2002. година прошла је у свакодневној бесомучној медијској харанги против Ђинђића, али и против свих оних који су видели Србију на Западу и већ тада сам, са својих 39. година живота, по први пут постао и дефинитивно свестан да се већина људи не руководи рационалим разлозима, да нису сви поштени и да постоје многи који нам, потпуно свесно и намерно, упорно и истрајно, раде о глави, трудећи се да нам загорчају, и по могућству, униште живот. То је била велика промена у мом животу, јер сам до тада живео у убеђењу да људи, суштински, нису лоши и да се са скоро сваким може наћи најмањи заједнички садржалац. До тада сам сматрао да се треба борити за сваког човекa, а не против, да свакоме треба пружити шансу, да су сви на на страни добра. Годинама сам живео у уверењу да људи другачије од себе мрзе најчешће због незнања или неинформисаности, а тада сам се, на гомили ситних примера, уверио да многи имају и знање и да су одлично обавештени, али су једноставно такви, свиђа им се да другоме буде лоше. Било је то прилично разочаравајуће за мене. Неки воле да кажу у таквим приликама – и отрежњујуће, али не, нисам се ја са тим никада помирио. Увек сам био за људе, никад против, мислио сам да је природно стање сваког човека у заједници да буде, како се то тада популарно говорило, део решења, а не део проблема, да сукоб добра и зла постоји само у доброј литератури и кинематографији. Искрен да будем, моја покојна баба, а била је велики верник и велика душа од човека, говорила ми је од малих ногу да има злих људи, али сам јој увек говорио да претерује.
Пар дана пред мој 40. рођендан убијен је Ђинђић, што је наредних година омогућило да се разна фукара дохвати функција и нашег новца, и ето, ту су, јашу нас и мамузају, из све снаге, до данашњег дана. Да све буде још горе, видео сам још тада да има доста пристојног света, који, иако нема никакву личну корист, увек ће пре поверовати зликовцима, него поштеним људима, а зашто је то тако, то себи ни до данас нисам успео да објасним. Упркос том непријатном сазнању, борбени дух ме није напуштао, иако сам, невољно, схватио да свуда око нас постоје и људи против којих се морамо борити, наставио сам даље, верујући да је много већи број пристојног света за које се вреди борити.
2004. је, што би Чанак рекао, на власт дошао Војислав Доктор Коштуница, и од тада, ево, већ пуних 15 година, Србија практично живи у једном истом филму, уз небитне нијансе. Тада су нас зајашили национално свесни – ДСС, СПС, СПО, Нова Србија, Г17+ и њима слични, иако су у међувремену стасале и нове генерације, са генералног пута – друже Тито ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо, не скреће се ни до данас…. Екипа на власти мења дресове, прелази из странке у странку, чисто да заварају неупућене, али се од бољшевичко-националистичког концепта не одустаје.


Сећам се, тих првих година Коштуничиног режима, још сам имао воље и енергије да се по славама и сличним слављима прегањам око друштвене збиље, политичка поплава избацила је гомилу надобудних јуноша, национално и бољшевички острашћених. Они су, пуних уста, отворено нападали, често и вређали, све оне који су се претходних година залагали за Европу, Запад, Приватизацију, НАТО и слично. Били су, на речима, наравно, највећи борци против свакојаких пошасти модерне цивилизације. Био сам непријатно изненађен таквом ерупцијом гнева, у свакој њиховој тиради јасно се видело величање мрачних деведесетих и једино што им је стварно сметало је период од прве 3-4 године овог века, али и сви људи који су тај период сматрали најбољим што је Србија имала до тада. Тада се родила и она чувена крилатица „Косово је срце Србије“, посебно омиљена међу подмлатком навијачких група, како у Србији, тако и у нашем Малом мисту. Тада сам први пут у животу, у сопственом граду, почео да се осећам као јеретик. Све је више било оних са друге стране, против којих би требало да се борим, али, што је још и горе, почео сам по први пут да се питам, колико је у друштву остало оних за које се вреди борити, који су на „нашој“ страни, страни Добра.
2004. године Борис Тадић је једва победио Николића, а Маршићанин је постао председник скупштине и, ако се не варам, у тим изборима, био кандидат за председника државе. Сећам се и сада његовог трагикомичног предизборног митинга у Ужицу на дну трга, када је дошла шачица људи…. То су били и први избори на којима нисам искористио своје гласачко право, на једвите јаде сам сам себе натерао да у другом кругу изађем и гласам, да не би победиле „силе мрака и хаоса“.
И, ако сам неких илузија још и имао док је Коштуница пуштао кишу у Србији, и мислио да трачак наде можда постоји, када је ту функцију две године касније преузео Тадић, и када је политичка поплава избацила његове кадрове, тада ми је већ било савршено јасно да незадрживо крупним корацима грабимо – у пропаст. Тадић је имао далеко блажу националистичку политику, али је у свему осталом наставио Коштуничино-Титовим путем. Тада сам и дефинитивно схватио да је барем 98 посто људи у Србији на оној страни. Постало је мање важно из којих разлога су прешли на другу страну, да ли су заведени или само покварени, једноставно, они су Србија, а не ја.
2012. на власт, као природна последица свега онога што се у друштву дешавало претходних 7-8 година, долазе Николић и Вучић, који су, спајањем Коштуничиног и Тадићевог, направили СНС програм, спојили неспојиво, воду и ватру, па смо зато често принуђени да слушамо и трпимо потпуно опречне, шизофрене политичке догађаје и планове. Прво смо седели на два ногара, па на три, па на …. Ногара колико хоћеш, а памети нигде.
И ево, док лупиш дланом од длан, прође 15 година мучења, стасале су генерације и генерације оних којима је ово у чему живимо потпуно нормално, многи су чак и одушевљени, а мени од оне силне младалачке жеље да се борим за људе, буквално није остала ни мрвица. Не само да више не осећам потребу да се борим за некога, него чак не осећам никакво везивно ткиво са околином. Друштво је кренуло у једном, а ја у потпуно другом правцу. Знам, то јесте прилично забрињавајуће, можда би Доктор Сима видео и неки лакши облик депресије, али, заиста, иако већ више од пола века живим у овом граду, уопште нисам сигуран да овде више припадам. Иако никада нисам имао жељу да се одселим у другу државу, као да сам временом постао унутрашњи емигрант. Знам, то је једна од омиљених флоскула „другосрбијанаца“, честа поштапалица српских скоројевића, али, као што сам на почетку написао, врло је могуће да то није резултат моје свесне одлуке, већ је последица одбрамбеног механизма. Наравно, свакако бих волео да ми поново ојача борбени дух, нема ништа инспиративније од тога, али нисам оптимиста да се то у догледно време може десити. Као што рекох, да ли то иде са годинама или је пад предубок и предуго траје, није ми постало јасније ни после овог текста.

Тони Станковић (Ужичка недеља 1012)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.