POSLE 15 GODINA ROBIJE NEKO SE I DOČEPA SLOBODE
Čini mi se da sam u poslednje vreme potpuno izgubio interes za politiku, tačnije za bilo kakav društveni angažman. Zanimljivo, sama ta činjenica nije me preterano iznenadila, iako mi je tako nešto do pre par godina bilo potpuno nezamislivo i uvek sam bio sklon (pa i sada sam), da takav stav smatram duboko pogrešnim i egoističnim. Više me je kopkao razlog za aktuelno stanje mog, nekad bilo, borbenog, duha – da li su me stigle godine kada čovek počne da se polako povlači iz socijalnog života, ili je sve to posledica dugogodišnjeg nagomilanog osećaja beznađa i besperspektivnosti? Iskreno, nisam još siguran u definitivan odgovor, ali sam sklon da verujem da je to reakcija mog odbrambenog mehanizma, kako bih mogao, u jednom komadu, da preživim sve ovo što nam se dešava poslednjih 15 godina i ko zna koliko će nam se još godina dešavati. Možda i čitavu večnost…
Možda se neko još seća, 2002. godina prošla je u svakodnevnoj besomučnoj medijskoj harangi protiv Đinđića, ali i protiv svih onih koji su videli Srbiju na Zapadu i već tada sam, sa svojih 39. godina života, po prvi put postao i definitivno svestan da se većina ljudi ne rukovodi racionalim razlozima, da nisu svi pošteni i da postoje mnogi koji nam, potpuno svesno i namerno, uporno i istrajno, rade o glavi, trudeći se da nam zagorčaju, i po mogućstvu, unište život. To je bila velika promena u mom životu, jer sam do tada živeo u ubeđenju da ljudi, suštinski, nisu loši i da se sa skoro svakim može naći najmanji zajednički sadržalac. Do tada sam smatrao da se treba boriti za svakog čoveka, a ne protiv, da svakome treba pružiti šansu, da su svi na na strani dobra. Godinama sam živeo u uverenju da ljudi drugačije od sebe mrze najčešće zbog neznanja ili neinformisanosti, a tada sam se, na gomili sitnih primera, uverio da mnogi imaju i znanje i da su odlično obavešteni, ali su jednostavno takvi, sviđa im se da drugome bude loše. Bilo je to prilično razočaravajuće za mene. Neki vole da kažu u takvim prilikama – i otrežnjujuće, ali ne, nisam se ja sa tim nikada pomirio. Uvek sam bio za ljude, nikad protiv, mislio sam da je prirodno stanje svakog čoveka u zajednici da bude, kako se to tada popularno govorilo, deo rešenja, a ne deo problema, da sukob dobra i zla postoji samo u dobroj literaturi i kinematografiji. Iskren da budem, moja pokojna baba, a bila je veliki vernik i velika duša od čoveka, govorila mi je od malih nogu da ima zlih ljudi, ali sam joj uvek govorio da preteruje.
Par dana pred moj 40. rođendan ubijen je Đinđić, što je narednih godina omogućilo da se razna fukara dohvati funkcija i našeg novca, i eto, tu su, jašu nas i mamuzaju, iz sve snage, do današnjeg dana. Da sve bude još gore, video sam još tada da ima dosta pristojnog sveta, koji, iako nema nikakvu ličnu korist, uvek će pre poverovati zlikovcima, nego poštenim ljudima, a zašto je to tako, to sebi ni do danas nisam uspeo da objasnim. Uprkos tom neprijatnom saznanju, borbeni duh me nije napuštao, iako sam, nevoljno, shvatio da svuda oko nas postoje i ljudi protiv kojih se moramo boriti, nastavio sam dalje, verujući da je mnogo veći broj pristojnog sveta za koje se vredi boriti.
2004. je, što bi Čanak rekao, na vlast došao Vojislav Doktor Koštunica, i od tada, evo, već punih 15 godina, Srbija praktično živi u jednom istom filmu, uz nebitne nijanse. Tada su nas zajašili nacionalno svesni – DSS, SPS, SPO, Nova Srbija, G17+ i njima slični, iako su u međuvremenu stasale i nove generacije, sa generalnog puta – druže Tito mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo, ne skreće se ni do danas…. Ekipa na vlasti menja dresove, prelazi iz stranke u stranku, čisto da zavaraju neupućene, ali se od boljševičko-nacionalističkog koncepta ne odustaje.
Sećam se, tih prvih godina Koštuničinog režima, još sam imao volje i energije da se po slavama i sličnim slavljima preganjam oko društvene zbilje, politička poplava izbacila je gomilu nadobudnih junoša, nacionalno i boljševički ostrašćenih. Oni su, punih usta, otvoreno napadali, često i vređali, sve one koji su se prethodnih godina zalagali za Evropu, Zapad, Privatizaciju, NATO i slično. Bili su, na rečima, naravno, najveći borci protiv svakojakih pošasti moderne civilizacije. Bio sam neprijatno iznenađen takvom erupcijom gneva, u svakoj njihovoj tiradi jasno se videlo veličanje mračnih devedesetih i jedino što im je stvarno smetalo je period od prve 3-4 godine ovog veka, ali i svi ljudi koji su taj period smatrali najboljim što je Srbija imala do tada. Tada se rodila i ona čuvena krilatica „Kosovo je srce Srbije“, posebno omiljena među podmlatkom navijačkih grupa, kako u Srbiji, tako i u našem Malom mistu. Tada sam prvi put u životu, u sopstvenom gradu, počeo da se osećam kao jeretik. Sve je više bilo onih sa druge strane, protiv kojih bi trebalo da se borim, ali, što je još i gore, počeo sam po prvi put da se pitam, koliko je u društvu ostalo onih za koje se vredi boriti, koji su na „našoj“ strani, strani Dobra.
2004. godine Boris Tadić je jedva pobedio Nikolića, a Maršićanin je postao predsednik skupštine i, ako se ne varam, u tim izborima, bio kandidat za predsednika države. Sećam se i sada njegovog tragikomičnog predizbornog mitinga u Užicu na dnu trga, kada je došla šačica ljudi…. To su bili i prvi izbori na kojima nisam iskoristio svoje glasačko pravo, na jedvite jade sam sam sebe naterao da u drugom krugu izađem i glasam, da ne bi pobedile „sile mraka i haosa“.
I, ako sam nekih iluzija još i imao dok je Koštunica puštao kišu u Srbiji, i mislio da tračak nade možda postoji, kada je tu funkciju dve godine kasnije preuzeo Tadić, i kada je politička poplava izbacila njegove kadrove, tada mi je već bilo savršeno jasno da nezadrživo krupnim koracima grabimo – u propast. Tadić je imao daleko blažu nacionalističku politiku, ali je u svemu ostalom nastavio Koštuničino-Titovim putem. Tada sam i definitivno shvatio da je barem 98 posto ljudi u Srbiji na onoj strani. Postalo je manje važno iz kojih razloga su prešli na drugu stranu, da li su zavedeni ili samo pokvareni, jednostavno, oni su Srbija, a ne ja.
2012. na vlast, kao prirodna posledica svega onoga što se u društvu dešavalo prethodnih 7-8 godina, dolaze Nikolić i Vučić, koji su, spajanjem Koštuničinog i Tadićevog, napravili SNS program, spojili nespojivo, vodu i vatru, pa smo zato često prinuđeni da slušamo i trpimo potpuno oprečne, šizofrene političke događaje i planove. Prvo smo sedeli na dva nogara, pa na tri, pa na …. Nogara koliko hoćeš, a pameti nigde.
I evo, dok lupiš dlanom od dlan, prođe 15 godina mučenja, stasale su generacije i generacije onih kojima je ovo u čemu živimo potpuno normalno, mnogi su čak i oduševljeni, a meni od one silne mladalačke želje da se borim za ljude, bukvalno nije ostala ni mrvica. Ne samo da više ne osećam potrebu da se borim za nekoga, nego čak ne osećam nikakvo vezivno tkivo sa okolinom. Društvo je krenulo u jednom, a ja u potpuno drugom pravcu. Znam, to jeste prilično zabrinjavajuće, možda bi Doktor Sima video i neki lakši oblik depresije, ali, zaista, iako već više od pola veka živim u ovom gradu, uopšte nisam siguran da ovde više pripadam. Iako nikada nisam imao želju da se odselim u drugu državu, kao da sam vremenom postao unutrašnji emigrant. Znam, to je jedna od omiljenih floskula „drugosrbijanaca“, česta poštapalica srpskih skorojevića, ali, kao što sam na početku napisao, vrlo je moguće da to nije rezultat moje svesne odluke, već je posledica odbrambenog mehanizma. Naravno, svakako bih voleo da mi ponovo ojača borbeni duh, nema ništa inspirativnije od toga, ali nisam optimista da se to u dogledno vreme može desiti. Kao što rekoh, da li to ide sa godinama ili je pad predubok i predugo traje, nije mi postalo jasnije ni posle ovog teksta.
Toni Stanković (Užička nedelja 1012)
