Комисија Министарства културе и информисања доделила је ТВ Хепију два милиона динара за пројекат који највише подсећа на емисију типа “Шареница.”
Као образложење за донирање новца Предрагу Ранковићу, у народу познатијем као Пецони, наводе, цитирам; “такав пројекат смањити број сати којим се приказују ПАРОВИ.”
Значи држава (читај министарства) плаћа рекет Пецонију у замену за мањи број сати “парова”.
Држава, власник фреквенције на којој се емитује тај накарадни програм, на овај начин покушава да изврши промену у програмској шеми поменуте тв куће.
Шта је следеће?
Можда десетак милиона Митровићу за мањи број сати “Задруге?!”
Када продје ово лудило које је горе од свих познатих елементарних непогода заједно, велико је питање колико ће нас смети да прође улицом уздигнуте главе, јер реално, овде готово да и нема човека који на овај или неки други начин, свесно или несвесно, помаже да ова пошаст и даље паразитира у нашим животима!
У години када се обележава стогодишњица од величанственог тријумфа сељачке српске војске у Првом светском рату, сведоци смо апсолутног пораза њихових потомака у слободи. Као један од њих, чији је прадеда преживео Колубару, Цер, пустош и гудуре Албаније, Крф и Солун, стидим се свега што се тренутно дешава у овој земљи. Баш свега, без изузетка. Биле би ми потребне све странице овог часописа, сати и дани за набрајање, а опет је велико питање да ли би успео баш све да набројим.
Тренутно сам највише заинтересован за живот твитер опозиције. Они су ми некако најсимпатичнији, а морам да признам како међу њима има и прилично духовитих појединаца који ме баш, баш, понекад насмеју до суза. Небески народ заслужује небеске сузе смеха, јер овоземаљске они тешко да ће успети са лица да нам скину.
И да је до твитера и других друштвених мрежа, ми бисмо били једна дивна и надасве срећна и лепо уређена државица.
Када та салонска господа буду озбиљно решени нешто да промене, прво ће морати да погасе своје налоге као сигнал за узбуну. Потом да изађу на светло дана, а не да се ноћу састају као какви илегалци, већ у по бела дана да седну за сто, који ћу, ево обећавам, лично пешке из Ужица донети само за ту прилику, негде на плато испред Народне скупштине, да их људи виде, увере се да постоје, да су живи а не Митровићев имагинаријум.
Е, тада можемо очекивати упркос свим Пецонијевим, Жељковим и осталим медијским блокадама да има наде.
Само тако, храбро и одлучно, по киши, снегу, мразу, седети и сачекати тај милион НАС који смо за одлазак паразита. Лакше је то него гулити буђав хлеб, босих ногу кроз албански крш ГОСПОДО!!!
Владимир Гредељевић (Ужичка недеља 998)
