Komisija Ministarstva kulture i informisanja dodelila je TV Hepiju dva miliona dinara za projekat koji najviše podseća na emisiju tipa „Šarenica.“
Kao obrazloženje za doniranje novca Predragu Rankoviću, u narodu poznatijem kao Peconi, navode, citiram; „takav projekat smanjiti broj sati kojim se prikazuju PAROVI.“
Znači država (čitaj ministarstva) plaća reket Peconiju u zamenu za manji broj sati „parova”.
Država, vlasnik frekvencije na kojoj se emituje taj nakaradni program, na ovaj način pokušava da izvrši promenu u programskoj šemi pomenute tv kuće.
Šta je sledeće?
Možda desetak miliona Mitroviću za manji broj sati „Zadruge?!“
Kada prodje ovo ludilo koje je gore od svih poznatih elementarnih nepogoda zajedno, veliko je pitanje koliko će nas smeti da prođe ulicom uzdignute glave, jer realno, ovde gotovo da i nema čoveka koji na ovaj ili neki drugi način, svesno ili nesvesno, pomaže da ova pošast i dalje parazitira u našim životima!
U godini kada se obeležava stogodišnjica od veličanstvenog trijumfa seljačke srpske vojske u Prvom svetskom ratu, svedoci smo apsolutnog poraza njihovih potomaka u slobodi. Kao jedan od njih, čiji je pradeda preživeo Kolubaru, Cer, pustoš i gudure Albanije, Krf i Solun, stidim se svega što se trenutno dešava u ovoj zemlji. Baš svega, bez izuzetka. Bile bi mi potrebne sve stranice ovog časopisa, sati i dani za nabrajanje, a opet je veliko pitanje da li bi uspeo baš sve da nabrojim.
Trenutno sam najviše zainteresovan za život tviter opozicije. Oni su mi nekako najsimpatičniji, a moram da priznam kako među njima ima i prilično duhovitih pojedinaca koji me baš, baš, ponekad nasmeju do suza. Nebeski narod zaslužuje nebeske suze smeha, jer ovozemaljske oni teško da će uspeti sa lica da nam skinu.
I da je do tvitera i drugih društvenih mreža, mi bismo bili jedna divna i nadasve srećna i lepo uređena državica.
Kada ta salonska gospoda budu ozbiljno rešeni nešto da promene, prvo će morati da pogase svoje naloge kao signal za uzbunu. Potom da izađu na svetlo dana, a ne da se noću sastaju kao kakvi ilegalci, već u po bela dana da sednu za sto, koji ću, evo obećavam, lično peške iz Užica doneti samo za tu priliku, negde na plato ispred Narodne skupštine, da ih ljudi vide, uvere se da postoje, da su živi a ne Mitrovićev imaginarijum.
E, tada možemo očekivati uprkos svim Peconijevim, Željkovim i ostalim medijskim blokadama da ima nade.
Samo tako, hrabro i odlučno, po kiši, snegu, mrazu, sedeti i sačekati taj milion NAS koji smo za odlazak parazita. Lakše je to nego guliti buđav hleb, bosih nogu kroz albanski krš GOSPODO!!!
Vladimir Gredeljević (Užička nedelja 998)
