Лицемерје је заступање ставова, вредности и уверења у које личност не верује и износећи их јавно намерно заварава друге. Код нас се то ради “због материјалне или друге користи“, а најчешће јер се тако родиш. Лош.
Лицемерни су покушаји естрадних и спортских звезда да се својим тобож дивљењем овдашњем разграничитељу још више ушанче у својим удобним животима. Наш познати певач лаких нота је на тај тренутак чекао преко 40 година, такорећи од када се родио. Чуди да га није поменуо у ни у једној од хиљада написаним песама кад му је већ био недосањана жеља, недостижан и далек. Као црнокоса, Мишел или лане његово? Други, пак, тврди да се по броју кранова види да земља незаустављво срља у бољитак, иако се чини да бољитак на себи највише осећају власници кранова и инвеститори под велом тајне. И ортак Срђан Коперникус, који је после две телевизије, за 25 милиона еура купио и пијац? Бољи живот у Србији позната драматуршкиња и чланица медисјког тима председнице владе објашњава тиме да је у Београду продато 35.000 тротинета по 500 еура. Нико од поменутих се, међутим, није огласио нити помислио да помене кад је по црној ноћи рушен цео кварт у граду у ком живе, ни кад је ликвидиран Оливер, ни кад је штанглом тучен опозициони политичар, ни када ћелавци утерују гласове, ни на салве увреда и лажи са медија на којима су драги гости, ни на свакодневно кршење закона. Никада.
Како сем лицемерним назвати покушаје западних дипломата да убију и огаде идеју бојкота и доведе опозицију у Парламент, не би ли јединствено изгласали споразум раније договорен, а још неиспоручен? Немачки амбасадор каже да овде диктатуре нема, јер у диктатурама власт не седа за сто са опозицијом. Поверовао бих му у искреност кад би прочитао да су навијачи и криминалци са државног платног списка уз логистичку помоћ државе срокали један кварт у Бремену или Франкфурту by night, или кад би неки шверцер силеџија бесправно саградио кафану на врх Шварцвалда дозволе без. Не чусмо да је на локалним изборима у Баварској прорадио „бугарски воз“, нити да су том приликом око биралишта виђени јаки момци са бејзбол палицама који броје гласаче?
Неки би да представнике такве Европе доведу за преговарачки сто као медијаторе да би се обезбедили минимални услови за слободне изборе, јер се ваљда од максималних услова одустало. Сви знају да су у оваквој клими немогући. Одустало се од нормалног живота, демократије и слободе, уз прећутни пристанак будућих медијатора. Бојкот избора је једино средство да поново не будемо преварени и понижени.
Лицемерно је бусати се у патриотска прса све величајући своје неуспехе, а избегавати чињеницу да су премије сељацима пре 2012. биле 14000 динара по хектару, а сад 4000. Или да је Србију прошле године напустило 51.000 људи, 140 дневно, за које је велика вероватноћа да је ваш члан породице, комшија, пријатељ. Сад би држава неким измишљеним фондовима и скупштинским одборима да их врати назад. У земљу чија је Влада окићена лажним дипломама министара чија биографија стаје у две реченице, а досије заузима две полице у магацину службе. У систем који ће бити узет за еталон изучавања страначког запошљавања. Где не може бити клиника за др Стојковића, ни термин за Ђорђа Балашевића. Али има функције за докторе смрти и prime time за старлете и простаке из Фарми и Задруга, које се исто диве једном човеку и његовој борби за Србију. Забрањено је поменути да је Србија најсиромашнија земља Европе, у једном истраживању проглашена и најпрљавијом. За све су криви Сорош, Ватикан, ЕУ И НАТО. Мрзе нас и завиде нам на нашем слободарском духу, чистом ваздуху и рекама, поштеном народу и уредним улицама. Дођу и баце свињску трбушину у поток само да нас зајебу.
Тешко и никако власт је сварила чињеницу да је Београдски универзитет пао за 100 места на Шангајској листи. За поновно пењање на табели задужен је онај који је купио и фалсификовао докторат (7%), па ваљда рачуна да може да купи и бољи пласман. Најновија замисао, блистава у својој напредњаштини је да научници из света за паре из српског буџета потписују своје научне радове као да су запослени на београдском универзитету? У том потезу се огледа и комплетан смисао владавине најбољег студента икад, правити само козметичке промене, суштинске никад и што више их рекламирати. Потемкинова села update.
Годишњи буџет Републике Србије отприлике је 9 милијарди евра. Истовремено, буџет Универзитета Харвард је 6 милијарди. Харвард и Оксфорд су можда најбољи стотинама година уназад, али имају једну фалинку. Неће их српски народ. Водећи научник, генетичар је поново отишао за Америку. Нису га примили у САНУ, јер је члан ДС-а. Напредњаци га и даље пљују и вређају по друштвеним мрежама, јер се не диви првокаменованом који за њега каже да је изабрао лагодан живот уместо Србије. Други са 72 године, чио, а подобан, доведен у Председништво, где му је уручен лап-топ. Скроман и послушан, живи од 36.000 пензије, пише за Арапе и воли председника. Самим тим, постаје најбољи научник икада. Научници су за потрошни материјал за истраживања 2011. године имали 1200 еура по глави, прошле године 650, а у првих осам месеци ове године, само по 250 еура или 30-ак месечно. За то време држава Србија је у Агенцију за нуклеарне објекте у последњих 9 година уложила 30 милиона евра. Агенција има 150 стално запослених, са годишњим буџетом од 4 милиона еура! Наши научници у Норвешкој и Швајцарској раде за 15 до 20.000 еура, у Француској раде на пројектима за нпр. European Space Agency. Овде у Винчи имају око 65.000 динара и директорку која је мужа, по струци шофера, поставила за њиховог шефа. Млади једва чекају да се врате. На универзитет који нема паре за софтвер који открива фалсификоване докторате. Како баш сад кад нам најбоље иде и кад новац прелива до нивоа прављења 8 стадиона и хиљада километара ауто путева који, као нигде на свету, коштају 9 милиона по километру равнице? За отворено мажњавање 5-6 милиона еура по км кажу да „примењују специфичне технологије“ и прескупе пешачке стазе.
Шта је сем крајње лицемерно доводити на телевизије Немце који као долазе у Србију да би се дивили ауто-путу? Тамошњи популиста их је почео правити средином тридесетих година прошлог века. Мада оваквих путева тамо нема. Ни на једном изнад тунела не стоји глава сувласника фирме која га је правила. Пут познат по томе што се дуже чека на укључење са сеоске џаде, него на пролаз целе трасе.
Директан пренос отварања деонице пута трајао је 6 сати на неколико телевизија са националном фреквенцијом. Првосвештеник се неуморно обраћао плебсу, помињући све оно најбитније за једно парче пута, опозицију, твитер и мрзитеље бољитка. Негде у исто време у Белгији отворен је аутопут дужине 70-ак км. Отворили су га путари померањем ограде градилишта. Радници из околних фабрика, пензионери и канцеларијско особље нису били присутни.
Лицимер у улози директора РТС-а који незаконито обавља своју функцију рече да би Србија без Јавног сервиса била умоболна држава. Са таквим сервисом је само уморна. Преморна од њега, са којим ум не иде у исту реченицу.
Како смо после Саве, Доситеја, Вука, Стерије, Нушића, Домановића, Десанке, Змаја, Пупина… Тесле постали овакви?
Имамо чак и две Нушићијаде. Једну на којој се не сме помињати власт и ону другу са правим сатиричарима, па и у тој чињеници треба потражити одговор на постављено питање. Садашњи Змај нам је из Шипова.
Чувари вредности су нам поп, војник и госпођа која чека да се војник врати из рата и оплоди је. Ту смо. А од октобра и у Евроазијској “демократској унији”, која ће нам помоћи да извеземо још 23 “фиће” годишње, а укинуће и забрану увоза меса и воћа која је на снази. Можда. Ни срећа нам више не може помоћи, мада доста њих мисли да има један који може.
За крај, цитирао бих најхрабријег и најпаметнијег међу нама, кротитеља река и преносиоца брда, који је тачно пре четири године (25.08.2015.) објавио следећи твит: “Мислим да наш народ на КиМ има разлог за задовољство. Постигли смо добре споразуме. Вечерас се успоставља Заједница српских општина”.
Милан Тодоровић Чарли (1019)
