Jahači fudbalske apokalipse

Piše: Zdravko Tošić
Pre tri godine sam upozorio sve one kojima je fudbalsko srce, užički crveno-crno, na mogući sunovrat naše Slobode, a samim tim i užičkog fudbala. U međuvremenu sam ukazivao na uzroke tog sunovrata, kao i na posledice. Niko se nije obazirao, ništa nije menjano. Plemenski zatvoren u neznanju i zabludama, narogušen bodljama sujete, užički fudbal je postao žrtva onih koji su kupovali pravo da o njemu odlučuju. Odlučivali su o svemu, samo ne o fudbalskoj suštini, smislenosti i budućnosti. Odgovorni samo prema sebi, neodgovorni prema društvu i fudbalu, do bola površni, servilni prema svojim gospodarima, uništavaju svako dobro, pa i fudbal kao opšte dobro.
Istine, razumevanja i korektnosti radi, valjalo bi dati odgovor na pitanje: zašto je fudbal opšte dobro? Fudbal, kao uostalom i ceo sport, egzistira na pedagoško-vaspitnoj ravni. Ili bi bar morao. Fer-plej ponašanje se i pisanim i nepisanim pravilima nameće i prihvata kao deo kulture širom sveta. Ceo stadion će zviždati, pokazati negodovanje i protest za svaki postupak koji je u suprotnosti sa tim. Razvijanjem svesti o tome šta je dozvoljeno, a šta nije, na stadionima, pred hiljadama sudija, stvara se društvo koje prihvata etiku i moral kao temelj društvenih odnosa i komunikacije. U zemljama koje drže do fudbala kao opšteg dobra, sa stadiona su proterani huligani. Ne mogu čak ni stadionima da priđu. Fudbal je sebi dao za zadatak da se bori protiv verske, rasne, rodne i svake druge diskriminacije. Neretko na teren izlaze rivali sa zajedničkom univerzalnom porukom koju vidi veliki broj ljudi. Humanitarne utakmice su vid pomoći unesrećenim i afirmacija humanizma. Završavajući fudbalske karijere mnogi postaju ambasadori humanizma i čovekoljublja. Sve se čini da fudbalski događaj zadovolji civilizacijske tekovine čovečanstva. No, naravno, pohlepa i samoljublje su takođe sveprisutni. Kao i borba između Boga i đavola u nama.
Drugi aspekt fudbala kao opšteg dobra odvija se kroz fizičku aktivnost kao vid razvoja motorike dece i omladine, zadovoljenje potrebe za igrom, nastavak i dopuna vaspitanja iz škole i porodice. Vaspitanje je dominantan vid uticaja na sve mlađe kategorije jednog fudbalskog kluba. Jedino vaspitani takmičari mogu predstavljati snagu kolektiva i kao takvi biti prihvaćeni od navijača i društva. Sama činjenica da od više hiljada fudbalskih početnika tek samo par njih uspe da kroz fudbal obezbedi egzistenciju upućuje na alternative. To upozorava da svoj životni put treba da traže pre svega kroz školovanje i osposobljavanje za druge delatnosti. Ako fudbal nešto donese, obrazovanje će pomoći da se sačuva. Ne smemo sport mladima nuditi kao kompenzaciju za neuspeh u školi i drugim delatnostima. Klub svojim uticajem, preko svojih izabranih trenera, mora stvarati buduće ljude, razvojem kod mladih samopouzdanja, samopoštovanja, odgovornosti, drugarskih odnosa, discipline i samodiscipline, radnih navika, istrajnosti, borbenog duha i razvija ljubav prema klubu i svojoj zajednici. Sa razvojem tih osobina neće biti važno čime će se baviti. U svemu, za šta pokažu nadarenost, biće uspešni.Takvim pristupom, od ogromne većine koja neće postati fudbaleri, klub će regrutovati buduće operativce i rukovodioce u klubu, trenere, promotere kluba, donatore i finansijere, uticajne ljude na život kluba, odane i prave navijače u velikom broju. Iz generacije u generaciju. Tako će klub biti otvoren i otporan na sve eventualne udare i krize. A fudbal će potvrditi ono što jeste. A jeste, opšte dobro.
Istine, razumevanja i korektnosti radi, valjalo bi takođe neku reći o okruženju u kome svi živimo, pa i fudbal. Dvadeset prvi vek je. Vrhunac čovečanstva u tehničkom smislu. Vrhunac u mogućnostima putovanja, dokolice, bezbrižnosti, ali i vrhunac u neodgovornosti i eksploataciji. Neoliberalizam i predatorski kapitalizam današnjice donose ogromno bogatstvo pojedincima i siromaštvo, bedu, glad i umiranje većini. Sport, a samim tim i fudbal koji se danas nameću, nisu nevini u svom delovanju. Činjenica je da su, od njihove pojave, pa sve do danas, uvek bili u rukama najkonzervativnijih snaga sveta, koje brinu samo o očuvanju interesa pojedinih malih grupa, a na štetu većine koju potčinjavaju.
Ako je sport način sticanja informacija o nekom društvu, šta onda možemo misliti o našoj zajednici kroz prizmu užičkog fudbala? Šta možemo misliti o srpskom društvu kroz prizmu srpskog fudbala? Ljudi kojima smo poverili interese užičkog fudbala, histerično prate trendove srpskog fudbala. I jedan i drugi su primer destrukcije i dehumanizacije. Nameštanje rezultata, menadžerski uticaj, mafijaško-politički interesi i huligani kao batina moćnih, obeležje su tog fudbala i poruka da on ima svog gospodara.
“Majstori” iz Zvezde i Partizana koji drže fudbal u svojim rukama i koji čine vladajući establišment neoliberalizma, napravili su od fudbala sredstvo svog profita i sredstvo za manipulaciju masama. Zarobljeni idolopokloničkim odnosom prema gore navedenim “majstorima”, ljudi koji vode užički fudbal su u njihovoj službi. Život društva i život fudbala sveo se na poštovanje uspostavljenih pravila i poštovanje nametnutih moći, a ne na poštovanje svog čoveka i svoje zajednice. Veliki brat i potrošačka kultura kreiraju naše živote, pa i naš fudbal. Za njih ništa nije sveto. Pa ni reprezentacija. Sve je na prodaju, od duše do tela.
Prošla su vremena kada je bilo razumevanja za sve, pa i za fudbal. Prošla su vremena kada je novca bilo za sve, pa i za fudbal. Danas se sve, pa i fudbal, koristi za sticanje, i bogaćenje samo “odabranih” pojedinaca i malih grupa oko njega. Zato izostaje razvoj. Nema ni razmišljanja o razvoju fudbala, razvoju “Slobode”, razvoju društva, razvoju bilo čega zajedničkog. Ne postoje institucije, ne postoji sistem. Postoji biznis u kome su treneri goniči robova. Jasno se nameće zaključak da vlasnici klubova ili predsednici u konačnom određuju sudbinu igrača. Igrači su njihovo roblje. Pohlepa, manipulacija i ružni motivi prikrivaju se u med umočenim rečima.
Šta učiniti, kako dočekati nastupajuću apokalipsu užičkog fudbala? Jahači su još u sedlu, ali se put bliži kraju. Reči nisu pomogle. Upozorenja nije imao ko da čuje. Ko će ugasiti svetlo zaista i nije važno. Važno je da nada i vera u novi sunčan dan ne gasne. Nada u drugo i drugačije učenje o fudbalu i čoveku. Da li će reforma početi kao ona 31. oktobra 1517, zakucavanjem na vrata stadiona papira sa određenim brojem teza, takođe nije važno. Važno je da vera bude jaka, da nema opraštanja greha i da prestanemo da se igramo Boga.

Comments

comments