Јахачи фудбалске апокалипсе

Пише: Здравко Тошић
Пре три године сам упозорио све оне којима је фудбалско срце, ужички црвено-црно, на могући суноврат наше Слободе, а самим тим и ужичког фудбала. У међувремену сам указивао на узроке тог суноврата, као и на последице. Нико се није обазирао, ништа није мењано. Племенски затворен у незнању и заблудама, нарогушен бодљама сујете, ужички фудбал је постао жртва оних који су куповали право да о њему одлучују. Одлучивали су о свему, само не о фудбалској суштини, смислености и будућности. Одговорни само према себи, неодговорни према друштву и фудбалу, до бола површни, сервилни према својим господарима, уништавају свако добро, па и фудбал као опште добро.
Истине, разумевања и коректности ради, ваљало би дати одговор на питање: зашто је фудбал опште добро? Фудбал, као уосталом и цео спорт, егзистира на педагошко-васпитној равни. Или би бар морао. Фер-плеј понашање се и писаним и неписаним правилима намеће и прихвата као део културе широм света. Цео стадион ће звиждати, показати негодовање и протест за сваки поступак који је у супротности са тим. Развијањем свести о томе шта је дозвољено, а шта није, на стадионима, пред хиљадама судија, ствара се друштво које прихвата етику и морал као темељ друштвених односа и комуникације. У земљама које држе до фудбала као општег добра, са стадиона су протерани хулигани. Не могу чак ни стадионима да приђу. Фудбал је себи дао за задатак да се бори против верске, расне, родне и сваке друге дискриминације. Неретко на терен излазе ривали са заједничком универзалном поруком коју види велики број људи. Хуманитарне утакмице су вид помоћи унесрећеним и афирмација хуманизма. Завршавајући фудбалске каријере многи постају амбасадори хуманизма и човекољубља. Све се чини да фудбалски догађај задовољи цивилизацијске тековине човечанства. Но, наравно, похлепа и самољубље су такође свеприсутни. Као и борба између Бога и ђавола у нама.
Други аспект фудбала као општег добра одвија се кроз физичку активност као вид развоја моторике деце и омладине, задовољење потребе за игром, наставак и допуна васпитања из школе и породице. Васпитање је доминантан вид утицаја на све млађе категорије једног фудбалског клуба. Једино васпитани такмичари могу представљати снагу колектива и као такви бити прихваћени од навијача и друштва. Сама чињеница да од више хиљада фудбалских почетника тек само пар њих успе да кроз фудбал обезбеди егзистенцију упућује на алтернативе. То упозорава да свој животни пут треба да траже пре свега кроз школовање и оспособљавање за друге делатности. Ако фудбал нешто донесе, образовање ће помоћи да се сачува. Не смемо спорт младима нудити као компензацију за неуспех у школи и другим делатностима. Клуб својим утицајем, преко својих изабраних тренера, мора стварати будуће људе, развојем код младих самопоуздања, самопоштовања, одговорности, другарских односа, дисциплине и самодисциплине, радних навика, истрајности, борбеног духа и развија љубав према клубу и својој заједници. Са развојем тих особина неће бити важно чиме ће се бавити. У свему, за шта покажу надареност, биће успешни.Таквим приступом, од огромне већине која неће постати фудбалери, клуб ће регрутовати будуће оперативце и руководиоце у клубу, тренере, промотере клуба, донаторе и финансијере, утицајне људе на живот клуба, одане и праве навијаче у великом броју. Из генерације у генерацију. Тако ће клуб бити отворен и отпоран на све евентуалне ударе и кризе. А фудбал ће потврдити оно што јесте. А јесте, опште добро.
Истине, разумевања и коректности ради, ваљало би такође неку рећи о окружењу у коме сви живимо, па и фудбал. Двадесет први век је. Врхунац човечанства у техничком смислу. Врхунац у могућностима путовања, доколице, безбрижности, али и врхунац у неодговорности и експлоатацији. Неолиберализам и предаторски капитализам данашњице доносе огромно богатство појединцима и сиромаштво, беду, глад и умирање већини. Спорт, а самим тим и фудбал који се данас намећу, нису невини у свом деловању. Чињеница je да су, од њихове појаве, па све до данас, увек били у рукама најконзервативнијих снага света, које брину само о очувању интереса појединих малих група, а на штету већине коју потчињавају.
Ако је спорт начин стицања информација о неком друштву, шта онда можемо мислити о нашој заједници кроз призму ужичког фудбала? Шта можемо мислити о српском друштву кроз призму српског фудбала? Људи којима смо поверили интересе ужичког фудбала, хистерично прате трендове српског фудбала. И један и други су пример деструкције и дехуманизације. Намештање резултата, менаџерски утицај, мафијашко-политички интереси и хулигани као батина моћних, обележје су тог фудбала и порука да он има свог господара.
“Мајстори” из Звезде и Партизана који држе фудбал у својим рукама и који чине владајући естаблишмент неолиберализма, направили су од фудбала средство свог профита и средство за манипулацију масама. Заробљени идолопоклоничким односом према горе наведеним “мајсторима”, људи који воде ужички фудбал су у њиховој служби. Живот друштва и живот фудбала свео се на поштовање успостављених правила и поштовање наметнутих моћи, а не на поштовање свог човека и своје заједнице. Велики брат и потрошачка култура креирају наше животе, па и наш фудбал. За њих ништа није свето. Па ни репрезентација. Све је на продају, од душе до тела.
Прошла су времена када је било разумевања за све, па и за фудбал. Прошла су времена када је новца било за све, па и за фудбал. Данас се све, па и фудбал, користи за стицање, и богаћење само “одабраних” појединаца и малих група око њега. Зато изостаје развој. Нема ни размишљања о развоју фудбала, развоју “Слободе”, развоју друштва, развоју било чега заједничког. Не постоје институције, не постоји систем. Постоји бизнис у коме су тренери гоничи робова. Јасно се намеће закључак да власници клубова или председници у коначном одређују судбину играча. Играчи су њихово робље. Похлепа, манипулација и ружни мотиви прикривају се у мед умоченим речима.
Шта учинити, како дочекати наступајућу апокалипсу ужичког фудбала? Јахачи су још у седлу, али се пут ближи крају. Речи нису помогле. Упозорења није имао ко да чује. Ко ће угасити светло заиста и није важно. Важно је да нада и вера у нови сунчан дан не гасне. Нада у друго и другачије учење о фудбалу и човеку. Да ли ће реформа почети као она 31. октобра 1517, закуцавањем на врата стадиона папира са одређеним бројем теза, такође није важно. Важно је да вера буде јака, да нема опраштања греха и да престанемо да се играмо Бога.

Comments

comments

2 Responses to "Јахачи фудбалске апокалипсе"

  1. Миљко Пејић   12. јуна 2018. at 12:54

    Свака част, Здравко! Врхунски текст, философски интерпретирана елаборација на тему „Фудбал (спорт) и његове здравствено-социолошке вредности“, да родитељи схвате и васпитни значај бављења спортом. Слажем се да је време да се на врата Ера-арене (Бегова, срећом, више нема, па ни „Беглука“) укуца ЛИСТА ЗАХТЕВА. Ти би могао саставити листу потписника тих захтева, који ће се обавезати да речи неће остати мртво слово на папиру! Само тако ће се вратити публика на трибине, а то би био већ добар почетак. Поносан сам што те познајем тако дуго и што си могу да се похвалим да си мој друг.

    Одговори
  2. Jana   21. јуна 2018. at 21:43

    Bravo Zdravkic! Jedan jako inteligentan i neshvacen gospodin Uzicke provincije. Sve pohvale za ovako divno i iskreno pisanje. Ovakva inteligencija treba da vlada Uzicem ,a ne dodjosi i seljana.

    Одговори

Leave a Reply

Your email address will not be published.