Палестрика упитника
Пише: ПРЕДРАГ В. КОВАЧЕВИЋ
У августу је баш била врућинчина, тошила се струја ко зими, тамо где има ипак ретких клима уређаја… Ужичани су прославили 55 година откако су направили своју лепу плажу, где само вода није у реду. Натерани врућинчином, неки од Ужичана заронили у вештачко језеро плаже, иако је опште је познато да ту пливају фекалије из приградске Турице. Ипак у августу било је веома весело, гомила концерата и Ужицу и на Златибору…
А на Златибору, све је успело што су најавили и неке немогуће ствари, као то око државне земље. Да је не ћапе тајкуни, догодио се и камен темељац за најдужу на свету панорамску гондолу и то им успело… Није им успео концерт од Цеце Ражњатовић, иако био за публику џаба… Умешао се „Свевишњи“ иако је Цеца позната по склоности ка православљу, па послао гадно невреме са обилним градом и потоп на „Тић пољу“, да су могли да се подаве од силне водурине и заглибе у блато… Опасна је планина Златибор, ако се нешто не свиђа вишој сили. Тако одложише ЦЕ/ЦА естрадну институцију… Колега колумниста Драгољуб Петровић пише у чувеној колумни „Жвака у пепељари“:
(…) – „Има вести од којих паднеш на теме, а има и вести од којих паднеш на тендер. Општина Чајетина прошле недеље расписала је јавну набавку за организацију концерта Светлане Ражнатовић, познатије под кодним именом Цеца. Како пише у јавној набавци, „њен наступ допринео би повећању броја гостију и промоцији Златибора, пошто популарност те естрадне уметнице не познаје границе“. Тако да није далеко дан када ће посетиоци Златибора, на питање: „Која вам се природна лепота наше планинске лепотице највише свиђа?“, масовно одговарати: „Од природних лепота наше планинске лепотице, највише ми се свиђа природна планинска лепотица Ражнатовић!“ Очекује се и масовна појава оних који ће на Златибору тражити собу с погледом на Цецу. Иако су до сада тражили собу с погледом на Торник, највиши врх Златибора, тешко да ћете просечног туристу убедити да на Златибору постоји већи врх од госпође Ражнатовић. Остало је још да наштанцују Цецине сувенире и намлате лову. Још кад би држава обезбедила ваучере за тај спектакуларни концерт ове наше туристичке атракције, за српски туризам не би било зиме. Њена склоност ка православљу и свим досад познатим божјим заповестима, примећена је још од раних радова – на неком снимку из деведесетих, угледна Српска добровољачка гарда звана „Тигрови“, моли се хорски уз „Оченаш“, а ову компликовану молитву са папирића, међу средњошколцима познатијег као „пушкица“, чита им управо она, С.Р.Ц., верник СПЦ, тада полазница убрзаног курса слепог куцања са три (спојена) прста.После је С.Р.Ц. снимила песму „Исусе, дај ми лавље срце“, што је Србима заменило „Оченаш“, досадну и тешко памтљиву рецитацију, незгодну за подврискивање, поцупкивање и пијуцкање. Мада добар део локалног живља ионако сматра да је текстописац „Оченаш“ Марина Туцаковић. Вера је у Србији, наиме, само универзални модни детаљ, те влада уверење да је Исус Христ био наш познати стилиста.Интересантно, некако баш са развојем естрадне & православне каријере госпође Ражнатовић, Србија је постала место од којег је и Бог диго руке, тако да она јесте једини логични српски туристички сувенир. Стога треба похвалити ове из Чајетине што су се први сетили да у недостатку туристичких атракција Златибора, доведу баш њу.“
Уморио се август, враћају се Ужичани са разноразних мора… Како је било, јел’ било доброг вина, плодова мора, уживанција, аааа? „Ма какви плодови, од свих плодова мора, највише волим кад прасе падне у море!“… Одморни, осунчани, омршавели, пожелели се Ужичке „здраве хране“, па право „код Шуљаге“, у Блумун на „лепињу са све“, или у неку од печењара да се довате прасића као Астерикс и Обелиск… Мени баш и није јасно како су успели да приштеде за мора, ја нисам успео да приштедим да будем дуже на Златибору, иако горе имам викедицу, ни за те минималне трошкове. Ужице је јефтиније, нарочито пијаца. Морам да приштедим за скупо грејање и остале комуналне рачуне. Шта ћу, живим у згради у центру града, а то кошта, нарочито ако се живи од пензије. Зарадим нешто и од писања, то је довољно да платим грејање у сезони… Мој животни сан није био да постанем државни службеник, отишао сам у приватнике, напатио се и баш се зезнуо, тешко је овде – „корупција влада, а приватник страда“… И данас кад Вучић стеже каиш, најбоље је државним служебеницима онима на буџету.
Како време пролази све је теже. Рече Вучић да ће бити тешко, али да ће бити овако тешко нарочито са тим повећањем пореза на имовину нисам очекивао. Држава, како кажу, добро стоји, чак и преко очекивања, што се тиче финансија, али зато ми стојимо лоше… Време је за попуштање, али то је знао неписмени Књаз Милош, ови баш школовани то не знају да виде, ваљда зато што је њима добро. У Ужицу смо видели неки помак са тим уређењем шеталишта уз Ђетињу и уређење „Ћириног пута“ и тунела, можда је било успешно и то „Културно лето“, које је показало да је у Ужицу рок култура у успону. Два концерта, малтене у исто време, на Тргу и у ГКЦ „Неверних беба“ и „Ортодоксних Келта“ били су добро посећени. Певао је и Ђоко са пријатељима на Тргу, нажалост, најстарији ужички рокер, који се баш прибижио седамдесетој, полако губи деценијама стицану публику, ипак су то године, осипамо се. Већина живих поштовалаца је остала кућама, чекајући ‘оће се шта појавити на YоуТуб-у… Нек нам је Ђоко жив и здрав, он већ одавно има историјску улогу у ужичком року.
Богме, не матори само ужички певач. И ми остали некадашњи ужички рокери нисмо имуни, мало смо живахнији од осталих матораца… Мени 63 рођендан 25. августа. Историјски гледано, то није неки сретан дан у историји милог нам града, на тај дан пре 153 године догодио се у Ужицу највећи пожар, после кога је муслиманско становништво напустило Ужице. Овако вам је то било, 25. августа 1862. године, тамо где је сада руинирани „Фротекс“, некадашња „Ткачница“, био је онда сокачић. У том сокаку ондашње чибукџије држале су радње чибукџинице (правили се чибуци за пушење дувана). Струготина и остали дрвени предмети бацани су иза тих радионица. Јаков Драговић баци жишку у једну од тих струготина. Убрзо су све радње биле у пламену. Услед јаког ветра пожар се брзо пренео на осталу варош. Драговић је запалио варош, тако се бар прича, не по свом ћефу, већ по наређењу одозго. Иначе по занимању био је пандур. Наравно, и сами муслимани су из обести и ината палили српске куће у вароши и око града, те није било тешко окружној власти исконструисати нетачан извештај (бар онај званични за који се зна). Пожар је беснео целе ноћи, између 25. и 26. августа. Стао је тек пред зору, када су изгореле три четвртине старога Ужица. Новински репортер је записао: “Наша варош од пијаце ка североистоку, која није изгорела, претворена је у војни стан, а остали простор, где бејаху красне куће и дућани, где лежаше силан еспап, сагорео је и изгледа као гробље. Толики трговци и занатлије остадоше просијаци, а многа сиротиња без крова над главом.” Миладин Радовић даје допуну ове драматичне панораме града: „Највећи део вароши покрио је пепео пожара, обгореле главање и рушевине кућа. Затрпане су и погажене старе дрвене чесме на луле, нестало је вртова и цветњака, платане и јабланове опалио је пожар. Пуста и отворена зјапи велелепа Шехерова џамија, и нико не мисли на турбета, нишане и светиње, нити се више купи свет у Мусали пуној некада зеленила, најлепшем крају старог Ужица.“
