Palestrika upitnika
Piše: PREDRAG V. KOVAČEVIĆ
U avgustu je baš bila vrućinčina, tošila se struja ko zimi, tamo gde ima ipak retkih klima uređaja… Užičani su proslavili 55 godina otkako su napravili svoju lepu plažu, gde samo voda nije u redu. Naterani vrućinčinom, neki od Užičana zaronili u veštačko jezero plaže, iako je opšte je poznato da tu plivaju fekalije iz prigradske Turice. Ipak u avgustu bilo je veoma veselo, gomila koncerata i Užicu i na Zlatiboru…
A na Zlatiboru, sve je uspelo što su najavili i neke nemoguće stvari, kao to oko državne zemlje. Da je ne ćape tajkuni, dogodio se i kamen temeljac za najdužu na svetu panoramsku gondolu i to im uspelo… Nije im uspeo koncert od Cece Ražnjatović, iako bio za publiku džaba… Umešao se „Svevišnji“ iako je Ceca poznata po sklonosti ka pravoslavlju, pa poslao gadno nevreme sa obilnim gradom i potop na „Tić polju“, da su mogli da se podave od silne vodurine i zaglibe u blato… Opasna je planina Zlatibor, ako se nešto ne sviđa višoj sili. Tako odložiše CE/CA estradnu instituciju… Kolega kolumnista Dragoljub Petrović piše u čuvenoj kolumni „Žvaka u pepeljari“:
(…) – „Ima vesti od kojih padneš na teme, a ima i vesti od kojih padneš na tender. Opština Čajetina prošle nedelje raspisala je javnu nabavku za organizaciju koncerta Svetlane Ražnatović, poznatije pod kodnim imenom Ceca. Kako piše u javnoj nabavci, „njen nastup doprineo bi povećanju broja gostiju i promociji Zlatibora, pošto popularnost te estradne umetnice ne poznaje granice“. Tako da nije daleko dan kada će posetioci Zlatibora, na pitanje: „Koja vam se prirodna lepota naše planinske lepotice najviše sviđa?“, masovno odgovarati: „Od prirodnih lepota naše planinske lepotice, najviše mi se sviđa prirodna planinska lepotica Ražnatović!“ Očekuje se i masovna pojava onih koji će na Zlatiboru tražiti sobu s pogledom na Cecu. Iako su do sada tražili sobu s pogledom na Tornik, najviši vrh Zlatibora, teško da ćete prosečnog turistu ubediti da na Zlatiboru postoji veći vrh od gospođe Ražnatović. Ostalo je još da naštancuju Cecine suvenire i namlate lovu. Još kad bi država obezbedila vaučere za taj spektakularni koncert ove naše turističke atrakcije, za srpski turizam ne bi bilo zime. Njena sklonost ka pravoslavlju i svim dosad poznatim božjim zapovestima, primećena je još od ranih radova – na nekom snimku iz devedesetih, ugledna Srpska dobrovoljačka garda zvana „Tigrovi“, moli se horski uz „Očenaš“, a ovu komplikovanu molitvu sa papirića, među srednjoškolcima poznatijeg kao „puškica“, čita im upravo ona, S.R.C., vernik SPC, tada polaznica ubrzanog kursa slepog kucanja sa tri (spojena) prsta.Posle je S.R.C. snimila pesmu „Isuse, daj mi lavlje srce“, što je Srbima zamenilo „Očenaš“, dosadnu i teško pamtljivu recitaciju, nezgodnu za podvriskivanje, pocupkivanje i pijuckanje. Mada dobar deo lokalnog življa ionako smatra da je tekstopisac „Očenaš“ Marina Tucaković. Vera je u Srbiji, naime, samo univerzalni modni detalj, te vlada uverenje da je Isus Hrist bio naš poznati stilista.Interesantno, nekako baš sa razvojem estradne & pravoslavne karijere gospođe Ražnatović, Srbija je postala mesto od kojeg je i Bog digo ruke, tako da ona jeste jedini logični srpski turistički suvenir. Stoga treba pohvaliti ove iz Čajetine što su se prvi setili da u nedostatku turističkih atrakcija Zlatibora, dovedu baš nju.“
Umorio se avgust, vraćaju se Užičani sa raznoraznih mora… Kako je bilo, jel’ bilo dobrog vina, plodova mora, uživancija, aaaa? „Ma kakvi plodovi, od svih plodova mora, najviše volim kad prase padne u more!“… Odmorni, osunčani, omršaveli, poželeli se Užičke „zdrave hrane“, pa pravo „kod Šuljage“, u Blumun na „lepinju sa sve“, ili u neku od pečenjara da se dovate prasića kao Asteriks i Obelisk… Meni baš i nije jasno kako su uspeli da prištede za mora, ja nisam uspeo da prištedim da budem duže na Zlatiboru, iako gore imam vikedicu, ni za te minimalne troškove. Užice je jeftinije, naročito pijaca. Moram da prištedim za skupo grejanje i ostale komunalne račune. Šta ću, živim u zgradi u centru grada, a to košta, naročito ako se živi od penzije. Zaradim nešto i od pisanja, to je dovoljno da platim grejanje u sezoni… Moj životni san nije bio da postanem državni službenik, otišao sam u privatnike, napatio se i baš se zeznuo, teško je ovde – „korupcija vlada, a privatnik strada“… I danas kad Vučić steže kaiš, najbolje je državnim služebenicima onima na budžetu.
Kako vreme prolazi sve je teže. Reče Vučić da će biti teško, ali da će biti ovako teško naročito sa tim povećanjem poreza na imovinu nisam očekivao. Država, kako kažu, dobro stoji, čak i preko očekivanja, što se tiče finansija, ali zato mi stojimo loše… Vreme je za popuštanje, ali to je znao nepismeni Knjaz Miloš, ovi baš školovani to ne znaju da vide, valjda zato što je njima dobro. U Užicu smo videli neki pomak sa tim uređenjem šetališta uz Đetinju i uređenje „Ćirinog puta“ i tunela, možda je bilo uspešno i to „Kulturno leto“, koje je pokazalo da je u Užicu rok kultura u usponu. Dva koncerta, maltene u isto vreme, na Trgu i u GKC „Nevernih beba“ i „Ortodoksnih Kelta“ bili su dobro posećeni. Pevao je i Đoko sa prijateljima na Trgu, nažalost, najstariji užički roker, koji se baš pribižio sedamdesetoj, polako gubi decenijama sticanu publiku, ipak su to godine, osipamo se. Većina živih poštovalaca je ostala kućama, čekajući ‘oće se šta pojaviti na YouTub-u… Nek nam je Đoko živ i zdrav, on već odavno ima istorijsku ulogu u užičkom roku.
Bogme, ne matori samo užički pevač. I mi ostali nekadašnji užički rokeri nismo imuni, malo smo živahniji od ostalih matoraca… Meni 63 rođendan 25. avgusta. Istorijski gledano, to nije neki sretan dan u istoriji milog nam grada, na taj dan pre 153 godine dogodio se u Užicu najveći požar, posle koga je muslimansko stanovništvo napustilo Užice. Ovako vam je to bilo, 25. avgusta 1862. godine, tamo gde je sada ruinirani „Froteks“, nekadašnja „Tkačnica“, bio je onda sokačić. U tom sokaku ondašnje čibukdžije držale su radnje čibukdžinice (pravili se čibuci za pušenje duvana). Strugotina i ostali drveni predmeti bacani su iza tih radionica. Jakov Dragović baci žišku u jednu od tih strugotina. Ubrzo su sve radnje bile u plamenu. Usled jakog vetra požar se brzo preneo na ostalu varoš. Dragović je zapalio varoš, tako se bar priča, ne po svom ćefu, već po naređenju odozgo. Inače po zanimanju bio je pandur. Naravno, i sami muslimani su iz obesti i inata palili srpske kuće u varoši i oko grada, te nije bilo teško okružnoj vlasti iskonstruisati netačan izveštaj (bar onaj zvanični za koji se zna). Požar je besneo cele noći, između 25. i 26. avgusta. Stao je tek pred zoru, kada su izgorele tri četvrtine staroga Užica. Novinski reporter je zapisao: “Naša varoš od pijace ka severoistoku, koja nije izgorela, pretvorena je u vojni stan, a ostali prostor, gde bejahu krasne kuće i dućani, gde ležaše silan espap, sagoreo je i izgleda kao groblje. Toliki trgovci i zanatlije ostadoše prosijaci, a mnoga sirotinja bez krova nad glavom.” Miladin Radović daje dopunu ove dramatične panorame grada: „Najveći deo varoši pokrio je pepeo požara, obgorele glavanje i ruševine kuća. Zatrpane su i pogažene stare drvene česme na lule, nestalo je vrtova i cvetnjaka, platane i jablanove opalio je požar. Pusta i otvorena zjapi velelepa Šeherova džamija, i niko ne misli na turbeta, nišane i svetinje, niti se više kupi svet u Musali punoj nekada zelenila, najlepšem kraju starog Užica.“
