Stanje američke nacije
Govor predsednika Trampa koji je održao u oba doma Kongresa 6. februara, neki će zapamtiti po dužini, neko po broju aplauza kojima je prekidan, neki po smešnom aplaudirajnju spikerke u Kongresu, Nensi Pelosi, neki će se i dalje pitati zašto je Melanija Tramp nosila samo jednu kožnu rukavicu, mnogima će u sećanju ostati slika žena u belom, novih članica Kongresa, ali ću ga ja zapamtiti po rečima da, uprkos upornim nastojanjima progresivnih levičara, Amerika nikada neće biti socijalistička zemlja. Pravo u oči, ili pred očima Nensi Pelosi, koja je iz pristojnosti morala da ustane i podrži predsednikove reči, zajedno sa svojim partijskim borcima, dok je jadni Barni Senders (koji se izgleda još nije vratio iz Vudstoka) sedeo, razočarano vrteći glavom.
Odmah nakon govora koji je trajao sat i 25 minuta, spremni analitičari sa obe strane krenuli su u spektralnu analizu – Demokrate tvrde da je predsednik ponovo izvrtao činjenice, naročito one o povećanju broja radnih mesta i stopi nezaposlenosti, rastu zarada i smanjenju broja korisnika socijalne pomoći. Levičari i dalje nešto od ovih pomaka pripisuju prethodnom predsedniku Obami, zaboravljajući da je on u istoriju ušao sa rekordnom stopom nezaposlenosti i takođe rekordnim brojem korisnika socijalne pomoći. Republikanci još uvek aplaudiraju, nadajući se da će Trampov govor biti odlična ulaznica za predsednikov drugi mandat 2020. A obični građani, i dalje zbunjeni. Od jednog sam čula – “Ja se stidim sadašnjeg predsednika, iako, iskreno, moram da mu čestitam za uspehe u ekonomiji”. Dakle, nije ovo bio govor jednoj snažnoj naciji, jer je ona i posle njega još snažnije podeljena.
Govor o stanju nacije (ovo je drugi Trampov) bio je odgođen zbog aktuelnog sukoba predsednika i vladajuće većine u Kongresu – Predsednik traži novac za izgradnju zida prema meksičkoj granici, kongresna većina novac ne daje; savezne državne institucije bile su zatvorene više od 30 dana, potom kratkoročno otvorene, do novog dijaloga, zakazanog za 13. februar. Ni jedna ni druga strana ne veruju u skoro nemogući kompromis. Pa, iako su i levičari godinama predlagali izgradnju zida i snažnije obezbeđenje granica, svesni su da sada sa odobrenjem sredstava za izgradnju Trampovog zida ne smeju pred birače. Dakle, ponovo na sceni ogoljena, prljava politika, u njenom najružnijem izdanju.
Pažljivi brojači izbrojali su da je Trampov govor naciji bio prekinut aplauzima 98 puta, naročito su snažni bili oni posvećeni gostima u loži, ratnim veteranima, roditeljima čija su deca žrtve pomahnitalih gangstera-ilegalnih imigranata, herojima koji su spasavali žrtve masovnih ubistava… Ipak, ostaće zapamćen i onaj koji je došao posle predsednikovog pominjanja povećanja broja žena u Kongresu (pripisujući i to sebi i svojoj administraciji kao zaslugu), i sopstveno zalaganje za potpunu jednakost polova. Govorio je i o energiji, ali ne mnogo o istraživanjima teških bolesti i njihovom finansiranju, skoro uopšte o nošenju i držanju oružja, ali je, obraćajući se prvenstveno svojim sunarodnicima, insistirao da ni ovaj skup ne sme biti skup dve partije, nego jedne, ujedinjene nacije.
Na žalost, daleko je to od realnosti. Nacija je raspolućena, što se pokazalo i odgovorom Demokrata, koji se zalažu za raspodelu bogatstva, promenu kapitalističkog sistema, socijalnu jednakost, zdravstveno osiguranje za sve… Dobro zvuči, ali, na žalost, ne pije vodu. Naročito ne na ovoj strani sveta. Onda su Demokrate krenule sa još većim utopijskim planovima, predstavljajući Green Dream program novih energija, kojim predlažu totalno ukidanje korišćenja uglja, nuklearne energije, gasa, preteći da ćemo postati potpuno zeleni kroz jednu deceniju, bez trunčice zagađenja. Radikalizacija dekarbonizacije bila bi pogubna za američku ekonomiju, kao što je svaka radikalizacija suštinski pogubna i insistira na jačanju uloge državnog aparata i povećanje državne regulative u svim segmentima društva. Zaslepljeni svojim noćnim morama, predstavljaju ih kao važne atrakcije neosocijalizma, možda nedovoljno svesni da se neće realizovati dok je Tramp u Beloj kući.
Mila Filipović, Čikago (Užička nedelja 1005)
