NAŠE VREDNE UŽIČANKE: MARIJANA VESNIĆ
U životu nije čak ni pomislila da će voziti automobil, a kamoli da vozi po 12 sati dnevno bez prestanka i to još druge ljude. Ali, pre tri i po godine Užičanka Marijana Vesnić je od prodavačice venčanica postala profesionalni taksista.
– Radila sam 12 godina kao prodavačica venčanica, nisam imala položeni vozački ispit i stalno sam pešačila. Kada sam ostala bez posla, moj muž, koji taksira ceo svoj život, naterao me je da položim vozački, zatim da polažem ispite za taksistu i da sednem da vozim druge ljude. U Saobraćajnoj školi sam položila ispit, polagala o saobraćaju u Užicu, istoriji grada i engleski jezik i dobila ID karticu. U početku se nisam baš najbolje snalazila, nisam znala sve ulice, jer su mnoge zavlačite, nisam bila i u nekim delovima grada, bilo je dosta treme i suza, ali sam brzo ušla u srž posla – tako je Marijana počela život taksiste.
Većina kolega su je prihvatile i pomogale u snalaženju, ukazivali joj na prečice, s obzirom da GPS obično pokazuje obilazne puteve, mada je bilo i onih koji su smatrali da žensko nije za volan, a kamoli još da taksira. S druge strane, mušterije različito reaguju.
– Mnogi se izenenade kada vide da je žesnko u kolima. Naročito tek kada sam počela da taksiram, jer u Užicu nije bilo puno žena vozača taksija, tek dve do tri žene. Tačno vidim po izrazu lica kada ulaze u auto. A te takve mušterije na kraju vožnje mi kažu “e, svaka ti čast”. Najviše volim da vozim bakice i dekice sa pijace. Naročito bakice, koje su mi u početku bila velika podrška. Hvalile su me što sam žensko i što imam hrabrosti da taksiram – kazala je Marijana.
Marijana vozi po gradu, ali u poslednje vreme najčešće vozi zakazane vožnje. To što je žena vozač, niko je do sada nije odbio.
– Najdužu turu sam vozila do aerodroma u Beogradu i mušterije su bile jako zadovoljne. Isto tako su zadovoljni i oni koje vozim do Požege ili Bajine Bašte, ili nekog drugog grada ovde u našem okrugu. Iako ne poznajem te opštine, samo pratim znakove ili uz pomoć mušterija stignemo do cilja – rekla je naša sagovornica.
U toku vožnje mnogo sazna o ljudima.
– Često vozim ljude i žene koji se vraćaju sa posla, pa su malo namrgođeni, umorni i neraspoleženi. Oni nisu baš raspoleženi puno za razgovor. Ali, ima onih, naročito na dužim tim zakazanim vožnjama, koji mi ispričaju ceo svoj život ili neke njihove velike problem, iako se možda više u životu nećemo videti ili, ako se sretnemo ponovo, oni su sa mnom kao sa nekim najbližim. U takvim slučajevima se osećam kao neki psiholog. Ali, bez obzira šta oni pričali, moram da budem potpuno koncentrisana na vožnju – kaže Marijana koja provede po 12 sati dnevno na točkovima.
A nakon tih 12 sati dolazi kući gde je čekaju sve druge porodične i kućne obaveze. Spremanje ručka, raspremanje kuće, pomaganje starijem detetu koje ima devet godina da uči i radi domaći, a drugo, mlađe dete koje ima četiri godine, da zabavi.
– Nekako sve stižem, mada mislim da je muškarcima mnogo lakše. Zbog tih obaveza u porodici ne radim treću smenu. Ipak, smatram da su muškarci bolji vozači od žena. Žene su možda malo obazrivije, ali su površne. Meni je sada jedini problem kada treba nešto da menjam na autu, kada osetim da nešto nije u redu ne mogu da prepoznam gde je kvar. Muškarci su što se tiče toga kao rođeni za aute i sve znaju. Sva sreća te auti redovno idu na servis, pa nemam tih problema – iskreno će Marijana, koja tvrdi da nije imala neprijatnih scena za ove tri i po godine.
Zvezdana Gligorijević
