Биг фешн

СУПЕРЛАТИВ – НАЈСКУПЉА СРПСКА РЕЧ
Не прође седмица, а да нека светска институција или часопис не избаце листу најсиромашнијих земаља на свету. Да ли треба рећи да је Србија увек чврсто међу убедљиво најсиромашнијем земљама, у друштву са Венецуелом и сличнима… Чак су и неки Африканци скоро направили листу земаља у којима се живи бедније од афричког просека, и, наравно, Србија је и ту међу најсиромашнијим земљама, чак и за афричке стандарде…
У међувремену смо постали гори и од бивших СФРЈ земаља, у прошлој години смо забележили, упркос силном фризирању, најнижи привредни раст у региону.
Ово су чињенице. Нажалост, у Србији чињенице, поготову економске, ретко кога занимају… Народ се више секира што је Дара Бубамара остала без дечка, него што су нам наднице одавно ниже од кинеских, а опасно се приближавамо вијетнамским…
Да Србија убрзано постаје сиромашна пољопривредна земља говори и силна енергија коју је овдашњи живаљ утрошио ових дана, расправљајући о априлском снегу који, ‘ајде што је пао на бехар, на воће, него је опасно угрозио и нашу свету пољопривредну културу – малину.
Додуше, нису сви у Србији тутуноберачите, нити смо у сиромаштву сви исти, малина је, очигледно, искључиво провинцијско божанство, јер су, у исто време, не хајући за априлске оборине, Београђани „силно уживали“. Прво су „непрегледне“ масе „купохоличара“ и „шопингхоличара“, све са Синишом Малим, „закрчиле“ Карабурму, да би се у новом шопинг центру „Биг фешн“ дочепали свог парчета лажног светског сјаја, а потом су, пар дана касније, у „трци задовољства“ на Београдском маратону, још једном доказали да Београд, можда јесте свет, иако чисто сумњам, али Србија није сигурно. Читавих 20.000 људи учествовало је у тој „трци задовољних“, за разлику од „шетње незадовољних“ у којој је, неколико сати касније, учествовало тек четири-пет стотина Београђана.
И то је та Србија. Поштен да будем, кажу да старост доноси мудрост, али, очигледно, то не важи у мом случају, што сам старији, све мање су ми ствари у овој земљи јасне. У последње време толико ништа не разумем, да се више и не трудим да пратим шта се дешава, што и није за похвалу, јер је то класично аутистично бежање од стварности.
Тако сам се понашао и поводом ових председничких избора, прилично незаинтересовано. Јесам, на нервној бази, отворено навијао за противкандидате, али, било је савршено јасно да ови избори нису имали своју суштинску компоненту – шансу за иоле озбиљне промене. Власт је отворено најављивала да ће радити исто и за то добила потпуну подршку народа. Дакле, народ хоће, под потпуном свешћу и одговорношћу, да се овако настави. Да паднемо још које место на листи сиромаштва – док једног дана не будемо на самом дну и да ту вечно и останемо. Можда ће неко рећи да је ова констатација цинична и увредљива, јер нико не жели да му буде лошије. Не, није цинична, једноставно је – логична. Потпуно је свеједно да ли су гласачи образовани или нису, да ли их медији лажу или не. Већина, и то велика, не сматра да је у Србији толико лоше, напротив, многи мисле да је, уз ситне корекције, одлично, баш као што многи Срби у Вучићу виде идеалног борца за „њихову“ ствар, шта год она била. Народ „ово“ хоће и то јасно и гласно говори, још од „оне“ 1987. године. Хоће јаку националну државу, неће сарадњу са светом, неће да ради у приватном сектору, хоће државну службу и имовину по сваку цену, хоће да буде верски и традиционалистички искључив, али ће се јавно сви претварати да су светски људи, пуни љубави, толеранције и разумевања за друге. Укратко, баш као по оној чувеној флоскули – и Косово и свет. И све то, баш тако, од Вучића и добија. Клерикализам, конзерватизам, потпуна контрола појединца од стране државе, а све то увијено у лажну европејску фолију. Уосталом, што каже пословица, ако хоћеш да знаш какав је неки народ, послушај му музику – примитивна, гласна, нападна, брутална, али укомпонована у актуелну западну матрицу, да звучи модерно, што би се рекло – свецки…

Са друге стране, какви су били противкандидати? И они су нудили искључиво робу са истих рафова – више државе од Вучића, више цркве и традиције од Вучића, веће плате и пензије од Вучића, неки су тврдили како су више свецки од Вучића, а други, пак, да су веће патриоте од њега. Дакле, и противкандидати су савршено добро знали шта народ хоће, па су се трудили да буду већи Вучићи од Вучића, не покушавајући да понуде „нешто сасвим другачије“. И, тако су и прошли, с озбиром да су од Вучића добијали фул пакет, логично да је већина дала глас њему, а не његовим „блеђим од најблеђе сенке“ копијама.
И, ако тако ствари стоје, а стоје, било какве промене у позитивном правцу нису могуће. Политичари примају плату од таквог гласачког тела и, као прагматичари, нису луди да секу грану на којој седе. Оних, који би хтели нешто другачије, има, максимално, пар процената, тако да, на дужи рок, овде практично нема никаквих шанси да се било шта суштински промени. Са жаљењем морам констатовати, иако сви правдољубиви подржавају ове протесте, да и протестанти траже у длаку исто, те је потпуно свеједно да ли их има стотину или сто хиљада. Дакле, скоро сви актуелни учесници српске јавне сцене желе да ојачају темеље исте грађевине, коју истрајно градимо већ деценијама, само ломе копља око извођача радова. И никога нема ко ће да каже – људи, не ваља нам посао, овој згради су темељи лоши, хајде да кренемо са новом зградом, на здравим темељима. А док се такви не појаве, џаба сав посао. Бојим се да су то схватили и ови из Европе и да су нас препустили самима себи, да и даље градимо наш чардак ни на небу ни земљи, али су нам претходно избили све зубе, јер, крезуби не можемо, упркос силној жељи, овај наш зомбиленд прошириривати на околину. Сва је прилика, у међународној подели рада, ми смо предвиђени, чак не ни за шрафцигер, већ за ручну индустрију – брање и пребирање воћа и поврћа, бланкирање каблова и сличне интелектуалне и добро плаћене послове… А и то мало беде што зарадимо, одмах узму назад кроз шљаштеће шопинг центре, у које безглаво хрлимо, трошећи за обично парче тканине целу плату, не би ли се, макар на тренутак, осећали као „сав нормалан свет“.
Својевремено се у јавности често цитирала она Пашићева изрека – спаса нам нема, пропасти не можемо. У међувремену смо толико напредовали, да је чак и ова духовита досетка постала депласирана.
Шта да се ради, на крају баладе, свако добије оно што тражи…
И шта преостаје оним који су престарели за одлазак у иностранство, а имају неке друге аршине у животу?
Ништа.
Баш ништа.