Big fešn

SUPERLATIV – NAJSKUPLJA SRPSKA REČ
Ne prođe sedmica, a da neka svetska institucija ili časopis ne izbace listu najsiromašnijih zemalja na svetu. Da li treba reći da je Srbija uvek čvrsto među ubedljivo najsiromašnijem zemljama, u društvu sa Venecuelom i sličnima… Čak su i neki Afrikanci skoro napravili listu zemalja u kojima se živi bednije od afričkog proseka, i, naravno, Srbija je i tu među najsiromašnijim zemljama, čak i za afričke standarde…
U međuvremenu smo postali gori i od bivših SFRJ zemalja, u prošloj godini smo zabeležili, uprkos silnom friziranju, najniži privredni rast u regionu.
Ovo su činjenice. Nažalost, u Srbiji činjenice, pogotovu ekonomske, retko koga zanimaju… Narod se više sekira što je Dara Bubamara ostala bez dečka, nego što su nam nadnice odavno niže od kineskih, a opasno se približavamo vijetnamskim…
Da Srbija ubrzano postaje siromašna poljoprivredna zemlja govori i silna energija koju je ovdašnji živalj utrošio ovih dana, raspravljajući o aprilskom snegu koji, ‘ajde što je pao na behar, na voće, nego je opasno ugrozio i našu svetu poljoprivrednu kulturu – malinu.
Doduše, nisu svi u Srbiji tutunoberačite, niti smo u siromaštvu svi isti, malina je, očigledno, isključivo provincijsko božanstvo, jer su, u isto vreme, ne hajući za aprilske oborine, Beograđani „silno uživali“. Prvo su „nepregledne“ mase „kupoholičara“ i „šopingholičara“, sve sa Sinišom Malim, „zakrčile“ Karaburmu, da bi se u novom šoping centru „Big fešn“ dočepali svog parčeta lažnog svetskog sjaja, a potom su, par dana kasnije, u „trci zadovoljstva“ na Beogradskom maratonu, još jednom dokazali da Beograd, možda jeste svet, iako čisto sumnjam, ali Srbija nije sigurno. Čitavih 20.000 ljudi učestvovalo je u toj „trci zadovoljnih“, za razliku od „šetnje nezadovoljnih“ u kojoj je, nekoliko sati kasnije, učestvovalo tek četiri-pet stotina Beograđana.
I to je ta Srbija. Pošten da budem, kažu da starost donosi mudrost, ali, očigledno, to ne važi u mom slučaju, što sam stariji, sve manje su mi stvari u ovoj zemlji jasne. U poslednje vreme toliko ništa ne razumem, da se više i ne trudim da pratim šta se dešava, što i nije za pohvalu, jer je to klasično autistično bežanje od stvarnosti.
Tako sam se ponašao i povodom ovih predsedničkih izbora, prilično nezainteresovano. Jesam, na nervnoj bazi, otvoreno navijao za protivkandidate, ali, bilo je savršeno jasno da ovi izbori nisu imali svoju suštinsku komponentu – šansu za iole ozbiljne promene. Vlast je otvoreno najavljivala da će raditi isto i za to dobila potpunu podršku naroda. Dakle, narod hoće, pod potpunom svešću i odgovornošću, da se ovako nastavi. Da padnemo još koje mesto na listi siromaštva – dok jednog dana ne budemo na samom dnu i da tu večno i ostanemo. Možda će neko reći da je ova konstatacija cinična i uvredljiva, jer niko ne želi da mu bude lošije. Ne, nije cinična, jednostavno je – logična. Potpuno je svejedno da li su glasači obrazovani ili nisu, da li ih mediji lažu ili ne. Većina, i to velika, ne smatra da je u Srbiji toliko loše, naprotiv, mnogi misle da je, uz sitne korekcije, odlično, baš kao što mnogi Srbi u Vučiću vide idealnog borca za „njihovu“ stvar, šta god ona bila. Narod „ovo“ hoće i to jasno i glasno govori, još od „one“ 1987. godine. Hoće jaku nacionalnu državu, neće saradnju sa svetom, neće da radi u privatnom sektoru, hoće državnu službu i imovinu po svaku cenu, hoće da bude verski i tradicionalistički isključiv, ali će se javno svi pretvarati da su svetski ljudi, puni ljubavi, tolerancije i razumevanja za druge. Ukratko, baš kao po onoj čuvenoj floskuli – i Kosovo i svet. I sve to, baš tako, od Vučića i dobija. Klerikalizam, konzervatizam, potpuna kontrola pojedinca od strane države, a sve to uvijeno u lažnu evropejsku foliju. Uostalom, što kaže poslovica, ako hoćeš da znaš kakav je neki narod, poslušaj mu muziku – primitivna, glasna, napadna, brutalna, ali ukomponovana u aktuelnu zapadnu matricu, da zvuči moderno, što bi se reklo – svecki…

Sa druge strane, kakvi su bili protivkandidati? I oni su nudili isključivo robu sa istih rafova – više države od Vučića, više crkve i tradicije od Vučića, veće plate i penzije od Vučića, neki su tvrdili kako su više svecki od Vučića, a drugi, pak, da su veće patriote od njega. Dakle, i protivkandidati su savršeno dobro znali šta narod hoće, pa su se trudili da budu veći Vučići od Vučića, ne pokušavajući da ponude „nešto sasvim drugačije“. I, tako su i prošli, s ozbirom da su od Vučića dobijali ful paket, logično da je većina dala glas njemu, a ne njegovim „bleđim od najbleđe senke“ kopijama.
I, ako tako stvari stoje, a stoje, bilo kakve promene u pozitivnom pravcu nisu moguće. Političari primaju platu od takvog glasačkog tela i, kao pragmatičari, nisu ludi da seku granu na kojoj sede. Onih, koji bi hteli nešto drugačije, ima, maksimalno, par procenata, tako da, na duži rok, ovde praktično nema nikakvih šansi da se bilo šta suštinski promeni. Sa žaljenjem moram konstatovati, iako svi pravdoljubivi podržavaju ove proteste, da i protestanti traže u dlaku isto, te je potpuno svejedno da li ih ima stotinu ili sto hiljada. Dakle, skoro svi aktuelni učesnici srpske javne scene žele da ojačaju temelje iste građevine, koju istrajno gradimo već decenijama, samo lome koplja oko izvođača radova. I nikoga nema ko će da kaže – ljudi, ne valja nam posao, ovoj zgradi su temelji loši, hajde da krenemo sa novom zgradom, na zdravim temeljima. A dok se takvi ne pojave, džaba sav posao. Bojim se da su to shvatili i ovi iz Evrope i da su nas prepustili samima sebi, da i dalje gradimo naš čardak ni na nebu ni zemlji, ali su nam prethodno izbili sve zube, jer, krezubi ne možemo, uprkos silnoj želji, ovaj naš zombilend proširirivati na okolinu. Sva je prilika, u međunarodnoj podeli rada, mi smo predviđeni, čak ne ni za šrafciger, već za ručnu industriju – branje i prebiranje voća i povrća, blankiranje kablova i slične intelektualne i dobro plaćene poslove… A i to malo bede što zaradimo, odmah uzmu nazad kroz šljašteće šoping centre, u koje bezglavo hrlimo, trošeći za obično parče tkanine celu platu, ne bi li se, makar na trenutak, osećali kao „sav normalan svet“.
Svojevremeno se u javnosti često citirala ona Pašićeva izreka – spasa nam nema, propasti ne možemo. U međuvremenu smo toliko napredovali, da je čak i ova duhovita dosetka postala deplasirana.
Šta da se radi, na kraju balade, svako dobije ono što traži…
I šta preostaje onim koji su prestareli za odlazak u inostranstvo, a imaju neke druge aršine u životu?
Ništa.
Baš ništa.