DNEVNIK JEDNOG BESPOSLIČARA (7)
Dugo sam mislio da je problem isključivo u meni.
„Dešava li se tebi ponekad da sanjaš kako te nešto guši, kao da si zaronio duboko, i odjednom nisi siguran koliko ima do površine, i roniš i roniš, ali nikako da izroniš“, upitao sam Džeremaju dok smo ispijali prepodnevnu kafu u „Makamari“.
„Čuj ponekad, ja to sanjam svake noći“, pokušao je da me ohrabri, ali je njegov smeh zvučao neuverljivo. „Svi su sjebani“, dodao je malo tiše. „Svi koje poznajem“.
Nije mi zbog toga bilo nimalo lakše. Istina, nije mi bilo prvi put da se zaglibim; izvlačio sam se ja i iz gorih situacija, samo što je tada oko mene bilo dovoljno dobro raspoloženih ljudi na koje sam se mogao osloniti i čupati.
„Depresija je ovde državni projekat, i odlično se primila“, promrljao sam pre nego što smo se razišli.
Naredne noći usnio sam san, i u snu glas koji mi kaže: „moraš sedam dana zaredom pronaći makar po jedno zrno normalnosti, i stvari će se potpuno promeniti“. Naravno, probudio sam se pre nego što mi je objašnjeno kako to zrno izgleda i šta će se sve promeniti u mom životu, ali me to nije sprečilo da na svim mogućim i nemogućim mestima krenem da tražim bilo šta što bi mi pomoglo da preživim dan: slučajan susret, ljubazan osmeh na šalteru, malo popodnevnog sunca kad se iznenada razgrnu oblaci. Vidim tu moju potragu ponekad kao plivanje po beskrajnom, uzburkanom moru, sve do udaljenog ostrva na obzorju. Obično, kada se konačno dočepam cilja, shvatim da su to samo plutajući, crvotočni ostaci neke olupine – ali i to je sasvim dovoljno da predahnem i nastavim dalje.
U petak sam se, prvi put posle mnogo vremena probudio odmoran i naspavan – prethodnog dana sam, izgleda, pronašao ono što sam tražio. Nakon promocije Jelenine knjige na Pedagoškom fakultetu, seli smo u finu, obližnju kafanicu i siti se ispričali. Za stolom se okupio mali, pripadajući, užički odeljak tužno poražene, skrajnute ili potpuno odbačene reformske struje obrazovnog sistema Srbije. Doživeli smo, svi odreda, u poslednjih nekoliko godina da vidimo kako se sve ono za šta smo se borili i u šta smo verovali urušava, ili pretvara praznu formu bez sadržaja, ali smo, vrlo iskusno, sve razgovore koji su se ticali posla obavili svedeno, gotovo eliptično. Nismo se previše bavili ni promocijom koja je bila odlično posećena i sadržajna, pa čak ni Jeleninom knjigom koja se bavi rodnim stereotipima u školskoj lektiri za osnovnu školu, iako su nas gotovo svakodnevne loše vesti na temu tzv. ženskog pitanja itekako uveravale u njenu aktuelnost i značaj. Umesto toga, pretresali smo vesele zgode iz trenersko-konsultantskog života, pričali o deci i njihovim velikim planovima za budućnost.
„Kako su nam životi postali prazni“, rekla je Jelena na rastanku, ali začudo, u njenim rečima nije bilo tuge. Dugo smo se pozdravljali; Saša, Jelena Štefica i Mira su se sledećeg jutra vraćali za Beograd; Zorica, Jelena Žuna, Biljana i ja smo okrenuli svako na svoju stranu.
I tako sam ubrao Prvo zrno. Uspeo sam još tog petka i da natenane završim sve tekuće poslove, da se odmorim i dokotrljam do Gradskog kulturnog centra. Tamo se, za miks-pultom Aleksandar Kovačević zvani Mrki, kao gostujući di-džej, junački borio sa akustičnom grobnicom od mermera, betona i stakla. Za stolom pored prozora se okupila ozbiljna ekipa koje se ne bi postideo nijedan pošten šank u gradu. Ture su se nizale jedna za drugom, a Mrki nas je gađao muzikom baš kao što treba.
„Dule, možeš li ti da se setiš neke večeri kod mene u stanu“, upitao sam Duška, gitaristu „Ludih Žena“. Nekada davno smo, skoro svake večeri, pre izlaska u grad, ili vikendom, kad sam imao prazan stan, u sličnom sastavu, po celu noć, slušali ploče i razgovarali.
„Šta ti je, ja se sećam svega“, uzvratio mi je sa nekim posebnim uzbuđenjem. On nije bio baš naročito poznat po dobroj memoriji nakon kasnih, celonoćnih sedeljki, pa je njegov, gotovo ushićen odgovor itekako dobilo na značaju. Možda bi do kraja noći iščačkali i neku zaboravljenu epizodu, ali nas je muzika preklopila – nije bilo baš prostora za ozbiljniji razgovor.
Predložio sam da skoknemo na neviđeno do „Čajdžinice“, ali ostatak ekipe nije delio moj entuzijazam.
„Ovde je sasvim ok“, poslao sam SMS poruku Radovanu.
„U stvari, odlično je“, dodao sam par minuta kasnije još jednu, ali bez uspeha.
Svirala je jedna od frakcija sevojničkog benda „Nikad spremni“ u kombinaciji sa pevačicom, koja je, bar za mene, bila pravo otkrovenje. Jelica, tako se zove, pevala je veselo i lako, suvereno vladajući scenom. Izvođenje pesme „Zlato“ od „Vještica“, ponešto bliže verziji grupe „Svi na pod“ je bilo apsolutni vrhunac večeri, mada ni njen kolega koji je nastupio u narednom bloku nije nimalo zaostajao: usledio je savršen niz modernog čitanja novotalasnih standarda, od Idola, Šarla akrobate, pa do Azre.
„Izgleda da imamo scenu“, prokomentarisao sam, dok sam se pozdravljao sa Jelenom, gazdaricom lokala.
I eto, bilo je to drugo zrno u nizu, dva dana zaredom.
U subotu sam se prilično opustio – obavio sam ponešto od zapostavljenih kućnih poslova, sve presečeno s malo gorkog, šumećeg mamurluka. Čak ni rani, decembarski mrak nije uspeo da me pokoleba: završio sam sa spremanjem kuće i veselo zviždućući spakovao usisivač. I uopšte, dan je protekao baš onako kako se očekuje od vikenda. Negde oko deset pohodila me jeretička misao: možda bih opet mogao da skočim do Čajdže. Mita i Moondance bili su dežurni, što se kulturno-zabavnog rada tiče. Proverio sam za svaki slučaj fejsbuk: koncert je već počeo, a Ivana je uveliko okačila snimak. Eto i dobre strane tehnologije: pre izlaska u grad, može se proveriti kakva je atmosfera u lokalu. Nije unutra bilo previše sveta, ali bilo je još dovoljno vremena da se kafana napuni. Poslednjih godinu, godinu i po dana, ljudi izlaze sve kasnije i kasnije, jer malo ko može da finansira celovečernje sedenje po kafanskim cenama. Premišljao sam se neko vreme i u poslednjem trenutku odustao u korist filmskog maratona. I dobro sam odabrao. Pogledao sam nekoliko vrlo zanimljivih filmova (ima takvih perioda kada mi i gledanje filmova predstavlja veliki mentalni napor) i predao se još jednom, zasluženom, okrepljujućem snu.
Sledećeg jutra, umesto da treći put zasluženo poentiram, zablesio sam se odmah u računar.
„Racija u „Čajdžinici“”, brujalo je odasvud. Jednom je murija banula i kada sam ja puštao muziku, pa sam mogao da pretpostavim kako bi izgledalo da sam odabrao izlazak u grad. I video sam kako me policijska patrola sa ostalim gostima brutalno izbacuje na ulicu, i kako čekamo u redu za ponižavajući pretres, opkoljeni namrgođenom, do zuba naoružanom ekipom iz Interventne, i kako se, s vremena na vreme, neko od najarcanih policajaca obrecne na one koji pokušavaju da izraze svoje negodovanje.
Razumem ih u potpunosti, jer, nije baš prijatno kad izađeš nakon dugo vremena u grad, pa igrom slučaja zakačiš malo dobre zabave i koliko-toliko raspoloženih ljudi, a onda ti usred svega toga upadne policija sa dugim cevima. A možda to i jeste svrha ove igre, da se ne opuštamo previše i ne zanosimo sa tom pričom o sedam zrna normalnosti??? Mada ću ja, svejedno, nastaviti da plivam od ostrva do ostrva, i da skupljam svoja dragocena zrnca.
