Седам зрна нормалности

ДНЕВНИК ЈЕДНОГ БЕСПОСЛИЧАРА (7)
Дуго сам мислио да је проблем искључиво у мени.
„Дешава ли се теби понекад да сањаш како те нешто гуши, као да си заронио дубоко, и одједном ниси сигуран колико има до површине, и рониш и рониш, али никако да изрониш“, упитао сам Џеремају док смо испијали преподневну кафу у „Макамари“.
„Чуј понекад, ја то сањам сваке ноћи“, покушао је да ме охрабри, али је његов смех звучао неуверљиво. „Сви су сјебани“, додао је мало тише. „Сви које познајем“.
Није ми због тога било нимало лакше. Истина, није ми било први пут да се заглибим; извлачио сам се ја и из горих ситуација, само што је тада око мене било довољно добро расположених људи на које сам се могао ослонити и чупати.
„Депресија је овде државни пројекат, и одлично се примила“, промрљао сам пре него што смо се разишли.
Наредне ноћи уснио сам сан, и у сну глас који ми каже: „мораш седам дана заредом пронаћи макар по једно зрно нормалности, и ствари ће се потпуно променити“. Наравно, пробудио сам се пре него што ми је објашњено како то зрно изгледа и шта ће се све променити у мом животу, али ме то није спречило да на свим могућим и немогућим местима кренем да тражим било шта што би ми помогло да преживим дан: случајан сусрет, љубазан осмех на шалтеру, мало поподневног сунца кад се изненада разгрну облаци. Видим ту моју потрагу понекад као пливање по бескрајном, узбурканом мору, све до удаљеног острва на обзорју. Обично, када се коначно дочепам циља, схватим да су то само плутајући, црвоточни остаци неке олупине – али и то је сасвим довољно да предахнем и наставим даље.
У петак сам се, први пут после много времена пробудио одморан и наспаван – претходног дана сам, изгледа, пронашао оно што сам тражио. Након промоције Јеленине књиге на Педагошком факултету, сели смо у фину, оближњу кафаницу и сити се испричали. За столом се окупио мали, припадајући, ужички одељак тужно поражене, скрајнуте или потпуно одбачене реформске струје образовног система Србије. Доживели смо, сви одреда, у последњих неколико година да видимо како се све оно за шта смо се борили и у шта смо веровали урушава, или претвара празну форму без садржаја, али смо, врло искусно, све разговоре који су се тицали посла обавили сведено, готово елиптично. Нисмо се превише бавили ни промоцијом која је била одлично посећена и садржајна, па чак ни Јеленином књигом која се бави родним стереотипима у школској лектири за основну школу, иако су нас готово свакодневне лоше вести на тему тзв. женског питања итекако уверавале у њену актуелност и значај. Уместо тога, претресали смо веселе згоде из тренерско-консултантског живота, причали о деци и њиховим великим плановима за будућност.
„Како су нам животи постали празни“, рекла је Јелена на растанку, али зачудо, у њеним речима није било туге. Дуго смо се поздрављали; Саша, Јелена Штефица и Мира су се следећег јутра враћали за Београд; Зорица, Јелена Жуна, Биљана и ја смо окренули свако на своју страну.
И тако сам убрао Прво зрно. Успео сам још тог петка и да натенане завршим све текуће послове, да се одморим и докотрљам до Градског културног центра. Тамо се, за микс-пултом Александар Ковачевић звани Мрки, као гостујући ди-џеј, јуначки борио са акустичном гробницом од мермера, бетона и стакла. За столом поред прозора се окупила озбиљна екипа које се не би постидео ниједан поштен шанк у граду. Туре су се низале једна за другом, а Мрки нас је гађао музиком баш као што треба.
„Дуле, можеш ли ти да се сетиш неке вечери код мене у стану“, упитао сам Душка, гитаристу „Лудих Жена“. Некада давно смо, скоро сваке вечери, пре изласка у град, или викендом, кад сам имао празан стан, у сличном саставу, по целу ноћ, слушали плоче и разговарали.
„Шта ти је, ја се сећам свега“, узвратио ми је са неким посебним узбуђењем. Он није био баш нарочито познат по доброј меморији након касних, целоноћних седељки, па је његов, готово усхићен одговор итекако добило на значају. Можда би до краја ноћи ишчачкали и неку заборављену епизоду, али нас је музика преклопила – није било баш простора за озбиљнији разговор.


Предложио сам да скокнемо на невиђено до „Чајџинице“, али остатак екипе није делио мој ентузијазам.
„Овде је сасвим ок“, послао сам СМС поруку Радовану.
„У ствари, одлично је“, додао сам пар минута касније још једну, али без успеха.
Свирала је једна од фракција севојничког бенда „Никад спремни“ у комбинацији са певачицом, која је, бар за мене, била право откровење. Јелица, тако се зове, певала је весело и лако, суверено владајући сценом. Извођење песме „Злато“ од „Вјештица“, понешто ближе верзији групе „Сви на под“ је било апсолутни врхунац вечери, мада ни њен колега који је наступио у наредном блоку није нимало заостајао: уследио је савршен низ модерног читања новоталасних стандарда, од Идола, Шарла акробате, па до Азре.
„Изгледа да имамо сцену“, прокоментарисао сам, док сам се поздрављао са Јеленом, газдарицом локала.
И ето, било је то друго зрно у низу, два дана заредом.
У суботу сам се прилично опустио – обавио сам понешто од запостављених кућних послова, све пресечено с мало горког, шумећег мамурлука. Чак ни рани, децембарски мрак није успео да ме поколеба: завршио сам са спремањем куће и весело звиждућући спаковао усисивач. И уопште, дан је протекао баш онако како се очекује од викенда. Негде око десет походила ме јеретичка мисао: можда бих опет могао да скочим до Чајџе. Мита и Moondance били су дежурни, што се културно-забавног рада тиче. Проверио сам за сваки случај фејсбук: концерт је већ почео, а Ивана је увелико окачила снимак. Ето и добре стране технологије: пре изласка у град, може се проверити каква је атмосфера у локалу. Није унутра било превише света, али било је још довољно времена да се кафана напуни. Последњих годину, годину и по дана, људи излазе све касније и касније, јер мало ко може да финансира целовечерње седење по кафанским ценама. Премишљао сам се неко време и у последњем тренутку одустао у корист филмског маратона. И добро сам одабрао. Погледао сам неколико врло занимљивих филмова (има таквих периода када ми и гледање филмова представља велики ментални напор) и предао се још једном, заслуженом, окрепљујућем сну.
Следећег јутра, уместо да трећи пут заслужено поентирам, заблесио сам се одмах у рачунар.
„Рација у „Чајџиници“”, брујало је одасвуд. Једном је мурија банула и када сам ја пуштао музику, па сам могао да претпоставим како би изгледало да сам одабрао излазак у град. И видео сам како ме полицијска патрола са осталим гостима брутално избацује на улицу, и како чекамо у реду за понижавајући претрес, опкољени намргођеном, до зуба наоружаном екипом из Интервентне, и како се, с времена на време, неко од најарцаних полицајаца обрецне на оне који покушавају да изразе своје негодовање.
Разумем их у потпуности, јер, није баш пријатно кад изађеш након дуго времена у град, па игром случаја закачиш мало добре забаве и колико-толико расположених људи, а онда ти усред свега тога упадне полиција са дугим цевима. А можда то и јесте сврха ове игре, да се не опуштамо превише и не заносимо са том причом о седам зрна нормалности??? Мада ћу ја, свеједно, наставити да пливам од острва до острва, и да скупљам своја драгоцена зрнца.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.