IZGLEDA BLESAVO, AL‘ VUČIĆ SVIMA ODGOVARA
Pišem, sa prekidima, ravno 30 godina. Kad se samo setim, šta smo sve preturili preko glave za te tri decenije… Muka čoveka da uhvati…
Događaji su ređali neverovatnim tempom, zato sam često bio prinuđen da pišem s brda s dola, jer je to bio jedini način da obuhvatim sve što se dešavalo između dva broja Užičke nedelje.
A danas? Mrtvo more. Osim neprestanih konferencija za štampu, na kojima, boreći se protiv svih svih zala ovog sveta, Vučić, svakoga dana, iznova, sve redom pobeđuje, praktično se ništa ne dešava. (O tom zlom marketingu, kojem su pribegle i lokalne velmože, već sam pisao u komentaru „Marketing“, koji možete pročitati na našem sajtu www.uzickanedelja.rs) Iskren da budem, već me duže tišti to što ni sebi nisam uspevao da objasnim kako je moguće, da se u ovakvoj, temeljno razvaljenoj zemlji, svašta, a opet ništa ne dešava….
I, evo, ponudiću, čini mi se, jedini suvisli odgovor, ma koliko on neobično izgledao. Tu i dolazimo do početne premise ovog komentara – i vuk sit i ovce na broju. Čini mi se, da ponovim, ma koliko to izgledalo nemoguće, vlast oličena u Vučiću, pa i retko vidljivom Nikoliću, zadovoljava sve, čak i, naizgled, suprostavljene strane. Ako malo ozbiljnije pogledamo, aktuelni režim masovno podržavaju manje obrazovani građani, i oni, što bi se reklo, sa tanjim pedigreom, a to je, barem 65 posto stanovništva. I ne samo da ta grupacija podržava, ona je i aktivni činilac ove vlasti, većina funkcionera SNS-a, širom Srbije, upravo pripadaju tom sloju stanovništva. Što bi se reklo, ovo je njihovih pet minuta ili pet godina, svejedno. Tu grupaciju mnogo ne zanimaju finese, strategije, dugoročni planovi, za njih je život ono što danas može da se zgrabi, pojde i popije, a, boga mi, i za pojas zadene, i takva životna filozofija je, lako se može primetiti, svuda oko nas, ona je ultimativni mejnstrim. Mediji su takvim sadržajem stoprocentno zatrpani, zarad zarade i opstanka na tržištu, oni se svom snagom trude da tu klijentelu maksimalno zadovolje i podiđu joj. Pink, Grand, žuta štampa i žuti sajtovi, sve to ima samo jedan cilj, zadovoljiti konzumente i zarada neće izostati. Da li to treba osuđivati? Mislim da ne, tačnije, kritika nema efekta, ali ne bih sad o tome, i o medijima sam već hiljadu puta pisao, pa da se ne ponavljam. Tih 65 procenata stanovništva, ono su, što im se kaže. Preciznije, ono što Vođa kaže, njegova se ne poriče. Uprkos tome, i Vođa se trudi, vodi računa, baš kao i mediji, da usreći svoje pravoverno glasačko telo, pa na tim besomučnim konferencijama za štampu, uglavnom priča ono što oni vole da čuju. Ponekad je to i u suprotnosti sa onim što je pričao pre mesec dana, ali, njegovima mnogo ne smeta, ipak je ta simbioza neraskidiva, tačnije, ona je intuitivna, takoreći iskonska, pa se rečima nikako i ne može upropastiti.
Šta je sa ostatkom, tom preostalom trećinom? Ona je, uglavnom, podeljena u dve grupe. Jednu čine oni koji sebe smatraju desničarima, tvrdi ljubitelji nacije, Putina, antiglobalisti, i da ne nabrajam, zna se već šta je njihova svakodnevna mantra, a drugu grupu čine oni koji sebe smatraju levičarima, neki su globalisti, neki antiglobalisti, ali je to više fakultativna stvar, njihov ultimativni životni stav je iskonska žudnja za socijalizmom. Nije to više onaj knjiški socijalizam, vlast radničke klase, oni sebe svrstavaju, baš kao i umišljeni desničari, daleko iznad radničke klase, pre bi se reklo, njihovim terminom – u avangardu. I desničare i levičare jedino zanima državna služba, na državnim jaslama su već decenijama, kako oni, tako i njihova deca.
I sad dolazimo do suštine – desničarima se nikako ne sviđa Vučićeva proevropska retorika, ali, prećutno su svesni, ipak je on, uz sve mane, njihov čovek, jer, drugog izbora i nemaju, da nije on na vlasti, bio bi neko od lažnih levičara, a to nikako ne bi mogli da prežive. Svakako, oni bi bili najsrećniji da neki njihov pravoverni bude umesto Vučića na vlasti, ali su i sami svesni da takav nikada ne može osvojiti više od 6-7 procenata glasova, pa, osim što kevću iz prikrajka, nekih posebnih primedbi i nemaju. Sa druge strane, ovi samoproglašeni levičari, ne mogu Vučića ni da smisle i sva, javna, a suštinski lažna, kritika dolazi sa njihove strane, ali, jedno su priče, a drugo je ono od čega se živi, i oni prećutno znaju da im Vučić nije dirnuo u ono što im je sveto – državnu platu, pa, ni oni, iako bučniji, nemaju neki poseban razlog za nerviranje. Naravno, vodi Vučić računa i o njima, iako ih nema mnogo, on dobro zna da mu jedino od njih preti opasnost, pa vodi računa, da ih, potezima koje vuče, preterano ne ugrozi.
Elem, kako su sve socijalne grupe u društvu praktično zadovoljene, može se slobodno reći da je konsenzus postignut i da će potrajati neko vreme. Do kada? Dok je jeftinih kredita. Žabokrečina se sve više širi i kako promena (reformi) nema, osim u virtuelnom svetu, na konferencijama za štampu, širiće se i dalje. Naravno, nastaviće se i ovo ludačko veselje po medijima, tako da će, naizgled, sve biti izvanredno, iako se standard, za dugo vremena neće popraviti, osim njegovima i onima na državnim jaslama, koji će poreskim mehanizmom, i taj mali deo novostvorenog kolača preliti u sopstvene džepove.
Dakle, sviđalo se to nekome ili ne, Vučić je uspeo, naizgled, nemoguće – iako nije veliki broj onih koji su na dobitku, većina nije na gubitku ili im se on čini mnogo manji, nego što bi mogao da bude, pa je ovaj prizemni status kvo najmanje loš za sve.
Na kraju, ostaje, kako to uvek biva, šačica nezadovoljnika, koja bi volela da se nešto u državi radi i menja, ali, takvih je toliko malo, da nikoga ne zanimaju, pa su i oni sami, jednostavno – digli ruke. Nažalost, kako od društva, tako i od sebe i sopstvenog života… Sa tim, večno nezadovoljnim, zna se kako se postupalo u ONA vremena, ali je danas to nepotrebno, dovoljno ih je držati podalje od medija i potpuno marginalizovati, što, se kontinuirano i uspešno radi.
I za kraj, evo odlomka iz pripovetke „Mrtvo more“, koju je napisao Radoje Domanović, pre skoro sto godina.
Ko zna da l’ će ikada doći vreme da se ostvare naše želje i privede u delo ovaj naš idealni politički program:
Čl. 1.
Niko ne radi ništa.
Čl. 2.
Svaki punoletan Srbin ima početnu platu od 5.000 dinara.
Čl. 3.
Posle pet godina svaki Srbin (u kojoj kući nema Srbina može i Srpkinja) ima prava na punu penziju.
Čl. 4.
Penzija ima periodske povišice od 1.000 dinara godišnje.
Čl. 5.
Mora se doneti odluka Narodne skupštine (a tu će se po izuzetku, iz patriotskih pobuda, sa Skupštinom složiti i sam Senat), i to će se smatrati kao naročita tačka Ustava, prema kojoj: voće, korisno bilje uopšte, pšenica i svi drugi usevi moraju uspevati basnoslovno dobro, i to dva puta preko godine, a ako se ukaže deficit u budžetu državnom, onda i tri, pa, razume se, po potrebi i više puta, kako to već finansijski odbor za shodno nađe.
Čl. 6.
Stoka, svaka moguća, bez razlike pola i uzrasta, napreduje, takođe po zakonskom naređenju, to jest po odobrenju oba doma, veoma dobro i množi se vrlo brzo.
Čl. 7.
Stoka ne može ni u kom slučaju primati platu iz državne kase, izuzimajući vanredne državne potrebe.
Čl. 8.
Kazni se svaki koji misli o državnim poslovima.
Čl. 9.
Ni o čemu se, naposletku, ne sme misliti, bez naročitog dopuštenja policijskog, jer mišljenje narušava sreću.
Čl. 10.
Na prvom mestu, policija ne sme apsolutno ništa misliti.
Čl. 13.
Deca se ne rađaju. Ako ih odnekud bude, da se odgajaju i vaspitavaju naročitim mašinama. Ako otadžbini treba što više građana, podići će se fabrika dece.
Čl. 14.
Porez ne plaća niko.
– Šta to znači? Niko živi neće u opoziciju! To se dalje ne može trpeti. Sve same pristalice uz vladu i vlasti, sve poslušno, sve mirno, pa to tako iz dana u dan, da se već čoveku zgadi i na tu poslušnost.
– To je divan i obrazovan narod! – pomislim u sebi, i pozavidim toj idealnoj zemljici. Tu, valjda, ni moja pokojna strina ne bi huknula ni predvidela kakvu opasnost. Ljudi obrazovani i poslušni, mirniji mnogo više nego što je od nas kao dece i tražio onaj dobri, stari učitelj, jer njihov mir i dobro vladanje dosadi i obljutavi čak i samoj miroljubivoj policiji.
– Ako vi tako produžite i dalje – viče načelnik oštro, ljutito – onda umemo mi okrenuti drugi list, pa će vlada ukazom postavljati opozicionare. Čas posla, a toga, ako niste znali, ima u drugom svetu: Za vođu krajnje i oštre opozicije protiv današnjeg režima postavlja se taj i taj, s godišnjom platom od petnaest hiljada dinara. Za članove glavnog odbora opozicione stranke: taj i taj, taj i taj, taj i taj, pa hajd’. Pa, onda, za opozicionare okruga toga i toga: taj i taj, taj i taj, pa mirna krajina. Ne može to ovako više. A vlada je već našla puta i načina da pokrene i jedan list protiv sebe. Zato je već počela voditi pregovore i našla dobre, pouzdane, verne ljude.
…Zar je ovde ikada bilo drugačije?
Toni Stanković
P.S. Pripovetka Mrtvo more je genijalna, ali, zbog ograničenog novinskog prostora, nismo je celu mogli objaviti, ali je obavezno potražite na internetu. Vredi.
P.S.S U međuvremenu, postavili smo pripovetku na naš sajt. Možete je pročitati ovde.
