Сезона 1979/80. за мене је почела прилично невесело; уместо средње графичке школе у Београду, смер дизајн, (што је била моја жеља), након бурних породичних већања, направио сам болан образовни компромис и уписао трећу годину економско-комерцијалне струке. Почетно разочарење ме ипак брзо прошло: већ у септембру сам направио панк бенд и кренуо са пробама, и, што је можда још и важније, открио сам један нови свет, свет кафана. Истина, кафанска понуда у време позног социјализма није била бог-зна шта; угоститељско туристичко предузеће „Слога“, касније Сложена организација удруженог рада, нудила је широк распон угоститељских услуга, од класичних шљакерских бифеа са или без томболе, задимљених прчварница са плеханим пепељарама и карираним столњацима, па до озбиљних кафана за озбиљне чаршијске људе. „Париз“, „Бреза“, „Крчма код Ере“, „Труман“, „Бифе Зелени пијац“, „Палас“, „Градска кавана“, „Багрем“, ресторани „Плажа“ и „Турист“, сви су ти локали су се значајно разликовали по амбијенту, услузи, клијентели, али, што се мене тиче, имали су једну заједничку црту – били су ужасно досадни, а осим тога, затварали су се у десет. Све до појаве првих приватних кафића, класична кафана је била последње, очајничко решење за вечерњу забаву. Чак и зими, имали смо много занимљивије „штекове“, као што је, рецимо, била чувена котларница на Тргу, у којој смо једном приликом дочекали и Нову годину, уз вино и гитаре и печене кромпире, које смо зготовили у бурету за одлагање пепела. Парадоксално, за мој продор у кафански универзум, био је заслужан спорт, тачније фудбал. Традиционално дефицитарни мушки род у некадашњој Економској школи, тада Школском центру „Младост“, имао је, макар на часовима физичког, ту привилегију да до бесвести шутира лопту, што смо нас шест ученика III Е1 зналачки користили. Ја нисам баш неки коцкарски тип – свега једном у животу сам играо покер цео боговетни дан, да би на крају добио неку незнатну суму, довољну једва за сладолед, али тог септембра смо озбиљно заиграли фудбал на мале голиће „у паре”. Дејан Милићевић-Јоде и ја смо били једна екипа, Станко Вилотијевић и Мирослав Веизовић друга, Пековић Веселин и Брашанац Милојко трећа.
Љути спортски противници: Вилотијевић, Милићевић, Филиповић и Веизовић
Улог је, такође, био симболичан, али би у укупном збиру, након неколико узастопних победа, шампиони могли да рачунају на сасвим пристојну суму новца, довољну да се цело поподне проведе у некој од оближњих кафана. И богами, озбиљно нас је потерало, па смо се након првог часа проведеног на игралишту, Дејан и ја редовно селили у чувену „Биртију“ (бифе Удружења занатлија, нарочито популаран међу ученицама Педагошке академије, које су редовно свраћале на кафу на великом одмору, или кад, као и ми, побегну са часова). Такође смо често одлазили у „Конго“ на Ракијској, да нас случајно не би родитељи видели у граду у време наставе. “Конго” нам је био нарочито егзотичан, јер је имао пећ на нафту, а под се, у бљузгавим јесењим и зимским данима, посипао струготином, да покупи воду. Нажалост, професорке и професори су нас убрзо “запамтили”, па је било све теже бежати непримећен са часова, али су кафане, нетом откривене, наставиле да нас маме. Свеједно, наша фудбалска срећа наставила је да нас прати целе сезоне, упркос већ поменутој чињеници да сам био декларисани анти-спортиста (подсетила ме недавно једна пријатељица на згоду када сам радио физичко у сакоу и тамним наочарама и пластичним шлемом са натписом: сви у воду). То је нарочито тешко подносио Брашанац Милојко, један од готово редовних губитника. Много година касније сам сазнао да је његов син Дарко направио сасвим пристојну фудбалску каријеру. Почео је у ФК “Златиборац” из Чајетине, па преко “Партизана”, стигао у “Реал Бетис” из Севиље, ево га, и сад је тамо. За тако нешто ипак треба и талента, а не само неостварених родитељских амбиција. Свеједно, данас могу да се похвалим да сам ја, панкер и апсолутни анти-спортиста, његовог оца редовно “драо” на мале голиће.
ВОЛИМ ТИТА, ВОЛИМ РАНКОВИЋА
Генерално, осим да убијемо време кад побегнемо из школе, нисмо превише љубили кафане; окупљали смо се по кућама, на Плажи, у Кец-бару, понекад на степеништу код врбе – такозваним Скалинама, па затим ишли у Рупу, то јест, Клуб омладине, који је радио уторком, петком и суботом (понекад и четвртком). У једном тренутку смо, ничим изазвано, окупирали Клуб удружења пензионера на Алексића мосту, кога је Мишто Прокс прозвао “Скадарлија”, понекад би заглавили у расторану “Плажа” (такозвани “Крмећак” који је имао живу музику, живописну клијентелу и радио до касно у ноћ, додуше, по тадашњим социјалистичко-самоуправним мерилима). Тек ће у војсци, а нарочито по повратку са одслужења војног рока кафана постати моје судбинско одредиште.
“Волим Тита, волим Ранковића, сео Миле на ливаду”, понављао је своју свакодневну мантру легендарни Пилот, један од сталних гостију “Крчме код ере”. Обично је седео сам за столом и испијао шприцере које је сам точио из малих бокалчића са вином и киселом водом. “Пилот је доктор авиона”, закључио би свој кратки говор пред радозналом, новопридошлом публиком спремном да га слуша. Иако би му мало ко поверио на управљање било какво превозно средство, легенда каже да је стварно био пилот и да је зглајзао 1965. заједно са Ранковићем, а од тада се врло интензивно посветио алкохолу. Нови гости су окупирали његову кафану, а они стари су се предавали и, предвођени Пилотом, лагано повлачили на резервне положаје.
У полусезони јесен-зима 1982/83. “Крчма код ере” је била јако популарна код градске омладине. Увече би се тешко нашло неко слободно место, а у суботња и недељна преподнева, након шетње око градске плаже, свраћали смо до “Ере” на кафу или чај, не би ли мало разбистрили главу након бурног ноћног провода.
“Каква бре кафа, дај нам по “Повленку”, разгаламио би се Драган Пантић-Лаф, звани још и Лафичица Прекрасни, а онда би се и остатак мамурне братије предомислио и испрва невољно, окренуо на ракијицу.
Бобан Коковић-Шарло
“Ваља једна пред ручак, за циркулацију и добро варење”, објаснио би Бобан Коковић-Шарло, вечито забринут за своје здравље. “Тако је, Шаки”, охрабрио би га његов нераздвојни пријатељ Лаф; њих двојица су пили вињак, али се недељна “Повленка” није рачунала. Затим би навратио још неко и наручио туру за целу екипу; столови су се спајали, недељни ручак би се прескакао, а понекад би се остајало до касно увече, или се чак одлагао пут за Београд. За оне изнемогле, наручио би се кисели купус и понека порција сира. Конобарице и шанкерице би пустиле тихо радио – “Од бисера песмарица”, или нешто тако слично на Радио Београду, а једном су чак и повеле колце од шанка па кроз кухињу, на општу радост гостију. Неретко би се и запевало – уз Слоба Томановића, Синишу, Нину и Ану Ковачевић свако би се могао прошверцовати као певач, нарочито у кафани. Репертар је био пробран: од народних песама свих народа и народности тадашње нам домовине, руских и циганских романси и шлагера, до новоталасних хитова. “Код Ере” се у то време окупљала крајње занимљива екипа: свраћали су већ поменути Шарло и Лаф, Небојша Томовић – Раће, Дуле Бараћ, Аџо Маца, Зофро, Пана, Мирко Грдовић, Граде Басур, Мићун, Мелентије, Факс, Физичар, Ћоле, понекад Мишо Пифки и Светислав Басара, што се мушког дела екипе тиче. Од девојака – Сузана, Нина, Ана, Весна, Даница, Наташа, Слађа, Јека, Маријана, Бранкица, Наташа, Каћа, Марија, Емина, Јелена, нека ми опросте они које сам нехотице прескочио. “Ера” је била наша верзија познатих београдских кафана – нешто као “Мањеж”, “Знак питања”, “Шуматовац” или “Зора”, место где се изучавао живот, насупрот оних званичних факултета.
Након те златне угоститељске деценије, стигле су и деведесете. Размишљали смо често, наглас, како ће “Ера” процветати кад је приватизују; није се ту имало много шта улагати: поправити мало асортиман, порадити на услузи… Али, авај, после приватизације, то више није била исто место. Од пристојне, за ужичке прилике простране кафане, у ненаметљивом ретро-етно-стилу са легендарним столовима од дебеле храстовине, посивелих од времена и проливеног пића свих тих бурних кафанских година, добили смо локал без душе, који је врло брзо изгубио своје старе госте, а да ли је добио нове, не знам, јер нисам унутра поштено крочио добрих двадесет и пет година.
Труманов шоу/ Шумадијски blues
Ресторан Шумадија је као и многи други титовоужички локали, своје тајно, незванично име добио у складу са актуелним друштвеним тренутком . Ресторан “Плажа” је, рецимо, био сведок америчког искрцавања у Залив свиња на Куби, па одатле назив “Крмећак” (не, као што многи мисле, због музичког репертоара који се неговао и одлично уклапао уз то алтернативно име). У време када је отворена, на америчким председничким изборима победио је Хари Труман, па су локални шерети прекрстили кафану онако како им је одговарало; данас би је, вероватно, прозвали “Код Трампа”, макар у тренутку када је изабран и док су му још клицали: Трампе, Србине.
Није постојала нека екстремна лојалност према одређеној кафани – где ћемо изаћи, то је највише зависило од слободних места. Чак и када је кренула експанзија отварања приватних кафића, врло често смо се окупљали око пола девет у некој од кафана. Труман је био подношљив избор, мада су девојке умеле да негодују ако би једини слободан сто био онај поред гардеробе, то јест тоалета, што је понекад умело да буде прилично непријатно. У “Труману” се мешала публика: осим градске омладине, ту су свраћали шљакери, старе бекрије, локални муфљузи и преваранти. Ту се могао појести митски пасуљ са мирођијом – обичан, чорбаст пасуљ зачињен ситно сецканим црним луком (ови кувари на кабловској не умеју тако да исеку лук), бибером, алевом паприком и, наравно, мирођијом. Ми смо најчешће пили шприцер, и то у оној самоуслужној варијанти званој намештај, где су се вино и кисела вода служили у бокалима од 0,2 или 0,5 литара, знатно ређе пиво, док су девојке пиле вермут (било је и оних на вињаку, али не бих сад да будем индискретан). Једне зиме смо са великим одушевљењем открили рупу у ценовнику; из неког разлога, служба књиговодства угоститељско-туристичког предузећа “Слога” није нивелисало цене у одељку вино, па смо пили мостарску “Жилавку” и “Блатину” из ко зна кадашњих залиха, незнатно скупљу него у у продавници. Према кафанском бон-тону (а и према тадашњим угоститељским стандардима) ресторани тог ранга морали су у понуди имати квалитетна, флаширана вина од 0,75 л, тако да нам се те зиме баш посрећило. И у “Труману” се знало запевати: “Расло ми је бадем дрво” била је омиљена песма Града Басура и Радише Јевремовића, чувеног мајстора за мотање скретница за звучнике. Овај двојац је једном приликом приведен од стране органа реда и мира у станицу, јер су прегласно слушали Radetzky March – Johann Strauss Sr, али о томе неком другом приликом.
Негде пред Нову годину, свуда у граду би се појавили трубачи, и то обично јужњаци. Кренули би да туку од раног јутра у “Паризу” или “Брези”, јер су то биле кафане са преподневном, самоуправљачком клијентелом. У “Труману” би се појавили тек негде увече, потпуно изнемогли. Једне такве вечери, сели смо за једини слободан сто поред гардеробе, односно, тоалета, и то након што смо узалудно покушавали да се сместимо код “Ере” или у “Паласу”. Девојке су биле прилично љуте. Постојало је, осим тих угоститељских недаћа, вероватно и неке објективне, сасвим личне кривице, али ја сада стварно не могу да се сетим шта сам то скривио мојој тадашњој половини. На срећу, трубаче је покупио неки делија из другог дела кафане и одвео за свој сто, па смо делимично били поштеђени звучне тортуре, али је изнад нашег стола и даље лебдела она ледена тишина. Док смо покушавали некако да откравимо атмосферу, један од оних са трубом се сав шћућурио иза пулта за гардеробу.
“Види овога, какав је, као Перуанац”, насмејао се Граде Басур. У то време смо баш пуно слушали латиноамеричку музику: Aulu, Los Incas, Luis Alberto Del Parana Y Los Paraguayos били су само неки од наших омиљених Латино-извођача, али, имали смо сви у колекцији и плоче наших трубача, потпуно регуларно и равноправно. И стварно, овај несрећник што се сав покисао скупио поред клозета кафане “Труман” управо је тако изгледао – фалила му је само перушка или још боље она шарена капа, El Condor Pasa ионако je имао на репертоару. Утом га је спазила и екипа за суседним столом, па су и они почели да му се смеју.
“Што га дирате, видите како се, јадничак, скупио”, одобровољила се моја тадашња много боља половина и упутила му онај свој чаробни осмех који је значио: “не брини, нећемо те одати шефу оркестра, слободно ту одморај колико желиш, довољно је што њих слушамо”, а он јој је захвално узвратио. Утом се и вече наједном отворило, и није више било важно ни где, ни како седимо. Понекад су и тако мале ствари довољне човеку.
Наставиће се…
У следећем броју путујемо до мотела “Златиборска ноћ” на Белој земљи, па у Бифе на железничкој станици. Затим се враћамо на “Крмећак” и “Труман”, таман да испричамо причу о Драганчету из Врањске Бање који пева без гласа и плаче без суза.
(Ужичка недеља 987)
