Sezona 1979/80. za mene je počela prilično neveselo; umesto srednje grafičke škole u Beogradu, smer dizajn, (što je bila moja želja), nakon burnih porodičnih većanja, napravio sam bolan obrazovni kompromis i upisao treću godinu ekonomsko-komercijalne struke. Početno razočarenje me ipak brzo prošlo: već u septembru sam napravio pank bend i krenuo sa probama, i, što je možda još i važnije, otkrio sam jedan novi svet, svet kafana. Istina, kafanska ponuda u vreme poznog socijalizma nije bila bog-zna šta; ugostiteljsko turističko preduzeće „Sloga“, kasnije Složena organizacija udruženog rada, nudila je širok raspon ugostiteljskih usluga, od klasičnih šljakerskih bifea sa ili bez tombole, zadimljenih prčvarnica sa plehanim pepeljarama i kariranim stolnjacima, pa do ozbiljnih kafana za ozbiljne čaršijske ljude. „Pariz“, „Breza“, „Krčma kod Ere“, „Truman“, „Bife Zeleni pijac“, „Palas“, „Gradska kavana“, „Bagrem“, restorani „Plaža“ i „Turist“, svi su ti lokali su se značajno razlikovali po ambijentu, usluzi, klijenteli, ali, što se mene tiče, imali su jednu zajedničku crtu – bili su užasno dosadni, a osim toga, zatvarali su se u deset. Sve do pojave prvih privatnih kafića, klasična kafana je bila poslednje, očajničko rešenje za večernju zabavu. Čak i zimi, imali smo mnogo zanimljivije „štekove“, kao što je, recimo, bila čuvena kotlarnica na Trgu, u kojoj smo jednom prilikom dočekali i Novu godinu, uz vino i gitare i pečene krompire, koje smo zgotovili u buretu za odlaganje pepela. Paradoksalno, za moj prodor u kafanski univerzum, bio je zaslužan sport, tačnije fudbal. Tradicionalno deficitarni muški rod u nekadašnjoj Ekonomskoj školi, tada Školskom centru „Mladost“, imao je, makar na časovima fizičkog, tu privilegiju da do besvesti šutira loptu, što smo nas šest učenika III E1 znalački koristili. Ja nisam baš neki kockarski tip – svega jednom u životu sam igrao poker ceo bogovetni dan, da bi na kraju dobio neku neznatnu sumu, dovoljnu jedva za sladoled, ali tog septembra smo ozbiljno zaigrali fudbal na male goliće „u pare”. Dejan Milićević-Jode i ja smo bili jedna ekipa, Stanko Vilotijević i Miroslav Veizović druga, Peković Veselin i Brašanac Milojko treća.
Ljuti sportski protivnici: Vilotijević, Milićević, Filipović i Veizović
Ulog je, takođe, bio simboličan, ali bi u ukupnom zbiru, nakon nekoliko uzastopnih pobeda, šampioni mogli da računaju na sasvim pristojnu sumu novca, dovoljnu da se celo popodne provede u nekoj od obližnjih kafana. I bogami, ozbiljno nas je poteralo, pa smo se nakon prvog časa provedenog na igralištu, Dejan i ja redovno selili u čuvenu „Birtiju“ (bife Udruženja zanatlija, naročito popularan među učenicama Pedagoške akademije, koje su redovno svraćale na kafu na velikom odmoru, ili kad, kao i mi, pobegnu sa časova). Takođe smo često odlazili u „Kongo“ na Rakijskoj, da nas slučajno ne bi roditelji videli u gradu u vreme nastave. “Kongo” nam je bio naročito egzotičan, jer je imao peć na naftu, a pod se, u bljuzgavim jesenjim i zimskim danima, posipao strugotinom, da pokupi vodu. Nažalost, profesorke i profesori su nas ubrzo “zapamtili”, pa je bilo sve teže bežati neprimećen sa časova, ali su kafane, netom otkrivene, nastavile da nas mame. Svejedno, naša fudbalska sreća nastavila je da nas prati cele sezone, uprkos već pomenutoj činjenici da sam bio deklarisani anti-sportista (podsetila me nedavno jedna prijateljica na zgodu kada sam radio fizičko u sakou i tamnim naočarama i plastičnim šlemom sa natpisom: svi u vodu). To je naročito teško podnosio Brašanac Milojko, jedan od gotovo redovnih gubitnika. Mnogo godina kasnije sam saznao da je njegov sin Darko napravio sasvim pristojnu fudbalsku karijeru. Počeo je u FK “Zlatiborac” iz Čajetine, pa preko “Partizana”, stigao u “Real Betis” iz Sevilje, evo ga, i sad je tamo. Za tako nešto ipak treba i talenta, a ne samo neostvarenih roditeljskih ambicija. Svejedno, danas mogu da se pohvalim da sam ja, panker i apsolutni anti-sportista, njegovog oca redovno “drao” na male goliće.
VOLIM TITA, VOLIM RANKOVIĆA
Generalno, osim da ubijemo vreme kad pobegnemo iz škole, nismo previše ljubili kafane; okupljali smo se po kućama, na Plaži, u Kec-baru, ponekad na stepeništu kod vrbe – takozvanim Skalinama, pa zatim išli u Rupu, to jest, Klub omladine, koji je radio utorkom, petkom i subotom (ponekad i četvrtkom). U jednom trenutku smo, ničim izazvano, okupirali Klub udruženja penzionera na Aleksića mostu, koga je Mišto Proks prozvao “Skadarlija”, ponekad bi zaglavili u rastoranu “Plaža” (takozvani “Krmećak” koji je imao živu muziku, živopisnu klijentelu i radio do kasno u noć, doduše, po tadašnjim socijalističko-samoupravnim merilima). Tek će u vojsci, a naročito po povratku sa odsluženja vojnog roka kafana postati moje sudbinsko odredište.
“Volim Tita, volim Rankovića, seo Mile na livadu”, ponavljao je svoju svakodnevnu mantru legendarni Pilot, jedan od stalnih gostiju “Krčme kod ere”. Obično je sedeo sam za stolom i ispijao špricere koje je sam točio iz malih bokalčića sa vinom i kiselom vodom. “Pilot je doktor aviona”, zaključio bi svoj kratki govor pred radoznalom, novopridošlom publikom spremnom da ga sluša. Iako bi mu malo ko poverio na upravljanje bilo kakvo prevozno sredstvo, legenda kaže da je stvarno bio pilot i da je zglajzao 1965. zajedno sa Rankovićem, a od tada se vrlo intenzivno posvetio alkoholu. Novi gosti su okupirali njegovu kafanu, a oni stari su se predavali i, predvođeni Pilotom, lagano povlačili na rezervne položaje.
U polusezoni jesen-zima 1982/83. “Krčma kod ere” je bila jako popularna kod gradske omladine. Uveče bi se teško našlo neko slobodno mesto, a u subotnja i nedeljna prepodneva, nakon šetnje oko gradske plaže, svraćali smo do “Ere” na kafu ili čaj, ne bi li malo razbistrili glavu nakon burnog noćnog provoda.
“Kakva bre kafa, daj nam po “Povlenku”, razgalamio bi se Dragan Pantić-Laf, zvani još i Lafičica Prekrasni, a onda bi se i ostatak mamurne bratije predomislio i isprva nevoljno, okrenuo na rakijicu.
Boban Koković-Šarlo
“Valja jedna pred ručak, za cirkulaciju i dobro varenje”, objasnio bi Boban Koković-Šarlo, večito zabrinut za svoje zdravlje. “Tako je, Šaki”, ohrabrio bi ga njegov nerazdvojni prijatelj Laf; njih dvojica su pili vinjak, ali se nedeljna “Povlenka” nije računala. Zatim bi navratio još neko i naručio turu za celu ekipu; stolovi su se spajali, nedeljni ručak bi se preskakao, a ponekad bi se ostajalo do kasno uveče, ili se čak odlagao put za Beograd. Za one iznemogle, naručio bi se kiseli kupus i poneka porcija sira. Konobarice i šankerice bi pustile tiho radio – “Od bisera pesmarica”, ili nešto tako slično na Radio Beogradu, a jednom su čak i povele kolce od šanka pa kroz kuhinju, na opštu radost gostiju. Neretko bi se i zapevalo – uz Sloba Tomanovića, Sinišu, Ninu i Anu Kovačević svako bi se mogao prošvercovati kao pevač, naročito u kafani. Repertar je bio probran: od narodnih pesama svih naroda i narodnosti tadašnje nam domovine, ruskih i ciganskih romansi i šlagera, do novotalasnih hitova. “Kod Ere” se u to vreme okupljala krajnje zanimljiva ekipa: svraćali su već pomenuti Šarlo i Laf, Nebojša Tomović – Raće, Dule Barać, Adžo Maca, Zofro, Pana, Mirko Grdović, Grade Basur, Mićun, Melentije, Faks, Fizičar, Ćole, ponekad Mišo Pifki i Svetislav Basara, što se muškog dela ekipe tiče. Od devojaka – Suzana, Nina, Ana, Vesna, Danica, Nataša, Slađa, Jeka, Marijana, Brankica, Nataša, Kaća, Marija, Emina, Jelena, neka mi oproste oni koje sam nehotice preskočio. “Era” je bila naša verzija poznatih beogradskih kafana – nešto kao “Manjež”, “Znak pitanja”, “Šumatovac” ili “Zora”, mesto gde se izučavao život, nasuprot onih zvaničnih fakulteta.
Nakon te zlatne ugostiteljske decenije, stigle su i devedesete. Razmišljali smo često, naglas, kako će “Era” procvetati kad je privatizuju; nije se tu imalo mnogo šta ulagati: popraviti malo asortiman, poraditi na usluzi… Ali, avaj, posle privatizacije, to više nije bila isto mesto. Od pristojne, za užičke prilike prostrane kafane, u nenametljivom retro-etno-stilu sa legendarnim stolovima od debele hrastovine, posivelih od vremena i prolivenog pića svih tih burnih kafanskih godina, dobili smo lokal bez duše, koji je vrlo brzo izgubio svoje stare goste, a da li je dobio nove, ne znam, jer nisam unutra pošteno kročio dobrih dvadeset i pet godina.
Trumanov šou/ Šumadijski blues
Restoran Šumadija je kao i mnogi drugi titovoužički lokali, svoje tajno, nezvanično ime dobio u skladu sa aktuelnim društvenim trenutkom . Restoran “Plaža” je, recimo, bio svedok američkog iskrcavanja u Zaliv svinja na Kubi, pa odatle naziv “Krmećak” (ne, kao što mnogi misle, zbog muzičkog repertoara koji se negovao i odlično uklapao uz to alternativno ime). U vreme kada je otvorena, na američkim predsedničkim izborima pobedio je Hari Truman, pa su lokalni šereti prekrstili kafanu onako kako im je odgovaralo; danas bi je, verovatno, prozvali “Kod Trampa”, makar u trenutku kada je izabran i dok su mu još klicali: Trampe, Srbine.
Nije postojala neka ekstremna lojalnost prema određenoj kafani – gde ćemo izaći, to je najviše zavisilo od slobodnih mesta. Čak i kada je krenula ekspanzija otvaranja privatnih kafića, vrlo često smo se okupljali oko pola devet u nekoj od kafana. Truman je bio podnošljiv izbor, mada su devojke umele da negoduju ako bi jedini slobodan sto bio onaj pored garderobe, to jest toaleta, što je ponekad umelo da bude prilično neprijatno. U “Trumanu” se mešala publika: osim gradske omladine, tu su svraćali šljakeri, stare bekrije, lokalni mufljuzi i prevaranti. Tu se mogao pojesti mitski pasulj sa mirođijom – običan, čorbast pasulj začinjen sitno seckanim crnim lukom (ovi kuvari na kablovskoj ne umeju tako da iseku luk), biberom, alevom paprikom i, naravno, mirođijom. Mi smo najčešće pili špricer, i to u onoj samouslužnoj varijanti zvanoj nameštaj, gde su se vino i kisela voda služili u bokalima od 0,2 ili 0,5 litara, znatno ređe pivo, dok su devojke pile vermut (bilo je i onih na vinjaku, ali ne bih sad da budem indiskretan). Jedne zime smo sa velikim oduševljenjem otkrili rupu u cenovniku; iz nekog razloga, služba knjigovodstva ugostiteljsko-turističkog preduzeća “Sloga” nije nivelisalo cene u odeljku vino, pa smo pili mostarsku “Žilavku” i “Blatinu” iz ko zna kadašnjih zaliha, neznatno skuplju nego u u prodavnici. Prema kafanskom bon-tonu (a i prema tadašnjim ugostiteljskim standardima) restorani tog ranga morali su u ponudi imati kvalitetna, flaširana vina od 0,75 l, tako da nam se te zime baš posrećilo. I u “Trumanu” se znalo zapevati: “Raslo mi je badem drvo” bila je omiljena pesma Grada Basura i Radiše Jevremovića, čuvenog majstora za motanje skretnica za zvučnike. Ovaj dvojac je jednom prilikom priveden od strane organa reda i mira u stanicu, jer su preglasno slušali Radetzky March – Johann Strauss Sr, ali o tome nekom drugom prilikom.
Negde pred Novu godinu, svuda u gradu bi se pojavili trubači, i to obično južnjaci. Krenuli bi da tuku od ranog jutra u “Parizu” ili “Brezi”, jer su to bile kafane sa prepodnevnom, samoupravljačkom klijentelom. U “Trumanu” bi se pojavili tek negde uveče, potpuno iznemogli. Jedne takve večeri, seli smo za jedini slobodan sto pored garderobe, odnosno, toaleta, i to nakon što smo uzaludno pokušavali da se smestimo kod “Ere” ili u “Palasu”. Devojke su bile prilično ljute. Postojalo je, osim tih ugostiteljskih nedaća, verovatno i neke objektivne, sasvim lične krivice, ali ja sada stvarno ne mogu da se setim šta sam to skrivio mojoj tadašnjoj polovini. Na sreću, trubače je pokupio neki delija iz drugog dela kafane i odveo za svoj sto, pa smo delimično bili pošteđeni zvučne torture, ali je iznad našeg stola i dalje lebdela ona ledena tišina. Dok smo pokušavali nekako da otkravimo atmosferu, jedan od onih sa trubom se sav šćućurio iza pulta za garderobu.
“Vidi ovoga, kakav je, kao Peruanac”, nasmejao se Grade Basur. U to vreme smo baš puno slušali latinoameričku muziku: Aulu, Los Incas, Luis Alberto Del Parana Y Los Paraguayos bili su samo neki od naših omiljenih Latino-izvođača, ali, imali smo svi u kolekciji i ploče naših trubača, potpuno regularno i ravnopravno. I stvarno, ovaj nesrećnik što se sav pokisao skupio pored klozeta kafane “Truman” upravo je tako izgledao – falila mu je samo peruška ili još bolje ona šarena kapa, El Condor Pasa ionako je imao na repertoaru. Utom ga je spazila i ekipa za susednim stolom, pa su i oni počeli da mu se smeju.
“Što ga dirate, vidite kako se, jadničak, skupio”, odobrovoljila se moja tadašnja mnogo bolja polovina i uputila mu onaj svoj čarobni osmeh koji je značio: “ne brini, nećemo te odati šefu orkestra, slobodno tu odmoraj koliko želiš, dovoljno je što njih slušamo”, a on joj je zahvalno uzvratio. Utom se i veče najednom otvorilo, i nije više bilo važno ni gde, ni kako sedimo. Ponekad su i tako male stvari dovoljne čoveku.
Nastaviće se…
U sledećem broju putujemo do motela “Zlatiborska noć” na Beloj zemlji, pa u Bife na železničkoj stanici. Zatim se vraćamo na “Krmećak” i “Truman”, taman da ispričamo priču o Dragančetu iz Vranjske Banje koji peva bez glasa i plače bez suza.
(Užička nedelja 987)
