У Србији се не ради скоро пуне две недеље, али се због тога, очигледно, нико много не секира. Католички Ускрс, православни Ускрс, па 1. мај, па Ђурђевдан…. Радни људи отишли безбрижно на распуст са ђацима и њиховим професорима, као да ће држава узети још један кредит, па ће и нама, као својим државним службеницима, првог у месецу уплатити нето на руке, плус порезе и доприносе. Зарађивање као категорија у Србији је и даље мисаона именица. И даље се брижљиво негује комунистичка традиција у којој је једино важна плата, колико си добио на руке, а да ли ће и како српске фирме опстати на тржишту, просечну Српкињу и Србина апсолутно не дотиче, али зато сви, пуних уста, цитирају неименовани страни извор који каже да је Србија најсиромашнија земља у Европи. И задуго ћемо ту и остати, само ће се разлика у односу на претпоследњег на листи временом повећавати. Иако већ пуне три деценије, изостављајући период од прве четири године овог века, незаустављиво срљамо у пропаст, јавност и даље не занимају узроци наше трагичне и тужне економске стварности.
Зато већина старијих од четрдесете сваког 4. маја призивају Тита и лелечу како су у његово време живели као бубрези у лој, били пуни лове, били плавооки, плавокоси и високи… Такве бесмислене и погубне приче најчешће шире оних 10 посто који редовно гласаја за СПС, који захваљујући том жалу за ружичастом прошлошћу опстају деценијама на власти, који имају дебелу личну корист и баш их брига што је преостали део популације најбеднији у Европи. Наравно, лоповској братији из СПС-а, временом се придружила и гомила згубидана из партија које су у међувремену дочепале власти, што су искористили за нелегално богаћење и запошљавање на државне јасле, чиме су остварили влажни сан сваког просечног Србина и Српкиње (да не запоставим родну равноправност). За време Тадића, и то у време велике светске кризе, некадашња црвена буржоазија и њихови потомци мамузали су народ из све снаге, сматрајући да су (од Партије) одабрани и да то раде за народно добро, живећи притом као мали крезови, а онда је осветољубива светина са Вучићем нахрупила на власт и у свему почела да имитира тадићевце, и то, у складу са њиховим слоганом, брже, јаче, боље. И примитивније. И бахатије. Део црвене буржоазије, увежбани су то љигавци, одмах се прешалтао на страну победника, а остатак је пао у дубоку резигнацију, јер су по први пут од 1945. остали без државног кормила, више нису били одабрани, били су као обезглављени, јер су смисао свог постојања једино видели као Авангарда народа (пошто је у међувремену радничка класа нестала). Последњих месеци подигли су се из мртвих, окуражили и почели да траже оно што им припада, право прве брачне ноћи. Наравно, да би још једном превеслали наиван народ, не кажу да траже оно што мисле да им припада, већ кукају на диктатуру, боре се за слободу медија (сиц!) , бране српство и поштену цену малина, у нади да ће се, ако довољно дуго кукају, други део црвене буржоазије, који је сад на власти, некако зезнути и добровољно им уступити место. Проблем Другова је што знају да паметују само када су део Партије која је увек на власти, а не сналазе се најбоље у вишестраначким условима, као опозиција, поготову ако се опозиционарство не плаћа, па свако мало бриљирају бесмисленим идејама и захтевима. Колико су чврсти и принципијелни у својој борби, највише се видело ових нерадних дана, када је десеткован број шетача на улицама Београда. Толико пате и тешко живе, да су једва од уста одвојили да празнике проведу по одмаралиштима у Србији и иностранству. А онда су, после ничим заслуженог одмора, изашли у јавност са новом бесмислицом, некаквим „слободним зонама“ на улицама Београда и, ваљда, Србије, у којима ће они, Одабрани, да просвећују народ. У циљу просветљивања неинформисаног пука, вечерас су одабрали да на видео биму јавно приказују „Утисак недеље“, у којој гостује један њихов, што је вероватно најглупља идеја у историји човечанства. У време када сваки становник Србије има барем један мобилни телефон у џепу, они организују јавно гледање тв емисије! До вечерас сам мислио да нико ништа глупље не може смислити од наше локалне власти, која је пре пар година организовала јавно гледање некакве утакмице, али је ово толико глупо и бесмислено, да чак и зиплајна са старог града на тренутке изгледа као смислена идеја.
Међутим, нашим невољама ту није крај. Док се Другови у власти и опозицији забаљају будалаштинама о нашем трошку, за то време у Србији, као на крају осамдесетих, потпуно неконтролисано, и уз обилату прећутну помоћ и инфраструктуру власти и друштвених мрежа, буја радикални национализам. Стасале су нове генерације, које су заборавиле како смо се у том спорту провели пре две деценије, па кренуле истим, погубним, путем. Развоју тог опасног малигнитета погодују преговори око Косова, погодује реторика Вучића и његових телала, али и доброг дела ових смешних опозиционара, који, упоредо са организовањем јавног гледања „Утиска недеље“, покушавајау да победе Вучића и у радикалном национализму. Својим неодговорним понашањем сви они дебело су натопили Србију бензином и сада живимо у страху да ће нека будала неодоговорним гестом укресати шибицу и да ће све отићи дођавола. Први пиромански тест је дивљање националиста испред пекаре Албанца у Борчи, а да ли ће се ватра проширити, видећемо наредних дана. Црвени опозиционари пружили су моралну подршку посетом пекари, што је сасвим коректан гест, али је то изазвало нови бесни игроказ националиста, после ког ће се свако дебело замисли пре него што оде у ту пекару да пазари, а не би ме зачудило да неки од успаљеника наредних дана и крене у неку „јуначку“ акцију. Весели „Ђура“ ће, упркос силној опозиционој бризи, како то већ бива, остати препуштен сам себи и ко зна шта га још чека, а власт, уместо да га заштити, понаша се као да је све потпуно нормално, као да се то дешава у некој страној држави или, не дај боже, на Косову.
Шалу на страну, од 2006. па до данас, поготову у последњих седам година, траје бесомучна пљачка народа. Државна олигархија је, на једној страни, својим чињењем и нечињењем омогућила богаћење разних криминогених елемената, како правих криминалаца, тако и њихових помагача у државном апарату, а са друге стране, енормним повећањем практично свих пореза и доприноса исцедила је и оно мало суве дреновине из народа, тако да, реално гледано, нормалан и пристојан човек нема чему добром да се нада. Многи су се последњих година бацили на некакву пољопривреду, али, у нашим условима, то је тек толико да се некако преживи. Зато су многи и похрлили у СНС, јер у сиротим државама они око државног казана некако и преживе, али та поплава улизиштва, подаништва, мимикрије и медикокритетства, само још више погодује општем безнађу, јер, могу појединци из власти, али не може једна цела нација, да једе леба без мотике.
Наш проблем је и озбиљнији тиме што насупрот бахате и неразумне власти, имамо опозицију, коју, углавном, не чине људи модерних схватања, већ они који живе у прошлости и који нуде стара решења за наше традиционалне бољке. Несхватљиво је како замишљају да решења која раније нису дала резултате, могу дати у будућности, а што је још и горе, будући да су у својој фикцији врло упорни, они спречавају да се на политичкој сцени појаве они који би понудили нешто ново и другачије, па ће ове наше патње трајати много дуже него што би требало. Слушао сам још као млад, пре тридесетак година, од исте те екипе, паролу „социјализам са људским ликом“ и то исто причају и данас, само у мало другачијој форми. Такво нешто нигде у свету не постоји, поготову не у Европи, чији бисмо, као, желели да будемо део, али нашу елиту то уопште не спречава да и даље трује народ причама о томе да је Србија баш она обећана земља из Томас Морове „Утопије“, само треба да нам се поклопе историјске ситнице. Углавном су то они исти што се са сетом присећају Титовог времена, па остаје потпуно нејасно како замишљају да са социјалистичким уређењем Србија буде део капиталистичке Европе. Са друге стране, имамо ове што бучу пред пекаром у Борчи, њих не занима никаква Европа, а, ако баш мора, евентуално би прихватили да будемо део Руске федерације, јер онда бисмо били много јаки, а могло би и даље да се неконтролисано муља и силује друштво.
Говорило се некад да је занимљиво живети у бурним временима, али ово што се нама у Србији дешава, нити је бурно, нити занимљиво. Вртимо се у круг, из генерације у генерацију понављамо исте приче, понављамо исте грешке, а нигде на видику дашка ветра који би ову тмину и жабокречину растерао.
Почео је мај месец, вероватно најлепши месец у години, али, како је почео, и не само због временских прилика, мај у Србији, и није неки мај, више подсећа на крај новембра.
Додуше, јуче су престонички медији цео дан јављали као феноменалну сензацију како је кредитни рејтинг Србије, нисам добро ни чуо, остао исти или се чак и побољшао. А нисам добро чуо, јер мозак такве глупости одавно не може да прими. Говорити о побољшању кредитног рејтинга у најсиромашнијој земљи у Европи, мало је назвати сарказмом, мало је назвати цинизмом. Безобразлук и лудило.
Тони Станковић (Ужичка недеља 1011)
