– Кажу упућени да је од приватизације, од 2001. до 2009. приходовано 6,7 милијарди евра – Таман колико су Американци у петак преко интернета потрошили на технику и крпице –
Прође још један Црни петак, а ја не купих ништа. Шта ти је карактер! Не попуштам пред страном пропагандом, не наседам на те труле империјалистичке измишљотине. Код мене конзумеризам не пролази! Да ми трговци увале робу која је стајала по неким буџацима и да зараде на мени!!!???
Ако сте помислили после ових уводних реченица, да сам и ја мало одлепио и скренуо удесно, нисам. Ово су уобичајени коментари испод текстова који су објавили многи српски медији, који кажу да је у Америци у петак, само преко интернета, остварен промет од 7,4 милијарде долара. Само преко интернета! У понедељак је и некакав Сајбер понедељак, новотарија за трошење пара преко интернета и амерички аналитичари кажу да ће се тог дана продати још више робе – за читавих 9,4 милијарде долара. Пре неколико дана био је у Америци Дан захвалности и статистичари констатују да је и за тај празник рапидно порасла потрошња, па је преко интернета ове године продато робе за 4,2 милијарде долара. Како празници тек иду, очекују аналитичари да ће Амери, само на интернету, потрошити цирка 143,7 милијарди долара, што је негде око 3 и по годишња српска бруто производа, и то ова наша статистички предувана. Дакле, све што се створи у држави Србији за скоро 4 године, весели Амери слупају на интернету за месец дана, и то само на робу широке потрошње! Ако на ове цифре додамо и продају у радњама, долазимо до невероватних бројки које су за напаћеног просечног Србина чиста фикција, не више ни научна фантастика, ту и има елемената стварности, већ чиста фантастика. Искрено, да наши пријатељи и познаници не скокну с времена на време преко баре до нашег Малог миста, помислили бисмо да је та Америка нека удаљена планета тамо негде иза Месеца, или још даље, иза Марса чак.
За разлику од Амера, нама није само петак црн, црни су нам сви дани у години. Добро, ако не рачунамо стару и нову власт и њихове ортаке, који су се чак и од цеђења суве дреновине добро нафатирали, њима је и овде прилично потаман. Пошто не припадам тој категорији, чак нисам код њих ни на узову, већ ме брижљиво и упорно избегавају, довијам се како умем и знам, и већ деценијама преживљавам од данас до сутра. Зато и не трошим за Црни петак. Нисам ништа зарадио, па немам шта ни да трошим, али, за разлику од осталих, не кукам због киселог грожђа, и не пљујем америчку трговачку измишљотину, већ бих је са задовољством искористио, јер ко је блесав, ако већ планира да набави телевизор, да га не купи тог дана 30% јефтиније. Додуше, ја већ 6-7 година планирам да га купим, али никако да скупим ни тих неопходних 70%. Ко зна, можда се у међувремену опарим, биће и идуће године Black Friday. Ако буде нас…
И да ствар буде још више black, хајде што немам пара да се распиштољим на Црни петкак, него што нисам ни у прилици да упражњавам другу најомиљенију српкску занимацију – пребацивање кривице на другог и пљување ових Горамо. Нисам државни службеник, не добијам плату од Државе, па не могу да кукам на оне Горамо лопове, који ми дају мизерну плату, недостојну нормалног, мидлклас, човека, а како сам сам себи газда, немам ни то задовољство да набројим све по списку Газди, који све себи трпа у џеп, купује џипове, летује по иностранству, а радницима исплаћује минималац. Додуше, и мене неки неупућени третирају као газду (истини за вољу – са малим г), али како немам ни обична кола, а камоли џип, нити сам ове деценије (која је, хвала Богу, на измаку) на одмор ишао, нисам се чак ни за ту престижну улогу квалификовао. Нисам ни засадио малине, па ми је пропала и та прилика да кукам на ове Горамо, због ниске откупне цене. А како нисам ни неки убојити верник, не могу чак ни да се кривим Бога, што ме није, макар, имао у виду. Све у свему, могу глобално да кукам на власт, што, хвала на питању, уредно, сочно и свакодневно и радим, али генерално, осим самог себе, мало кога другог могу да кривим што сам и овог Црног петка промашио цео фудбал…
И добро, доста је за овај број моје кукњаве на сиромаштво и Црни петак, али, кад смо већ код статистике, да погледамо мало, нисмо одавно, а крај је године, где и како стојимо са дуговима као држава. Редовни читаоци (углавном само такве и имамо, новопридошли Ужичани имају паметнија посла од читања новина, локалних поготову), сећају се да сам скоро сваки коментар волео да зачиним са мало макроекономских цифара, да би били колико-толико информисани, кад већ престонички медији од економије беже као ђаво од крста. Међутим, иду нове генерације, мењају се времена, данас је неко чудно доба, у коме више никога не занимају чињенице, подаци, статистика; интернет, уместо да повећа знање, информисаност, културу, заглупео је народ, искривио му перцепцију, разорио и то мало културе и пристојности што се тек запатило у Србији и претворило је у чудовишну пљуваоницу, у којој се сви такмиче да што сочније и жешће опљуну онога ко је у том тренутку на тапету. Баш као некад кад смо доконисали на Тргу, када још кафића није било, па је једина забава била провоцирање и подјебавање ближњег свог, и било је најважније не улетети у машину, јер коме и за секунду попусти концентрација, одједном се сви сјуре на наивчину, и немилице га урнишу све док се избезумљена жртва немоћно не сруши на степенице или не побегне главом без обзира са распомамљеног попришта).
Дакле, ми Ужичани смо такву умилну међуљудску комуникацију (читај сатирање) још давнијех дана апсолвирали, па прилично добро пливамо у новонасталим интернет (не)приликама, али, шалу на страну, бојим се да је то прилично непродуктивна занимација, која никоме није ништа добро, нити конструктивно донела, осим што појединци вуку трауме из младости и што су тако уништена многа велика пријатељства. Накупило се у многима толико једа, гнева и беса, па је свак са сваким, свак против сваког, мржња просто куља на све стране, а да ли ће се то излити из виртуелног у реалан живот, остаје да видимо. Додуше, и нема више границе између реалног и виртуелног, све се измешало и постало наша свакодневица, што још више отежава разумно расуђивање и било какво предвиђање будућих догађаја. У том, што би рекао Даворин Боговић, црно-бијелом свету, као да више нема места за нијансе, за сувопарну статистику, цифре, производњу, продуктивност, пољопривреду (добро, осим малине лети), за најобичније људске делатности, па се све чешће човек упита, па, чекај, од чега овај народ живи? Зар смо сви постали транге-франге? Догнам-продам?
Елем, после дужег времена скокнем на сајт Управе за јавни дуг, који је доступан сваком становнику Србије, кад тамо – ништа добро. Ипак, прво да мало обновимо градиво, да би нам било јасније где смо данас. Елем, 2000. године укупни дугови Србије износили су 14,167 милијарди еура. Шта су нам све направили претходних деценију и по Милошевић, СПС и ЈУЛ, добро је да смо у нови век ушли са главом на раменима, па за дуг нико није питао. Е, а онда, када је завладао мир, преживелима су апетити почели да расту. Ипак, нешто су нам странци опростили, укинуте су санкције, па је дуг Србије почео да пада и то озбиљно. Да не помињем сада сву ону кампању коју су стари режим и националисти водили против тадашње власти, што је резултирало убиством Ђинђића, али смо, упркос свему, 2004. завршили са 9,33 милијарде дуга. Тада су нас узјахали ови из ДСС-а и остала полуписмена националистичка гамад, али, колико год да они ништа нису знали, у буџет су почели да се сливају огромни новци од приватизације. Наравно, уместо да се те паре уложе у производњу, Коштуница је почео рапидно да повећава плате државним службеницима, али, како су паре од приватизације и даље пристизале у огромним количинама, дуг смо и даље смањивали и 2006. смо завршили са дугом од 8,528 милијарди. Тада је Коштуници у помоћ пристигао весели Тадић. Он је одмах показао да је широке руке, слопио пакт са омраженим СПС-ом, повећао пензије, али још и више плате државним службеницима, а како су већ све продали што је ваљало, приватизација више није могла да надомести бесмоучно трошење нове елите. Разлетело се то по Београду, узимали кредити, куповали станови, луксузни аутомобили, роксовало се на све стране, и када су помислили да њиховом бахаћењу и власти нема краја, појави се, ничим изазвана, она весела светска криза, па дуг крену да расте. Рече тада весели Тадић, да нас ободри, како нам је криза извозна шанса, међутим, чињенице су говориле другачије. 2009. дуг је порастао на 9.85 милијарди, а онда јуначки скок – 2010. на 12,157 милијарди. 2011. већ смо дуговали више него 2000. – 14,79 милијарди евра. Дакле, слупали смо милијарде и милијарде од приватизације буквалано – у ветар. И није вредело. Прво је деведесетих Милошевић уништио српску привреду, а онда су, деценију касније, здружена злочиначка организација, Коштуница, Тадић, Динкић, чланови њихових партија и помагачи слупали за 5-6 година милијарде и милијарде. Тачније, кажу упућени да је од приватизације од 2001. до 2009. приходовано је 6,7 милијарди евра. Таман колико су Американци у петак преко интернета потрошили на технику и крпице…
Елем, како умишљена црвено-буржоаска београдска елита воли лагодан живот, наставили су са задуживањем, па смо крај 2012. дочекали са 17,717 милијарди евра и дошли на ивицу банкротства (стари читаоци се можда сећају мог запомагања у Недељи тих година). Иако је Тадић немилице државу задуживао из месеца у месец, и то Динкићевим изумом, на најскупљи начин, обвезницама на домаћем тржиту (да не би морали да раде шта ММФ тражи), то нама у реалном сектору није много помогло, живело се тих година катастрофално лоше, па је Тадић половином те године пао са власти и обећао нацији да ћемо се видети у неком другом филму.
Сада долазимо до ближе прошлости, које се и млађи сећају, направљена је стратегија сређивања јавних финансија, усклађена са ММФ-ом и дуг се смањио са 17,717 милијарди на 23,015 милијарди у 2018! Шалу на страну, финансије државе нису као наше личне, па држава може да дугује и много више него наша, под условом да уредно измирује дугове. Истини за вољу, последњих година дуг је чак и мало пао, барем је тако било до прошле године, али како јавности конкрентији подаци уопште нису доступни, тешко је знати шта је све утицало на то. Углавном, неке паре су легле од Кинеза, за Сартид и Бор, а колике, то је сад питање, пошто је уведена накарадна пракса да практично Вучић сам уговара продају. Наравно да је боље што су продате, па макар и Кинезима, јер смо за те фирме издвајали сваке године барем по милијарду за покриће дугова, али је свакако тај процес морао да буде стопроцентно транспарентан.
Мене брине податак, и због тога сам и почео ову причу, што је упркос тим продајама, упркос похвалама од Фискалног савета, врло чудно да је за 9 месеци ове године јавни дуг порастао близу милијарду евра! Уз овако ниске стопе раста то је врло лош податак. Наравно, власт говори само оно што јој иде у прилог, па укупан износ дуга не помињу, већ упорно понављају да је удео дуга у БДП-у смањен на 52%. Прво, и то је огромна цифра, а друго, економисти су и у свету склони да фиризирају податке, па у БДП трпају све и свашта и тако га увећавају. Примера ради, у Америци је вођена расправа да ли у БДП треба урачунати и процењене приходе од проституције!
Пошто иду избори на пролеће, ваља подмитити оне који увек гласају за власт, најављена су нова, неоправдана, повећања плата државном сектору, а ових дана је и у току приватизација Комерцијалне банке, па ће, по своји прилици, и ту да кане која кинта за буџет.
Ето, још је месец дана до завршетка ове деценије, коју баш ни по чему добром немамо да памтимо. Прошло је две деценије од ратова и санкција и то би, у поређењу са Другим светским ратом, било као да смо у 1965. години, када је светом кренуо хипи покрет, убразни развој, експлозија бејби бум генерације, бум грађанских слобода… Шта ми имамо од свега тога две деценије касније? Да ли смо смо се померили за милиметар? Дуг нам је скоро дупло већи, ниједан озбиљан проблем у друштву нисмо решили, најбеднија смо земља у Европи и све што нам је побољшало квалитет живота су изуми Трулог Запада – компјутери, мобилни телефони, интернет. Више ни најобичније путеве нисмо у стању да направимо, а ни да платимо, него зајмимо од Кинеза, па онда ангажујемо њихове фирме. Да смо остали сами са собом, што 2/3 становништва, дубоко оболелог од национализма и прижељкује, данас вероватно не би ни хлеба имали да једемо. Постали смо земља без перспективе, без идеја, без плана, свако ко има икакве амбиције тражи начин како да иде одавде. А они који остају, све се више селе у виртуелни свет, и тако ће се, изгледа, остварити недосањани сан генерација ратних девесетих, тамо ћемо напокон постати небеска Србија, која побеђује све и свакога, свакодневно.
Дигитална небеска Србија. О да, и то се може!
Тони Станковић, 1. децембар 2019.
