početak KOLUMNE Црни петак

Црни петак

od Toni Stanković
355 pregleda

– Кажу упућени да је од приватизације, од 2001. до 2009. приходовано 6,7 милијарди евра – Таман колико су Американци у петак преко интернета потрошили на технику и крпице –

Прође још један Црни петак, а ја не купих ништа. Шта ти је карактер! Не попуштам пред страном пропагандом, не наседам на те труле империјалистичке изми­шљотине. Код мене конзумеризам не пролази! Да ми трговци увале ро­бу која је стајала по неким буџацима и да зараде на мени!!!???

Ако сте помислили после ових уводних реченица, да сам и ја мало одлепио и скренуо удесно, нисам. Ово су уобичајени коментари ис­под текстова који су објавили мно­ги српски медији, који кажу да је у Америци у петак, само преко интер­нета, остварен промет од 7,4 мили­јарде долара. Само преко интерне­та! У понедељак је и некакав Сајбер понедељак, новотарија за трошење пара преко интернета и амерички аналитичари кажу да ће се тог дана продати још више робе – за читавих 9,4 милијарде долара. Пре неколико дана био је у Америци Дан захвал­ности и статистичари констатују да је и за тај празник рапидно порас­ла потрошња, па је преко интернета ове године продато робе за 4,2 ми­лијарде долара. Како празници тек иду, очекују аналитичари да ће Аме­ри, само на интернету, потрошити цирка 143,7 милијарди долара, што је негде око 3 и по годишња српска бруто производа, и то ова наша ста­тистички предувана. Дакле, све што се створи у држави Србији за скоро 4 године, весели Амери слупају на интернету за месец дана, и то само на робу широке потрошње! Ако на ове цифре додамо и продају у ра­дњама, долазимо до невероватних бројки које су за напаћеног просеч­ног Србина чиста фикција, не више ни научна фантастика, ту и има еле­мената стварности, већ чиста фан­тастика. Искрено, да наши пријате­љи и познаници не скокну с времена на време преко баре до нашег Ма­лог миста, помислили бисмо да је та Америка нека удаљена планета та­мо негде иза Месеца, или још даље, иза Марса чак.

За разлику од Амера, нама није само петак црн, црни су нам сви да­ни у години. Добро, ако не рачунамо стару и нову власт и њихове орта­ке, који су се чак и од цеђења суве дреновине добро нафатирали, њи­ма је и овде прилично потаман. По­што не припадам тој категорији, чак нисам код њих ни на узо­ву, већ ме брижљиво и упорно избегавају, дови­јам се како умем и знам, и већ деценијама пре­живљавам од данас до сутра. Зато и не трошим за Црни петак. Нисам ништа зарадио, па не­мам шта ни да трошим, али, за разлику од оста­лих, не кукам због кисе­лог грожђа, и не пљујем америчку трговачку измишљотину, већ бих је са задовољством искори­стио, јер ко је блесав, ако већ пла­нира да набави телевизор, да га не купи тог дана 30% јефтиније. Доду­ше, ја већ 6-7 година планирам да га купим, али никако да скупим ни тих неопходних 70%. Ко зна, можда се у међувремену опарим, биће и идуће године Black Friday. Ако буде нас…

И да ствар буде још више bla­ck, хајде што немам пара да се рас­пиштољим на Црни петкак, него што нисам ни у прилици да упражњавам другу најомиљенију српкску зани­мацију – пребацивање кривице на другог и пљување ових Горамо. Ни­сам државни службеник, не добиј­ам плату од Државе, па не могу да кукам на оне Горамо лопове, који ми дају мизерну плату, недостојну нормалног, мидлклас, човека, а како сам сам себи газда, немам ни то за­довољство да набројим све по спи­ску Газди, који све себи трпа у џеп, купује џипове, летује по иностран­ству, а радницима исплаћује мини­малац. Додуше, и мене неки неупу­ћени третирају као газду (истини за вољу – са малим г), али како немам ни обична кола, а камоли џип, нити сам ове деценије (која је, хвала Бо­гу, на измаку) на одмор ишао, нисам се чак ни за ту престижну улогу ква­лификовао. Нисам ни засадио мали­не, па ми је пропала и та прилика да кукам на ове Горамо, због ниске от­купне цене. А како нисам ни неки убојити верник, не могу чак ни да се кривим Бога, што ме није, макар, имао у виду. Све у свему, могу гло­бално да кукам на власт, што, хвала на питању, уредно, сочно и свакод­невно и радим, али генерално, осим самог себе, мало кога другог могу да кривим што сам и овог Црног петка промашио цео фудбал…

И добро, доста је за овај број мо­је кукњаве на сиромашт­во и Црни петак, али, кад смо већ код статистике, да погледамо мало, нис­мо одавно, а крај је го­дине, где и како стојимо са дуговима као држава. Редовни читаоци (углав­ном само такве и имамо, новопридошли Ужичани имају паметнија посла од читања новина, локалних поготову), сећа­ју се да сам скоро сваки коментар волео да зачиним са мало макрое­кономских цифара, да би били ко­лико-толико информисани, кад већ престонички медији од економије беже као ђаво од крста. Међутим, иду нове генерације, мењају се вре­мена, данас је неко чудно доба, у ко­ме више никога не занимају чиње­нице, подаци, статистика; интернет, уместо да повећа знање, информисаност, културу, заглупео је народ, искривио му перцепцију, разорио и то мало културе и пристојности што се тек запатило у Србији и претво­рило је у чудовишну пљуваоницу, у којој се сви такмиче да што сочније и жешће опљуну онога ко је у том тре­нутку на тапету. Баш као некад кад смо доконисали на Тргу, када још ка­фића није било, па је једина забава била провоцирање и подјебавање ближњег свог, и било је најважни­је не улетети у машину, јер коме и за секунду попусти концентрација, одједном се сви сјуре на наивчину, и немилице га урнишу све док се из­безумљена жртва немоћно не сру­ши на степенице или не побегне гла­вом без обзира са распомамљеног попришта).

Дакле, ми Ужичани смо такву умилну међуљудску комуникацију (читај сатирање) још давнијех дана апсолвирали, па прилично добро пливамо у новонасталим интернет (не)приликама, али, шалу на страну, бојим се да је то прилично непро­дуктивна занимација, која никоме није ништа добро, нити конструк­тивно донела, осим што појединци вуку трауме из младости и што су тако уништена многа велика прија­тељства. Накупило се у многима то­лико једа, гнева и беса, па је свак са сваким, свак против сваког, мржња просто куља на све стране, а да ли ће се то излити из виртуелног у ре­алан живот, остаје да видимо. До­душе, и нема више границе између реалног и виртуелног, све се изме­шало и постало наша свакодневица, што још више отежава разумно ра­суђивање и било какво предвиђа­ње будућих догађаја. У том, што би рекао Даворин Боговић, црно-биј­елом свету, као да више нема места за нијансе, за сувопарну статистику, цифре, производњу, продуктивност, пољопривреду (добро, осим малине лети), за најобичније људске делат­ности, па се све чешће човек упита, па, чекај, од чега овај народ живи? Зар смо сви постали транге-франге? Догнам-продам?

Елем, после дужег времена скок­нем на сајт Управе за јавни дуг, који је доступан сваком становнику Србије, кад тамо – ништа добро. Ипак, прво да мало обновимо градиво, да би нам било јасније где смо данас. Елем, 2000. године укупни дугови Србије износили су 14,167 милијарди еура. Шта су нам све направили претход­них деценију и по Милошевић, СПС и ЈУЛ, добро је да смо у нови век уш­ли са главом на раменима, па за дуг нико није питао. Е, а онда, када је за­владао мир, преживелима су апети­ти почели да расту. Ипак, нешто су нам странци опростили, укинуте су санкције, па је дуг Србије почео да пада и то озбиљно. Да не помињем сада сву ону кампању коју су стари режим и националисти водили про­тив тадашње власти, што је резулти­рало убиством Ђинђића, али смо, уп­ркос свему, 2004. завршили са 9,33 милијарде дуга. Тада су нас узјахали ови из ДСС-а и остала полуписмена националистичка гамад, али, колико год да они ништа нису знали, у буџ­ет су почели да се сливају огромни новци од приватизације. Наравно, уместо да се те паре уложе у про­изводњу, Коштуница је почео ра­пидно да повећава плате државним службеницима, али, како су паре од приватизације и даље пристизале у огромним количинама, дуг смо и да­ље смањивали и 2006. смо завршили са дугом од 8,528 милијарди. Тада је Коштуници у помоћ пристигао весе­ли Тадић. Он је одмах показао да је широке руке, слопио пакт са омра­женим СПС-ом, повећао пензије, али још и више плате државним службе­ницима, а како су већ све продали што је ваљало, приватизација више није могла да надомести бесмоучно трошење нове елите. Разлетело се то по Београду, узимали кредити, купо­вали станови, луксузни аутомобили, роксовало се на све стране, и када су помислили да њиховом бахаћењу и власти нема краја, појави се, ничим изазвана, она весела светска криза, па дуг крену да расте. Рече тада ве­сели Тадић, да нас ободри, како нам је криза извозна шанса, међутим, чи­њенице су говориле другачије. 2009. дуг је порастао на 9.85 милијарди, а онда јуначки скок – 2010. на 12,157 ми­лијарди. 2011. већ смо дуговали ви­ше него 2000. – 14,79 милијарди ев­ра. Дакле, слупали смо милијарде и милијарде од приватизације буква­лано – у ветар. И није вредело. Прво је деведесетих Милошевић уништио српску привреду, а онда су, деценију касније, здружена злочиначка орга­низација, Коштуница, Тадић, Динкић, чланови њихових партија и помага­чи слупали за 5-6 година милијарде и милијарде. Тачније, кажу упућени да је од приватизације од 2001. до 2009. приходовано је 6,7 милијарди евра. Таман колико су Американци у петак преко интернета потрошили на тех­нику и крпице…

Елем, како умишљена црвено-буржоаска београдска елита воли лагодан живот, наставили су са за­дуживањем, па смо крај 2012. до­чекали са 17,717 милијарди евра и дошли на ивицу банкротства (стари читаоци се можда сећају мог запо­магања у Недељи тих година). Иако је Тадић немилице државу задужи­вао из месеца у месец, и то Динки­ћевим изумом, на најскупљи начин, обвезницама на домаћем тржиту (да не би морали да раде шта ММФ тра­жи), то нама у реалном сектору није много помогло, живело се тих годи­на катастрофално лоше, па је Тадић половином те године пао са власти и обећао нацији да ћемо се видети у неком другом филму.

Сада долазимо до ближе про­шлости, које се и млађи сећају, на­прављена је стратегија сређива­ња јавних финансија, усклађена са ММФ-ом и дуг се смањио са 17,717 милијарди на 23,015 милијарди у 20­18! Шалу на страну, финансије држа­ве нису као наше личне, па држава може да дугује и много више него наша, под условом да уредно изми­рује дугове. Истини за вољу, после­дњих година дуг је чак и мало пао, барем је тако било до прошле го­дине, али како јавности конкрен­тији подаци уопште нису доступни, тешко је знати шта је све утицало на то. Углавном, неке паре су легле од Кинеза, за Сартид и Бор, а колике, то је сад питање, пошто је уведена на­карадна пракса да практично Вучић сам уговара продају. Наравно да је боље што су продате, па макар и Ки­незима, јер смо за те фирме издваја­ли сваке године барем по милијарду за покриће дугова, али је свакако тај процес морао да буде стопроцентно транспарентан.

Мене брине податак, и због тога сам и почео ову причу, што је упркос тим продајама, упркос похвалама од Фискалног савета, врло чудно да је за 9 месеци ове године јавни дуг порастао близу милијарду евра! Уз овако ниске стопе раста то је врло лош податак. Наравно, власт гово­ри само оно што јој иде у прилог, па укупан износ дуга не помињу, већ упорно понављају да је удео дуга у БДП-у смањен на 52%. Прво, и то је огромна цифра, а друго, економи­сти су и у свету склони да фиризи­рају податке, па у БДП трпају све и свашта и тако га увећавају. Примера ради, у Америци је вођена расправа да ли у БДП треба урачунати и про­цењене приходе од проституције!

Пошто иду избори на пролеће, ваља подмитити оне који увек гла­сају за власт, најављена су нова, не­оправдана, повећања плата држав­ном сектору, а ових дана је и у току приватизација Комерцијалне банке, па ће, по своји прилици, и ту да кане која кинта за буџет.

Ето, још је месец дана до завр­шетка ове деценије, коју баш ни по чему добром немамо да памтимо. Прошло је две деценије од ратова и санкција и то би, у поређењу са Дру­гим светским ратом, било као да смо у 1965. години, када је светом кре­нуо хипи покрет, убразни развој, ек­сплозија бејби бум генерације, бум грађанских слобода… Шта ми имамо од свега тога две деценије касније? Да ли смо смо се померили за мили­метар? Дуг нам је скоро дупло већи, ниједан озбиљан проблем у друшт­ву нисмо решили, најбеднија смо зе­мља у Европи и све што нам је по­бољшало квалитет живота су изуми Трулог Запада – компјутери, мобил­ни телефони, интернет. Више ни на­јобичније путеве нисмо у стању да направимо, а ни да платимо, него за­јмимо од Кинеза, па онда ангажује­мо њихове фирме. Да смо остали сами са собом, што 2/3 становништ­ва, дубоко оболелог од национализ­ма и прижељкује, данас вероватно не би ни хлеба имали да једемо. По­стали смо земља без перспективе, без идеја, без плана, свако ко има икакве амбиције тражи начин како да иде одавде. А они који остају, све се више селе у виртуелни свет, и та­ко ће се, изгледа, остварити недо­сањани сан генерација ратних деве­сетих, тамо ћемо напокон постати небеска Србија, која побеђује све и свакога, свакодневно.

Дигитална небеска Србија. О да, и то се може!

Тони Станковић, 1. децембар 2019.

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.