– Rim je za mene nekada bio pojam, ali ništa Istanbul ne zaostaje, još kada imate vodiča, to je zaista nešto fenomenalno. Svi ti utisci koje steknete na putovanjima se saberu i prepišu. Pošto ne mogu da prepišem doslovno u originalu, trudio sam se uvek da dodam nešto novo –
KAFE VREMEPLOV, MIROLJUB MILIVOJEVIĆ MIRE
Pre pet godina, na Srpsku novu godinu, u Užicu je otvoren kafe Vremeplov, jedan od najzanimljivijih lokala u Užicu poslednjih nekoliko godina i to po mnogo čemu. Enterijeru, muzici, strukturi posetilaca, pre svega. Sa vlasnikom Vremeplova, našim sugrađaninom Miroljubom Milivojevićem Mirom, razgovarali smo o radu ovog lokala.
– Posao ide fino, baš onako kako sam hteo – kaže Mire.
– U suštini, hteo sam da Vremeplov bude nešto drugačije od onoga što sada imamo u gradskoj ponudi i da spojim mlad svet i starije sugrađane. Ovde dolaze razne strukture ljudi, od intelektualaca, glumaca, muzičara, seljaka…. Čvrsto se držimo muzike koju puštamo i njome profilišemo ljude. Pokušavamo kroz muziku da ljude usmerimo da se ponašaju na drugačiji način, da ovo ne bude bukvalno kafana, ali ni klasičan kafić, gde se odvajaju mladi od starih. Meni je to bilo simpatično, dok su mi deca studirala u Novom Sadu. Tamo postoje kafei u kojima sede i mladi i stari, a da niko nikome ne smeta. To me podstaklo da napravim neku sličnu priču. Ovih pet godina se pokazalo da je to dobar način.
Naš sagovornik kaže da živi od ovog posla, kao i deca koja kod njega rade.
– To je dovoljno da čovek može da opstane, da plati troškove, a troškovi su ogromni, ali kada uspete da odradite sve na pravi način, može da se opstane. Ja se privatnim poslom bavim sigurno trideset godina. Prvo sam držao butike, jedno dvadeset godina. Šio sam džins i oko pet godina sam imao šivaru. Međutim, pošto je stanje danas ovako kako jeste, pojavili su se Kinezi, a brendovi zahtevaju dosta reklame, ispao sam iz igre. Mnogi ljudi, kolege, dok sam se bavio šivenjem, išli su na velike serije. Ja nisam pravio serije jedne te iste stvari, čak sam hteo da numerišem stvari, do deset recimo, a primat su mi bili ženski odevni predmeti, mada sam radio i muške modele, više klasične. Onako kako ja volim da se nosim, tako sama i pravio. Pravio sam i šešire i torbe. Na lutki, koja je u Vremeplovu, može se videti taj džins.
Prvi posao vlasnika Vremeplova bio je u ugostiteljstvu.
– Držao sam brzu hranu i bife u Sevojnu, i to je bilo neobično u ono vreme osamdesetih godina, ali je bilo super. Međutim, taj lokal mi je izgoreo, i nisam mogao da se vratim u posao. Zato sam se opredelio za garderobu, koja me je potpuno zaokupila.
Kafe Vremeplov ima „dnevnu varijantu“ u kojoj je dosta starijih i mlađih posetilaca, ljudi raznih profila, dok se u večernjim satima ovde može videti više mladog sveta. Kafe je dobio naziv sasvim slučajno.
– Ustvari, ćerka je dala predlog i ja sam ga odmah prihvatio, jer mi ovaj naziv daje slobodu i u izboru muzike i u enterijeru. Naziv Vremeplov omogućava da se igrate u svakom pogledu. Bilo je svega za ovih pet godina. Ćerke i ja smo dolazili do ideja zajedno, jer one imaju taj neki šmek, koji sam i sam imao u mladosti.
Sve u Vremeplovu asocira na kućnu atmosferu, jedan veliki dnevni boravak prepun slika, fotografija, antikviteta… tu je i klavir – pianino u uglu.
– Imao sama dosta tih predmeta, dok sam držao butike. Moji izlozi su stvarno bili „priča“, ali retko ko je prepoznavao kakvi su to izlozi bili. Od početka su to bili kaubojski fazoni, pravi pištolji koltovi, sedla, a kada je bio rat, kupio sam protivavionskih granata i pobacao ih po izlogu, pa sam preko toga razbacao nove stvari. Sve sam radio primereno vremenu. Isti način negujem i u Vremeplovu. Ne sećam se, zaista, da je u Užicu bilo lokala kao što je Vremeplov. Dok sam držao butike, nisam uspeo da za sebe nađem neku oazu. Gradska se izgubila, Revolt, dok je bio kod Branka je bio dobar, a lično sam najviše izlazio u Fontanu. Nisam imao neko mesto gde ću se osećati prijatno, a da tu bude neka stalna ekipa. U Vremeplovu ima stalnih ekipa, ali se i menjaju ljudi. Leti je ispred lokala bašta, a sada sam na spratu renovirao i prostor za stoni tenis. Uvek se trudim da sve što otvaram ima drugačiju notu.
Mire kaže da je putovao dosta u mladosti.
– Dok sam držao butik, sa Grcima sam radio najviše, a potom sam išao u Italiju. Posle mene Turska je bila aktuelna, koja je tada bila kao danas Kinezi, ali sada je Turska kao Italija. Obrnulo se sve. Posle sam išao i u Tursku. Iz Nemačke sam donosio robu, Holandije, bio sam u Amsterdamu. Volim da odem u inostranstvo i važno mi je da vidim i pijacu i autobusku stanicu, da izađem među ljude, a ne samo da se zavučem u jedno mesto i to je to. U Tursku sam recimo išao ko zna koliko puta, a Istanbul nisam video, ali zadnji put kada sam posetio Istanbul, imao sam vodiča i stvarno sam oduševljen gradom. Rim je za mene nekada bio pojam, ali ništa Istanbul ne zaostaje, još kada imate vodiča, to je zaista nešto fenomenalno. Svi ti utisci koje steknete na putovanjima se saberu i prepišu. Pošto ne mogu da prepišem doslovno u originalu, trudio sam se uvek da dodam nešto novo. Kao dete sam inače voleo stare stvari. Sve je to bilo u mojim izlozima, tako da je Vremeplov dobrodošao da se to sve smesti. Ima sugrađana koji i sami žele da donesu neke stare, vredne predmete. Radio aparat je recimo iz pedesetih godina, a tu je i gramofon na navijanje i dvadesetak ploča – kaže Mire.
Za posetioce ovog lokala je, pored atmosfere važno i da usluga nije preskupa.
– Naprotiv, vrlo je jeftina. Kafa od 50 dinara mislim da nije skupa, a trudim se da držim najkvalitetniju espreso kafu koja je 50% skuplja u nabavci, ali idem na količinu. Ekonomski bi bilo jako teško da nije poseta ovakva kakva jeste.
U Vremeplov zalaze brojne prepoznatljive ličnosti iz grada, profesor Iskrin, koji ovih dana piše knjigu o Užicu, profesori Broćić, Šuljaga, poznati užički glumci, Đorđe Vasić, roker i mnogi drugi.
– Tu dolaze, a neke od njih smo stavili i na profil na Fejsbuku. Dragi su mi ti ljudi, stari Užičani, oni daju duh ovom prostoru, kao i muzika. Isključiv sam što se tiče muzike. Ne može narodna. Zna se gde se sluša narodna muzika. Pamtim dugo taj period izlazaka sedamdesetih i osamdesetih godina, kada je sve bilo originalno. Devedesetih godina se na žalost, sve to izgubilo, komercijalizovalo i ta komercijalizacija traje do danas. Pogubili su se neki kriterijumi uopšte u život, pa i u izlascima. Nekada su se u ovom gradu udruživali ugostitelji, a danas ne znam ni da postoje neke organizacije. Kada sam ja počinjao, bilo je udruženje zanatlija, i u njihovom predsedništvu je bio Cera vulkanizer, Doca, koji je držao kafić, Sime, obućar. I to je imalo smisla, jer su oni bili garant jedan drugom, pa ako zafali nekome nešto, da se pomogne. Sada toga nema ni u jednoj branši, ne samo u ugostiteljstvu.
U Vremeplov ljudi svrate često na pauzi za kafu.
– U blizini su škola i Dom zdravlja, i ljudi namenski dođu baš ovde. U Užicu je teško pomeriti ljude sa glavne ulice, a ja sam, mislim, uspeo da povučem i ljude i decu preko te nevidljive linije i oni sada namenski ovde dolaze. To je vrlo teško bilo, ali uspeo sam. I fenomen trga u Užicu je oličenje vremena u kom živimo. U pitanju je čist prestiž, biti viđen. Ja zbog toga nikada nisma voleo da sedim na trgu. To je neko veštačko viđenje života i ličnog epp-a. U Vremeplov dolaze ljudi onakvi kakvi su, ponašaju se onako kako se osećaju, ne foliraju se. Ovde se vode neobavezni razgovori, bistri se i politika, ali je svedena na deset posto, više se priča o muzici i sportu, ljubavi, ima dosta mladih. Nekada imamo i živu muziku.
Slika Boba Marlija, statua Elvisa Prislija, samo su neki od detalja iz Vremeplova, koji ulepšavaju osvaja prostor.
– Krenuli smo sa radom puštajući muziku dvadesetih, tridesetih godina prošlog veka. To je taj neki čarlston fazon i džez, da bi se totalno odvojili od drugih. Ono što smo mi puštali, nije bilo bukvalno nigde, ni na televiziji. Imali smo kamernu muziku, jedan klavirski duo. To je atmosfera, u kojoj gosti više nisu gosti, nego publika. Bilo je i plesa, pogotovo dok je za šankom radila devojka koja drži školu plesa i jedna Argentinka, koje su igrale fantastično. Za Novu godinu smo pravili retro doček, kao disko klub. Kao nekada puštali smo disko muziku, ulaz je bio slobodan. Kome je lepo, on ostane, kome nije – ode. Igramo se. Ima svega, uvek novih ideja. U Vremeplov dođu ljudi da se fotografišu, deca, mladenci, glumci. Ima i do gazde, kakav je po tom pitanju. Ja sam porastao u ovom gradu, nema šta de se foliram, svi me znaju. Da sam loš čovek, sigurno ne bi dolazili. Ovde se gledaju i utakmice. Sve je bukvalno kao u kući. Poenta je da se osetite kao u svojoj dnevnoj sobi. Da se nađete sa prijateljima i u opuštenom ambijentu popijete kafu. Nema potrebe za uštogljenošću i dres kodom. Tako je i leti, i zimi, jednaka je poseta. Bitno je napraviti dnevnu varijantu, a uveče kako bude. Radimo kao i svi, radnim danima do 12, petkom i subotom do 2 iza ponoći. Tada može da bude i živa muzika.
Vremeplov je ugostio Užičanku koja u Novom Sadu predaje klavir i njenu koleginicu – pijanistu iz Novog Sadu. Bile su to nezaboravne večeri, kaže naš sagovornik.
– Kada sama krenuo sa radom, da bih skrenuo pažnju, ovde su svirali „S vremena na vreme“, bend koji je tu bio sa Biljom Krstić, sa kojom su inače pevali etno pesme. Nisam hteo etno, već ono što su oni ranije radili, i tako je i bilo. Ovde je bila i Bojana Stamenov, koja je napravila izvanrednu atmosferu. Često donesem i gramofon i puštamo ploče. Uvek se nešto dešava. Srpske nove godine su naši rođendani. Za jednu smo organizovali „vreme prohibicije“. Devojke i momci su se obukli u skladu sa tim vremenom, parna odela. šeširi, devojke sa peruškama u kosi, kao iz doba čarlstona. Nabavio sam replike pištolja, koje su imali i oni i gosti, i kao svi pucaju, dok se miris baruta nije osetio u kafani. To je samo jedno od originalnih večeri, kojih je bilo na pretek u Vremeplovu za proteklih pet godina.
LJ.K.
