– Рим је за мене некада био појам, али ништа Истанбул не заостаје, још када имате водича, то је заиста нешто феноменално. Сви ти утисци које стекнете на путовањима се саберу и препишу. Пошто не могу да препишем дословно у оригиналу, трудио сам се увек да додам нешто ново –
КАФЕ ВРЕМЕПЛОВ, МИРОЉУБ МИЛИВОЈЕВИЋ МИРЕ
Пре пет година, на Српску нову годину, у Ужицу је отворен кафе Времеплов, један од најзанимљивијих локала у Ужицу последњих неколико година и то по много чему. Ентеријеру, музици, структури посетилаца, пре свега. Са власником Времеплова, нашим суграђанином Мирољубом Миливојевићем Миром, разговарали смо о раду овог локала.
– Посао иде фино, баш онако како сам хтео – каже Мире.
– У суштини, хтео сам да Времеплов буде нешто другачије од онога што сада имамо у градској понуди и да спојим млад свет и старије суграђане. Овде долазе разне структуре људи, од интелектуалаца, глумаца, музичара, сељака…. Чврсто се држимо музике коју пуштамо и њоме профилишемо људе. Покушавамо кроз музику да људе усмеримо да се понашају на другaчији начин, да ово не буде буквално кафана, али ни класичан кафић, где се одвајају млади од старих. Мени је то било симпатично, док су ми деца студирала у Новом Саду. Тамо постоје кафеи у којима седе и млади и стари, а да нико никоме не смета. То ме подстакло да направим неку сличну причу. Ових пет година се показало да је то добар начин.
Наш саговорник каже да живи од овог посла, као и деца која код њега раде.
– То је довољно да човек може да опстане, да плати трошкове, а трошкови су огромни, али када успете да одрадите све на прави начин, може да се опстане. Ја се приватним послом бавим сигурно тридесет година. Прво сам држао бутике, једно двадесет година. Шио сам џинс и око пет година сам имао шивару. Међутим, пошто је стање данас овако како јесте, појавили су се Кинези, а брендови захтевају доста рекламе, испао сам из игре. Многи људи, колеге, док сам се бавио шивењем, ишли су на велике серије. Ја нисaм правио серије једне те исте ствари, чак сам хтео да нумеришем ствари, до десет рецимо, а примат су ми били женски одевни предмети, мада сам радио и мушке моделе, више класичне. Онако како ја волим да се носим, тако сама и правио. Правио сам и шешире и торбе. На лутки, која је у Времеплову, може се видети тај џинс.
Први посао власника Времеплова био је у угоститељству.
– Држао сам брзу храну и бифе у Севојну, и то је било необично у оно време осамдесетих година, али је било супер. Међутим, тај локал ми је изгорео, и нисам могао да се вратим у посао. Зато сам се определио за гардеробу, која ме је потпуно заокупила.
Кафе Времеплов има „дневну варијанту“ у којој је доста старијих и млађих посетилаца, људи разних профила, док се у вечерњим сатима овде може видети више младог света. Кафе је добио назив сасвим случајно.
– Уствари, ћерка је дала предлог и ја сам га одмах прихватио, јер ми овај назив даје слободу и у избору музике и у ентеријеру. Назив Времеплов омогућава да се играте у сваком погледу. Било је свега за ових пет година. Ћерке и ја смо долазили до идеја заједно, јер оне имају тај неки шмек, који сам и сам имао у младости.
Све у Времеплову асоцира на кућну атмосферу, један велики дневни боравак препун слика, фотографија, антиквитета… ту је и клавир – пианино у углу.
– Имао сама доста тих предмета, док сам држао бутике. Моји излози су стварно били „прича“, али ретко ко је препознавао какви су то излози били. Од почетка су то били каубојски фазони, прави пиштољи колтови, седла, а када је био рат, купио сам противавионских граната и побацао их по излогу, па сам преко тога разбацао нове ствари. Све сам радио примерено времену. Исти начин негујем и у Времеплову. Не сећам се, заиста, да је у Ужицу било локала као што је Времеплов. Док сам држао бутике, нисам успео да за себе нађем неку оазу. Градска се изгубила, Револт, док је био код Бранка је био добар, а лично сам највише излазио у Фонтану. Нисам имао неко место где ћу се осећати пријатно, а да ту буде нека стална екипа. У Времеплову има сталних екипа, али се и мењају људи. Лети је испред локала башта, а сада сам на спрату реновирао и простор за стони тенис. Увек се трудим да све што отварам има другачију ноту.
Мире каже да је путовао доста у младости.
– Док сам држао бутик, са Грцима сам радио највише, а потом сам ишао у Италију. После мене Турска је била актуелна, која је тада била као данас Кинези, али сада је Турска као Италија. Обрнуло се све. После сам ишао и у Турску. Из Немачке сам доносио робу, Холандије, био сам у Амстердаму. Волим да одем у иностранство и важно ми је да видим и пијацу и аутобуску станицу, да изађем међу људе, а не само да се завучем у једно место и то је то. У Турску сам рецимо ишао ко зна колико пута, а Истанбул нисам видео, али задњи пут када сам посетио Истанбул, имао сам водича и стварно сам одушевљен градом. Рим је за мене некада био појам, али ништа Истанбул не заостаје, још када имате водича, то је заиста нешто феноменално. Сви ти утисци које стекнете на путовањима се саберу и препишу. Пошто не могу да препишем дословно у оригиналу, трудио сам се увек да додам нешто ново. Као дете сам иначе волео старе ствари. Све је то било у мојим излозима, тако да је Времеплов добродошао да се то све смести. Има суграђана који и сами желе да донесу неке старе, вредне предмете. Радио апарат је рецимо из педесетих година, а ту је и грамофон на навијање и двадесетак плоча – каже Мире.
За посетиоце овог локала је, поред атмосфере важно и да услуга није прескупа.
– Напротив, врло је јефтина. Кафа од 50 динара мислим да није скупа, а трудим се да држим најквалитетнију еспресо кафу која је 50% скупља у набавци, али идем на количину. Економски би било јако тешко да није посета оваква каква јесте.
У Времеплов залазе бројне препознатљиве личности из града, професор Искрин, који ових дана пише књигу о Ужицу, професори Броћић, Шуљага, познати ужички глумци, Ђорђе Васић, рокер и многи други.
– Ту долазе, а неке од њих смо ставили и на профил на Фејсбуку. Драги су ми ти људи, стари Ужичани, они дају дух овом простору, као и музика. Искључив сам што се тиче музике. Не може народна. Зна се где се слуша народна музика. Памтим дуго тај период излазака седамдесетих и осамдесетих година, када је све било оригинално. Деведесетих година се на жалост, све то изгубило, комерцијализовало и та комерцијализација траје до данас. Погубили су се неки критеријуми уопште у живот, па и у изласцима. Некада су се у овом граду удруживали угоститељи, а данас не знам ни да постоје неке организације. Када сам ја почињао, било је удружење занатлија, и у њиховом председништву је био Цера вулканизер, Доца, који је држао кафић, Симе, обућар. И то је имало смисла, јер су они били гарант један другом, па ако зафали некоме нешто, да се помогне. Сада тога нема ни у једној бранши, не само у угоститељству.
У Времеплов људи сврате често на паузи за кафу.
– У близини су школа и Дом здравља, и људи наменски дођу баш овде. У Ужицу је тешко померити људе са главне улице, а ја сам, мислим, успео да повучем и људе и децу преко те невидљиве линије и они сада наменски овде долазе. То је врло тешко било, али успео сам. И феномен трга у Ужицу је оличење времена у ком живимо. У питању је чист престиж, бити виђен. Ја због тога никада нисма волео да седим на тргу. То је неко вештачко виђење живота и личног епп-а. У Времеплов долазе људи онакви какви су, понашају се онако како се осећају, не фолирају се. Овде се воде необавезни разговори, бистри се и политика, али је сведена на десет посто, више се прича о музици и спорту, љубави, има доста младих. Некада имамо и живу музику.
Слика Боба Марлија, статуа Елвиса Прислија, само су неки од детаља из Времеплова, који улепшавају осваја простор.
– Кренули смо са радом пуштајући музику двадесетих, тридесетих година прошлог века. То је тај неки чарлстон фазон и џез, да би се тотално одвојили од других. Оно што смо ми пуштали, није било буквално нигде, ни на телевизији. Имали смо камерну музику, један клавирски дуо. То је атмосфера, у којој гости више нису гости, него публика. Било је и плеса, поготово док је за шанком радила девојка која држи школу плеса и једна Аргентинка, које су играле фантастично. За Нову годину смо правили ретро дочек, као диско клуб. Као некада пуштали смо диско музику, улаз је био слободан. Коме је лепо, он остане, коме није – оде. Играмо се. Има свега, увек нових идеја. У Времеплов дођу људи да се фотографишу, деца, младенци, глумци. Има и до газде, какав је по том питању. Ја сам порастао у овом граду, нема шта де се фолирам, сви ме знају. Да сам лош човек, сигурно не би долазили. Овде се гледају и утакмице. Све је буквално као у кући. Поента је да се осетите као у својој дневној соби. Да се нађете са пријатељима и у опуштеном амбијенту попијете кафу. Нема потребе за уштогљеношћу и дрес кодом. Тако је и лети, и зими, једнака је посета. Битно је направити дневну варијанту, а увече како буде. Радимо као и сви, радним данима до 12, петком и суботом до 2 иза поноћи. Тада може да буде и жива музика.
Времеплов је угостио Ужичанку која у Новом Саду предаје клавир и њену колегиницу – пијанисту из Новог Саду. Биле су то незаборавне вечери, каже наш саговорник.
– Када сама кренуо са радом, да бих скренуо пажњу, овде су свирали „С времена на време“, бенд који је ту био са Биљом Крстић, са којом су иначе певали етно песме. Нисам хтео етно, већ оно што су они раније радили, и тако је и било. Овде је била и Бојана Стаменов, која је направила изванредну атмосферу. Често донесем и грамофон и пуштамо плоче. Увек се нешто дешава. Српске нове године су наши рођендани. За једну смо организовали „време прохибиције“. Девојке и момци су се обукли у складу са тим временом, парна одела. шешири, девојке са перушкама у коси, као из доба чарлстона. Набавио сам реплике пиштоља, које су имали и они и гости, и као сви пуцају, док се мирис барута није осетио у кафани. То је само једно од оригиналних вечери, којих је било на претек у Времеплову за протеклих пет година.
Љ.К.
