Друже Ацо, Медвеђа не сме пасти

- Да су усташе заклале Роналдову и Силвину бабу, било би нерешено -

Медвеђа је општина на југу Србије са близу 3.000 становника у којој се одржавају локални избори и где је председник довео још толико сендвичара да му кличу на предизборном митингу. Све то указује да је јако битна за будућност Србије, иако се сличан број глава нађе на неком београдском сплаву и за вече скрца годишњи буџет те слободарске варошице. На локалним изборима, поред владајуће партије, учешће су узели Вучићеви радикали, Вучићеви пензионери и вучићева српска десница, уз још две партије Албанаца. Сви су пријатељски прошли цензус и узели бар по 1 мандат, који ће им омогућити финансирање са буџета. Предизборне активности ипак су обележили челници деснице, који су данима камповали, силеџијали по улицама и контролисали штампање изборног материјала. Са плаката се смешио лажни доктор познат као „под мач бато“. Црвени крст, међународна организација која у Србији постоји скоро 150 година, дала је десници на увид списак корисника социјалне помоћи и народне кухиње, што су ови објавили на друштвеним мрежама и тиме прекрчили све писане и неписане кодексе части и поштења. Одакле право запосленима у Црвеном крсту Медвеђа да другим лицима омогућавају приступ подацима? Имена и презимена људи, адресе, бројеви личних карата…реакција надлежних је, наравно, изостала. На типично стаљинистичким изборима не постоји изборни закон који није прекршен, све супротно изборном процесу. Сјајан путоказ за наредне свеизборе, посебно јер је „десница“ већ у 4 сата поподне објавила да ће гарант ући у локални парламент. Изборна комисија је у касном саопштењу објавила да је највећа излазност била после 15 сати, у време одигравања кошаркашке утакмице Србија-Шпанија. Звучи глупо али можда делује, јер то је време кад се слаба излазност претвара у одличну уз малу помоћ џипова, ћелаваца и момака из Панчева, који се баш тада враћају са паузе за ручак.
За неку Медвеђу сам први пут чуо кад ју је, као „Међеђу“, поменула Мира Фурлан у Николићевом ремек делу „Лепота порока“ и кад је завапила да је њен чоек води тамо. То није иста Међеђа, она је сада у НАТО. У њу је кум Жоржо магарцима траснпортовао „стојадина“ кроз крш до на врх брда, да би се курчио пред сељанима, али верујем да и таква сада има већи ниво чојства и примењене демократије, него ова угажена и окупирана српска варошица у којој здепасти удбашки испрдак одређује ко може да прође градским тргом поред његовог штанда.
Уз паљење аутомобила опозиционог активисте у Лазаревцу долазимо до одговора на питање да ли треба одбацити идеју бојкота или радосно изаћи на поштене снс изборе. Сиромашну Медвеђу су облепили са хиљадама плаката и десетинама билбоарда са којих се указује његово величанство цар. Шта ће тек урадити са градовима који носе стотине хиљада гласова, инсталирати по један С-300 на сваки трг? Проносе се гласови да су активисти владајуће странке по београдским и новосадским општинама добили наређење да на своје адресе пријаве минимум по пет подобних особа. Што ли?
Са роштиља још нудимо косовску мућкалицу смућкану са јучерашњим остацима распале странке која заудара на трулеж. Повереница Оливерове партије је после трећег позива на информативни разговор, који очигледно мења све, улетела у загрљај Српске листе, која је пре две године на најмонструознији начин сатанизовала покојног Оливера Ивановића и посредно позвала на његов линч који је убрзо и уследио. Не знам шта је тим људима и женама у глави и срцу, али треба бити баш посебна фела да би после свега изјавила. „Настављамо тамо где је Оливер стао.“ Можда би лакше спавала да је одлучила да настави тамо где је пао, али она је само жена, мајка и краљица, за коју и чувена Милена Де Колте испаде вертикала морала.


Навикли смо на најразличитије наступе и изјаве овдашњих моћника, но једна је прошла готово незапажено, а кад год се помене заслужује оно „epic“ испред ње. Нешто што се зове министар највеће војне силе у региону и шире, познат по тетки, баба Јули и рандом клањању до пода лику и делу првог међу једнакима, сада је у својој дневној дози удвориштва поменуо и његову бабу из слободарских Чипуљића? Рече: „Вучић не би данас био жив да су успели да му закољу бабу“, што је потпуно тачно. Нико од нас не би био жив да није имао бабу, па за ову бритку мисао морамо дати пар позитивних бројања. Војску нам изузетно цене и ван наших граница, па су тако некој њиховој делегацији у суботу цариници забранили улазак у Хрватску. Повод окупљања на непријатељској територији је био датум измишљен пре пар година ради обележавања још једног подсећања на Јасеновац, овога пута у част „Новомученика јасеновачких“, као да није довољно старомученика, хушкања на рат и мржњу са обе стране, те нам још само треба и ова викенд занимација?
Као и небројено пута до сада све то неодољиво подсећа на предизборне марифетлуке где се српски, хрватски и албански политичари помажу у стварању лажних патриотских аферица у сврху подизања предизборне готовости. Увек спремни таблоиди одмах објављују разговор из естонског затвора са осуђеним ратним злочинцем који објашњава зашто је наредио гранате на Загреб? Никоме не пада на памет да објави истраживање швајцарских банкара, у коме стоји да просечан Србин има три пута мање пара него Хрват и Мађар, а чак седам пута мање него омрзнути Словенац.
Српска власт неуморно ради на проналажењу нових и подсећању на старе непријатеље, да би што више скренула пажњу плебса на неподношљиво стање у земљи. Спремни су да сваки месец славодобитно обележавају Косовски бој, Олују и Јасеновац, све српске поразе, а да Сребреницу што пре забораве и праве се да се никада није ни десила. Неутажива је жеља да се Србија некако прикаже као победник, а не комплетни губитник у ратовима деведесетих. И даље се свакодневно лансирају бајке о најсавременијем наоружању које нам стиже из свих делова света, а које, по речима врховног команданта, никада нећемо употребити, али неће се баци. „Звери“ старе по 40 и више година, ионако служе само њему за сликање и пумпање рејтинга, јер сви путеви су ионако већ направљени, сав народ запослен и све фабрике отворене. Војну вежбу „Повратак 2019“ директно преноси јавни сервис. Почасни гости су поносни власници тетке и бабе, командују са беле лађе. Обраћање народу почело је са причом о протестантским земљама, Драгиши Бинићу, Русији и Кини, дотакао се женске одбојке, водених спортова и на крају оде и у свемир. Новчану награду даје пилотима који су полетели, иако временски услови то нису дозвољавали. Ризикују се животи и техника зарад јефтине промоције једног човека.
Одбојкашице поново долазе на Андрићев венац и носе поклоне великом љубитељу спорта, а посебно шаха. Лепо је и дивно што имамо такве спортисте, али ношење медаља, дресова и лопти председнику државе подсећа само на аутократске режиме и султанате. Дуже време тамо нећемо видети фузбалере Кокезаније, који су узалуд чекали председников позив за одређивање стрелца на мечу. Поражени су од јаке Португалије и највероватније удаљени са смотре на којој ће учествовати 24 најбоље европске репрезентације. Изгледа да је геније ипак звао Роналда и рекао му да постигне гол из офсајда, а не из игре или не дај боже из слободног ударца, јер за офсајд увек можемо окривити међународну заједницу, а не своју немоћ. А немамо ни среће. Да су усташе заклале Роналдову и Силвину бабу, било би нерешено. Добили смо оправдање да бацимо пар стотина милиона еура на шест велелепних стадиона по провинцији, на којима ће се играти сеоске екипице. Магнетне резонанце нам не требају, даће нам Руси као и до сад. Шта, нису ниједну? Е, јбг.
У нашој малој мрсној православној деспотији азијског типа, све се врти око следећих избора који би требало да се десе догодине, а за које заправо нико и не зна шта ће нам, сем што падају на редовно изборно црвено слово. За сада служе углавном да се власт и њени подрепаши јеже на помен бојкота и убеђују надугачко и нашироко зашто треба изаћи на још једне „поштене“ изборе и поново дати легитимитет истима да нас газе још 4 дуге године. Владару су потребни фикуси од странака као маска за легитимитет, тако му треба и Оливерова странка на Косову, као „листа свих Срба“. Недостаје још једна осликана кулиса, још једна кућица у Потемкиновом селу регионалног лидера у мотању каблова, да би привид јаче ударао у главу.
Питају, шта после бојкота? А шта после избора на које би требало изаћи као на клање, у реду за гасну комору и потврдити Status Quo? Шта то имамо сада, па га губимо са бојкотом? Шабац и Параћин? Као у оној причи: „Пре рата нисмо имали ништа, онда су дошли Немци и узели нам све“.
Заговорници изласка на изборе из редова тзв. „конструктивне опозиције“ јагме се за своје апанаже, за нове, 2 и по пута повећане плате у Парламенту и буџетска средства која би им помогла у одржавању минорних странчица на апаратима. Просто речено, за паре. Бојкоташи не пристају на фарсу од државе, на насиље, на медијску тортуру, на свакодневно некажњено кршење закона и Устава, на понижење и претње, физичке нападе и паљење непослушних аутомобила.. Изласком на такве изборе сваки учесник ће поклонити своју прећутну подршку свему ономе шта је ова власт у последњих 8 година чинила и правила нас лудима, као да не живимо у истој држави, у истом времену, на истом континенту. Подржаће све афере од кофера до банане, рушење у Савамали, хеликоптер, кафић на Копаонику, викендице на Савском насипу, Драгичине фондове, лажне личне карте, лажне фирме, лажне дипломе, фалсификоване докторате, теткин стан, тајне тендере, тобогане, јарболе, фонтане, реке у олуцима, старлете у дипломатији, партијско запошљавање неписмених а подобних, ослобађање убица и криминалаца од сваке кривице, скривање података и откривање државних тајни, убеђивање да су нам пуни новчаници и фрижидери, да нам прелива, а стигло до грла. Тим чином даје се нови мандат и аболиција за вероватно много гори период док се гутају кнедле, ћути и трпе се лептирићи у стомаку. Пристаје се на неограничену вануставну власт једног човека који за себе мисли да је месија, отац нације, тужилац, судија, извршитељ, главни и одговорни уредник свачијег живота, фудбалски, атлетски и кошаркашки тренер и власник свих нас. Бојкот је прва фаза отпора и признање самом себи да се не слажете са тим и да имате храбрости то јавно и да кажете.
После гласања нема кајања. Само си саучесник и немаш право ни да се буниш, само да климаш главом и понављаш: „мени је добро, мени је добро…“

Милан Тодоровић Чарли (Ужичке недеља 1210)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.