Неки нови клинци…

- Аргументи су исти, фатаморгане исте, исто заклињање у бригу за грађане (тако им посланичког мандата)... -

Да ли се још тко сјећа овог младунца?

САМО ТИ ЛАЈ, ЗНАШ КАДА ЋЕМО ТИ ДАТИ ТВОЈЕ ПАРЕ

Што је човек старији, свет му постаје све досаднији, јер се, уз мање варијације, из генерације у генерацију, све понавља. Тако и са писањем за новине. Ужичка недеља је почела да излази пре близу 20 година и чини ми се да данас препишемо од речи до речи текстове из тог времена нико не би приметио.
Када смо почели да излазимо, овог месеца, 1994. године, на власти је био СПС, као што је и данас, и тадашњи функционери, већ после првих бројева, нису били задовољни како се према њима опходимо, па су кренули ђоном. Како то ви мислите да пишете о нама? Ни динара нећете добити! Слали су нам разне инспекције сваких седам дана, све у име демократије и слободе штампе, али смо ми наставили по своме. Тадашња власт, баш као и ова данашња, према туђем, пореском, новцу односи се као да је то њихова бабовина. После пар година сви они слете са власти, али нико од њих из тога ништа не научи… После СПС-а, на власт је, крајем 1996. дошла опозиција, на челу са СПО-ом, и већ после пар месеци, новоизабрани директор најзначајнијег градског јавног предузећа, чије име нећу да помињем, јер није заслужио, одмах је поновио ту мантру: „Како мислиш да ти дамо паре, ако тако пишеш?“ Тад сам већ имао довољно година, па сам те разно-разне директоре престао да схватам озбиљно. Кратко сам му одговорио: „Нису нам ни ови пре вас давали паре, па смо излазили… И излазићемо…“
После 2000. дошла је нова демократска власт и са њом нови, још бахатији директор тог „нашег“ најзначајнијег јавног предузећа и, наравно, поновио ту исту реченицу. Тада сам већ имао довољно година да му одбрусим да се пуши и да ме цео његов мандат избегава у великом луку.
2006. је дошао Тихи и његови, ја сам у међувремену прилично оматорио, па су ми ти нови директори већ тада постали смешно предвидиви и одбијао сам да се са њима упознам, па ту реченицу нису имали прилике да ми изговоре у лице, али је однос према Ужичкој недељи у милиметар остао исти. Онда су 2008. дошле нове младе демократске снаге, које су, иако је већина народа мислила да гори не могу доћи, убрзо показале да су ови пре њих мале маце и аматери у трошењу пореског новца и измишљању фатаморгана. То су били ови што сам их претходне четири године звао Дружина Пере Квржице…
И тако дођосмо до данашњих дана. Сад су неки нови дјечарци на власти, од појединих новопечених функционера и наше старе, изношене, ципеле су имају више градског стажа, али им то уопште не смета, да, пуни елана, већ прете како нам неће дати ниједног пореског динара, јер се не односимо према њима спрам њихове, већ умишљене, величине. Кад сам чуо њихову поруку, премро сам од страха. Овога пута није у питању наше најзначајније јавно предузеће, већ једно мало, малецко, потпуно безначајно, а још увек, јавно предузеће. Шта човек таквима да каже? Да су паметни били би што тиши док су на власти, да што мање нервирају прилично бесне грађане, али, џаба је такве саветовати, њихова најближа околина их уздиже, па ће убрзо, као и сви пре њих, почети сами себи да се диве колико су паметни и неодољиви. Помислио би човек да од Дружине Пере Квржице не могу доћи гори, али, у Србији изненађењима никад краја…
А да је у Србији све као лане, види се и по актуелној расправи око Здравственог центра. Ускопиштиле се другови и другарице демократе, па срочиле оштро саопштење, које, наравно, нећемо објавити, стали на грудобран отаџбине и решиле не дају да оде Здравствени центар, ни по цену наших живота и нашег пореског новца. Ултимативно захтевају седницу, не може Србин без одлучне седнице, где ће да демонстрирају своју бригу за нас незаштићене грађане… Ако затреба, својим телима ће бранити пресељење болнице… У први мах се уплаших, хоће банда да нам пресели болницу у други град, ајој људи, како ћемо без болнице, таман сам дошао на ред за рендген, фалило ми је само још три године до заказаног прегледа… Срећом, умири ме пријатељ, ма то је само трансформација здравства, биће болница и даље у Ужицу… И тад схватих у чему је квака. То је, у милиметар, иста прича као пре неколико година када нам се „одселила“ Електродистрибуција из Ужица. Тада су на грудобрану отаџбине били Коштуничини и Вељови и та цела патриотска екипа, наравно, уз неизбежни СПС, па су нападали из све снаге владајуће другове демократе да не воде рачуна о граду, а другови демократе се заклињале да им је интерес Ужица најважнија ствар на свету, тако им посланичког мандата… И тада је била одржана, а каква би другачија, хисторијска седница, рониле се тешке сузе, глуматало и лупало у јуначке локалпатриотске груди… Најкомичније је било када је тадашња опозиција хистерисала што из града хоће да нам утекне и некаква вуча возова… Хоће планета Земља да стане, ако се вуча возова из Ужица пресели у Пожегу… Циркус…
И ето, пар година касније, све је исто, само су улоге замењене. Сад су Вељови, Коштуничини и остала патриотска екипа на власти, а другови демократе се лупају у јуначке груди, све бринући се за интерес грађана Ужица, тако им посланичког мандата… На седници ће, наравно, постићи консензус, демонстрирати јединство, а ефекат ће, као и до сада, бити – НУЛА. И ко онда да их озбиљно схвата? Што се мене тиче, наравно да нећу гледати, паметније и занимљивије је посматрати оне патке испод моста него ту седницу, али ће се она, свакако, одржати, па ће пасти и по која дневница, мало репрезентације, ваља се, не сели се болница сваки дан…
Исто тако, Дружина Пере Квржице је својевремено истрајно градила некакве социјалне станове за расељавање, па данас то исто раде и ови нови. Образложења су иста, чак су и локације исте, трошиће се и исте, туђе, паре, једино што смо ми, сиротиња раја, данас драстично сиромашнији него пре четири године, а нема никакве дилеме, бићемо још сиромашнији и када овим актуелним видимо леђа.
А да су ови садашњи у, како се то популарно каже, Градској кући, у милиметар исти као њихови претходници, доказ је и подгрејана стара прича о томе да Севојно постане општина. Пре десет година тиме је досађивала севојничка демонкратска екипа, а данас тиме смарају ови садашњи усрећитељи. Аргументи су исти, фатаморгане исте, исто заклињање у бригу за грађане (тако им посланичког мандата)… Наравно, никога нема да се таквим безумним потезима супротстави, јер немамо вишепартијски систем, а суштина је проста – где је општина, ту је и општинска администрација, а ко ће се ту запослити, то сви знамо. Право питање за грађане Севојна би било – да ли сте спремни да плаћате, поред ове гомиле доконих у градској администрацији, и неколико додатних кадрова у Севојну, а ти нови сигурно неће бити ваша деца? Када би се тако поставило питање, осим фамилије тих што требало да се запосле и неколико залуделих партијских војника, нико живи за то не би гласао…
Када изнервирате другове политичаре, па и ове локалце, који тек неуспешно глуме политичаре, онда они бесно кажу, јес’, све ти знаш, а шта би ти урадио. Ево, да им удовољим знатижељу, само једну ствар коју бих одмах урадио – уместо да запошљавам нове службенике у Севојну, прецизније речено страначку фамилију, коју сиротиња раја више плаћати не може, ја бих број запослених у градском већу смањио са пет на један, као што је некада било, а уместо три секретара, вратио бих на комада један. Како они плате са доприносима имају преко 160.000, ту би се одмах уштедело милион динара месечно. Наравно, укинуо бих разне саветнике, чланове некаквих замишљених и умишљених кабинета, па бих отпустио све из некаквих агенција за развој економије, комисија или како се већ то проеуропски зове (што је више тих агенција, то нам је економија пропалија), брат брату, барем једно двадесетак људи би одмах попило отказ, а што би било још једно три милиона месечно уштеде. Дакле, само мало проветравања би донело грађанима годишњу уштеду од 50 милиона динара. За један мандат равно 200 милиона. Толико нас пореске обвезнике кошта само њих тридесетак који су се уселили у општину последњих неколико година. Сувишно је рећи да су нам ти кадрови толико неопходни, да нико не би ни приметио да их нема… А шта бих урадио са тим парама? Већи део бих вратио грађанима, јер бих укинуо све пљачкашке општинске таксе које су уведене последњих десетак година, а са другим делом новца направио бих, примера ради, фонтану у Малом парку, као што је била некада, или бих већу изградио на тргу, једини смо град у Европи који нема фонтану, као да се плашимо воде…
Да не ширим причу на друге градске органе, само рационалним располагањем пара грађана, могло би чудо да се направи. Наравно, тако нешто би могли да ураде само људи који су били неко и нешто пре уласка у политику и којима не треба државни посао, што би била потпуна супротност од локалних политичара последњих десетак година, за које смо први пут чули када их је Партија поставила на руководећа места, и то све, нарафски, о нашем трошку. Да ли је, примера ради, Друг Јово био млад и перспективан у младости или је такав постао када је дошао на власт? Или, примера ради, када је постао перспективан Друг из Нискоградње? Да ли када је постављен за директора у Нискоградњи или када га је „превео“, наравно, без конкурса, Партијски Друг у Депонију, сигурно не да класира ђубре, него на неки залудан посао у канцеларији. И сад ти перспективни из Депоније, зовну моју малу сиротињску фирму и траже да им платим депоновање смећа. Не знам тачно да ли је неко наше смеће завршило на Депонији, могуће и да јесте, али, ево, да им јавно поручим, док не отпустите те примљене без конкурса ни динара вам нећу платити, а ви, изволите, па тужите. Дао бог, не би били први који су нас тужили, а и суд је невероватно ажуран када је у питању Ужичка недеља…
А што се мог стандардног извештаја о задуживању тиче, мрзи ме више и да пишем колико су ови нови усрећитељи штампали обвезница, за колико су нас нових милијарди еура задужили, можете и сами да одете на сајт државног трезора и видите да се у априлу темпо задуживања страховито убрзао… Ових дана треба да се објаве и нови подаци о приходу од пдв-а у марту и сигурно је да ће такође бити катастрофални. Евидентно је да ова власт не ради апсолутно ништа, а да се пракса подржављења у Србији свега живог наставља и да је главни заговорник државног социјализма главом и брадом Млађан Динкић. Оно што знам, разговарајући са колегама, а што се у медијима, које све од реда политичари плаћају нашим новцем, не може чути, посао је у већини грана потпуно стао и буквално прети колапс. Многи су се задужили да плате заостале порезе држави и су сви сагласни да се овако не може наставити више од пар месеци. Шта после тога, нико не зна. Отуд, већину политика апсолутно не занима. Све више људи постаје свесно да неко ову агонију мора пресећи, али да се такав јунак још није појавио, а да ли ће, велики је знак питања.
Што се мене лично тиче, Картагину свакако треба разорити, а ако већ нико други неће, ево, ја се добровољно јављам. Од седења и чекања да падне плафон вајде нема. Гледамо разне протуве које пролазе преко тв екрана последње две деценије и сваке године је све горе и горе. Ако сте заинтересовани да нешто мењате, придружите се. Они су јаки тачно онолико колико смо ми слаби.

Душан Ђуровић (17. април 2013. Ужичка недеља 853)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.