CVJEĆARNICA SRBIJA
Prokletstvo! Tko bi mogao pomisliti da će nam stvarnost biti apsurdnija čak i od događaja opisanih u čuvenom stripu o doživljajima tajnog agenta Alana Forda?
Svatko onaj koji je imao tu privilegiju da makar jedared zaviri u tu magičnu tvorevinu i upamti neki od legendarnih citata, ni sanjao nije da će zapravo i živeti u državi koja je reinkarnacija političke satire i parodije života iz pomenutog stripa.
Ovdašnji ’’broj 1’’ nije u invalidskim kolicima, dapače jako je pokretan, tako da ga kao ni njegove izjave ne možete uhvatiti ni za glavu ni za rep. Čas je u Leskovcu i Vranju i dok izgovoriš „Jutka“, već je na severu zemlje, gde ponavlja istu priču koju je pripovedao i na istoku i zapadu. Dodaje ukrase i lage praćene sve nervoznijim i prostačkijim nastupima, odajući sliku nekoga ko se već vidno plaši za svoju sudbinu. Publika ograđena žicom se ne menja previše, jer ga uporni Pančevci i Vrbašani prate i tašunaju na svakoj cirkuskoj predstavi. Umorna i nezainteresovana lica bez izraza ga i ne slušaju. Aplaudiraju po komandi, misleći samo o tome kad će se konačno vratiti kućama. Ljut je na njihovu otupelost. Sa bine ih glasno prezire, pokušavajući da ih motiviše kofama laži, pretnji i uvreda koje prosipa po onom delu naroda koji mu se ne divi do imbecilnosti, koji ga prezire i ne zarezuje. Vidi i on da entuzijazam polako nestaje, ne može da ih ubedi da im je dobro kad nije, mada bi trebalo biti mnogo bolje za dve, najviše tri godine. Boljitak se kruni ko’ proja. Zahvaljuje im se na dolasku, a oni odlično znaju da su naterani u autobus i uterani u tor samo jer su ucenjeni. Nedostaje samo parola iz stripa: ’’Ulaz slobodan, izlaz se naplaćuje’’. Pamte i čekaju da vrate. Srbi su to.
Konzumenti tabloidnog smeća na dnevnom nivou ne bi se ni najmanje iznenadili da na naslovnicama uhvate neki tipičan alanfordovski naslov tipa: „Tko izgubi dobitak, dobije gubitak“ ili „Bolje taktički uzmak, nego krvavi poraz“ pa i „Bolje nešto od nečega, nego ništa od ničega“, sve kao citat mudrih misli najvećeg prvorođenog sina u našoj novijoj istoriji. Njegovo rešenje za Kosovo za kojim traga već sedma godina i za koje još niko ne zna, a već je svuda neprihvaćeno, bi se moglo objasniti i sa gore navedenim naslovima. Potpuno je svejedno i izaziva isti efekat. „Bolje kukavički pobeći, nego junački poginuti“, rekao bi prevejani Bob Rok.
Poslednji adut za spas Srbije je fabrika poznatih automobila koja neće doći, jer su radnici u Nemačkoj protiv toga, a koja bi trebala da proizvodi 300 hiljada automobila godišnje? Upotrebom digitrona ubrzo saznajemo da to plastično znači da bi traka izbacivala jedan automobil na manje od dva minuta u režimu rada 24/7. Hvale se da su uložili 20 miliona eura za brzi internet u 500 škola. Svako sa bar malo mozga izračunao bi da je to 40 hiljada eura po školi za uvođenje interneta? Praviće fontanu u koji će se ubacivati novčići od kojih će se praviti nove fontane? Ovde sve prolazi. Ko’ Babić kroz naplatnu rampu. Kad pomenuh, je li ga ko video skoro? Gde je taj čovek?
Ni genijalnom tandemu Magnus/Bunker nije palo na pamet da bi predsednik jedne opštine, koji je uhapšen jer je naredio da se zapali kuća neposlušnom novinaru, mogao biti postavljen na čelo komisije koja treba da razmatra njegovo razrešenje. Za njega važi maksima: „Ne predaj se nikad, osim kad moraš“.
U ovom stripu političari su predstavljeni kao zadrigle mešine u preskupim odelima koje izbacuju floskule kao „Ovaj gladak zid je gladak poput glatkog zida“ ili „Bolje biti bogat, nego ne biti“. Autori nisu čuli za nekog Jutku koji se sprema da natera narod da mu spontano organizuje miting podrške, jer je raskrinkan kao seksualni manijak koji je napadao i maltretirao hijerarhijski potčinjene osobe ženskog pola. Obradili bi taj jedinstven slučaj da im je tako nešto palo na pamet. Nisu verovatno ni mogli da pomisle da postoje i žene koje brane siledžiju i navijaju za nasilnike, samo jer su članovi istog zločinačkog udruženja. Kliču mu i opravdavaju ga braneći svoje dupe, posredno mu nudeći da ga u prolazu štipne. Sve zbog dece. Na mitingu će nositi parole „Dole oni, živeo ja“ i „Kupite cvijeće voljenoj ženi, ali ne zaboravite i na sopstvenu“.
Teatar apsurda doveden je do vrhunca romansiranom storijom o petnaestodnevnom služenju vojnog roka za, gle, ministra odbrane?! Držeći se one: „Bolje ispasti budala, nego ispasti iz voza“, odlučio je da ispravi greške iz prošlosti, kad je imao dioptriju sedam i da sada, jer je tako u mogućnosti, progleda i prespava par dana u kasarni. Sve to sa simpatijama gledaju hrabri prekaljeni generali koji se bore za privilegije, debele koverte, viski sa ledom i stan u centru. Ali, avaj! Negde na pola vojnog roka, posle samo tri dana, morao je prekinuti službu i otići na sastanak Saveta za bezbednost, jer su tabloidi objavili da ćemo skoro u rat. Do tamo ga je trčkarajući za njim pratilo tuce širitlija, a na sastanku koji je hitno sazvan za sutra je rešeno i odlučeno ništa. Samo je Ana posle saopštila da je predsednik hrabar i mudar i da će se naciji obratiti sa turneje rečima „Ako želite da pobedite u trci, morate prvi proći kroz cilj“. Aplauz.“Naoružaj se i beži“.
Nešto kasnije saznali smo da će se o daljoj sudbini naroda u sekularnoj državi ipak rešavati u sadejstvu sa crkvenim velikodostojnicima kako to svakoj sekularnoj državi i priliči. Na sastanku ključnom za budućnost nacije, pored predsednika prisustvovali su ministar poznat po zataškanim aferama „banana“ i „koferče“, žena koja je skoro postala otac i patrijarh, borac protiv abortusa, koji uživa u njenom društvu. „Možda je po nacionalnosti Holanđanka, ali su joj preci sigurno bili Francuzi“.
Na kraju molebana svi su se zajedno pomolili za izgubljeni rudnik „Trepča“, a predsednik se okupljenim novinarima obratio u svom neprepoznatljivom stilu: „Sve je u redu ljudi, nego jeste dobro vi? Šta ste jeli, šta ste pili, šta je sa vama? Ima li malo realnosti i racionalnosti kod vas?“ Bez „sikter bando“ i pominjanja uzaludnosti moleraja?
„Ako kanimo pobijediti, ne smemo izgubiti“ je moto nepostojeće platforme oko koje se nismo okupili, jer ju je u zemlji uništenih institucija nemoguće izglasati i doneti.
Što se tiče nekada pompezno najavljivanih predsednikovih prijatelja i drugova iz sveta koje umal’ nije okumio, a i drugarica sa kojima se čuje u pola noći, čini se da su se pozvali na čuvenu misao: „Alane, bežimo, njih je dvojica, a mi smo sami“. Kuka da je ostavljen sam ko’ u gori vuk, jedna slamka među vihorove, sirak tužni bez iđe ikoga, s malo rukah i isto toliko snage. Onaj koji obećava čim zine, sad je ljut na Evropu jer mu je nešto obećala pa nije ispunila? Na koga mi da se ljutimo zbog Mercedesa, Mubadale, plata, penzija, standarda, obećanih rešenja za Savamalu, helikopter, naplatnu rampu…?
Veću količinu društva nabaviće već krajem meseca, kad će država slavodobitno obeležiti početak neprijateljske ničim izazvane zločinačke agresije fašističkih falangi na našu zemlju sa pesmom „Volimo te otadžbino naša“. Proslava pada na neradni dan, a za desetke hiljada pomenutih na početku teksta to je i radna obaveza, na koju će se dobrovoljno odazvati da im ne bi raskinuli ugovore o radu. Urlaće protiv onih koji su naredili bombardovanje Srbije. Protiv Tonija Blera, sada predsednikovog i premijerkinog savetnika za „DŽ“, Gerharda Šredera, koga je predsednikova partija dovela na predizborni miting i Klintona kome je prvorođeni odneo par miliona naših para kao pomoć kampanji njegove supruge. Takvih svinjarija se ipak treba setiti. To nema ni u stripovima koje smišljaju namaštovitiji autori. Prodaja magle na kilo, sa natpisom: „Udelite sirotom starcu bez nogu, koji nema novaca ni cipele da kupi“.
Mnogo je gore nego u stripu. I više nije ni malo smešno. Živimo u jednoj od najsiromašnijih zemalja Evrope, ubeđuju nas da smo bogati. Maltretiraju, tuku, i zatvaraju dok viču na nas da smo mi nasilnici. Oteli i okupirali skoro sve medije, sa kojih nam poručuju da su medijske slobode nikad veće. „Dajte mi štampu i od svakog naroda napraviću krdo svinja“, i to nije citat iz mašte ili stripa već izjava jednog od najvećih zlikovaca ikada. Imamo svo pravo da strahujemo, jer ne samo da se nasilnici ne kažnjavaju, već ih mediji promovišu u heroje koji nasilje opravdavaju ljubavlju prema rodnoj grudi. Odmah im oproste, sigurno će i ovom najnovijem manijaku koji je udario devojku na dodeli nagrada i to baš na Dan žena. Istovremeno, najveći izdajnici i neprijatelji su oni koji prihvataju istorijske činjenice u kojima nije zapisana nijedna naša pobeda u ratovima devedesetih. Specijalni izvestilac UN je zgranut na stanje u srpskoj policiji, jer je bio suočen sa velikim brojem pritužbi na zlostavljanje, posebno tokom hapšenja i ispitivanja. Premijerka ne zna da li je Železara za vreme „bivših“ kupljena ili prodata, ali dobro zna da se sada živi „čak 46 miliona puta“ bolje nego tada. Na pismo opozicionog lidera koje je upućeno predsedniku, a otvoreno samo na dva medija, odgovor stiže sa svih strana, samo od njega ne, a u dresiranim medijima se objavljuje samo odgovor, tako da pasionirani gledaoci i ne znaju na šta se odgovara. Za nijansu smešnije nego u Venecueli, gde danima nema struje, a predsednik se narodu obraća preko televizije?!
Narod plaše izborima, a priželjkuju broj kandidata kao u Severnoj Koreji, jednog jedinog. I izborni uslovi su nam na nivou te simpatične demokratske tvorevine. Jurimo ludi rekord za Ginisa koji drži predsednik Liberije Čarls King, organizator nejnepoštenijih izbora u istoriji. Na izborima održanim 1927. godine King je osvojio 234.000 glasova u državi u kojoj je pravo glasa imalo 15.000 ljudi. Izgleda da je on baš jako kanio pobjediti?
I ne verujte nikome ko laže.
Ako poverujete, onda ste po onom novom diplomatskom rečniku, džaba krečili.
Milan Todorović Čarli (Užička nedelja 1007)
