ЦВЈЕЋАРНИЦА СРБИЈА
Проклетство! Тко би могао помислити да ће нам стварност бити апсурднија чак и од догађаја описаних у чувеном стрипу о доживљајима тајног агента Алана Форда?
Сватко онај који је имао ту привилегију да макар једаред завири у ту магичну творевину и упамти неки од легендарних цитата, ни сањао није да ће заправо и живети у држави која је реинкарнација политичке сатире и пародије живота из поменутог стрипа.
Овдашњи ’’број 1’’ није у инвалидским колицима, дапаче јако је покретан, тако да га као ни његове изјаве не можете ухватити ни за главу ни за реп. Час је у Лесковцу и Врању и док изговориш „Јутка“, већ је на северу земље, где понавља исту причу коју је приповедао и на истоку и западу. Додаје украсе и лаге праћене све нервознијим и простачкијим наступима, одајући слику некога ко се већ видно плаши за своју судбину. Публика ограђена жицом се не мења превише, јер га упорни Панчевци и Врбашани прате и ташунају на свакој циркуској представи. Уморна и незаинтересована лица без израза га и не слушају. Аплаудирају по команди, мислећи само о томе кад ће се коначно вратити кућама. Љут је на њихову отупелост. Са бине их гласно презире, покушавајући да их мотивише кофама лажи, претњи и увреда које просипа по оном делу народа који му се не диви до имбецилности, који га презире и не зарезује. Види и он да ентузијазам полако нестаје, не може да их убеди да им је добро кад није, мада би требало бити много боље за две, највише три године. Бољитак се круни ко’ проја. Захваљује им се на доласку, а они одлично знају да су натерани у аутобус и утерани у тор само јер су уцењени. Недостаје само парола из стрипа: ’’Улаз слободан, излаз се наплаћује’’. Памте и чекају да врате. Срби су то.
Конзументи таблоидног смећа на дневном нивоу не би се ни најмање изненадили да на насловницама ухвате неки типичан аланфордовски наслов типа: „Тко изгуби добитак, добије губитак“ или „Боље тактички узмак, него крвави пораз“ па и „Боље нешто од нечега, него ништа од ничега“, све као цитат мудрих мисли највећег прворођеног сина у нашој новијој историји. Његово решење за Косово за којим трага већ седма година и за које још нико не зна, а већ је свуда неприхваћено, би се могло објаснити и са горе наведеним насловима. Потпуно је свеједно и изазива исти ефекат. „Боље кукавички побећи, него јуначки погинути“, рекао би превејани Боб Рок.
Последњи адут за спас Србије је фабрика познатих аутомобила која неће доћи, јер су радници у Немачкој против тога, а која би требала да производи 300 хиљада аутомобила годишње? Употребом дигитрона убрзо сазнајемо да то пластично значи да би трака избацивала један аутомобил на мање од два минута у режиму рада 24/7. Хвале се да су уложили 20 милиона еура за брзи интернет у 500 школа. Свако са бар мало мозга израчунао би да је то 40 хиљада еура по школи за увођење интернета? Правиће фонтану у који ће се убацивати новчићи од којих ће се правити нове фонтане? Овде све пролази. Ко’ Бабић кроз наплатну рампу. Кад поменух, је ли га ко видео скоро? Где је тај човек?
Ни генијалном тандему Магнус/Бункер није пало на памет да би председник једне општине, који је ухапшен јер је наредио да се запали кућа непослушном новинару, могао бити постављен на чело комисије која треба да разматра његово разрешење. За њега важи максима: „Не предај се никад, осим кад мораш“.
У овом стрипу политичари су представљени као задригле мешине у прескупим оделима које избацују флоскуле као „Овај гладак зид је гладак попут глатког зида“ или „Боље бити богат, него не бити“. Аутори нису чули за неког Јутку који се спрема да натера народ да му спонтано организује митинг подршке, јер је раскринкан као сексуални манијак који је нападао и малтретирао хијерархијски потчињене особе женског пола. Обрадили би тај јединствен случај да им је тако нешто пало на памет. Нису вероватно ни могли да помисле да постоје и жене које бране силеџију и навијају за насилнике, само јер су чланови истог злочиначког удружења. Кличу му и оправдавају га бранећи своје дупе, посредно му нудећи да га у пролазу штипне. Све због деце. На митингу ће носити пароле „Доле они, живео ја“ и „Купите цвијеће вољеној жени, али не заборавите и на сопствену“.
Театар апсурда доведен је до врхунца романсираном сторијом о петнаестодневном служењу војног рока за, гле, министра одбране?! Држећи се оне: „Боље испасти будала, него испасти из воза“, одлучио је да исправи грешке из прошлости, кад је имао диоптрију седам и да сада, јер је тако у могућности, прогледа и преспава пар дана у касарни. Све то са симпатијама гледају храбри прекаљени генерали који се боре за привилегије, дебеле коверте, виски са ледом и стан у центру. Али, авај! Негде на пола војног рока, после само три дана, морао је прекинути службу и отићи на састанак Савета за безбедност, јер су таблоиди објавили да ћемо скоро у рат. До тамо га је трчкарајући за њим пратило туце ширитлија, а на састанку који је хитно сазван за сутра је решено и одлучено ништа. Само је Ана после саопштила да је председник храбар и мудар и да ће се нацији обратити са турнеје речима „Ако желите да победите у трци, морате први проћи кроз циљ“. Аплауз.“Наоружај се и бежи“.
Нешто касније сазнали смо да ће се о даљој судбини народа у секуларној држави ипак решавати у садејству са црквеним великодостојницима како то свакој секуларној држави и приличи. На састанку кључном за будућност нације, поред председника присуствовали су министар познат по заташканим аферама „банана“ и „коферче“, жена која је скоро постала отац и патријарх, борац против абортуса, који ужива у њеном друштву. „Можда је по националности Холанђанка, али су јој преци сигурно били Французи“.
На крају молебана сви су се заједно помолили за изгубљени рудник „Трепча“, а председник се окупљеним новинарима обратио у свом непрепознатљивом стилу: „Све је у реду људи, него јесте добро ви? Шта сте јели, шта сте пили, шта је са вама? Има ли мало реалности и рационалности код вас?“ Без „сиктер бандо“ и помињања узалудности молераја?
„Ако канимо побиједити, не смемо изгубити“ је мото непостојеће платформе око које се нисмо окупили, јер ју је у земљи уништених институција немогуће изгласати и донети.
Што се тиче некада помпезно најављиваних председникових пријатеља и другова из света које умал’ није окумио, а и другарица са којима се чује у пола ноћи, чини се да су се позвали на чувену мисао: „Алане, бежимо, њих је двојица, а ми смо сами“. Кука да је остављен сам ко’ у гори вук, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без иђе икога, с мало руках и исто толико снаге. Онај који обећава чим зине, сад је љут на Европу јер му је нешто обећала па није испунила? На кога ми да се љутимо због Мерцедеса, Мубадале, плата, пензија, стандарда, обећаних решења за Савамалу, хеликоптер, наплатну рампу…?
Већу количину друштва набавиће већ крајем месеца, кад ће држава славодобитно обележити почетак непријатељске ничим изазване злочиначке агресије фашистичких фаланги на нашу земљу са песмом „Волимо те отаџбино наша“. Прослава пада на нерадни дан, а за десетке хиљада поменутих на почетку текста то је и радна обавеза, на коју ће се добровољно одазвати да им не би раскинули уговоре о раду. Урлаће против оних који су наредили бомбардовање Србије. Против Тонија Блера, сада председниковог и премијеркиног саветника за „Џ“, Герхарда Шредера, кога је председникова партија довела на предизборни митинг и Клинтона коме је прворођени однео пар милиона наших пара као помоћ кампањи његове супруге. Таквих свињарија се ипак треба сетити. То нема ни у стриповима које смишљају намаштовитији аутори. Продаја магле на кило, са натписом: „Уделите сиротом старцу без ногу, који нема новаца ни ципеле да купи“.
Много је горе него у стрипу. И више није ни мало смешно. Живимо у једној од најсиромашнијих земаља Европе, убеђују нас да смо богати. Малтретирају, туку, и затварају док вичу на нас да смо ми насилници. Отели и окупирали скоро све медије, са којих нам поручују да су медијске слободе никад веће. „Дајте ми штампу и од сваког народа направићу крдо свиња“, и то није цитат из маште или стрипа већ изјава једног од највећих зликоваца икада. Имамо сво право да страхујемо, јер не само да се насилници не кажњавају, већ их медији промовишу у хероје који насиље оправдавају љубављу према родној груди. Одмах им опросте, сигурно ће и овом најновијем манијаку који је ударио девојку на додели награда и то баш на Дан жена. Истовремено, највећи издајници и непријатељи су они који прихватају историјске чињенице у којима није записана ниједна наша победа у ратовима деведесетих. Специјални известилац УН је згранут на стање у српској полицији, јер је био суочен са великим бројем притужби на злостављање, посебно током хапшења и испитивања. Премијерка не зна да ли је Железара за време „бивших“ купљена или продата, али добро зна да се сада живи „чак 46 милиона пута“ боље него тада. На писмо опозиционог лидера које је упућено председнику, а отворено само на два медија, одговор стиже са свих страна, само од њега не, а у дресираним медијима се објављује само одговор, тако да пасионирани гледаоци и не знају на шта се одговара. За нијансу смешније него у Венецуели, где данима нема струје, а председник се народу обраћа преко телевизије?!
Народ плаше изборима, а прижељкују број кандидата као у Северној Кореји, једног јединог. И изборни услови су нам на нивоу те симпатичне демократске творевине. Јуримо луди рекорд за Гиниса који држи председник Либерије Чарлс Кинг, организатор нејнепоштенијих избора у историји. На изборима одржаним 1927. године Кинг је освојио 234.000 гласова у држави у којој је право гласа имало 15.000 људи. Изгледа да је он баш јако канио побједити?
И не верујте никоме ко лаже.
Ако поверујете, онда сте по оном новом дипломатском речнику, џаба кречили.
Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1007)
