ДРАГОЉУБ РАЈИЋ, МРЕЖА ЗА ПОСЛОВНУ ПОДРШКУ
Драгољуб Рајић више од 15 година ради за приватне компаније и пословне асоцијације у Србији, а од 2008. године је као економски аналитичар и ПР, а затим и директор Уније послодаваца Србије, учествовао у променама више десетина различитих закона, који значајно оптерећују пословање у Србији, реформи парафискалних оптерећења и креирању 7 великих кампања за побољшање услова пословања у Србији (Закон о раду, Закон о ауторским и сродним правима, смањење и укидање локалних комуналних такси за привреду, Уредба о ограничењу маржи на основне животне намернице у трговини, сузбијање корупције у јавним набавкама и промена Закона о јавним набавкама, итд.). Аутор је и коаутор више од 40 различитих анализа тржишта, студија пословног окружења у Србији и прединвестиционих анализа за различите компаније. Учествовао је у реализацији 24 пројекта у области побољшања пословне климе у Србији, промена Закона о раду, развоја туризма и угоститељства, повећања запошљивости младих, реструктурирања јавних и јавно-комуналних предузећа, стварања повољнијег пословног окружења и подршке за жене у бизнису, анализе и сузбијања сиве економије, као и анализе резултата у процесу приватизације у Србији. Коаутор је програма за оживљавање привредне активности и убрзани економски развој Уније послодаваца Србије. Радио је 11 година на различитим пословима у новинарству, маркетингу, односима са јавношћу (ПР). Ауторје, коаутор, консултант и рецензент 36 књига и публикација
Мрежу за пословну подршку (Business Support Network) формирали су менаџери и консултанти који су годинама радили за различите пословне асоцијације у Србији и компаније приватног сектора. Њихово искуство сврстава их у најбоље познаваоце свеукупне пословне климе у Србији. Мисија Мреже је пружање комплетне услуге инвеститорима, од прединвестиционе анализе и истраживања тржишта до свакодневне правне, консултативне, организационе, маркетиншке и лобистичке подршке у процесу покретања и вођења њиховог бизниса у Србији. Мрежа и домаћим предузећима пружа услугу повезивања са стратешким партнерима у ЕУ, а посебно у земљама немачког говорног подручја. Визија Мреже је повећање броја успешних инвестиција у Србији и повећање броја домаћих предузећа извозника на тржиште ЕУ.
УН: Шта највише оптерећује привреду, нарочито предузетнике? Ако можете наведите драстичне примере.
– Највећи изазов за предузетнике, али и за привреднике који имају веће фирме јесте општа несигурност и непредвидљивост привредног амбијента. Држава и локалне самоуправе често без икакве најаве и реалног основа повећавају бројне намете и уводе нове бирократске процедуре (папиролошке обавезе), који су изузетно захтевни и тешки за пословање, а многe реформе које се најављују годинама када се спроведу у пракси веома често не решавају проблем, јер те реформе опет креирају одређени службеници, који су целог живота радили за државу и не разумеју потребе привреде. Такође, због високог ризика пословања и камате на банкарске кредите и позајмице привреди су још увек знатно више него у земљама региона и Европској унији и зато је нашим произвођачима јако тешко да се такмиче са другим компанијама у иностранству, јер су производи тих компанија често јефтинији, али и квалитетнији, с обзиром да оне долазе из држава у којима постоје стабилни и предвидљиви услови за пословањe, а број намета није толики као у Србији.
Прави пример неразумевања државе и локалних самоуправа за Србију је што су се од 2012. годинe на овамо повећали готово сви порези на пословање, сем пореза и доприноса на зараде (који су код нас, уз Словенију и Црну Гору већ и овакви највиши у Европи). Подигнут је порез на добит, порез на имовину, акцизе више пута, и наравно ПДВ, који је посебно утицао на смањење куповне моћи наших грађана. Слично је било и са многим другим локалним комуналним накнадама, таксама, ценама комуналним услугама, привреда у већини градова и општина још увек плаћа воду у просеку 100 одсто скупље, гас 50 до 115 одсто скупље, одношење смећа 80 до 290 одсто скупље него грађани и то су све високи намети на пословање, који су довели до тога да наша привреда још није успела да се врати на ниво из 2008. године, пре избијања Светске економске кризе.
УН: Изјавили сте да се у две трећине афричких земаља живи боље него у Србији. да ли је то могуће?
– Нисмо поредили квалитет живота, већ висину нето зарада које примају запослени. Чињеница је да се многе земље, па и афричке и азијске које су некада важиле за сиромашне труде да економски напредују и у последњих двадесет година тамо је животни стандард подигнут на виши ниво. Истовремено, Србија и даље нема праву концепцију економског развоја, па се овде и даље инсистира на искључивом ослањању на директне стране инвестиције, што није довољно за равномеран и бржи развој индустрије и сектора услуга у Србији, а посебно не за развој сектора малих и средњих предузећа, који су окосница развоја многих европских земаља. Ми нисмо упоређивали куповну моћ грађана афричких земаља са Србијом, већ само висину зарада у доларима и да ли стране компаније у тим земљама плаћају радну снагу више или мање него у Србији. Нажалост, истраживање је показало да је просечан радник у Србији који ради у индустрији потцењен у односу на просечног радника који ради у скоро 2/3 афричких земаља.
УН: По терету пореза и бирократије на којем смо месту у Европи?
– У овом тренутку Србија се по броју пореза, парафискалних намета и такозваних секундарних оптерећења пословања (наметнуте више цене енергената и услуга јавних и јавно-комуналних и других државних предузећа) налази у групи од три најгоре пласиране Европске земље. Код нас постоји преко 580 пореза, парафискланих намета и секундарних оптерећења пословања и ту смо раме уз раме са Албанијом и Грчком, које су тренутно најгоре пласиране. Албанија зато што су код њих реформе још у току, а Грчка зато што је хронично презадужена земља која враћа кредите повериоцима, па је њена привреда веома оптерећена.
УН: Још од прошле године се говори о доношењу новог Закона који ће укинути парафискалне намете. Да ли знате о чему се ради и колико би требало да тај закон растеретио нашу привреду и предузетнике?
– О томе знам колико и ви. Све те најаве су лепе, али прво би требало позвати за један велики сто све важне привредне асоцијације у земљи, па направити дубинске анализе како заправо реформисати цео систем и окружење за пословање. Привреда већ скоро петнаест година тражи да се изврши коренита реформа пореског система, да се срежу парафискални намети на симболичан број и да остану на снази само они за које фирме добијају било коју врсту стварне услуге, да се изједначе цене воде, гаса, одношења смећа, комуналних трошкова и струје по ангажованој снази за привреду и грађане, као што је то у већини европских земаља, али ови вапаји не наилазе на одговор. Резултат све више видимо. Сиромашна и нејака привреда значи мале зараде и сиромашне грађане, који једва састављају крај са крајем. У оваквом систему, који се суштински не мења децинијама, лепо је само политичарима који лажно обећавају, док уживају привилегије, изигравају звезде у медијима и лепо живе на грбачи привреде и народа.
УН: Да ли се зарађује и ко зарађује на нашем народу, јер када погледамо цене су скоро сличне у земљама око нас, а наши производи доста јефтинији?
– Разлог зашто је роба и многе животне намернице у Србији скупа у поређењу са другим европским земљама лежи у чињеници да прописи у трговини нису већ двадесет година реформисани и свако ко држи продавницу и продаје храну или другу робу мора да на месечном нивоу плати између 52 и 67 пореза, парафискалних намета, накнади, такси, већ поменуте далеко више цене комуналних услуга на месечном или годишњем нивоу. Сви ти трошкови се рачунају на набавну цену производа који уђе у трговинску радњу, а и произвођач исто има велики број својих трошкова које уграђује у цену из сличних разлога. Производња и трговина у Србији су скупи, јер су држава и њен прегломазни бирократски апарат скупи, инфраструктура лоша и постоје многи ризици пословања, којих у европских земљама нема. Све то на крају плаћа обичан човек који уђе у продавницу да купи потрепштине за себе, своју породицу и кућу. Привредници су годинама слали предлог за реформу прописа у трговини надлежном Министарству трговине, али није одржана ниједна озбиљн јавна дебата на ову тему, а камо ли да је неко почео да мења лоше прописе и реформише систем.
УН: Кажу да је у Србији блокирана свака седма фирма. Који су разлози опште неликвидности у Србији, да ли превише крута монетарна политика или недовољна производња?
– Разлози за то леже у презадужености домаће привреде, јер је свака фирма која послује у Србији, према званичним подацима, тренутно задужена преко 197 одсто у односу на висину свог уписаног капитала. Дакле, два пута више него што је имала новца с којим је почела своје пословање. Рокови плаћања су у просеку 135 дана, толико морате да чекате да наплатите робу коју сте неком дали да је продаје или услугу коју сте за неког извршили. Притом, када вам неко не плати, ви морате да га тужите суду, да платите судску таксу која је у вредности од десет посто износа који вам се дугује, да ангажујете адвокате и онда судовима треба скоро две или три године да донесу пресуде. Трошкови су огромни. У међувремену, тај који вам је дуговао или је потпуно пропао, па пресудом суда не можете да се наплатите или је затворио фирму, па је наплата опет немогућа, јер Закон о привредним друштвима то дозвољава, да будете дебело дужни и да затворите фирму без већих проблема. Ето, тако изгледа пословање у Србији, али свакако да је ниво прозводње и извоза недовољан и да је целокупно окружење за пословање нестабилно и ризично.
УН: Какав је Ваш став у погледу новог закона о паушалцима и пореза на новозапослене?
– Овде није реч о Закону, него о Уредби којом је покушана да се ограничи самовоља пореских управа приликом разрезивања пореза предузетницима – паушалцима. Ово је један крњи покушај који је можда имао добре намере, али то је урађено напамет и на пола и ефекти неће бити значајни. И даље је опстао апсурд да се сваком малом приватнику који запосли неку особу пореска основица увећава 5% (за сваку запослену особу), што нема нигде у Европи. Док држава даје 4.000-10.000 евра страним инвеститорима по сваком отвореном радном месту, она нашим најмањим предузетницим,а који су најрањивији, истовремено увећава порез када год запосле неког. Тако се не стимулише предузетништво ни запошљавање људи.
УН: Како државу и државне службенике научити да помажу оне који плаћају порез, а не да их спутава, као што је већ то случај деценијама уназад?
– Државни службеници и држава не треба да помажу привреду, они треба да створе повољан и једноставан амбијент за пословања са малим бројем пореза и намета који имају тачну сврху и да се зна где сваки динар одлази. У Словенији просечан привредник свега 3-4 годишње оде на неки шалтер, скоро све се обавља електронском путем, преко рачунара и мобилног телефона из канцеларије, у Србији се предузетници сваки дан боре са захтевима бирократије, уместо да се баве тим како да оснаже своју фирму и развију свој бизнис. Политичаре поготово треба склонити што даље од привреде, јер где год се они много петљају, то већ заудара на протекцију и корупцију. А државни службеници у свим нормалним земљама имају обавезу да стално буду у контакту са привредним асоцијацијама и стручњацима и да доносе рационалне и у пракси спроводиве законе, а не да још више отежавају привреди и намећу јој непотребне трошкове. Ми у Србији, последњих година, скоро све радимо супротно од онога што се ради у економски развијеним европским земљама. Зато нам и иде како нам иде.
УН: Колико ће повећање цене минималног радног сата утицати на рад привреде и да ли ће донети бољитак запосленима?
– Великих промена неће бити, јер веће и имућније компаније већ исплаћују зараде више од минималне, а у мањим фирмама и код предузетника зараде су онолике колико се новца наплати од пословања. Ово подизање је с једне стране пожељно, јер многи запослени тешко живе, али реално за њега нема новца, јер је већина фирми у Србији презадужена и једва опстаје. Многи ће опет посегнути да спас нађу у сивој зони, да смање број запослених или да затворе своје фирме. Већ сам поменуо да је пад привредне активности у периоду 2009 – 2016. још увек био већи од раста у истом периоду и зато нема простора за повећање зарада из реалних извора. Фирме не могу да повећавају цене својих производа и услуга, јер грађани немају новца да их купе, а новац не расте на грани. Привреди Србије недсостаје ињекција између 5 и 6 милијарди евра прилива, живог обртног новца, да би се продисало, смањили дугови и повећала привредна активност, па би се створио простор за раст зарада у просеку 50-70 евра, али ни тада се не би достигло магичних 500 евра месечних примања које прижељкују политичари.
УН: Како бисте описали тај однос између држава – Унија послодаваца – синдикат?
– Ја бих одговор на то питање препустио њима. Нека се сви запитају да ли су оправдали сврху свог постојања и да ли су могли више да постигну да су, уместо сталног трвења, радили заједно да се опште економско стање поправи. У Србији је премало бриге и рада на општем добру, гледају се само појединачни ситни интереси, а таквим земљама се у 21. веку не пише добро. Ми у Мрежи за пословну подршку се бавимо привредном повезивањем и активно тражимо партнере за домаће фирме у иностранству, јер тиме повећавамо извоз из Србије и дајемо шансу домаћим фирмама да порасту. Због тога често путујемо и можемо да кажемо да смо увек помало тужни када се вратимо у Србију, јер се одмах види да овде ствари не функционишу добро и да смо као народ помало одустали од себе самих. Морамо да вратимо добру енергију и поверење у сопствене снаге и да покажемо да можемо много боље.
УН: Опште је мишљење да су домаћи привредници у неравноправном положају у односу на стране инвеститоре, не само због чувених субвенција. Какво је Ваше мишљење?
– Домаћи привредници су у лошијем положају пре свега зато што иза страних инвеститора стоје јаке банке и финансијске институције из њихових матичних земаља и што су они на много вишем технолошком нивоу, а располажу и обиљем знања и великим искуством у организацији. С друге стране, наша држава је велики кочничар сопственој привреди због своје неспремности да се заиста дубински промени начин опхођења према привреди. У Србији је израсло пуно квалитетних малих и средњих предузећа, али им систем најчешће само отежава, уместо да им даје ветар у леђа. Годинама смо на пример сведоци јалових дебата и конференција о реиндустријализацији Србије и некаквом опоравку великих система, који је прескуп и немогућ. На другој, страни малим и средњим предузећима, која су се својом жилавошћу и резултатима доказала нико на ствара боље услове, већ су препуштена сама себи. Права реиндустријализација Србије десиће се онда када кабинетски економисти и политичари буду схватили да до ње може да се дође једино ако створимо повољно окружење да садашња мала и средња предузећа временом израсту у привредне гиганте, на здравим основама. Ако развијамо оно што је здраво, онда ће то и расти. Превише смо сиромашни да опет улажемо новац, време и енергију у пропале пројекте и превазиђене идеје.
УН: Како помоћи нашим привредницима да искористе предности интернета, као што то раде Кинези?
– Наши привредници једино могу да се угледају управо на своје колеге из Кине, Сједињених држава, Немачке, Француске, других земаља ЕУ и да самостално стекну увид у технологије које се користе. Овдашње институције, па и универзитети, сем ретких изузетака, нису у стању да домаћој привреди представе све комерцијалне предности коришћења Интернета, а држава није ни направила квалитетан регулаторан оквир за пласман робе преко интернета у свет, него је и на том пољу кочничар. Свима је већ познато шта се дешавало са Пеј-палом и другим он-лајн системима интернет продаје.
УН: Сведоци смо да све стране инвестиције гравитирају Београду или се граде поред ауто-пута, а да у унутрашњости, као што је Ужице, нема инвестиција. Како променити такву ситуацију? Колико се ту може учинити другачијом пореском политиком, као што се ради у свету, где су и порези ПДВ мањи у мање атрактивним регионима?
– Проблем Србије је што они који се баве политиком када дођу на власт забораве на град, село и регију одакле су потекли и више служе партијском и свом личном интересу, него интересу својих суграђана са којима су одрасли. Стално се помиње београдизација, а то је заправо лажна теза, јер преко 90 одсто чиновника који раде тренутно у српским министарствима нису рођени, нити одрасли у Београду, него су ту углавном дошли да студирају и запослили се у државној управи. Они су ти који креирају законе, прописе и кроје капу и грађанима и привреди. Проблем је што сада када су на функцијама и могу нешто да учине за онај део Србије где су поникли, они углавном не раде ништа. Ужице, Пожега, Златибор и околни градови имају веома жилаве привреднике и ваш део Србије је веома предузмљив. Моја колеге у Мрежи за пословну подршку који добро познају привреду Србије и ја га сматрамо једним од привредно најперспективнијих подручја. Међутим, привредници у Ужицу и околини су као и другде широм Србије, јако слабо организовани и не успевају да се наметну довољно у својој средини, а посебно пред политичким партијама и политичарима. Важно је имати снажне организације привредника и грађана који имају креативне и квалитетне програме за развој свог града и регије. Затим те организације морају да натерају локалне политичаре да их слушају и заједнички реализују њихове добре идеје. А на крају, пробајте да окупите све Ужичане у београдским институцијама, ми знамо да њих има на стотине и на разним су функцијама. Информишите их, усмерите, преко њих лобирајте, не само за пореске олакшице за улагање у Ужице и околину, него за подршку свим оним пројектима за које сматрате да у будућности могу да повећају производњу, извоз, развију услужни сектор, смање одлазак младих људи из ваше регије. Увек је најбоље узети судбину у своје руке, а будући да су Ужичани вредни и активни, сигуран сам да то можете. Будућност не само ваше регије, већ и целе Србије је у здравој локалној иницијативи и организовању за добре и одрживе пројекте и идеје.
УН: Шта је потребно урадити да се убрза привредни раст? Шта треба да уради државни апарат да се побољша привредни амбијент, зашто никада на врло честим српским изборима економија није ни споредна, а камоли главна тема?
– Наши политичари врло мало познају привреду у савременом смислу, јер су већи део живота провели ван привреде у борби за политичке функције и немају искуство из богатих и економски развијених земаља, па нису ни у стању да то искуство пресаде у Србију. Да се у Србији заиста брине о економији, не би ни тако често расписивали изборе, јер када год се они распишу, долази до пада привредне активности, а од тога само сви живимо горе. Државни апарат на првом месту треба да реформише себе, да не би био скупа препрека даљем развоју привреде. Државни чиновници морају бити добро обучени професионалци, а највећи део активности у додиру са државном управом, локалним самоуправама и јавним предузећима мора се обављати на електронском нивоу, што је уштеда времена, новца и енергије. Потребно је да се смањи политички утицај на привреду и значајна присутност корупције. Циљ сваке савремене државе која добро функционише је да се преко 80 одсто БДП-а прави у приватном сектору, а што мање у државном сектору, јер се тиме смањује нерационална потрошња новца из буџета и непотребна армија чиновника. Притом држава треба да усаврши механизме контроле над привредом који требају да буду професионални и ефикасни. Када држава то буде учинила, привреда ће већ бити довољно растерећена, па ће имати више средстава за инвестиције, а привредни амбијент ће бити стабилнији, што ће привући значајне стране и домаће инвестиције. Ако погледамо источноевропске земље које су завршиле транзицију – Чешка, Пољска, Словачка, Литванија и увеле ове принципе, видећемо да је свака од тих земаља напредовала и да је животни стандард грађана 7 до 10 пута већи него пре 25 година. Нажалост, Србија направи један корак напред, а онда три уназад и ми никако не желимо да доследно уведемо и поштујемо ове принципе, не знамо да ли смо више комунистичка или капиталистичка земља, желимо ли да имамо јак приватни сектор или да све подржавимо. То је једно тумарање у мраку и заблудама. А за све је крива политика која нас је заслепила, јер је постала сама себи циљ, а не обично средство да изградимо бољу државу у којој ћемо бити срећнији као њени грађани.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 970)
