DRAGOLJUB RAJIĆ, MREŽA ZA POSLOVNU PODRŠKU
Dragoljub Rajić više od 15 godina radi za privatne kompanije i poslovne asocijacije u Srbiji, a od 2008. godine je kao ekonomski analitičar i PR, a zatim i direktor Unije poslodavaca Srbije, učestvovao u promenama više desetina različitih zakona, koji značajno opterećuju poslovanje u Srbiji, reformi parafiskalnih opterećenja i kreiranju 7 velikih kampanja za poboljšanje uslova poslovanja u Srbiji (Zakon o radu, Zakon o autorskim i srodnim pravima, smanjenje i ukidanje lokalnih komunalnih taksi za privredu, Uredba o ograničenju marži na osnovne životne namernice u trgovini, suzbijanje korupcije u javnim nabavkama i promena Zakona o javnim nabavkama, itd.). Autor je i koautor više od 40 različitih analiza tržišta, studija poslovnog okruženja u Srbiji i predinvesticionih analiza za različite kompanije. Učestvovao je u realizaciji 24 projekta u oblasti poboljšanja poslovne klime u Srbiji, promena Zakona o radu, razvoja turizma i ugostiteljstva, povećanja zapošljivosti mladih, restrukturiranja javnih i javno-komunalnih preduzeća, stvaranja povoljnijeg poslovnog okruženja i podrške za žene u biznisu, analize i suzbijanja sive ekonomije, kao i analize rezultata u procesu privatizacije u Srbiji. Koautor je programa za oživljavanje privredne aktivnosti i ubrzani ekonomski razvoj Unije poslodavaca Srbije. Radio je 11 godina na različitim poslovima u novinarstvu, marketingu, odnosima sa javnošću (PR). Autorje, koautor, konsultant i recenzent 36 knjiga i publikacija
Mrežu za poslovnu podršku (Business Support Network) formirali su menadžeri i konsultanti koji su godinama radili za različite poslovne asocijacije u Srbiji i kompanije privatnog sektora. Njihovo iskustvo svrstava ih u najbolje poznavaoce sveukupne poslovne klime u Srbiji. Misija Mreže je pružanje kompletne usluge investitorima, od predinvesticione analize i istraživanja tržišta do svakodnevne pravne, konsultativne, organizacione, marketinške i lobističke podrške u procesu pokretanja i vođenja njihovog biznisa u Srbiji. Mreža i domaćim preduzećima pruža uslugu povezivanja sa strateškim partnerima u EU, a posebno u zemljama nemačkog govornog područja. Vizija Mreže je povećanje broja uspešnih investicija u Srbiji i povećanje broja domaćih preduzeća izvoznika na tržište EU.
UN: Šta najviše opterećuje privredu, naročito preduzetnike? Ako možete navedite drastične primere.
– Najveći izazov za preduzetnike, ali i za privrednike koji imaju veće firme jeste opšta nesigurnost i nepredvidljivost privrednog ambijenta. Država i lokalne samouprave često bez ikakve najave i realnog osnova povećavaju brojne namete i uvode nove birokratske procedure (papirološke obaveze), koji su izuzetno zahtevni i teški za poslovanje, a mnoge reforme koje se najavljuju godinama kada se sprovedu u praksi veoma često ne rešavaju problem, jer te reforme opet kreiraju određeni službenici, koji su celog života radili za državu i ne razumeju potrebe privrede. Takođe, zbog visokog rizika poslovanja i kamate na bankarske kredite i pozajmice privredi su još uvek znatno više nego u zemljama regiona i Evropskoj uniji i zato je našim proizvođačima jako teško da se takmiče sa drugim kompanijama u inostranstvu, jer su proizvodi tih kompanija često jeftiniji, ali i kvalitetniji, s obzirom da one dolaze iz država u kojima postoje stabilni i predvidljivi uslovi za poslovanje, a broj nameta nije toliki kao u Srbiji.
Pravi primer nerazumevanja države i lokalnih samouprava za Srbiju je što su se od 2012. godine na ovamo povećali gotovo svi porezi na poslovanje, sem poreza i doprinosa na zarade (koji su kod nas, uz Sloveniju i Crnu Goru već i ovakvi najviši u Evropi). Podignut je porez na dobit, porez na imovinu, akcize više puta, i naravno PDV, koji je posebno uticao na smanjenje kupovne moći naših građana. Slično je bilo i sa mnogim drugim lokalnim komunalnim naknadama, taksama, cenama komunalnim uslugama, privreda u većini gradova i opština još uvek plaća vodu u proseku 100 odsto skuplje, gas 50 do 115 odsto skuplje, odnošenje smeća 80 do 290 odsto skuplje nego građani i to su sve visoki nameti na poslovanje, koji su doveli do toga da naša privreda još nije uspela da se vrati na nivo iz 2008. godine, pre izbijanja Svetske ekonomske krize.
UN: Izjavili ste da se u dve trećine afričkih zemalja živi bolje nego u Srbiji. da li je to moguće?
– Nismo poredili kvalitet života, već visinu neto zarada koje primaju zaposleni. Činjenica je da se mnoge zemlje, pa i afričke i azijske koje su nekada važile za siromašne trude da ekonomski napreduju i u poslednjih dvadeset godina tamo je životni standard podignut na viši nivo. Istovremeno, Srbija i dalje nema pravu koncepciju ekonomskog razvoja, pa se ovde i dalje insistira na isključivom oslanjanju na direktne strane investicije, što nije dovoljno za ravnomeran i brži razvoj industrije i sektora usluga u Srbiji, a posebno ne za razvoj sektora malih i srednjih preduzeća, koji su okosnica razvoja mnogih evropskih zemalja. Mi nismo upoređivali kupovnu moć građana afričkih zemalja sa Srbijom, već samo visinu zarada u dolarima i da li strane kompanije u tim zemljama plaćaju radnu snagu više ili manje nego u Srbiji. Nažalost, istraživanje je pokazalo da je prosečan radnik u Srbiji koji radi u industriji potcenjen u odnosu na prosečnog radnika koji radi u skoro 2/3 afričkih zemalja.
UN: Po teretu poreza i birokratije na kojem smo mestu u Evropi?
– U ovom trenutku Srbija se po broju poreza, parafiskalnih nameta i takozvanih sekundarnih opterećenja poslovanja (nametnute više cene energenata i usluga javnih i javno-komunalnih i drugih državnih preduzeća) nalazi u grupi od tri najgore plasirane Evropske zemlje. Kod nas postoji preko 580 poreza, parafisklanih nameta i sekundarnih opterećenja poslovanja i tu smo rame uz rame sa Albanijom i Grčkom, koje su trenutno najgore plasirane. Albanija zato što su kod njih reforme još u toku, a Grčka zato što je hronično prezadužena zemlja koja vraća kredite poveriocima, pa je njena privreda veoma opterećena.
UN: Još od prošle godine se govori o donošenju novog Zakona koji će ukinuti parafiskalne namete. Da li znate o čemu se radi i koliko bi trebalo da taj zakon rasteretio našu privredu i preduzetnike?
– O tome znam koliko i vi. Sve te najave su lepe, ali prvo bi trebalo pozvati za jedan veliki sto sve važne privredne asocijacije u zemlji, pa napraviti dubinske analize kako zapravo reformisati ceo sistem i okruženje za poslovanje. Privreda već skoro petnaest godina traži da se izvrši korenita reforma poreskog sistema, da se srežu parafiskalni nameti na simboličan broj i da ostanu na snazi samo oni za koje firme dobijaju bilo koju vrstu stvarne usluge, da se izjednače cene vode, gasa, odnošenja smeća, komunalnih troškova i struje po angažovanoj snazi za privredu i građane, kao što je to u većini evropskih zemalja, ali ovi vapaji ne nailaze na odgovor. Rezultat sve više vidimo. Siromašna i nejaka privreda znači male zarade i siromašne građane, koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. U ovakvom sistemu, koji se suštinski ne menja decinijama, lepo je samo političarima koji lažno obećavaju, dok uživaju privilegije, izigravaju zvezde u medijima i lepo žive na grbači privrede i naroda.
UN: Da li se zarađuje i ko zarađuje na našem narodu, jer kada pogledamo cene su skoro slične u zemljama oko nas, a naši proizvodi dosta jeftiniji?
– Razlog zašto je roba i mnoge životne namernice u Srbiji skupa u poređenju sa drugim evropskim zemljama leži u činjenici da propisi u trgovini nisu već dvadeset godina reformisani i svako ko drži prodavnicu i prodaje hranu ili drugu robu mora da na mesečnom nivou plati između 52 i 67 poreza, parafiskalnih nameta, naknadi, taksi, već pomenute daleko više cene komunalnih usluga na mesečnom ili godišnjem nivou. Svi ti troškovi se računaju na nabavnu cenu proizvoda koji uđe u trgovinsku radnju, a i proizvođač isto ima veliki broj svojih troškova koje ugrađuje u cenu iz sličnih razloga. Proizvodnja i trgovina u Srbiji su skupi, jer su država i njen preglomazni birokratski aparat skupi, infrastruktura loša i postoje mnogi rizici poslovanja, kojih u evropskih zemljama nema. Sve to na kraju plaća običan čovek koji uđe u prodavnicu da kupi potrepštine za sebe, svoju porodicu i kuću. Privrednici su godinama slali predlog za reformu propisa u trgovini nadležnom Ministarstvu trgovine, ali nije održana nijedna ozbiljn javna debata na ovu temu, a kamo li da je neko počeo da menja loše propise i reformiše sistem.
UN: Kažu da je u Srbiji blokirana svaka sedma firma. Koji su razlozi opšte nelikvidnosti u Srbiji, da li previše kruta monetarna politika ili nedovoljna proizvodnja?
– Razlozi za to leže u prezaduženosti domaće privrede, jer je svaka firma koja posluje u Srbiji, prema zvaničnim podacima, trenutno zadužena preko 197 odsto u odnosu na visinu svog upisanog kapitala. Dakle, dva puta više nego što je imala novca s kojim je počela svoje poslovanje. Rokovi plaćanja su u proseku 135 dana, toliko morate da čekate da naplatite robu koju ste nekom dali da je prodaje ili uslugu koju ste za nekog izvršili. Pritom, kada vam neko ne plati, vi morate da ga tužite sudu, da platite sudsku taksu koja je u vrednosti od deset posto iznosa koji vam se duguje, da angažujete advokate i onda sudovima treba skoro dve ili tri godine da donesu presude. Troškovi su ogromni. U međuvremenu, taj koji vam je dugovao ili je potpuno propao, pa presudom suda ne možete da se naplatite ili je zatvorio firmu, pa je naplata opet nemoguća, jer Zakon o privrednim društvima to dozvoljava, da budete debelo dužni i da zatvorite firmu bez većih problema. Eto, tako izgleda poslovanje u Srbiji, ali svakako da je nivo prozvodnje i izvoza nedovoljan i da je celokupno okruženje za poslovanje nestabilno i rizično.
UN: Kakav je Vaš stav u pogledu novog zakona o paušalcima i poreza na novozaposlene?
– Ovde nije reč o Zakonu, nego o Uredbi kojom je pokušana da se ograniči samovolja poreskih uprava prilikom razrezivanja poreza preduzetnicima – paušalcima. Ovo je jedan krnji pokušaj koji je možda imao dobre namere, ali to je urađeno napamet i na pola i efekti neće biti značajni. I dalje je opstao apsurd da se svakom malom privatniku koji zaposli neku osobu poreska osnovica uvećava 5% (za svaku zaposlenu osobu), što nema nigde u Evropi. Dok država daje 4.000-10.000 evra stranim investitorima po svakom otvorenom radnom mestu, ona našim najmanjim preduzetnicim,a koji su najranjiviji, istovremeno uvećava porez kada god zaposle nekog. Tako se ne stimuliše preduzetništvo ni zapošljavanje ljudi.
UN: Kako državu i državne službenike naučiti da pomažu one koji plaćaju porez, a ne da ih sputava, kao što je već to slučaj decenijama unazad?
– Državni službenici i država ne treba da pomažu privredu, oni treba da stvore povoljan i jednostavan ambijent za poslovanja sa malim brojem poreza i nameta koji imaju tačnu svrhu i da se zna gde svaki dinar odlazi. U Sloveniji prosečan privrednik svega 3-4 godišnje ode na neki šalter, skoro sve se obavlja elektronskom putem, preko računara i mobilnog telefona iz kancelarije, u Srbiji se preduzetnici svaki dan bore sa zahtevima birokratije, umesto da se bave tim kako da osnaže svoju firmu i razviju svoj biznis. Političare pogotovo treba skloniti što dalje od privrede, jer gde god se oni mnogo petljaju, to već zaudara na protekciju i korupciju. A državni službenici u svim normalnim zemljama imaju obavezu da stalno budu u kontaktu sa privrednim asocijacijama i stručnjacima i da donose racionalne i u praksi sprovodive zakone, a ne da još više otežavaju privredi i nameću joj nepotrebne troškove. Mi u Srbiji, poslednjih godina, skoro sve radimo suprotno od onoga što se radi u ekonomski razvijenim evropskim zemljama. Zato nam i ide kako nam ide.
UN: Koliko će povećanje cene minimalnog radnog sata uticati na rad privrede i da li će doneti boljitak zaposlenima?
– Velikih promena neće biti, jer veće i imućnije kompanije već isplaćuju zarade više od minimalne, a u manjim firmama i kod preduzetnika zarade su onolike koliko se novca naplati od poslovanja. Ovo podizanje je s jedne strane poželjno, jer mnogi zaposleni teško žive, ali realno za njega nema novca, jer je većina firmi u Srbiji prezadužena i jedva opstaje. Mnogi će opet posegnuti da spas nađu u sivoj zoni, da smanje broj zaposlenih ili da zatvore svoje firme. Već sam pomenuo da je pad privredne aktivnosti u periodu 2009 – 2016. još uvek bio veći od rasta u istom periodu i zato nema prostora za povećanje zarada iz realnih izvora. Firme ne mogu da povećavaju cene svojih proizvoda i usluga, jer građani nemaju novca da ih kupe, a novac ne raste na grani. Privredi Srbije nedsostaje injekcija između 5 i 6 milijardi evra priliva, živog obrtnog novca, da bi se prodisalo, smanjili dugovi i povećala privredna aktivnost, pa bi se stvorio prostor za rast zarada u proseku 50-70 evra, ali ni tada se ne bi dostiglo magičnih 500 evra mesečnih primanja koje priželjkuju političari.
UN: Kako biste opisali taj odnos između država – Unija poslodavaca – sindikat?
– Ja bih odgovor na to pitanje prepustio njima. Neka se svi zapitaju da li su opravdali svrhu svog postojanja i da li su mogli više da postignu da su, umesto stalnog trvenja, radili zajedno da se opšte ekonomsko stanje popravi. U Srbiji je premalo brige i rada na opštem dobru, gledaju se samo pojedinačni sitni interesi, a takvim zemljama se u 21. veku ne piše dobro. Mi u Mreži za poslovnu podršku se bavimo privrednom povezivanjem i aktivno tražimo partnere za domaće firme u inostranstvu, jer time povećavamo izvoz iz Srbije i dajemo šansu domaćim firmama da porastu. Zbog toga često putujemo i možemo da kažemo da smo uvek pomalo tužni kada se vratimo u Srbiju, jer se odmah vidi da ovde stvari ne funkcionišu dobro i da smo kao narod pomalo odustali od sebe samih. Moramo da vratimo dobru energiju i poverenje u sopstvene snage i da pokažemo da možemo mnogo bolje.
UN: Opšte je mišljenje da su domaći privrednici u neravnopravnom položaju u odnosu na strane investitore, ne samo zbog čuvenih subvencija. Kakvo je Vaše mišljenje?
– Domaći privrednici su u lošijem položaju pre svega zato što iza stranih investitora stoje jake banke i finansijske institucije iz njihovih matičnih zemalja i što su oni na mnogo višem tehnološkom nivou, a raspolažu i obiljem znanja i velikim iskustvom u organizaciji. S druge strane, naša država je veliki kočničar sopstvenoj privredi zbog svoje nespremnosti da se zaista dubinski promeni način ophođenja prema privredi. U Srbiji je izraslo puno kvalitetnih malih i srednjih preduzeća, ali im sistem najčešće samo otežava, umesto da im daje vetar u leđa. Godinama smo na primer svedoci jalovih debata i konferencija o reindustrijalizaciji Srbije i nekakvom oporavku velikih sistema, koji je preskup i nemoguć. Na drugoj, strani malim i srednjim preduzećima, koja su se svojom žilavošću i rezultatima dokazala niko na stvara bolje uslove, već su prepuštena sama sebi. Prava reindustrijalizacija Srbije desiće se onda kada kabinetski ekonomisti i političari budu shvatili da do nje može da se dođe jedino ako stvorimo povoljno okruženje da sadašnja mala i srednja preduzeća vremenom izrastu u privredne gigante, na zdravim osnovama. Ako razvijamo ono što je zdravo, onda će to i rasti. Previše smo siromašni da opet ulažemo novac, vreme i energiju u propale projekte i prevaziđene ideje.
UN: Kako pomoći našim privrednicima da iskoriste prednosti interneta, kao što to rade Kinezi?
– Naši privrednici jedino mogu da se ugledaju upravo na svoje kolege iz Kine, Sjedinjenih država, Nemačke, Francuske, drugih zemalja EU i da samostalno steknu uvid u tehnologije koje se koriste. Ovdašnje institucije, pa i univerziteti, sem retkih izuzetaka, nisu u stanju da domaćoj privredi predstave sve komercijalne prednosti korišćenja Interneta, a država nije ni napravila kvalitetan regulatoran okvir za plasman robe preko interneta u svet, nego je i na tom polju kočničar. Svima je već poznato šta se dešavalo sa Pej-palom i drugim on-lajn sistemima internet prodaje.
UN: Svedoci smo da sve strane investicije gravitiraju Beogradu ili se grade pored auto-puta, a da u unutrašnjosti, kao što je Užice, nema investicija. Kako promeniti takvu situaciju? Koliko se tu može učiniti drugačijom poreskom politikom, kao što se radi u svetu, gde su i porezi PDV manji u manje atraktivnim regionima?
– Problem Srbije je što oni koji se bave politikom kada dođu na vlast zaborave na grad, selo i regiju odakle su potekli i više služe partijskom i svom ličnom interesu, nego interesu svojih sugrađana sa kojima su odrasli. Stalno se pominje beogradizacija, a to je zapravo lažna teza, jer preko 90 odsto činovnika koji rade trenutno u srpskim ministarstvima nisu rođeni, niti odrasli u Beogradu, nego su tu uglavnom došli da studiraju i zaposlili se u državnoj upravi. Oni su ti koji kreiraju zakone, propise i kroje kapu i građanima i privredi. Problem je što sada kada su na funkcijama i mogu nešto da učine za onaj deo Srbije gde su ponikli, oni uglavnom ne rade ništa. Užice, Požega, Zlatibor i okolni gradovi imaju veoma žilave privrednike i vaš deo Srbije je veoma preduzmljiv. Moja kolege u Mreži za poslovnu podršku koji dobro poznaju privredu Srbije i ja ga smatramo jednim od privredno najperspektivnijih područja. Međutim, privrednici u Užicu i okolini su kao i drugde širom Srbije, jako slabo organizovani i ne uspevaju da se nametnu dovoljno u svojoj sredini, a posebno pred političkim partijama i političarima. Važno je imati snažne organizacije privrednika i građana koji imaju kreativne i kvalitetne programe za razvoj svog grada i regije. Zatim te organizacije moraju da nateraju lokalne političare da ih slušaju i zajednički realizuju njihove dobre ideje. A na kraju, probajte da okupite sve Užičane u beogradskim institucijama, mi znamo da njih ima na stotine i na raznim su funkcijama. Informišite ih, usmerite, preko njih lobirajte, ne samo za poreske olakšice za ulaganje u Užice i okolinu, nego za podršku svim onim projektima za koje smatrate da u budućnosti mogu da povećaju proizvodnju, izvoz, razviju uslužni sektor, smanje odlazak mladih ljudi iz vaše regije. Uvek je najbolje uzeti sudbinu u svoje ruke, a budući da su Užičani vredni i aktivni, siguran sam da to možete. Budućnost ne samo vaše regije, već i cele Srbije je u zdravoj lokalnoj inicijativi i organizovanju za dobre i održive projekte i ideje.
UN: Šta je potrebno uraditi da se ubrza privredni rast? Šta treba da uradi državni aparat da se poboljša privredni ambijent, zašto nikada na vrlo čestim srpskim izborima ekonomija nije ni sporedna, a kamoli glavna tema?
– Naši političari vrlo malo poznaju privredu u savremenom smislu, jer su veći deo života proveli van privrede u borbi za političke funkcije i nemaju iskustvo iz bogatih i ekonomski razvijenih zemalja, pa nisu ni u stanju da to iskustvo presade u Srbiju. Da se u Srbiji zaista brine o ekonomiji, ne bi ni tako često raspisivali izbore, jer kada god se oni raspišu, dolazi do pada privredne aktivnosti, a od toga samo svi živimo gore. Državni aparat na prvom mestu treba da reformiše sebe, da ne bi bio skupa prepreka daljem razvoju privrede. Državni činovnici moraju biti dobro obučeni profesionalci, a najveći deo aktivnosti u dodiru sa državnom upravom, lokalnim samoupravama i javnim preduzećima mora se obavljati na elektronskom nivou, što je ušteda vremena, novca i energije. Potrebno je da se smanji politički uticaj na privredu i značajna prisutnost korupcije. Cilj svake savremene države koja dobro funkcioniše je da se preko 80 odsto BDP-a pravi u privatnom sektoru, a što manje u državnom sektoru, jer se time smanjuje neracionalna potrošnja novca iz budžeta i nepotrebna armija činovnika. Pritom država treba da usavrši mehanizme kontrole nad privredom koji trebaju da budu profesionalni i efikasni. Kada država to bude učinila, privreda će već biti dovoljno rasterećena, pa će imati više sredstava za investicije, a privredni ambijent će biti stabilniji, što će privući značajne strane i domaće investicije. Ako pogledamo istočnoevropske zemlje koje su završile tranziciju – Češka, Poljska, Slovačka, Litvanija i uvele ove principe, videćemo da je svaka od tih zemalja napredovala i da je životni standard građana 7 do 10 puta veći nego pre 25 godina. Nažalost, Srbija napravi jedan korak napred, a onda tri unazad i mi nikako ne želimo da dosledno uvedemo i poštujemo ove principe, ne znamo da li smo više komunistička ili kapitalistička zemlja, želimo li da imamo jak privatni sektor ili da sve podržavimo. To je jedno tumaranje u mraku i zabludama. A za sve je kriva politika koja nas je zaslepila, jer je postala sama sebi cilj, a ne obično sredstvo da izgradimo bolju državu u kojoj ćemo biti srećniji kao njeni građani.
Zvezdana Gligorijević (Užička nedelja 970)
