БЕРБЕРИН – МИОДРАГ РАДОВАНОВИЋ
На Ракијској пијаци више од пет деценија постоји берберска и фризерска радња. Некад ученик, а сада власник те радње, Миодраг Радовановић Мијо, као да је задржао дух времена у том простору. Као некада, дочекаће вас стојећи, увек дотеран, обријан и са фризуром коју не мења деценијама. А када се уђе унутра зидне плочице на којима висе два велика огледала. Испред њих старе берберске столице, али у одличном стању, са наслонима за главу. Када муштерија седне да може да наслони главу када се брије. Ту су столице за муштерије које чекају и дрвени сточић. Из те просторије, коју дели завеса, улази се у мању простор, где су две подне кадице, столица, а поред столице фино сложени пешкири и инструменти за педикир. У тим кадицама Мијо успешно отклања наслаге на петама, курје око, наслаге од жуљева, сређује срасле нокте.
И Мијо и његова колегиница Рада Минић предани су свом послу – шишању. Док он маказама обиграва око муштеријине главе, колегиница машиницом сређује другог. Мало маказама, мало тримером обликује фризуру, а затим финиш ради бријачем по врату. Задовољна муштерија устаје и каже: „Годинама долазим и никада га нећу променити“.
Седа Мијо и скромно каже да нема ту шта о њему пуно да се пише. А онда на улазна врата долази жена са дечаком од десетак година и пита га да ли може детету да среди курје око. Мијо одмах устаде, као да му је двадесет година, и рече дечаку да оде иза завесе. Уђе и он за њим и само после неколико тренутака ето и Мија, а и дечака. Решен проблем, а дечак, очигледно срећан, изађе.
– Још 1966. године сам дошао у Ужице. Живео сам у околини Пожеге и ту сам виђао људе у берберницама, а они који су радили носили су лепе кошуље, кравате, али чешће лептир машне. Мени се то јако свиђало. И мој отац је повремено бријао и шишао. Знао сам понекад да од њега украдем бријач, да одем иза куће да се бријем, а још ни браду нисам имао. Тако сам мало уз оца учио занат, а онда сам и код пожешког мајстора берберина Стева Старчевића повремено ишао на занат. Имао сам можда 24 године. Много сам шишао и бријао у војсци. – сећа се Мијо.
Није прошло много, убрзо је дошао у Ужице.
– Дошао сам 1966. године. Завршио сам тадашњи ШУП, јер ниси могао да радиш без завршене средње школе. Мој први посао је био код Драгана Тупајића, који је имао радњу код Стојића дућана. После годину дана прешли смо овде. Када је умро, ја сам наставио самостално. Тада су се у Ужицу овим послом бавили Драган, Славко, који је имао радњу између Стојића дућана и Ракијске пијаце, Томо и ја. Имало се посла да су муштерије чекале у реду напољу. Од тада интезивно радим, од јутра до мрака – рекао је Мијо.
Некада је, скоро двадесет година, вешто бријао муштерије бријачем, али сада, како каже, више се не би усудио.
– За то је потребна вештина. Бријање бријачем то можда још увек ради Славко, а за себе не могу да тврдим. Наоштрити бријач, а онда бријати, као и шишати ручном машиницом је прилично тешко. Прво се од каиш оштри бријач, па онда од ивицу мог длана, муштерија се добро насапуња да му одмекне брада и онда тек иде бријање. Зато би ми сада можда требало времена до петнаестак минута. Научити да се обрије човек била је права уметност. Ако бих само мало погрешио угао, посекао бих човека – прича Мијо.
Имао је разне муштерије. Каже да му је један судија, сада покојни, долазио два пута дневно да се брије. Долазили су и општински функционери и директори. Некада Балша Говедарица, а данас Тихомир Петковић.
– Није било узраста који није долазио. Од беба па до човека који једва хода. Некада су се носиле равније фризуре, тарзанке, а сада шишам како ко воли. Иако пратимо трендове, приметио сам да мушкарци углавном траже да их шишам на ћелаво. Имају те неке печурке фризуре, за које помислим да никада не бих положио испит да сам тако шишао. Ипак, са ручне машинице и бријача, није се брзо прешло на ове електричне. Прво су били жилети, па онда ови умеци. Сада се скоро сви сами брију, па и шишају, мада још увек имам старих муштерија. А ја ћу их шишати све док будем могао да долазим на посао – каже Мијо и додаје да шиша и женске фризуре, али само ове краће фризуре.
Иначе, сећа се када се на Ракијској пијаци снимао филм Ужичка република. У сећању му је највише остала сцена када дечак тражи хлеб од пекара.
– Ту одмах је била та трафика где се у филму, као у пекари продавао хлеб. А онај наш глумац, онај мали, пита пекара је ли сав хлеб његов. Ту је била и нека вага и наша радња. Ето, то је некада само постојало овде. Прођу једна или двоја кола, а углавном се играо фудбал – описао је наш саговорник тадашњи изглед Ракијске пијаце.
Било је некада и више дружења.
– Имали смо забаве Удружење занатлија на „Туристу“, а и у некадашњој кафани „Париз“. Свако је доносио ко је шта имао, неко пршуту, неко ракију, чак и телевизор као неку награду. Једном сам и ја добио тај црно-бели телевизор – каже Мијо, који је и два пута учествовао на такмичењима фризера у позоришту.
Фризерске радње су углавном била места где су се препричавали разни догађаји, причале шале. Ипак, Мијо каже да није много учествовао у тим градским трачевима, па ни данас.
– Долазили су и долазе разни људи. Ја их лепо и културно услужим, и они оду задовољни, без икакве замерке.
Кроз његову радњу је прошло пет-шест ученика и ученица, од којих су се неке удале, а неки су наставили да се баве овим занатом. Сада, каже он, не би смео никоме дати бријач у руке.
Наш саговорник је врстан педикир, али, вели он, не у смислу лепоте, већ у медицинске сврхе.
– То сам научио од бившег газде, који је некада ишао у Београд на обуку. Сада код мене долазе људи који имају проблема са ногама, а не због лепоте. Чак и неки доктори шаљу своје пацијенте, а један доводи и своју мајку – рекао је Мијо.
Кроз преко пет деценија постојања, у радњи су се дешавале многе анегдоте, али једна је остала у добром и у Мијовом и Радином сећању.
– Прошло је можда 15 година од тада, када је у радњу ушао један наш младић, који је живео у некој страној држави. Прво је тражио да закаже, а када смо му рекли да не заказујемо, тражио је пун третман. Кажем да уђе тамо иза завесе, где се налази простор за педикир. Мислили смо да жели и педикир, и шишање и бријање. Рекла сам му да седне и напунила сам кадицу водом, а онда изашла да завршим нешто у радњи. Мислила сам да ће ставити ногу у кадицу. Није прошло много, а он се помоли отуда и каже:“Ја се извињавам, али ја стварно не знам како да поквасим главу. Ја хоћу, али не знам како?“ Мијо и ја се погледамо, а тај младић нам показује како је клекнуо и покушава да покваси главу у кадици. Питам га о чему се ради, а он објасни да хоће да се шиша. Онда му објаснимо да смо ми мислили да он хоће прво педикир, па бријање и шишање, а он каже да је хтео само шишање. Почели смо сви да се смејемо – сећају се радо Мијо и Рада.
Била је и анегдота када је један њихов пријатељ улетео сав усплахирен у радњу, а онда гледајући у Мија, почео да виче:“ Јој, што ми је мило!“, па наручио пиће из кафане за све у радњи. Питали су га шта је било, а он исприча како је ту један њихов комшија му испричао да је Мијо умро, па чак и да спрема да понесе кафу и свећу на саучешће.
– „Е, не волим када ме неко лаже, али овог пута волим што ме је слагао“, рекао је тај пријатељ. А тај комшија, умро је, волео је стално да се шали, и имао је доста смисла, нарочито за црни хумор. Тако сам му и ја дошао на ред. Али, нико се није љутио на њега, јер он је био такав. Иначе, некада је било лепо дружење овде у комшилуку. Ја овде, тамо трговац, онде пекар, и сви смо знали да изађемо заједно на пиће, а када је било потребно да се да се некоме у селу купе шљиве, сви смо ишли. Данас да једва стигнем да упознам комшију, јер се власници локала мењају сваки час. Таман га упамтим физички, а онда дође неки нови. Само нас неколико се овде одржало – рекао је Мијо.
И док му долази баш један од комшија и зове га на пиће, Мијо устаде и поздрави га.
– Увек ме питају, како могу да сваки час устајем и да седим. А ја то радим несвесно. Навикао сам тако. И још увек долазим рано и радим до мрака, иако сам у пензији. Не знам шта бих радио кући – рекао је на крају Мијо.
Иначе, Мијо је срећно ожењен и има сина и ћерку.
Звездана Глигоријевић (Ужичка недеља 988)
