početak KOLUMNE Фудбал – мост међу људима

Фудбал – мост међу људима

od Užička Nedelja
117 pregleda

Први пут кад сам као дете угледао фудбалску лопту, схватио сам да наша љубав неће никад престати. Питам се шта је то у фудбалској игри што мами и покреће, независно од пола, места рођења, разних професија, политичке припадности да се њоме баве. Здравко Тошић-Тошке фудбалска легенда Слободе из Ужица написао је много текстова о фудбалу и његовом тиму „Слободи” из Ужица, постављајући питање „да ли фудбал може преживети”. Он о фудбалу прича као о детету, кога највише воли, и пати што оно није на правом путу, већ кривуда разним странпутицама.
„Већина људи којима је спорт близак не може ни да сагледа његову огромну улогу у сваком друштву, његов допринос социјалној кохезији, повећаном и позитивном утицају на јавно мњење, ширењу етике и превазилажењу предрасуда. Блискост се одржава пасивно као посматрач, пратилац и љубитељ, и активно као учесник што и јесте први циљ сваког друштва. Улагањем у спорт, локалне заједнице, и друштво у целини, промовишу здравље и превентивно делују на хроничне незаразне болести, доприносе развоју образовања деце и младих, равноправности полова као и благостању особа са инвалидитетом. Спорт може бити и важан фактор у превенцији конфликтних појава и изградњи мира. Од свих спортова фудбал је постао планетарни феномен. Велики бизнис. Највећа религија. Магија за навијаче. Питање националног престижа. Томе су допринели сам карактер игре и кроз историју њени протагонисти: Пеле, Бекенбауер, Кројф као фудбалер, тренер и фудбалски филозоф, Марадона, Зидан… данас Меси, Роналдо, Неимар, Иниеста, Ибра… Барселона, Реал, Манчестер, Бајерн, Арсенал, Ливерпул… Кад људи учествују у фудбалској игри, они се играју, радују, испољавају најбоље људске особине као што су другарство, тимски рад, толеранција, лојалност, упорност, посвећеност. Фудбал је предивна игра и носи нешто посебно и вредно у себи. Он одушевљава онда када се испреплећу ред и случај, систем и импровизација, елеганција и ефикасност, снага и вештина.”
Ипак и кад уједини свет, фудбал никако не гарантује правду. Он уме да произведе тугу. Њу нико не слави. Ово је Петар Поповић написао пишући о фудбалским феноменима, као што је био Србољуб Србо Стаменковић. У његовој причи о Србу “Живот не значи прилагодити се”, мучи га то колико су валоризоване или прећутане најрелевантније позиције у овдашњој култури фудбала и ко је учествовао у организацији ћутања и ућуткивања једних да би нам се наметнуле друге вредности. Ипак овде у мојој причи ћу представити оно лице фудбала, које нас чини срећним и стално повезује, што потврђују неки примери мог бављења фудбалом у Немачкој. У Ахену рекреативно у својој 53. години играм (“дружим се”) са више различитих тимова (Осигурање Хук Кобург, Институтски тим за металургију, Институт за техничку термодинамику (“Комшије”), Институт за информатику, колеге са Универзитетске клинике, тим из немачке касарне, као и тим са простора бивше Југославије Играјући са свима њима имао сам шансу да од сваког од њих понешто научим: Креативност, индивидуалност и дриблање од наших земљака у АИX Југославија; тимски фудбал и изузетну кондицију и снагу од војничког тима са којима смо играли разне турнире; од студената сам усвојио брзину и јаку вољу да стигну до резултата, и да се никад не предају.
Након неколико година боравка у Ахену и бављења спортом, добио сам позив од учитеља из основне школе Annaschule у Ахену да им се придружим на једној добротворној утакмици. Нисам знао ни где идемо, ни против кога играмо, али желео сам да пружим свој допринос. Ушли смо у једну зграду и онда нас је један полицајац спроводио кроз разне просторије, откључавајући их и закључавајући, све док нисмо стигли до свлачионица. Погледао сам учитеља Маркуса и питао ко је противник. Рекао је да играмо против затвореника. И схватио сам да сам у немачком затвору. Напољу су нас стрпљиво чекали наши противници- затвореници из разних земаља, на издржавању казне за разне ситне преступе и крађе. Они су се већ загревали. Чуо сам и неке гласове на мом матерњем језику. Са стране су стајали и социјални радници и још неки људи из обезбеђења у цивилу. Утакмица се тако одвијала да је лопта била стално на нашој половини, а да ми нисмо ни једну шансу направили. Они су играли тимски, брзо, повезано, и дали су нам шест голова, при чему нису ни један примили. Био сам разочаран резултатом, али ме утешио учитељ, рекавши: “Прошли пут је било 16:0 за затворенике. Са друге стране, они су увек домаћини и познају сваки детаљ на терену, кога стално одржавају у добром стању.” Никада се тамо нисам поново појавио.
У Ахену постоји правило да на Универзитетским турнирима у футсалу од пет играча у тиму морају бити две девојке, а од десет у тиму, три су наше колегинице. За мене је било изненађење, али сам први пут на Институту за металургију оформио свој тим у 2005. години и започео тренинге. Прва, која је желела да буде у тиму је била Charlotte Merkel, која је волела надметање, и вежбала трчање са мном, припремајући се за крос на Лусбергу. Није марила што има мало фудбалског знања (она је музичка душа и свира у једном оркестру у Дортмунду), већ је била спремна да учи од мене. Објаснио сам јој да свако од нас, као и у животу, тако и на фудбалском терену, мора да пронађе позицију која му највише одговара. Имајући у виду њену истрајност и жељу да победи, добила је улогу нападача. Друга у тиму је била Марина Гнатко, колегиница из Русије, која ми је признала да никад у животу није играла фудбал. Рекла је „теби верујем, и желим да играм у твом тиму и учим“. Пошто је имала дугачке ноге, ставили смо је у одбрану. Као трећи фудбалер је била Францускиња Sandra Besson. Имали смо информацију да је она раније тренирала рагби у Лиону. Сем тога, она је била изузетна снажна, пожртвована на терену и била је право појачање у одбрани за наш тим. Ми смо имали и сниматеља Dietera Leimbaha, који је снимао најинтересантније детаље, и после тога су они искомбиновани у три филма на YouTube, под именом „Pure Football Aachen“, где су наши тренинзи и утакмице. Посебну улогу је имао наш колега из Турске Aubars Gueven, који је уз то комбиновао и музику по мом избору, везано за рад наших најбољих трубачких оркестара.

Institutski fudbalski tim (2018): Srećko i Ksenija (Srbija); Jana (Rusija); Jürgen i Alexander (Nemacka); Rebekka (Belgija) i Danilo (Brazil)

Највећи успех био је 2009. године на Универзитетском турниру, када је наш тим показао велику дружељубивост и стигао до четвртог места од двадесет учесника. Ипак, највише повезивања, дружења и успеха било је присутно у тиму Aih Југославија. Деведесетих година тим је основао Бојан Јовановић из околине Ниша, који је по струци електроничар. Успео је да добије простор у једној школи и онда увече окупљао људе са простора бивше Југославије да играју мали фудбал. Било их је из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније, и Словеније. Сем тога, то су били људи разних професија: зидари, конобари, лекари, професори, обични радници, возачи. Једно време је долазио и наш поп Славенко Савић, који је одлично играо левом ногом. Укључио сам се у тим 2005. године и онда даље овај тим пријављивао на разним турнирима. 2006. овај тим је био победник у Кохлсајду на Турниру здравственог осигурања Techniker Krankekasse. Пошто сам у међувремену похађао тренерски курс, упознао сам се официрима запосленим у Galwitz касарни у Ахену. Онда сам добио позив да заједно и са њима играмо фудбал у касарни, што је прерасло у дружење и традицију. Од тада у нашем тиму су присутни и Немци, који уче наше речи, и полако се навикавају на нас, добијајући праву слику о људима са простора бивше Југославије, која се доста разликује од оне првобитне од пре тридесет година, приказиване на њиховој телевизији. Тим Aih Југославија успела је да 2009. освоји и прво место у касарни на њиховом двадесетом јубиларном турниру, чиме смо потврдили да можемо и ми да играмо тимски. Ова дружења се настављају уз склапање нових пријатељстава. Последње утакмице су везане са утакмице овог тима у Валсу у Холандији, освајање првог места на њиховом јубиларном турниру у 2017, уз неизбежно треће полувреме и анализу утакмице у грчком ресторану „Троје”, где слушамо грчку музику и испробавамо разне балканске специјалитете уз изузетну љубазност домаћина Alex-а и његовог тима из Грчке. Највећи комплимент ми је када након успешно изведеног фудбалског потеза Немци и Холанђани кажу на српском језику „Браво, Срећко, брате!”
Зато се немојте чудити што чим авион слети суботом у 23:00 на Сурчински аеродрoм, чека ме ауто и вози у правцу Ужица кроз Пожешку опасну маглу, да се појавим у недељу ујутру у Великом парку у 9 сати. Тада имам прилику да одиграм дупле пасове са Милисавом Млађеновиђем Мисом из Стапара, задуженим за одбрамбене задатке, па Рајевцем, Војчом и његовим сином, Токмаковићем, Грбићем, и другима, и да уживам у ужичком хумору са мени драгим људима, које ретко виђам, а као да их већ познајем годинама. Захваљући фудбалу. бићемо увек повезани, ма где год да се налазим.

Детаљ са дружења 31.12.2017. у ресторану у Великом парку у Ужицу

Срећко Стопић (Ужичка недеља 1004)

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.