Fudbal – most među ljudima

Prvi put kad sam kao dete ugledao fudbalsku loptu, shvatio sam da naša ljubav neće nikad prestati. Pitam se šta je to u fudbalskoj igri što mami i pokreće, nezavisno od pola, mesta rođenja, raznih profesija, političke pripadnosti da se njome bave. Zdravko Tošić-Toške fudbalska legenda Slobode iz Užica napisao je mnogo tekstova o fudbalu i njegovom timu „Slobodi” iz Užica, postavljajući pitanje „da li fudbal može preživeti”. On o fudbalu priča kao o detetu, koga najviše voli, i pati što ono nije na pravom putu, već krivuda raznim stranputicama.
„Većina ljudi kojima je sport blizak ne može ni da sagleda njegovu ogromnu ulogu u svakom društvu, njegov doprinos socijalnoj koheziji, povećanom i pozitivnom uticaju na javno mnjenje, širenju etike i prevazilaženju predrasuda. Bliskost se održava pasivno kao posmatrač, pratilac i ljubitelj, i aktivno kao učesnik što i jeste prvi cilj svakog društva. Ulaganjem u sport, lokalne zajednice, i društvo u celini, promovišu zdravlje i preventivno deluju na hronične nezarazne bolesti, doprinose razvoju obrazovanja dece i mladih, ravnopravnosti polova kao i blagostanju osoba sa invaliditetom. Sport može biti i važan faktor u prevenciji konfliktnih pojava i izgradnji mira. Od svih sportova fudbal je postao planetarni fenomen. Veliki biznis. Najveća religija. Magija za navijače. Pitanje nacionalnog prestiža. Tome su doprineli sam karakter igre i kroz istoriju njeni protagonisti: Pele, Bekenbauer, Krojf kao fudbaler, trener i fudbalski filozof, Maradona, Zidan… danas Mesi, Ronaldo, Neimar, Iniesta, Ibra… Barselona, Real, Mančester, Bajern, Arsenal, Liverpul… Kad ljudi učestvuju u fudbalskoj igri, oni se igraju, raduju, ispoljavaju najbolje ljudske osobine kao što su drugarstvo, timski rad, tolerancija, lojalnost, upornost, posvećenost. Fudbal je predivna igra i nosi nešto posebno i vredno u sebi. On oduševljava onda kada se isprepleću red i slučaj, sistem i improvizacija, elegancija i efikasnost, snaga i veština.”
Ipak i kad ujedini svet, fudbal nikako ne garantuje pravdu. On ume da proizvede tugu. Nju niko ne slavi. Ovo je Petar Popović napisao pišući o fudbalskim fenomenima, kao što je bio Srboljub Srbo Stamenković. U njegovoj priči o Srbu “Život ne znači prilagoditi se”, muči ga to koliko su valorizovane ili prećutane najrelevantnije pozicije u ovdašnjoj kulturi fudbala i ko je učestvovao u organizaciji ćutanja i ućutkivanja jednih da bi nam se nametnule druge vrednosti. Ipak ovde u mojoj priči ću predstaviti ono lice fudbala, koje nas čini srećnim i stalno povezuje, što potvrđuju neki primeri mog bavljenja fudbalom u Nemačkoj. U Ahenu rekreativno u svojoj 53. godini igram (“družim se”) sa više različitih timova (Osiguranje Huk Koburg, Institutski tim za metalurgiju, Institut za tehničku termodinamiku (“Komšije”), Institut za informatiku, kolege sa Univerzitetske klinike, tim iz nemačke kasarne, kao i tim sa prostora bivše Jugoslavije Igrajući sa svima njima imao sam šansu da od svakog od njih ponešto naučim: Kreativnost, individualnost i driblanje od naših zemljaka u AIX Jugoslavija; timski fudbal i izuzetnu kondiciju i snagu od vojničkog tima sa kojima smo igrali razne turnire; od studenata sam usvojio brzinu i jaku volju da stignu do rezultata, i da se nikad ne predaju.
Nakon nekoliko godina boravka u Ahenu i bavljenja sportom, dobio sam poziv od učitelja iz osnovne škole Annaschule u Ahenu da im se pridružim na jednoj dobrotvornoj utakmici. Nisam znao ni gde idemo, ni protiv koga igramo, ali želeo sam da pružim svoj doprinos. Ušli smo u jednu zgradu i onda nas je jedan policajac sprovodio kroz razne prostorije, otključavajući ih i zaključavajući, sve dok nismo stigli do svlačionica. Pogledao sam učitelja Markusa i pitao ko je protivnik. Rekao je da igramo protiv zatvorenika. I shvatio sam da sam u nemačkom zatvoru. Napolju su nas strpljivo čekali naši protivnici- zatvorenici iz raznih zemalja, na izdržavanju kazne za razne sitne prestupe i krađe. Oni su se već zagrevali. Čuo sam i neke glasove na mom maternjem jeziku. Sa strane su stajali i socijalni radnici i još neki ljudi iz obezbeđenja u civilu. Utakmica se tako odvijala da je lopta bila stalno na našoj polovini, a da mi nismo ni jednu šansu napravili. Oni su igrali timski, brzo, povezano, i dali su nam šest golova, pri čemu nisu ni jedan primili. Bio sam razočaran rezultatom, ali me utešio učitelj, rekavši: “Prošli put je bilo 16:0 za zatvorenike. Sa druge strane, oni su uvek domaćini i poznaju svaki detalj na terenu, koga stalno održavaju u dobrom stanju.” Nikada se tamo nisam ponovo pojavio.
U Ahenu postoji pravilo da na Univerzitetskim turnirima u futsalu od pet igrača u timu moraju biti dve devojke, a od deset u timu, tri su naše koleginice. Za mene je bilo iznenađenje, ali sam prvi put na Institutu za metalurgiju oformio svoj tim u 2005. godini i započeo treninge. Prva, koja je želela da bude u timu je bila Charlotte Merkel, koja je volela nadmetanje, i vežbala trčanje sa mnom, pripremajući se za kros na Lusbergu. Nije marila što ima malo fudbalskog znanja (ona je muzička duša i svira u jednom orkestru u Dortmundu), već je bila spremna da uči od mene. Objasnio sam joj da svako od nas, kao i u životu, tako i na fudbalskom terenu, mora da pronađe poziciju koja mu najviše odgovara. Imajući u vidu njenu istrajnost i želju da pobedi, dobila je ulogu napadača. Druga u timu je bila Marina Gnatko, koleginica iz Rusije, koja mi je priznala da nikad u životu nije igrala fudbal. Rekla je „tebi verujem, i želim da igram u tvom timu i učim“. Pošto je imala dugačke noge, stavili smo je u odbranu. Kao treći fudbaler je bila Francuskinja Sandra Besson. Imali smo informaciju da je ona ranije trenirala ragbi u Lionu. Sem toga, ona je bila izuzetna snažna, požrtvovana na terenu i bila je pravo pojačanje u odbrani za naš tim. Mi smo imali i snimatelja Dietera Leimbaha, koji je snimao najinteresantnije detalje, i posle toga su oni iskombinovani u tri filma na YouTube, pod imenom „Pure Football Aachen“, gde su naši treninzi i utakmice. Posebnu ulogu je imao naš kolega iz Turske Aubars Gueven, koji je uz to kombinovao i muziku po mom izboru, vezano za rad naših najboljih trubačkih orkestara.

Institutski fudbalski tim (2018): Srećko i Ksenija (Srbija); Jana (Rusija); Jürgen i Alexander (Nemacka); Rebekka (Belgija) i Danilo (Brazil)

Najveći uspeh bio je 2009. godine na Univerzitetskom turniru, kada je naš tim pokazao veliku druželjubivost i stigao do četvrtog mesta od dvadeset učesnika. Ipak, najviše povezivanja, druženja i uspeha bilo je prisutno u timu Aih Jugoslavija. Devedesetih godina tim je osnovao Bojan Jovanović iz okoline Niša, koji je po struci elektroničar. Uspeo je da dobije prostor u jednoj školi i onda uveče okupljao ljude sa prostora bivše Jugoslavije da igraju mali fudbal. Bilo ih je iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, i Slovenije. Sem toga, to su bili ljudi raznih profesija: zidari, konobari, lekari, profesori, obični radnici, vozači. Jedno vreme je dolazio i naš pop Slavenko Savić, koji je odlično igrao levom nogom. Uključio sam se u tim 2005. godine i onda dalje ovaj tim prijavljivao na raznim turnirima. 2006. ovaj tim je bio pobednik u Kohlsajdu na Turniru zdravstvenog osiguranja Techniker Krankekasse. Pošto sam u međuvremenu pohađao trenerski kurs, upoznao sam se oficirima zaposlenim u Galwitz kasarni u Ahenu. Onda sam dobio poziv da zajedno i sa njima igramo fudbal u kasarni, što je preraslo u druženje i tradiciju. Od tada u našem timu su prisutni i Nemci, koji uče naše reči, i polako se navikavaju na nas, dobijajući pravu sliku o ljudima sa prostora bivše Jugoslavije, koja se dosta razlikuje od one prvobitne od pre trideset godina, prikazivane na njihovoj televiziji. Tim Aih Jugoslavija uspela je da 2009. osvoji i prvo mesto u kasarni na njihovom dvadesetom jubilarnom turniru, čime smo potvrdili da možemo i mi da igramo timski. Ova druženja se nastavljaju uz sklapanje novih prijateljstava. Poslednje utakmice su vezane sa utakmice ovog tima u Valsu u Holandiji, osvajanje prvog mesta na njihovom jubilarnom turniru u 2017, uz neizbežno treće poluvreme i analizu utakmice u grčkom restoranu „Troje”, gde slušamo grčku muziku i isprobavamo razne balkanske specijalitete uz izuzetnu ljubaznost domaćina Alex-a i njegovog tima iz Grčke. Najveći kompliment mi je kada nakon uspešno izvedenog fudbalskog poteza Nemci i Holanđani kažu na srpskom jeziku „Bravo, Srećko, brate!”
Zato se nemojte čuditi što čim avion sleti subotom u 23:00 na Surčinski aerodrom, čeka me auto i vozi u pravcu Užica kroz Požešku opasnu maglu, da se pojavim u nedelju ujutru u Velikom parku u 9 sati. Tada imam priliku da odigram duple pasove sa Milisavom Mlađenoviđem Misom iz Stapara, zaduženim za odbrambene zadatke, pa Rajevcem, Vojčom i njegovim sinom, Tokmakovićem, Grbićem, i drugima, i da uživam u užičkom humoru sa meni dragim ljudima, koje retko viđam, a kao da ih već poznajem godinama. Zahvaljući fudbalu. bićemo uvek povezani, ma gde god da se nalazim.