Деца наша, љубав огромна, и безрезервно улагање у њихову будућност
Можда ова прича не би настала, да није било концерта виолионисте Немање Радуловића у Ахену са Borusan Istanbul филхармонијским оркестром и сусрета са њим. Заинтересовао сам се за животни пут овог генија на виолини, који је рођен у Нишу. Преслушавао сам разне емисије о њему, а онда је дошла исповест његове мајке, која је напустила каријеру лекара у Нишу, продала стан и отишла у Париз у непознато, да омогући Немањи да стигне до светских висина, где се сада стално потврђује на унапред распродатим концертима широм света. Обичним гласом је признала да је некада било тренутака, када је заиста било тешко све то издржати у туђини, али уз помоћ једне породице и пријатеља, све је издржала. Као и што су се моји родитељи Цмиљана, домаћица и Раденко, ковач, жртвовали за мене и моју сестру Слађану, тако и ја, свакодневно са својом супругом Миленом чиним да створим услове да моје ћерке Милица (рођена 25. маја 1995.) и Василија (рођена 25. новембра 1996.) студирају на чувеним универзитетима у Немачкој и покажу своје квалитете. Ипак, овога пута неће бити приче о родитељима, нашим жртвама, већ о мојим ћеркама, које су стигле до успеха у Немачкој, и због чега са поносом кажем – „лепо је бити отац“. Трудићу се, као срећни отац, да не будем пристрасан, већ износим само чињенице у овој причи.
Милица и Василија у децембру 2017 у посети баки Цмиљани и тетки Слађани у Ужицу
Њихова прича започиње 3. јануара 2002. када су са родитељима стигли у Ахен. Са непуних 6 година, иако није знала немачки језик, и са 4 месеца закашњења, Милица је морала да пође у први разред. Период привикавања је најтежи, јер све је ново у животу, и треба то све издржати, а она је била мала девојчица. Ипак, она је показивала да зна са бројевима, и тај потенцијал је учитељица врло брзо препознала. Нажалост, неке немачке девојчице су осетиле да је она усамљена, не зна језик, не може никоме да се жали, па су почеле да је вуку за косу, ударају, и долазила је са сузама у очима. Наше жалбе учитељици нису помогле, јер оне сматрају да то деца треба међу собом да реше. Објаснио сам Милици, да је њен деда ковач, и да је имао тешку руку, и да она има његове гене, па ако опет њих две крену на њу, мора да се одбрани. Тако је и било. Када су девојчице покушале да насрну на њу и да је ударе, Милица је замахнула неколико пута рукама, и довела до суза те девојчице, које су биле више изненађене реакцијом него батинама. Време је пролазило, и након три месеца Милица је већ научила језик, и почела да потврђује свој таленат за разне области. Након завршене основне школе, прешла је у гимназију, где је почела да показује изузетне резултате, посебно из латинског језика. Највећи успех је да је за једну годину завршила дванаести и тринаести разред, и већ створила услове за упис на студије. Нови проблем био је да је Немац разредни старешина сматрао да се не дружи довољно са другима, и да треба да иде код психолога на саветовање. Објаснио сам му да сви одлични ђаци, који се издвајају својим радом и знањем из једне средине, наилазе на отпор оних других, и да он треба најпре да поприча са децом, која се удружују против моје ћерке, и да их посаветује да искористе ту годину дана да науче нешто од ње, јер Милица ће ускоро бити далеко од Ахена, на неком од Универзитету, а они ће остати заувек у граду, у коме су рођени. Тако је и било, а те њене другарице често позивају Милицу да се виде са њом, када она сврати у Ахен да види родитеље. Милица је изабрала Факултет за психологију на Friedrich Wilhelm универзитету у Бону, који ове године прослављава 250 година постојања. Врло брзо је положила све испита на bachelor и мастер студијама, а онда одлучила да, поред знања српског, немачког, енглеског језика, усаврши и шпански језик, и преко ЕРАСМУС програма отишла на факултет у Валенсију да студира на шпанском од јануара до јула 2018. Тамо је сама нашла стан и другарице, и све испите положила на шпанском језику. Након повратка, узела је да ради мастер тезу на тему „Руковођење и социјална компетентност“. У слободном времену она пише разне студије за Универзитет, ради на сајмовима у Келну и Диселдорфу, да заради новац за нова путовања, јер воли да путује.
Заједно са Милицом на Божићном концерту у Хумболтовој фондацији у Бону
За разлику од Милице, 18 месеци млађа Василија, која је добила име по мојој баки Василији из културног села Рожанства, од које сам највише учио чувајући овце у близини Стопића пећине, кренула је одмах у немачки вртић, где је за месец дана научила немачки језик и без проблема кренула у основну школу, где се лепо уклопила у средину. Њен проблем је што је задатке из математике решавала таквом брзином, да је била често критикована од учитељице, иначе директорке школе, што не разуме друге ђаке, којима за то треба по сат времена. За последицу је имала да јој је баш разредна умањила оцене због таквог понашања, али то није утицало на упис у Викторија гимназију, где су првих 10 оцена биле максималне. Уз то, Василија је почела да се ангажује и у циркусу, да тренира кошарку, па је путовала широм Немачке, па чак стигла и до Тулуза у Француској са жонглерима. Гимназију је завршила са највећом оценом, а онда одлучила да студира психологију на Природно-математичком Факултету у Диселдорфу на чувеном Хајнрих Хајне универзитету. Интересантно је било да је приликом предаје дипломе директор гимназије Немац Шредер изговорио њено име Василија без проблема и још додао Ваки Стопић. Рекла ми је да може да буде изузетна као Милица, а и бољи студент, и изабрала је Диселдорф уместо Бона, да не буде да је старија сестра помагала млађој, већ да је она самостална. Нажалост први испит је пала, и то је био шок и за нас и за њу. Рекао сам јој да се и падање на испитима урачунава у студентски живот, и да мора да види где је погрешила, како би учила на грешкама. Она је отишла да провери тест са професорком, и схватила да три задатка уопште нису била прегледана. Оцена је коригована, и тако је положила први испит. На следећем испиту добила је максималну оцену и e-mail од професора, који јој понудио да 5 сати свог времена седмично издвоји и да завршава неке послове за њега. Тај посао и даље траје, само је број плаћених сати увећан. А онда су кренуле да се ређају највеће оцене, и завршила је прва bachelor студије у генерацији. Професор јој је предложио да конкурише за немачку стипендију „Искористити шансу“, и у среду 05. децембра 2018, на свечаности у Диселдорфу, уручена јој је стипендија. Тренутно је на мастер студијама психологије и размишља о пракси у Америци, Француској или Мађарској.
Василија, након добијања стипендије у Диселдорфу
Ово је кратка прича о Милици и Василији Стопић, мастер студентима психологије у Бону и Диселдорфу, које воле да дођу у Ужице и посете баку Цмиљану и тетку Слађану и теча Милоша Николића.
За крај остаје једна од прича са нашег заједничког двадесеточасовног путовања за Србију аутобусом из Келна. Због велике цене карте за празнике и проблема са терминима, одлучио сам да са ћеркама путујемо аутобусом, а не авионом. Објаснио сам им да пошто стално путују авионом, да треба мало се „приземље“ и виде како живе и зарађују нормални људи. У том аутобусу, сличном оном из филма „Ко то тамо пева“, упознали су праве „гастарбајтере“, које чине пензионери, шверцери, таксисти, … па су се чак ангажовале да помогну купцима аутомобила, који не знају немачки језик. Питале су ме како они успевају да купе ауто и објасне шта желе, а не знају ниједан страни језик. Рекао сам, „тако што морају, и што немају други излаз“, као и ми што нисмо имали избора, већ напустили своју вољену земљу, да би успели у даљини, где се знање цени и плаћа, а да оне због тога не треба никад да забораве одакле су кренули њихови родитељи.
„Посвећено мојој мајци Цмиљани и оцу Раденку Стопићу“
(Ужичка недеља 1001)
