SAŠA TORLAKOVIĆ, glumac
Provincijalizam je u glavama ljudi
Nedavno je U Beogradu gostovalo Narodno pozorište iz Sombora sa predstavom Čarobnjak Fedora Šilija, a u režiji Borisa Liješevića. U predstavi seu liku Tomasa Mana pojavljuje glumac Saša Torlaković koga veliki broj ljudi pamti po ulozi u tv seriji Seljaci.Saša Torlaković je pozorišni, televizijski i filmski glumac, rođen u Jagodini,akademiju je završio u Novom Sadu, u klasi profesora Branka Pleše.
Neposredno pre same predstave Saša Torlaković je za Užičku nedelju govorio o velikoj produkciji glumaca u Srbiji, odnosu države prema kulturi kod nas, funkcionisanju teatra u Somboru, o stalnom sukobu televizije i pozorišta,o svojim planovima,….
Od kada se na sceni Narodnog pozorišta u Somboru igra predstava Čarobnjak, i šta možete reći o liku koji vi tumačite ?
S.T. Premijera predstave Čarobnjak na sceni Narodnog poѕorišta Sombor bila je pre više od godinu dana. Ja u ovoj predstavi igram lik Tomasa Mana, i već smo više puta sa njom bili u Beogradu, ali je ovo prvo izvođenje komada Čarobnjak na sceni Beogradskog dramskog pozorišta.
Dosta ljudi u Srbiji Vas pamti po ulozi u tv seriji Seljaci koja je svojevremeno bila vrlo gledana.
S.T. Ja sam pre svega pozorišni glumac, i radim u Narodnom pozorištu u Somboru, a seriju Seljaci sam već pomalo i zaboravio, jer je prošlo dosta vremena kako je snimljena i emitovana. Čini mi se da je repertoar našeg pozorišta prilično dobar, za svakog glumca, a i za mene, i pruža dovoljno izazova da se na jedan lep način bavim svojim poslom.
Dosta godina unazad smo svedoci velike produkcije svršenih glumaca zbog postojanja i privatnih akademija, a koji posle imaju problema da pronađu angažman. Kakvo je Vaše mišljenje o toj vrsti hiperprodukcije glumaca?
S.T. Ja ne znam da li je to hiper produkcija, ali bih rekao da mi imamo, ne višak glumaca, već manjak pozorišta. Mislim da bi svaki grad koji ima želju i ambiciju da bude grad, trebalo da ima bar jedno pozorište. Mislim da je to nešto što u jednoj normalnoj zemlji bi trebalo da bude nešto što se podrzumeva. Na žalost, to nije situacija kod nas, i iz tog razloga mladi ljudi ne mogu tako lako da dođu do angažmana, a o zapošljavanju i o nekom stalnom radnom odnosu u ovom trenutku nema ni govora, što je pogubno za te mlade ljude koji sa fakultetskom diplomom, ne mogu da se zaposle, ne mogu da stvaraju porodicu, ne mogu da žive i egzistiraju normalno. Eto, moja teza je da nemamo višak glumaca, nego manjak pozorišta.
Postoji li u Srbiji i danas kulturna provincija?
S.T. Kada govorite o provinciji koja nema pozorište i o provinciji koja ima pozorište to je već ogromna razlika. Kad kažem –provincija- ne mislim na provincijalni duh, nego geografski gledano, jer ne mislim ništa loše. Mislim da je taj neki – provincijalizam – zapravo u glavama ljudi, i zato možemo reći i za našu zemlju, koja je takva kakva je, i tolika kolika je, da i ovde provejava taj – provincijalni duh – , i to ne samo u provinciji, nego i u prestonici.
Kakvo je interesovanje za pozorište kod Vas u Somboru ?
S.T. Znate šta, u Somboru su se tamo negde 1882 godine neki dobri ljudi, ugledni, bogati ljudi toga grada dogovorili da osnuju pozorište, i oni su to i uradili. Danas je nezamislivo da današnji bogati svet napravi tako nešto lepo, jer oni danas nemaju taj osećaj društvene odgovornosti, društvenog značaja. Mislim da su ljudi u devetnaestom veku to više osećali kao nasušnu potrebu za umetnošću, i onda su napravili pozorište u jednom gradu gde ono i danas egzistira. Odnos grada i publike prema pozorištu je jako dobar u Somboru, gde svi građani od malih nogu dolaze u pozorište, i tu instituciju doživljavaju kao svoju kuću. Somborci vole svoje pozorište ! Kada je vlast u pitanju to je promenljiva kategorija, nekada ovako, a nekada onako, ali uprkos svemu somborsko pozorište opstajava, i dosta godina unazad je dobro pozicionirano na ovom našem tržištu, tako da sam ja lično zadovoljan, a i neke kolege koje dolaze da gostuju,uvek odlaze sa lepim utiscima.
Kako Vi ocenjujete odnos države prema kulturi u Srbiji danas ?
S.T. Mi smo zemlja koja je u tranziciji, i stalno slušamo o tome kako sistemski treba menjati stvari u ovoj državi, s čime se ja slažem, ali postoji jedan recidiv koji je opstao iz prošlih vremena, a da se ne ogrešim o neko prošlo vreme, s kojim se ja ideološki ne slažem,govorim naravno o vremenu socijalizma, koje je više sluha imalo za kulturu, nego li ovi danas, koji nešto doživljavaju kao duhovnu nadgradnju, i kod kojih kultura uvek dođe na kraju. Ja mislim da je kultura temelj svakog društva, svakog naroda, svake nacije ! Ako hoćete, u državama gde postoji razvijena kultura, postoji i razvijena demokratija. To je itekako vezano. Ne možete da zamislite svet u kome deset dana ne bi postojala nikakva kultura, ni u kakvom smislu. Na šta bi to ličilo !? Dakle, odnos države prema kulturi kod nas je više nego loš, zato što su ljudi koji rade u kulturi i oko nje, uvek na začelju, kao neko kome se daju samo mrvice. Mislim da je kultura, uprkos takvom odnosu, nekako dosta vitalan deo ovog društva, i ove zemlje, jer da nije tako mi ne bismo imali umetnike u svetu koji su prevazišli granice ove države i dokazali se, ne samo u Evropi nego i u svetu.
Mnogi mladi ljudi bi voleli da se u životu bave glumom, ali postoji i mišljenje da od toga ne može da se živi. Koliko je bitan talenat? Može li da se živi od glume?
S.T. Jako teško ! Kad pored ovoga što se zove stalni posao i angažman ne postoji ništa drugo, onda je jako teško živeti, pogotovu sada kada se i snižavaju plate u tom javnom sektoru mladi ljudi dolaze tu iz raznih razloga, ali mislim da je najveći razlog ustvari istinska potreba da se nešto stvara, kao i ta kreativnost koju svaki mladi čovek poseduje u sebi. Mislim da je pozorište kao jedna efemerna umetnost koja sadrži mnoge druge umetnosti, zapravo pravo mesto gde čovek može da se ostvari u jednom segmentu, ili toj grani umetnosti kojom se bavi. Naravno, talenat igra veliku ulogu, ali on je sam po sebi nedovoljan bez jednog kontinuiteta, bez jednog upornog i istrajnog rada, kao i u svakom poslu, jer taj talenat može i da se ugasi, da nestane, da se izgubi, da se istopi. Bili smo u prilici i to da vidimo, koliko se mladih ljudi, talentovanih, pojavilo, što iz ličnih razloga, što iz objektivnih okolnosti, a da se, zbog društva u kojem živimo taj talenat izgubio.
Jedan Vaš kolega mi je davno rekao da glumac može da se polomi od rada u teatru, i da za njega zna mali broj ljudi, a neko se pojavi na TV reklami od dva minuta i svi u zemlji znaju za njega. Kako vi Gledate na to ?
S.T. Sami ste dali odgovor na to pitanje. Mislim da je televizija jedan jako moćan medij. Ovde ne govorim o filmu. Ni film nije tako moćan kao što je televizija, kada je popularnost u pitanju. Mi danas živimo u vremenu kada se preko televizije afirmišu neke lažne vrednosti, nešto što zapravo nije kultura, i nema veze sa kulturom. Postoji neka stalna potreba da se nešto iz privatnog života pretvori u javno kod običnih ljudi, ili tih već zvezda, zvezdica, starleta, ili kako se već zovu ta neka nova zanimanja. Nisam s tim previše u toku, ali povremeno vidim. Pozorište u tom sukobu sa televizijom u ovom trenutku ne može biti pobednik, ali pozorište je nešto što traje mnogo duže od televizije, i pozorišta će uvek biti, i pozorište će uvek postojati uprkos nekim glupostima i budalaštinama koje se gledaju svaki dan.
Zna se da se talenat javlja još u najranijem uzrastu. Mnogi danas poznati glumci su poceli da glume još kao deca. Mislite li da bi trebalo češće praviti audicije po osnovnim školama?
S.T. Ja sam roditelj koji veruje da je škola jako bitna, a i obrazovanje je jako bitno u svakom poslu u svakom zanatu. Naravno, postoje te audicije gde se javljaju mladi ljudi koji su završili fakultete, jer je to jedan od načina da dođu do angažmana i posla, a dfrugo je kada su deca u pitanju, deca koja su nevina i čista, tako da su i audicije za decu jedan od načina da se i tu neko afirmiše i dokazuje.
Kakvi su poslovni planovi Saše Torlakovića u predstojećem periodu kada je gluma u pitanju?
S.T. Radim ono što je na repertoaru našeg pozorišta. U januaru me očekuje Šekspir, a u maju mesecu sledeće godine trebalo bi da radim Julija Cezara, i to će biti jedan veliki i ambiciozan projekat. To bi bili neki moji skori planovi vezani za teatar.
Koja bi bila Vaša poruka svim onim mladim ljudima koji bi voleli da se u životu bave glumom?
S.T. Moja poruka mladim ljudima bi bila da budu svesni da trenutak i bljesak, trenutak slave, ne čini život jednog glumca, već je to kontinuitet i trajanje u pozorištu.
Marko Mihajlović
