početak KULTURA GDE SU, ŠTA RADE

GDE SU, ŠTA RADE

od Užička Nedelja
846 pregleda

САША ТОРЛАКОВИЋ, глумац

Провинцијализам је у главама људи

Недавно је У Београду гостовало Народно позориште из Сомбора са представом Чаробњак Федора Шилија, а у режији Бориса Лијешевића. У представи сеу лику Томаса Мана појављује глумац Саша Торлаковић кога велики број људи памти по улози у тв серији Сељаци.Саша Торлаковић је позоришни, телевизијски и филмски глумац, рођен у Јагодини,академију је завршио у Новом Саду, у класи професора Бранка Плеше.

Непосредно пре саме представе Саша Торлаковић је за Ужичку недељу говорио о великој продукцији глумаца у Србији, односу државе према култури код нас, функционисању театра у Сомбору, о сталном сукобу телевизије и позоришта,о својим плановима,….

Од када се на сцени Народног позоришта у Сомбору игра представа Чаробњак, и шта можете рећи о лику који ви тумачите ?

Sasa Torlakovic 3

С.Т. Премијера представе Чаробњак на сцени Народног поѕоришта Сомбор била је пре више од годину дана. Ја у овој представи играм лик Томаса Мана, и већ смо више пута са њом били у Београду, али је ово прво извођење комада Чаробњак на сцени Београдског драмског позоришта.

Доста људи у Србији Вас памти по улози у тв серији Сељаци која је својевремено била врло гледана.

С.Т. Ја сам пре свега позоришни глумац, и радим у Народном позоришту у Сомбору, а серију Сељаци сам већ помало и заборавио, јер је прошло доста времена како је снимљена и емитована. Чини ми се да је репертоар нашег позоришта прилично добар, за сваког глумца, а и за мене, и пружа довољно изазова да се на један леп начин бавим својим послом.

Доста година уназад смо сведоци велике продукције свршених глумаца због постојања и приватних академија, а који после имају проблема да пронађу ангажман. Какво је Ваше мишљење о тој врсти хиперпродукције глумаца?

С.Т. Ја не знам да ли је то хипер продукција, али бих рекао да ми имамо, не вишак глумаца, већ мањак позоришта. Мислим да би сваки град који има жељу и амбицију да буде град, требало да има бар једно позориште. Мислим да је то нешто што у једној нормалној земљи би требало да буде нешто што се подрзумева. На жалост, то није ситуација код нас, и из тог разлога млади људи не могу тако лако да дођу до ангажмана, а о запошљавању и о неком сталном радном односу у овом тренутку нема ни говора, што је погубно за те младе људе који са факултетском дипломом, не могу да се запосле, не могу да стварају породицу, не могу да живе и егзистирају нормално. Ето, моја теза је да немамо вишак глумаца, него мањак позоришта.

Постоји ли у Србији и данас културна провинција?

Sasa Torlakovic 2

С.Т. Када говорите о провинцији која нема позориште и о провинцији која има позориште то је већ огромна разлика. Кад кажем –провинција- не мислим на провинцијални дух, него географски гледано, јер не мислим ништа лоше. Мислим да је тај неки – провинцијализам – заправо у главама људи, и зато можемо рећи и за нашу земљу, која је таква каква је, и толика колика је, да и овде провејава тај – провинцијални дух – , и то не само у провинцији, него и у престоници.

Какво је интересовање за позориште код Вас у Сомбору ?

С.Т. Знате шта, у Сомбору су се тамо негде 1882 године неки добри људи, угледни, богати људи тога града договорили да оснују позориште, и они су то и урадили. Данас је незамисливо да данашњи богати свет направи тако нешто лепо, јер они данас немају тај осећај друштвене одговорности, друштвеног значаја. Мислим да су људи у деветнаестом веку то више осећали као насушну потребу за уметношћу, и онда су направили позориште у једном граду где оно и данас егзистира. Однос града и публике према позоришту је јако добар у Сомбору, где сви грађани од малих ногу долазе у позориште, и ту институцију доживљавају као своју кућу. Сомборци воле своје позориште ! Када је власт у питању то је променљива категорија, некада овако, а некада онако, али упркос свему сомборско позориште опстајава, и доста година уназад је добро позиционирано на овом нашем тржишту, тако да сам ја лично задовољан, а и неке колеге које долазе да гостују,увек одлазе са лепим утисцима.

Како Ви оцењујете однос државе према култури у Србији данас ?

С.Т. Ми смо земља која је у транзицији, и стално слушамо о томе како системски треба мењати ствари у овој држави, с чиме се ја слажем, али постоји један рецидив који је опстао из прошлих времена, а да се не огрешим о неко прошло време, с којим се ја идеолошки не слажем,говорим наравно о времену социјализма, које је више слуха имало за културу, него ли ови данас, који нешто доживљавају као духовну надградњу, и код којих култура увек дође на крају. Ја мислим да је култура темељ сваког друштва, сваког народа, сваке нације ! Ако хоћете, у државама где постоји развијена култура, постоји и развијена демократија. То је итекако везано. Не можете да замислите свет у коме десет дана не би постојала никаква култура, ни у каквом смислу. На шта би то личило !? Дакле, однос државе према култури код нас је више него лош, зато што су људи који раде у култури и око ње, увек на зачељу, као неко коме се дају само мрвице. Мислим да је култура, упркос таквом односу, некако доста виталан део овог друштва, и ове земље, јер да није тако ми не бисмо имали уметнике у свету који су превазишли границе ове државе и доказали се, не само у Европи него и у свету.

Многи млади људи би волели да се у животу баве глумом, али постоји и мишљење да од тога не може да се живи. Колико је битан таленат? Може ли да се живи од глуме?

С.Т. Јако тешко ! Кад поред овога што се зове стални посао и ангажман не постоји ништа друго, онда је јако тешко живети, поготову сада када се и снижавају плате у том јавном сектору млади људи долазе ту из разних разлога, али мислим да је највећи разлог уствари истинска потреба да се нешто ствара, као и та креативност коју сваки млади човек поседује у себи. Мислим да је позориште као једна ефемерна уметност која садржи многе друге уметности, заправо право место где човек може да се оствари у једном сегменту, или тој грани уметности којом се бави. Наравно, таленат игра велику улогу, али он је сам по себи недовољан без једног континуитета, без једног упорног и истрајног рада, као и у сваком послу, јер тај таленат може и да се угаси, да нестане, да се изгуби, да се истопи. Били смо у прилици и то да видимо, колико се младих људи, талентованих, појавило, што из личних разлога, што из објективних околности, а да се, због друштва у којем живимо тај таленат изгубио.

Један Ваш колега ми је давно рекао да глумац може да се поломи од рада у театру, и да за њега зна мали број људи, а неко се појави на ТВ реклами од два минута и сви у земљи знају за њега. Како ви Гледате на то ?

С.Т. Сами сте дали одговор на то питање. Мислим да је телевизија један јако моћан медиј. Овде не говорим о филму. Ни филм није тако моћан као што је телевизија, када је популарност у питању. Ми данас живимо у времену када се преко телевизије афирмишу неке лажне вредности, нешто што заправо није култура, и нема везе са културом. Постоји нека стална потреба да се нешто из приватног живота претвори у јавно код обичних људи, или тих већ звезда, звездица, старлета, или како се већ зову та нека нова занимања. Нисам с тим превише у току, али повремено видим. Позориште у том сукобу са телевизијом у овом тренутку не може бити победник, али позориште је нешто што траје много дуже од телевизије, и позоришта ће увек бити, и позориште ће увек постојати упркос неким глупостима и будалаштинама које се гледају сваки дан.

Зна се да се таленат јавља још у најранијем узрасту. Многи данас познати глумци су поцели да глуме још као деца. Мислите ли да би требало чешће правити аудиције по основним школама?

С.Т. Ја сам родитељ који верује да је школа јако битна, а и образовање је јако битно у сваком послу у сваком занату. Наравно, постоје те аудиције где се јављају млади људи који су завршили факултете, јер је то један од начина да дођу до ангажмана и посла, а дфруго је када су деца у питању, деца која су невина и чиста, тако да су и аудиције за децу један од начина да се и ту неко афирмише и доказује.

Какви су пословни планови Саше Торлаковића у предстојећем периоду када је глума у питању?

С.Т. Радим оно што је на репертоару нашег позоришта. У јануару ме очекује Шекспир, а у мају месецу следеће године требало би да радим Јулија Цезара, и то ће бити један велики и амбициозан пројекат. То би били неки моји скори планови везани за театар.

Која би била Ваша порука свим оним младим људима који би волели да се у животу баве глумом?

С.Т. Моја порука младим људима би била да буду свесни да тренутак и бљесак, тренутак славе, не чини живот једног глумца, већ је то континуитет и трајање у позоришту.

Марко Михајловић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.