početak AKTUELNO Градоначелник неће да ме прими

Градоначелник неће да ме прими

od Užička Nedelja
469 pregleda

zoran dimitrijević

СУГРАЂАНИ: ДР ЗОРАН ДИМТРИЈЕВИЋ
Психијатар др Зоран Димитријевић, који је својевремено био врло политички активан, председник општинске Комисије борбе против наркоманије, директор Дома здравља, у интервјуу за Ужичку недељу каже да је граду потребна поново нека комисија која би се бавила превенцијом болести зависности и да се политиком баве људи који гледају само да заузму столице. Он је био директор Дома здравља до 1. децембра 2009. године. Након тога је наставио да ради у Дому здравља и на предлог руководства Здравственог центра и градских структура, постао је заменик директора те установе. Убрзо је дао оставку и пре две године је прешао на психијатријско одељење у Општој болници, где је и раније радио и где и сада ради. Поред тога, вођа је тимова за оцењивање здравствених установа и учествовао је у акредитацији преко десетину болница и домова здравља у Србији.

УН: Некада сте били врло политички активни, а сада као да сте се повукли. Нема Вас у јавности.
– Члан сам СНС-а. Био сам у здравственом савету те странке. Политиком се бавим и бавићу се. Сматрам да моје бављење политиком подразумева и мој допринос стручним радом и активностима, пре свега. Сматрам да још могу много тога да дам и надам се да ћу то у наредном периоду и то урадити, јер постоје људи који цене мене и мој рад, и исто тако ја њих. Вођа сам тимова за акредитацију здравствених установа и то је изузетно признање. Требао сам да будем директор Завода за болести и зависности у Београду, али нисам прихватио из више разлога, а главни је јер знам да требам свом граду. И сада се питам до када ћу одбијати да своје активности спроводим у другим местима, када то треба мом граду, мојим суграђанима и нашој деци. Одбио сам да радим и у Чачку, јер ће онда неко да ме пита и каже: “Какав си ти човек кад идеш у други град да радиш, а нећеш свом граду да помогнеш?”. А овде вам не дају да радите, већ само воде рачуна ко ће да седне на коју столицу. Борба против наркоманије, загађености ваздуха и друго, све то може да успе ако заборавимо ко којој политичкој странци припада, да схватимо шта нам је заједнички интерес и циљ, јер смо сви ми комшије, пријатељи и живимо једни са другим.

УН: Поменули сте како би сте се залагали за незагађено Ужице. На који начин би то спровели?
– Да сам градоначелник, као прво бих формирао тело које би од Светске здравствене организације, Европске уније и Владе Србије тражило хитне донације и субвенције да се сви индивидални објекти наших суграђана и котларнице у граду које нису на гас, под хитно прикључе на гасовод, јер то је једини начин да спречимо обољевања суграђана и малигнитете, обољевање деце од астме, бронхитиса. Циљ ми је да спречим да не идемо према граду који ће бити само зидине без људи. И ако се будем активно бавио политиком то ће ми бити задатак под бројем један – чист град, без дроге, без загађеног ваздуха и са чистом водом.

УН: Били сте један од оснивача општинске Комисије за борбу против наркоманије и њен председник. Комисија је радила око 10 година и имала је успеха, али одједном је престала да ради. Шта се то догодило и да ли је Ужицу уопште потребна таква комисија?
– То је била прва комисија на нивоу тадашње Савезне Србије и Црне Горе и по њеном моделу основане су многе комисије у другим градовима у Србији. У првим годинама своје активности комисија је изузетно радила, и тада, што је било доказано и показано, нисмо имали повећање броја наркомана у Ужицу. На жалост, као и данас, мислим да је политика одиграла своје, али у ствари не политика, него људи који су залутали у политику. Тако су некомпетентни, људи који нису имали никаквих додирних тачака са тематиком и проблемом, преузимали улоге рада и ја сам се у једном тренутку повукао, да бих се поново вратио. Тада је председник општине био садашњи градоначелник Тихомир Петковић и тада се завршавају последње активности од стране града Ужица. Пре две године су ме позвали сарадници МУП-а Полицијске управе Ужице где сам од УНХЦР-а предложен да учествујем у програмским активностима које су они спроводили. Тада је испред градске управе речено да ће комисија бити обновљена и поново заживети њен рад. Ево, прошло је две године и нико ме није позвао да разговарамо о томе. Поводом тога тражио сам пријем код градоначелника Ужица и за годину и по дана он ме није примио на разговор. Ја још увек чекам тај позив. Претпостављам да су огромне активности и проблеми на нивоу граду. Можда не би требало да постоји комисија као комисија, али потребно је једно компетентно стручно и оперативно тело на нивуо граду, које би било мултидисциплинарно и учинило све да се спрече катарстрофалне последице које изгледа следе. С обзиром на присуство и најјачих наркотичких средстава у нашем граду и повећан број лица која их употребљавају, мислим да је црвена заставица давно подигнута у ваздух.

УН: Шта је био циљ те комисије, како се радило? Да ли би то тело сада тако функционисало?
– Комисија за спречавање наркоманије и заштиту права деце и омладине радила је десетак година. Ми смо радили примарну превенцију са децом и омладином, а истовремено са представницима МУП-а и куративну делатност, како у третману, тако и у спречавању производње и продаје наркотичких средсатава. Анимирали смо целу заједницу и свако је дао свој удео у свом делу посла. Радили смо на целом Златиборском округу и обухваћено је од 60.000 до 100.000 деце и родитеља, који су узели активно учешће у превенцији, а преко 50 стручњака различитих профила то спроводило и зато се успело. Мислим да све акције ад-хок не доносе резултат, јер спречавање наркоманије треба радити системски и трајно, јер сваке године имамо нове генерације које крећу у школу, у младалаштво, пубертет и са њима стално треба радити. То није нешто што се сада завршава, као да неће бити прилива деце.

УН: С обзиром да сте психијатар, гледано са Ваше стручне стране да ли је овом граду потребна нека установа или нешто слично која би се бавила само менталним болестима нашег становништва?
– У ужичком Дому здравља не постоји служба или Центар за заштиту менталног здравља становништва нашег града, која по закону у систематизацији постоји, али је нико не формира. Док сам био директор Дома здравља, издејствовао сам код Перише Симоновића (државни секретар у Министарству здравља), да као установа добијемо Центар за ментално здравље, где они комплетно финансирају и опремају Центар, и где треба да буду запослена два психијатра, четири психолога, четири социјална радника, патронажна служба и медицински техничари. Тај Центар би радио на превенцији у заштити менталног здравља становништва, лечење и сарадња са установама секундарно-терцијалног нивоа, Заводом за јавно здравље и Центром за социјални рад, у спречавању настанка менталних поремећаја, рано препознавање и дијагностика, и ресоцијализација лица која имају неке од поремећаја менталног здравља или су болесници зависници од наркотика. Постоји елаборат, све то је лепо описано у Службеном гласнику. Али, ми немамо ни психијатра у Дому здравља.

УН: Шта Вам је остало у лепом сећању док сте били директор Дома здравља?
– Никада ово нисам рекао, али сада ћу. Да ја нисам постао директор Дома здравља, та зграда никада не би била оваква каква је сада. Када се радила реконструкција било је предвиђено да се замене само столарија и водокотлићи, и ништа друго. Али ја сам се заложио, и уз помоћ Миће Мићића и разумевања оба минстарства, урадили смо да Дом здравља изгледа као што је сада. И зато су дошли и Томица Милосављевић (бивши министар здравља) и Драган Ђилас на отварање, да виде у шта су уложене паре. Мањкавост је сада Центар за мајку и дете и све остале амбуланте. Али о томе неком другом приликом.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.