KOŠARKAŠKA LEGENDA: DRINKA MILOVIĆ MARJANOVIĆ
Među prvim nosiocima nacionalnog priznanja u Užicu, reprezentativka bivše Jugoslavije i nosilac srebrne medalje sa Evropskog prvenstva u košarci, Drinka Marjanović (rođena Milović), za Užičku nedelju govori o danima ženske košarke sedamdesetih i osamdesetih godina u Užicu.
Drinka Milović je rođena u Užicu 1958. godine. Na kraju osnovnog obrazovanja u OŠ „Dušan Jerković“, 1974. godine, počela je da se bavi košarkom. Kako kaže, pronašao je profesor Miloš Tomanović i to na ulici, i uputio je na veliko igralište kod osnovne škole „Nada Matić“.
– Nisam znala ni da trčim, ali sam imala veliki skok. Tada sam završila osmogodišnju školu. Bila sam jako uporna i posle mesec dana počela sam da idem u školu košarke u Beograd. Ne znam kako su me zapazili, verovatno je trener iz te škole dolazio i gledao sa strane, a da toga nisam bila svesna, pa su mu se neki potezi dopali kod mene. Onda su me pozvali i odlazila sam na treninge. Moj otac je bio protiv košarke, pa su često treneri dolazili da ga mole da me pusti na trening i na utakmice. Živela sam u jednoj skromnoj porodici, gde je samo otac radio – seća se Drinka i dodala da je završila Višu pedagošku akademiju u Užicu. Paralelno sa košarkom kratko vreme je radila u školi u Lužničkoj dolini i tu je imala razumevanja od direktora Jankovića da ide na utakmice. Udala se 1984. godine, ali nije prestala aktivno da se bavi košarkom.
Kada je Drinka počela da trenira, u Užicu je već bio formiran klub „Sevojno“. Već su tu trenirale dve sestre sestre Dragica i Mirka Marković, Verica Prljević, Danica Bogdanović…
– Kada sam došla, bila sam najmlađa, a njima, već starijim i iskusnijim igračicama, nije bilo baš pravo. Bila sam visoka i uglavnom je moja pozicija bila centar. Još uvek ne znam kako sam uspela da se izborim sa njima, jer su bile iskusnije, a Mirka je bila i višlja. Odlaskom u školu košarke u Beograd, izabrali su me u juniorsku reprezentaciju. Od tada baš aktivno krećem da se bavim košarkom. Kada sam stasala, ušla sam u seniorsku ekipu. Igrati tada sa Marijom Veger, Vukicom Mitić, Zoricom Đurković i drugima, bila je velika čast. To su devojke koje su došle iz većih gradova i klubova iz „Partizana“ i „Crvene zvezde“, a tu su bile i Mira Bjedov iz Zagreba, Versana Bećir Spahić iz Banjaluke. A ja došla iz nekog malog kluba „Sevojno“. U 1977. godini sa reprezentacijom bila sam na Univerzijadi, a kao debitant sam bila na Evropskom šampionatu. Imala sam tu čast da osvojimo drugo mesto. Evropski šampionat je bio vrlo specifičan. Mnogo je zemalja učestvovalo, a kada se susretnu iskustvo i mladost i kada odigrate utakmicu uz Sofiju Pekić i Miru Bjedov, to je nešto što je mnogo značilo. Kada bih se vratila u te godine, možda bih sada drugačije doživljavala i preživljavala sve to. U to vreme bilo je ponos da starijoj saigračici budete potrčko, da se samo jednoj Mariji Veger dodaje lopta, da bi ona na šuterskom treningu ispucavala lopte, da se Sofiji Pekić napravi blok. To je bilo cenjenje, poštovanje i uvažavanje starijih, ali i one su tako uvažavale druge. Bio je to lep odnos. I naravno, sa aktivnošću i borbom na terenu se moralo dokazati. Bila sam teški centar, zbog moje konstitucije. I na tom evropskom šampionatu osvojile smo medalju i vratili se. Posle, 1984. godine sam se udala i produžila još pola godine da igram košarku u „Sevojnu“.
Drinka je imala mnogo ponuda da igra košarku za klubove u Beogradu, Novom Sadu i iz drugih klubova, ali nije mogla da dobije ispisnicu. Ostala je u „Sevojnu“, sa kojim je njena generacija nizala uspehe.
– Treniralo se na terenima osnovne škole „Nada Matić“, kada se otvorila Hala u Velikom parku, onda smo tu trenirale, a do tada i u Sokolani. Obično se treniralo na terenima osnovnih škola, i pre podne i uveče. Opremu smo dobijale, jer je finansijer bila tadašnja Valjaonica bakra i aluminijuma. Imali smo dobrog predsednika kluba, Karadžića, koji se borio za nas devojke. Treneri Blagoje Gukić Glančo i Mišo Subotić trudili su se preko uprave da dobijemo bar po jednu do dve trenerke, čarape smo ponekad kupovale same. Nije se imalo, ali nam je bilo dovoljno da u istim dresovima i trenerkama ekipno izađemo na teren. Bile smo zadovoljne, ma šta da dobijemo – seća se klupskih dana Drinka.
Užička publika ih je podržavala, ali ne kao mušku ekipu „Sevojna“, iako su bile uspešnije.
– Kada smo bile u drugoj saveznoj ligi bilo je publike, ali kada smo ušle u prvu ligu, tek tada se pročula užička ženska košarka. Dolazilo je dosta navijača. Imale smo dobru ekipu i počeli smo da punimo halu. Hala je bila puna, kada sam sa reprezentacijom igrala meč sa Kubom. Tada je bila praksa da se igraju utakmice reprezentacije u mestu odakle dolaze reprezentativke. I tada je procvetala ženska košarka – dodala je Drinka.
Prema njenim rečima prve naše košarkašice, koje su napravile proboj u ovom sportu, bile su Mira Maksimović, koja je osvojila treće mesto sa reprezentacijom na Balkanskom prvenstvu, pa onda Drinka, a zatim Vesna Jovanović. Igračice koje su se izborile i dugo borile u prvoj ligi bile su: Marina Vuković, Dragana Bjelojević, Dragana Savić, Milka Malešević, Danica Pantović, Sneža Mitrašinović, Mira Despotović, Ljilja Milutinović, Danojla Ćeranić, a posle njih su došle Milesa Slović, Gordana Ćurdić iz Požege.
– Tada nisam radila, jedanaest godina sam čekala posao i zavisila sam i dalje od roditelja. Imala sam nekakvu stipendiju iz Beograda, pa i kasnije, kada sam bila u prvoj saveznoj ligi, a to je bilo dovoljno, eto, da se pojede neki slatkiš i popije sokić. Iako se nije imalo puno, bilo je to lepo vreme. U to vreme igrati u ligi protiv tadašnje „Crvene zvezde“, „Partizana“, „Industromontaže“, bio je veliki uspeh. To je ta generacija iz Užica, mada nismo imale neka pojačanja, sem Vesne Jovanović i Jelena Ranković. Uglavnom su sve Užičanke i iz okoline. Posle smo ispali iz lige, došle su nove generacije, košarka pada na nisko, nije bilo uspeha, kao što smo mi kao ekipa stvarno donele gradu u ženskoj košarci. Možda sam mogla još da treniram, ali je moja generacija već napuštala košarku – navela je naša sagovornica.
Drinki su u lepom sećanju ostala sva velika međunarodna takmičenja.
– Pamtiću Meksiko Siti kada smo bile tamo na Univerzijadi. To je san snova. Jedini problem je bio što je tada retko ko imao i fiksni telefon, a kamoli mobilni, pa nismo mogli dugo da se čujemo sa svojima. Tako je bilo i kada smo išli na pripreme i od kuće odvojene i po mesec i po dana. Naravno, pamtiću Poznanj u Poljskoj 1978. godine, kada je bilo evropsko prvenstvo. Kada smo se vratile, imale smo super doček. Tada sam od grada, Sofke, dobila poklon. Grad je organizovao moj doček i taj poklon mi je bio prvi poklon koji sam dobila kao vrhunski sportista. Jedino mi je žao što nisam otišla na Olimpijske igre. Tada sam već imala porodicu, mada mi to nije pravilo probleme da li ću ići na treninge ili utakmice – kazala je užička košarkašica.
Posle mnogih odigranih utakmica, Drinki će u najlepšem sećanju ostati utakmica protiv „Voždovca“, koga su pobedile sa pola koša, a presudan koš je dala baš ona. Komentarišući ovaj koš, ona skromno kaže:
– Nismo pobedili samo zahvaljujući meni, već celoj ekipi.
U sećanju je utakmica za kvalifikacije za prvu ligu u tadašnjoj Titovoj Mitrovici na Kosovu.
– Bilo je strašno, policijsko obezbeđenje na sve strane. Iz autobusa smo morale u opremi da izađemo u halu. Posle smo čule da je bilo dosta i neuniformisane policije oko nas. Tu smo pobedile i bilo nam je lepo. U autobusu smo pevale pesme o našem treneru Mišu i njegovoj srupruzi Milki. Treneri su nam bili kao roditelji – strogi, ali smo mogli i sa njima da se našalimo. I pokojni profesor Rogić bio je sjajan čovek. Bilo je poštovanja, rada, reda i discipline. Čini mi se da je toga bilo mnogo više nego danas. Mi smo poštovale trenere, a i oni nas. Niko nas od trenera nije vređao, a danas ima toga mnogo. Jednom je samo jedan trener rekao jednoj devojci da je guska, a mi smo sve reagovale na to. Više se to nije ponovilo – seća se Drinka.
Jedini problem u to vreme joj je bio naći posao.
– Posao sam dugo čekala. Niko mi nije pomagao i ako sam bila vrhunski sportista. Gde god sam išla, čuju me, tapšu me, znaju za mene, ali sve se svodilo na to. Konkurisala sam mnogo puta u više škola i nigde nisam našla posao. Tek 1990. godine dobila sam posao u osnovnoj školi „Nadi Matić“. Malo se tada bavili sportistima u smislu da im se obezbedi neko radno mesto. Akcenat je više bio na muškim ekipama, dok su ženske ekipe bile po strani. To je važilo ne samo za košarku, već i za ostale sportove – objasnila je Drinka.
Iako je bila posvećena košarci, nikada je nisu pozvali da bude član uprave.
– Ne znam ni kako se biralo u upravu, znam samo da su tu bili muškarci, nije bilo žena. Žao mi je samo što nisam imala oproštajnu utakmicu. Ne samo ja, nego svim mojim saigračicama, koje su izvukle taj klub, nijednoj nije bila organizovana oproštajna utakmica. Sada, posle toliko godina, čoveku bude žao. Mene su pozvali tek kada su mi dodelili nacionalno priznanje, početkom devedesetih godina prošlog veka. Tada su pozvali 412 sportista i to je bio onaj prvi krug na nivou velike Jugoslavije, kada su se dodeljivala nacionalna priznanja. Napravljen je spisak da će se svima dodeliti to nacionalno priznanje. Nisam znala ništa o tome i dobila sam dopis da idem u Beograd. Otišla sam da vidim šta se dešava i objasnili da svu dokumentaciju moramo imati da bismo dobili to priznanje. Bilo je to sve u arhivama, pa tako da nije bilo problema i nije se moglo lažno podneti prijava. Rekli su nam da nam ovo priznanje daju da se ne bi mučili kada budemo stariji i da ćemo za naše uspehe imati neku nadoknadu. I prošle godine, svi veterani, imali smo prijem u Palati pravdi, sve generacije. Okupili smo se svi na tom druženju koje je trajalo dva sata. Mnogi su me teško prepoznali, jer sam pustila kosu, a godinama sam nosila kratku frizuru. Prepoznale su me po glasu. Sećale smo se tog perioda u reprezentaciji. Tri puta se treniralo, a imali smo ekstra pripreme. Retko ko danas tako radi, kao što smo mi radile – kaže Drinka.
Drinka danas košarku igra rekreativno.
– Aktivna sam koliko mogu za svoje godine i koliko me zdravstveno stanje služi. Direktor „Nade Matić“ Mladenko Ranđelović nama veterankama odobrio je termin od sat vremena da se okupljamo i igramo košarku. Prošle godine smo učestvovale na turniru u Čajetini, koji je organizovao Aco Pavlović. Ako bude ove godine, Aco bi trebalo da nam javi ranije i sigurno ćemo učestvovati. Prošle godine smo se sastale na manje od sedam dana od utakmice i jedva smo izdržale. Šut se lako vraća, ali kondicija nas je uništila – rekla je Drinka.
Kao učiteljica u „Nadi Matić“ veliki akcenat, pored znanja, stavlja na fizičku kulturu.
– Svoju decu teram da vežbaju, jer mnogi ne ispuštaju mobilni telefon iz ruku. Zbog mobilnih i kompjutera deca imaju česte povrede, zato što imaju nedostatak motorike i koordinacije. Moje generacije i druge, dok nije došlo do ere tehnike, bili smo spretni i okretni, peli se na drveće, skakali. Mislim da su danas roditelji prezaštitili svoju decu. A to opet vodi ka sedenju i deformaciji. Ima dece koja ne mogu pravilno da čučnu. Moraju se deca naučiti pravilnom držanju i hodanju, trčanju, moraju da budu aktivna i zato uvek prepručujem više aktivnosti – posavetovala je naša sagovornica.
Zvezdana Gligorijević
SRODNI LINKOVI:
