KO NA BRDU AK‘ IMALO STOJI
Ovo je deveto, takoreći jubilarno, leto u kome nisam „koristio“ godišnji odmor, a o odlasku na more da i ne govorim. A nije da nisam ima želju, ali, džaba želja, kad je prazan šlajpik. Volim i ja da se slikujem ispred onog kamena na Stradunu, u uskim uličicama starog grada u Budvi ili na skalinama Herceg Novog, da se izležavam po plažama Bodruma, Alanje i Antalije, da se brčkam u vodi do kolena na kilometarskim plažama Olimpik biča… Pardon, malo sam se zaneo, Palma i njegovo kolce u Paraliji, ogadili su mi grčko more za sva vremena, ali, to je već neka druga tema, o kojoj ne bih sad… Da sam državni činovnik, sigurno bi se našlo i volje i para i vremena, ako ništa, mogao bih da se zanimam čuvenom srpskom brojalicom za odrasle, koliko mi je još ostalo dana od godišnjeg odmora ili koliko mi je propalo neiskorišćenog odmora od prethodnih godina, ovako, s obzirom da sam običan „privatnik“ i to bez ijednog zasađenog struka maline, borovnice ili aronije, a i bez svog čoveka u javnom sektoru da „odradimo kakav unosan poslić“, nemam priliku da upražnjavam nijednu od svih tih zanimljivih postomodernih društvenih zanimacija u Srba.
Istini za volju, uprkos svim tim objektivnim okolnostima i subjektivnim slabostima, uspevam, tu i tamo, da na par dana pobegnem od ovog učmalog, sivog i neverovatno dosadnog i napornog grada i njegovih stanovnika. Obično to bude negde u planine, među četinare i stenje ili pitome livade sa začuđenom rogatom stokom, gde nema politike, naprednjaka, a ni Palme, nema semafora i naplate parkinga, niti urlanja iz okolnih kafanića usred noći. Ne znam šta je to u ljudskom biću, što ga vuče prema planini, možda je to zbog one stare Njegoševe „Ko na brdu ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom”, a možda i zbog toga što u divljini čovek lako pusti mozak na otavu i zaboravi sve budalaštine kojima nas maltretiraju već decenijama u ovoj napaćenoj i sluđenoj zemlji; uglavnom, iz godine u godinu, sve češće sam na nekom brdu, livadi ili planinskom vrhu, a sve manje u ovoj rupčagi, za koju sam do skora (mladost – glupost) mislio da je centar svemira i najlepši grad u univerzumu i šire.
Zahvaljujući iskusnim planinarima Zorici i Bobanu, ovog vikenda, najmudrija supruga na svetu i ja imali smo priliku da osvojimo jedan crnogorski vrh od čitavih 2004 metra. Pošto, a to već znate, ne pripadam školi novinarstva koja je sklona preteranom i bezrazložnom hvalisanju i glorifikovanju svega i svačega (posebno vlastodržaca), reći ću samo, kada je Crna Gora u pitanju, niti manje države, niti većih prirodnih čuda. A taj predeo Krnovo, kuda smo se pentrali ovog vikenda, koliko nas je zaprepastio svojom senzacionalnom surovom lepotom, još više nas je iznenadio i potpuno neočekivanim čudima moderne tehnike – v(j)etroparkom. Više od 20 vetrenjača koje se lagano vrte na vetru, toj prelepoj visoravni na oko 1400 metara nadmorske visine dale su potpuno nadrealan šmek. Drugi dan nas vreme nije poslužilo, na tim visinama, očas posla krene pljusak i ozbiljno zahladni, zato smo, u potrazi za suncem i vedrim nebom, krenuli severnije, pa smo obnovili gradivo šetajući predivnim šumskim stazama Durmitora. Vreme brzo proleti, jer te fascinira bukvalno gde god da pogledaš, pa krenusmo na granični prelaz Jabuka, a tamo, po običaju, kolona. I hajde, strpljenje i dobro raspoloženje nije nas napuštalo, pa smo i sat čekanja proveli uz dobru muziku, ali kada krenusmo nizbrdo sa Jabuke, odmah smo postali svesni da smo stigli u Domovinu. Put kroz Crnu Goru, čak i na najvišim visinama, potpuno je sređen, asfalt skoro nov, kola su prosto klizila, za razliku od silaska niz Jabuku, zakrpa preko zakrpe, put kriv i neravan, odmah se vidi da se sirotinjski održava, a i tamo gde je popravljan, očigledno je zatajio nadzor, jer je put neiznivelisan, što bi se reklo, kriv kao gudalo. Od Nove Varoši put je bolji, jer je rađen pre desetak godina, ali je veliko pitanje, uz ovakve odnose u društvu, kakav će i on biti za 5-6 godina. Pogledajmo samo kako je propao, zbog neodržavanja, nekadašnji dika i ponos, put od Užica do Zlatibora (može i obrnuto). Džaba sve te silne političke laži kojima nas već decenijama zatrpavaju, one mogu da prođu samo kod ljudi koji se nigde ne kreću i slepo veruju svemu što im vlast kaže, doduše, zbog siromaštva (i materijalnog i duhovnog), takvih je danas više od dve trećine, ali, čim se mrdne dalje, iste sekunde svakome postane jasno gde je današnja Srbija. Na dnu. Naravno, nisu Crnogorci izmislili vetroparkove, niti asfalt, ali samo te dve činjenice jasno govore, ne koliko su dojučerašnja braća napredovala, jer se ni oni nisu nešto pretrgli, već koliko mi nazadujemo – katastrofalno. Političke elite uspevaju nedemokratskim sredstvima da prikriju našu bedu i sirotinju, nisu krivi izvođači, nadzorni organi i državni organi kojima se tri puta ruši običan potporni zid, već je krivac onaj koji je snimio i objavio rušenje zida, ali, nasilnim putem može se skrivati istina, čak i duži niz godina, ali ne može večno.
Da se ne bavim visokom politikom, kad sam već u materiji. Da li su nam potrebnije bolje ulice i putevi ili spomenici nečemu, krstovi, jarboli, liftovi i slični graditeljski poduhvati širom kružnih tokova pomahnitale Srbije? Odgovor je toliko prost i jasan, da polemika nije ni potrebna. Najpre će biti da je istinita stara mudrost – novca ima dovoljno i u najsiromašnijim zemljama, ali se ne troši na dobar način. A za to nisu krivi samo političari i državni službenici, već i oni koji zaokružuju glasačke listiće, uporno i tvrdoglavo glasajući za jedno te isto. Da napravimo puteve ne sprečava nas ni Zapad, ni NATO, ni Kapitalizam, Amerika, GMO, Osiromašeni uranijum, Albanci i druge strahote modernog doba, kojima nas plaše pred spavanje; makar je asfalt jeftin i lako dostupan, čak i nama.
I u ostalom, kamo lepe sreće da su nam samo putevi zapušteni, oni su samo posledica daleko više zapuštenih društvenih odnosa, koje i ne pokušavamo da rešimo. Naprotiv, uživamo u ovakvom poretku. Ovo nema niđe. Tako ćemo i završiti. Pre ili kasnije.
Toni Stanković (Užička nedelja 993)
