ZORAN STAMATOVIĆ, DIREKTOR UŽIČKOG POZORIŠTA
Užičko pozorište ove godine slavi važan jubilej, a to je 70 godina od osnivanja. Kako se vi kao trenutni direktor ove ustanove osećate?
Reč slaviti u ovom slučaju ima neki drugi smisao. Prosto, mislim da nije trenutak za bilo kakvo slavlje, jer je teško vreme za pozorište generalno, materijalno stanje kome u njemu vlada i ne ostavlja nam mogućnost za neko veliko, a sasvim zasluženo slavlje. To slavlje odlažemo za neko, uslovno rečeno, srećnije vreme, a danas se trudimo da budemo što kvalitetniji i da što više utičemo na društvo koje ne primećuje dovoljno kulturu, pa samim tim ni pozorište.
Kako je po vašem mišljenju stanje u kulturi u Srbiji? Svedoci smo ovih dana da je sva pažnja usmerena na rijaliti šou programe kao što su Parovi i „Farma“. Mislite li da ćemo prevazići to?
Društvo bez ideala produkuje iste takve pojedince, a čovek bez ideala i duše nije čovek u punom smislu te reči i bojim se da smo mi sve bliže upravo tom modelu čoveka iz 21. veka. Njemu, nažalost, ne treba kultura, a potrebu za kulturom valja stvarati i gajati. To se jedino i najbolje radi kroz obrazovanje, pre svega školsko, ali i porodično. Bojim se da smo stavljanjem na pijedestal upravo emisija koje ste pomenuli, polako, ali sigurno, oslonce ovog društva i države, a tu mislim na najbolje književnike, slikare, stavili u drugi plan. Junaci su nam postali neki izmišljeni bliski likovi. Bliski po prostakluku, po tome što nemaju ideju i toleranciju za druge. U tome mesta za kulturu nema, ali to ne znači da se predajemo. Danas je novac postao imperativ, pomerio je težište sa pitanja duše, na pitanje sebe, odnosno na pitanje novca. Novca ili imaš ili nemaš, i to je kamen oko koga se svi delimo. Onog trenutka kada smo prodali svoje ideale, prodali smo sve ono što čini naš svet, što nas čini emotivnim i ljudima. Živimo u nekim beščasnim zemljama i tu ne govorim o Srbiji, nego o Evropi i svetu. Živimo daleko od svake ideologije, i nije reč o idolopoklonstvu, već o ideologiji za koju se vredi boriti. Za mene je kultura bila ta ideologija koja me je opredelila u pozorište i za koju sam voleo da verujem da želim da joj posvetim ceo svoj život.
Koliko i oni koji se ne bave kulturom u profesionalnom smislu mogu da pomognu u ovoj borbi protiv kiča u šunda?
Našu umetnost uređuju oni koji o umetnosti ne znaju ništa. Vi ne vidite najuticajnije političare da ne pozivaju u pozorište, na koncerte, književno veče, već pozivaju na fudbalsku utakmicu, na obračun i duel. Pozorište je, kako je to Šekspir odavno rekao, ogledalo društva i ono nije ništa bolje, ako ga gledate tako. Ali je sigurno, bez obzira što je slika i prilika tog društva, stepenicu je iznad i trudi se da isto to društvo vuče napred.
Užičko pozorište je opstalo sedam decenija. Da li su za to zaslužni građani Užica, sami zaposleni ili je sve to zajedno pomoglo da institucija opstane?
Ne može to jedno bez drugog i ne može ovakvo pozorište da postoji u nekom drugom gradu. Još davne 1856. godine, kada su ljudi isto bili opterećeni problemima egzistencije i drugim problemima, ovaj mentalitet je doveo do toga da se skupe ljudi i osnuju teatralno društvo, pa užičko čitalište, kao preteču današnje biblioteke. Danas, pozorište jeste ono koje i obrazuje i vaspitava, ali ne može pozorište promeniti društvo. Mi smo ta slatka kapljica, lepa nota čitavom nekom ratnom maršu koji se svira u svetskim okvirima i koji pokušava da nas oljudi i oraspoloži. Ono se trudi da bude prepreka pre svega primitivizmu i divljaštvu. To je ovo pozorište uspevalo, jer ovaj grad nije bio divlji i neperspektivan, i jer su građani videli dalje i bili tolerantni.
Čime se pozorište najviše ponosi ili je upravo opstanak pozorišta ovoliko dugo ujedno i njegov najveći uspeh?
Najveći uspeh ovog pozorišta je da 70 godina postoji, a uvek se vraćam i na tu 1856. godinu, jer je to teatralno društvo bilo podjednako značajno za Užice koliko i danas profesionalni ansambl, dakle tu je malo duže. Uspeh je takav da je ovo pozorište godinama u samom vrhu profesionalnih pozorišta u Srbiji i tu je da obrazuje i neguje mlade ljude, i da im stvara potrebu da dođu u pozorištu ili odu na koncert.
Sigurno je bilo nekih blistavih trenutaka za vreme koje ste vi direktor. Šta pamtite?
Kad god bih odvojio jedan za koji me pitate, ja bih bacio u zapećak one druge. Nesumnjivo da su ti dobri trenuci sami sebe odvojili. Ja sam ponosan i namerno neću govoriti o uspesima za vreme mog mandata, već ću pomenuti nastup na Bitefu sedamdesetih godina, gde je ovo pozorište utrlo svoj put. Nije ono slučajno nastalo ovde. Činjenica je da je Užice grad kulture i ja bih voleo da ono ponovo postane i mesto dolaska, a ne odlaska. Mi smo bili grad u koji se dolazilo, a jedan od razloga je bilo i pozorište. Mislim da danas nije tako, ne zato što Užice nije takvo, nego zato što je takva opšta tendencija. Odlaženje u nekoliko velikih centara, prvo ovde u Srbiji, a potom u svetu, je nešto što je svakodnevica. Ako se vratimo na početak našeg razgovora, upravo su to trendovi potrošačkog društva u kome živimo.
Kako će pozorište obeležiti sedamdeset godina rada?
Mi ćemo sigurno svojim prethodnim radom obeležiti i ovu, ali i narednu godinu. Kroz jedan multimedijalni projekat, osvežićemo sećanje na Užičku republiku i to nas čeka već za mesec dana. Sa velikom ljubavlju ćemo pričati i o činjenici da je Užice tada, 1941. godine imalo svoj ideal, a taj ideal se zvalo sloboda i reći ne fašizmu. Takođe radimo i na monografiji koji će sve obuhvatiti, ali čekamo pravi trenutak. Ovo je lep broj u kom želimo da podsetimo da postojimo toliko, ali nam nije cilj da slavimo. Nama je slava svaka premijera, svaki fidbek od naše publike da smo na dobrom putu u menjanju sebe, a potom i samih gledalaca.
U novembru se održava Jugoslovenski pozorišni festival i to po dvadeseti put. Šta nam možete reći o ovogodišnjem festivalu?
Dvadeseti festival je moja velika sreća. Počinje u nedelju 8. novembra i mogu reći da će najveća pozorišta iz Srbije, Bosne i Crne Gore uzeti učešće na njemu i cilj nam je da u čast nagrađenih dođe i predstava iz Makedonije. Da li će to biti, videćemo, ako naiđemo na razumevanje kod naših osnivača. Naša je želja da to bude predstava iz Velesa, grada sa kojim Užice ima bliske odnose. Produkcija je ove godine bila nešto bolja u odnosu na prethodne i siguran sam da izbor koji mi trenutno imamo garantuje da nas čeka jedan dobar festival. Ja koristim i ovu priliku da pozovem gledaoce da nas podrže kupovinom ulaznica, koje već godinama ne poskupljuju. Takođe smo na na prethodnom sastanku rukovodstva ove kuće odlučili da jedan prostor posvetimo muzeju Jugoslovenskog pozorišnog festivala gde ćemo njemu u čast, prikupljati sav materijal, muzeološki ga obrađivati i ne dozvoliti da u zaborav padne nijedna fotografija, rečenica i predstava. Da bih zagolicao pažnju, pročitaću samo deo glumaca koji dolaze. Zamislite festival na kome će učestvovati Nebojša Glogovac, Svetozar Cvetković, Vladica Milosavljević, Josip Pejaković, Vesna Mašić, Ejla Bačević, Zijah Sokolović i mnogi drugi. Dakle, doći će sa svih ovih prostora trenutno vodeći glumci i to će biti prosto praznik za ove oči.
I festival opstaje dugo godina i može se reći da je u vrhu pozorišnih festivala u Srbiji, pa i regionu. Da li ste zadovoljni ili mislite da uvek može bolje?
Ja nikada nisam zadovoljan. Nas sputava i otrežnjuje činjenica da živimo danas i ovde, a ujedno nam to daje snagu da iskoristimo sve prednosti koje to donosi, i da to afirmišemo vukući i društvo i sebe, a samim tim i grad, napred. Mislim da to Jugoslovenski pozorišni festival u najboljem smislu te reči i radi, ali uvek može bolje i može više.
Koji su to planovi do kraja godine za pozorište?
Težišni projekat će nam biti Milutin Uskoković, gde obeležavamo stogodišnjicu od njegove smrti. Njegov roman „Čedomir Ilić“ će doživeti dramatizaciju i to ćemo posvetiti jednoj interesantnoj ženskoj ekipi. Takođe ćemo raditi i na predstavi po tekstu Izraela Horovica, najverovatnije u koprodukciji, i to će biti naš pokušaj da ponovo dosegnemo red veličine Venecijanskog bijenala i iskorak u nešto novo. Želja nam je da sa tim tekstom zakoračimo na evropske festivale sa kojih nismo ni odlazili, ali sa ozbiljnom temom oko koje se lome mišljenja. Već sam spomenuo projekat „Okupljeni na trgu“, gde ćemo se setiti Užičke republike i napraviti vezu sa tadašnjim i današnjim vremenom. To će biti multimedijalni projekat na kome će raditi umetnici iz cele bivše Jugoslavije. Do kraja godine će gostovati i jedna baletska predstava, i to nam je želja da i taj vid teatra oživimo na našoj sceni. Voleo bih kada bismo i operu mogli ponovo da dovedemo. Na kraju, počećemo sa radom i na jednoj dečjoj predstavi. Cilj nam je da to bude neko od domaćih autora, Užičanin, i da tu predstavu uradi neki mladi reditelj.
N. Kutlešić
