Piše: prof. dr Bilja Grujičić
Da živimo svi u slozi Sveti Savo, ti pomozi! U duhu pravoslavlja i svetosavlja, na današnji dan kada ja kucam ovu kolumnu, dragi moji, pomišljam da je oduvek bilo onih koji su se zaklanjali iza lika i dela Sv. Save, naročito na ovaj dan. Ne, neću ja ovog puta o čitanju, neću ni o preporukama, jer sam prošloga puta promašila sa Tabaševićem. (No, nemoj se sekirati, reče mi jedan prijatelj, nisu Srbi baš tako dalekog pamćenja! Nadala sam se da je tako.) Ali bih o duhu koji koji mi se čini da je večno živ, ili bih ja volela da je tako… Volim taj sjaj u očima kada nešto saznaš, volim ozarenost pred svakim naučnim izazovom, volim ustreptalost pred svakom novom knjigom koju nabaviš i veruješ da je važna, volim da živiš za ono u šta veruješ i da iz toga crpeš snagu za dalje. Intimno, ne mislim da svi veruju u to što govorim, ali moje je da preporučim, a ne da odaberem za vas.
Podeliću sa vama jednu ličnu priču. Dozvoliću i da neko kaže da je dosadna. Setiću se moje intimne sreće, kada sam dobila odobrenje da se spustim u depoe naše Narodne biblioteke. Polagala sam hrvatsku književnost (Zato sam jugonostalgičarka!). Tražila sam literaturu, od Krleže, Marinkovića i drugih, izašla sa dva kofera, posle dva sata, presrećna što sam svašta našla, oduševljena bogatstvom depoa i ponosna na povlasticu koju sam ostvarila. Kada sam ih, onako prašnjava, dovukla kući, moji su znali da je vrag odneo šalu i da neću odustati. Tako je i danas. E, to volim da prepoznam, tu zanesenost u očima mladog čoveka, željnog nauke, a verujte mi, postoji i to! Ne marim ja za one pirsingovane, ne opredeljuju me nabudžene, ne grozim se, nikakvih. “Mi smo uvek nepravedni kad mislimo i govorimo o drugim ljudima, jer jedne ulepšavamo našim simpatijama, a druge poružnjamo našom antipatijom, a obe su podjednako instinktivne i slepe.“, kaže naš mudri Dučić. Ali, imam pravo da kažem da to nije moja šolja čaja i nemojte mi je poturati. Neću tvoju, ne dam svoju! Dobro, ako baš moram i ako mi je on ponudi, a čaj neka je od majčine dušice, prirodno ubrane i osušene i keksić sa đumbirom i cimetom. Ostatak već prepuštam čulima…
Prosečni Indijanac provede 10 sati i 42 minuta nedeljno čitajući i to je najviše na svetu. Priznaćete da to i nije nešto posebno. Međutim, kažu Tome, ne piše sve u knjigama, ali dragi moji, nije ni ulica sve vaspitala, iako vam, možda, u životu često izgleda drugačije. Neke se bitke bez borbe ne mogu dobiti, a moja je u duhu svetosavlja. Toliko od mene ovoga puta, ako u pomoć niste pozvali grtalicu ovoga puta, ugrejte se uz mene i Nedeljicu! Neka velikih tema, velikima, a ja glasam za vas i mene, Vaša BILJA! Uz čaj…
(Užička nedelja 1004)
