Светосавска 2019

Пише: проф. др Биља Грујичић
Да живимо сви у слози Свети Саво, ти помози! У духу православља и светосавља, на данашњи дан када ја куцам ову колумну, драги моји, помишљам да је одувек било оних који су се заклањали иза лика и дела Св. Саве, нарочито на овај дан. Не, нећу ја овог пута о читању, нећу ни о препорукама, јер сам прошлога пута промашила са Табашевићем. (Но, немој се секирати, рече ми један пријатељ, нису Срби баш тако далеког памћења! Надала сам се да је тако.) Али бих о духу који који ми се чини да је вечно жив, или бих ја волела да је тако… Волим тај сјај у очима када нешто сазнаш, волим озареност пред сваким научним изазовом, волим устрепталост пред сваком новом књигом коју набавиш и верујеш да је важна, волим да живиш за оно у шта верујеш и да из тога црпеш снагу за даље. Интимно, не мислим да сви верују у то што говорим, али моје је да препоручим, а не да одаберем за вас.

Поделићу са вама једну личну причу. Дозволићу и да неко каже да је досадна. Сетићу се моје интимне среће, када сам добила одобрење да се спустим у депое наше Народне библиотеке. Полагала сам хрватску књижевност (Зато сам југоносталгичарка!). Тражила сам литературу, од Крлеже, Маринковића и других, изашла са два кофера, после два сата, пресрећна што сам свашта нашла, одушевљена богатством депоа и поносна на повластицу коју сам остварила. Када сам их, онако прашњава, довукла кући, моји су знали да је враг однео шалу и да нећу одустати. Тако је и данас. Е, то волим да препознам, ту занесеност у очима младог човека, жељног науке, а верујте ми, постоји и то! Не марим ја за оне пирсинговане, не опредељују ме набуџене, не грозим се, никаквих. “Ми смо увек неправедни кад мислимо и говоримо о другим људима, јер једне улепшавамо нашим симпатијама, а друге поружњамо нашом антипатијом, а обе су подједнако инстинктивне и слепе.“, каже наш мудри Дучић. Али, имам право да кажем да то није моја шоља чаја и немојте ми је потурати. Нећу твоју, не дам своју! Добро, ако баш морам и ако ми је он понуди, а чај нека је од мајчине душице, природно убране и осушене и кексић са ђумбиром и циметом. Остатак већ препуштам чулима…

Просечни Индијанац проведе 10 сати и 42 минута недељно читајући и то је највише на свету. Признаћете да то и није нешто посебно. Међутим, кажу Томе, не пише све у књигама, али драги моји, није ни улица све васпитала, иако вам, можда, у животу често изгледа другачије. Неке се битке без борбе не могу добити, а моја је у духу светосавља. Толико од мене овога пута, ако у помоћ нисте позвали грталицу овога пута, угрејте се уз мене и Недељицу! Нека великих тема, великима, а ја гласам за вас и мене, Ваша БИЉА! Уз чај…

(Ужичка недеља 1004)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.