Kaко до посла у Лондону? (2. део)

Читали сте у прошлом броју Ужичке Недеље: О легалним и мање легалним видовима запослења. О значају радне визе за рад у Енглеској. О СV-јима (радним биографијама), њиховој улози и значају, о агенцијама за запошљавање и још којечему.
У овом броју можете прочитати: О почетку и свршетку запослења у Енглеској и о томе како је „искрено ваш“, аутор ових редова, у претходних осам и по година налазио своја запослења у престоници Британског царства.

Излазак из запослења

У претходном броју Ужичке недеље било је говора о најчешћим начинима тражења посла и започињања радног односа у Лондону, а и шире у Енглеској. Наравно, има и других, а и много варијација и граничних случајева или ситуација које би се могле подвести под више од једне категорије описане у претходном броју. Све у свему, покрили смо највећи број начина за тражење и започињање посла, а сада ћемо размотрити и супротну страну исте приче.
У запослењу постоји и она друга страна – престанак радног односа. Када решите да из било ког разлога (нашли сте бољи посао, тетка из Канаде вам дала толико пуно новца да више не морате да радите, брат вам отвори фирму помоћу личне карте коју му је неко фалсификовао, пожелите да промените струку или државу…) – дајете отказ. Када запослени да отказ, обавезује се да ће отказни рок, период између давања отказа и престанка рада, провести у фирми, за то време пренети део знања онима који остају, раздужити опрему, почистити, и буквално и фигуративно, за собом. Отказни рок уме да потраје од једног до шест месеци, зависно од тога колико је ваше радно место високо у хијерархији. Рецепционерку ће фирма пустити и после 4 недеље, али, рецимо, директор продаје мора да бар пола године унапред обавести фирму о свом одласку. А када отказни рок прође – то је крај. У неким ситуацијама након отказа можете бити принуђени на „вртларски одмор“ („gardening leave” – период од пола године до годину дана, када под претњом тужбе не смете да се запослите у истој грани, да не бисте прешли код конкуренције и њој пренели пословне тајне свог претходног послодавца). Није, међутим, забележен сценарио у коме запослени, било код државе било код приватног послодавца, да отказ а да потом остане 400 дана да прима незарађену плату, па таман да му са проћелавог чела сија звезда.
Исто правило важи и у другом смеру. Ако послодавац сматра да је за вашим радом престала потреба, мора да вам да писмено обавештење о престанку запослења, а отказни рок је исти како када бисте ви поднели отказ, дакле од једног до шест месеци.
Изузетак од овог правила су дисциплински прекршаји. Радио сам пре неких 6 година са једним хроничним алкохоличарем, што фирми није много сметало (његова пијанства, не мој рад). У питању је био старији мушкарац, Енглез, коме је могло недостајати годину-две до пензионисања. Оног тренутка када су му на рачунару нашли порнографске видео клипове, дошло је обезбеђење, донело му картонску кутију да спакује своје ствари, и за 15 минута је, у пратњи чувара и кадровске службе, најурен из фирме. Туча, свађа, дрогираност, фашистички испади (ако бисте се некоме отворено наругали зато што је нпр. Лесковчанин или лезбејка) такође могу експресно да вам зараде отказ.
Други изузетак је такозвано „реструктурирање“, слично ономе што смо ми који памтимо самоуправљање звали „техонлошки вишак“, односно ситуација када запослени то постане. А догађа се када фирма промени делатност или ваш посао измести на тржиште јевтинијег рада, или једноставно смањи број запослених да би књиговодствено изгледала привлачније купцима и власницима деоница. У оваквом сценарију запосленима се исплаћује заостала зарада, неплаћени одмори, зарада за отказни рок и, најчешће, по једна недељна плата за сваку пуну годину проведену на послу. Мој доскорашњи колега Невен, Книњанин, након 12 година рада доживео је да буде „реструктурисан“. Добио је 12 недеља на „минули рад“, 3 недеље на неисплаћени одмор и 13 недеља (3 месеца) као плату за отказни рок, јер је као руководилац продаје имао дужи отказни рок. Све у свему око пола године неопорезоване зараде.

Енглеска бирократија није се сетила израза „радни однос“, мада много појава у игри око запошљавања има елементе једног другог, такозваног „полног“ односа. На почетку процеса деси се да запослени и послодавац покушају да за**бу ону другу страну, један тврдећи да зна или је радио нешто о чему појма нема, други нудећи услове које не може да испуни. Током запослења и овде ћете чути запослене како се жале да их, рецимо, шеф „ј**е“ (или то ради удаљеност посла, терет рада…), а понекад се запослење прекине јер се све „разј**ало“.

О значају радножитија код тражења запослења

На свим нивоима комплексности (и плаћености), важно средство за тражење посла је CV („си-ви“), Curiculum Vitae, одн. резиме, „Resume”, или радножитије, ако морамо на српском. Резиме служи да се, као неко ко тражи запослење, похвалите, „продате“, али и да свом будућем послодавцу дате идеју с ким разговара. У главним цртама, осим тачних чињеница о квалификацијама и ранијим послодавцима, резиме мора да садржи добар формат али и дозу хвалисавости. Ако сте у прошлости возили трактор, нећете у радножитије написати да сте пилотирали свемирским бродом („тачне чињенице“ из претходне реченице), али нећете ни пропустити да нагласите да сте врхунски тракториста („хвалисавост“). Нећете разглабати о свим угловима вожења трактора, јер ни послодавац нема времена да чита непотребне појединости из вашег претходног живота. Не сме се, дакле, лагати, сировост и ароганција вам такође нису савезници, као ни претерана скромност, било лажна или искрена.
До пре десетак година Велика Британија је издавала око четврт милиона радних виза годишње. Није се свако ко је добио визу и доселио на Острво, али уз десетине хиљада становника ЕУ којима виза није ни била потребна, то је значило годишњи прилив од преко пола милиона становника (рецимо неких 300 хиљада запослених и понеки члан њихових породица). Једна од специфичности британског визног система је што су у то време били једина земља која осим квалификација вреднује и способност зарађивања. Ако сте, наиме, завршили стоматолошки факултет и били зубар у Србији, а при томе зарађивали колико и продавачица у трафици, нисте могли да добијете дозволу за рад у Енглеској.

… И коначно, лична прича

Како сам наговестио на почетку претходног наставка овог прилога, ако желите посао у Лондону – важно је бити овде. Када сам почетком 2010. дошао у Енглеску, ово сам по други пут научио на тежак начин. Први пут ми је „недостатак локалног искуства“ био проблем 13 година раније на Новом Зеланду, уз значајну разлику да сам Новом Зеланду био млађи, „гладнији“ и очајнији, па тако и спремнији да радим послове знатно испод квалификација које сам поседовао, а све само да бих стекао злогласно „локално искуство“ и какве-такве препоруке од, иначе врло парохијалних, домаћих послодаваца. У Лондону сам сматрао да године искуства у земљи сличне радне културе и сличног правног и финансијског система треба да послуже као препорука уместо самог „локалног искуства“. Када сам након 6 недеља тражења посла подвукао црту, открио сам да сам своју радну биографију послао на неких 430 адреса. Од 430 огласа на које сам се јавио, на разговор ме позвало неких 90 агената. Њих 40 је сматрало да сам довољно добар да би ме послали на разговор код послодавца, а од тих 40 послодаваца свега 9 њих ме је позвало на други разговор или на технички тест (у неким случајевима технички тест је био прва инстанца, прва препрека о коју бих се саплео). Од ових девет „других интервјуа“ само је један резултирао финалним, трећим интервјуом и понудом посла, коју сам, наравно, оберучке прихватио.
Три и по године касније, тражећи свој други лондонски посао, јавио сам се на можда 20 и нешто огласа, разговарао сам са неких десетак агенција, а шест њих ми је дало зелено светло за разговор са послодавцем. Опет је све резултирало само једном понудом и једним запослењем. Сличан однос поднесених молби, похађаних разговора и позитивних исхода имао сам и пола године касније, када сам се запослио на послу на коме сам остао непуних 5 година, овом који ме још увек плаћа у тренутку док ово читате. Међутим, у последњих неколико месеци ове године нисам поднео ниједну молбу – агенти су звали мене! Од пет фирми са којима сам разговарао, са чак три сам избоксовао другу рунду разговора и добио две понуде за посао. Због физичких ограничења људског битисања, опет сам могао да прихватим само – једну.
Пре пар недеља почео сам да радим на новом послу. Након осам и по година, коначно радим у Ситију, у буквалном и метафоричком значењу речи. Истина, географски говорећи, Лондон Сити је био адреса мојих послодаваца последњих 5 година, али садашњи посао ми је у злогласној индустрији новца, дакле и фигуративно радим у Ситију. Поново упознајем нове људе, нове технологије, нови кварт Лондона… И тако ће то ићи, ако буде здравља, потребе и жеље, до пензије, што је у мом случају наредних 15 година.

У следећем броју: порези и доприноси на зараде запослених, пензије и социјална давања, колико то кога кошта. Бројеви скоро никада нису секси, али можда некоме помогну да стекне тачнију слику о неким токовима новца на трулом западу.

Владимир Давидовић (Ужичка недеља 996)

Comments

comments