RIALITI „VIŠE OD IGRE“
Žurka bez prestanka
– Politički nepismena osoba ne čuje, ne govori, ne učestvuje u političkim dešavanjima –
Bio je zanimljiv mesec maj u Užicu. Na sve strane koncerti, slave, mature, žurke, svadbe… Slobodno se može upotrebiti ona stara kovanica – opštenarodno veselje. Pogotovu za nas koji živimo u blizni škola, crkve, zgrade Grada Užica… Svaki dan cika, viska, kolone svatova ili maturanata, trubači, tu i tamo po koji topovski udar… Udario narod brigu na veselje…
Branje malina je sve bliže i već svi polako udaraju sitnu računicu na šta će pare potrošiti. Još samo da sazru i da vreme posluži. Da ne bude neke teške kiše, ili, ne daj bože, grada…
I gradsku vlast uhvatilo praznično raspoloženje. Kako stoje stvari, prodali su gradsko zemljište, imaće za plate, tu i tamo okrpe neku ulicu, ofarbaju koju zebru, gradonačelnik stiže na svakojake manifestacije, da se upita, čestita, održi zdravicu… Asfaltirali su i koju stotinu metara kroz tunele, narod masovno šeta još svežim asfaltom… Reklo bi se, sve je super u našoj maloj varoši, da bolje biti ne može…. Ovih dana RTS, u terminu za nas noćne ptice, reprizira po hiljaditi put seriju „Više od igre“ i ovaj grad, koji se iz godine u godinu sve više smanjuje, atmosferom prilično podseća upravo na tu seriju. Svi se znaju, bave se tradicionalnim, sitnim, poslovima, potpuno ležerno, nigde se ne žuri, a vikendom se ide na utakmice ili slične masovne halucinacije, da se konzumira sedmična doza lokapatriotizma…
I lokalna politika nam je palanačka, kao u pomenutoj seriji. Zauzete pozicije se ne puštaju, sitni ćar, sitna vajdica, tu i tamo po koje političko smetalo pravi sitne probleme, lokalne abronoše prikupljaju tračeve, pa ih prosleđuju tamo gde treba…. Opozicija ne postoji, a ako i postoji, ogovara po kućama, a na javnoj sceni postignut je apsolutni konsensuz – niko ne talasa, ni daška vetra.
I, pitata se vi, čemu ovoliki uvod, kada će razrada, kada će ono – ali… Pa, ovoga puta nema tog čuvenog – ali. I upravo u tome jeste problem. Kao da je celo društvo, u celoj državi, napokon stiglo do tačke kojoj je decenijama težilo i tu se zaustavilo, samozadovoljno – cilj je postignut, ravnoteža uspostavljena i više nema nikakvog razloga dalje ići. Što bi drugovi pjesnici rekli – kao da je vreme stalo. Bš kao da se ona lenja palanka iz „Više od igre“, sa tv-a, pretočila u realan život. Što je najzanimljivije, a možda i najtužnije, serija je nastala pre 28 godina, dakle, skoro pre tri decenije, a mi smo, nogu pred nogu, mic po mic, tek sad stigli u bolju prošlost. Ovu letnju, reklo bi se i konačnu, letargiju, nije uspela da naruši ni sudska rehabilitacija Čiča Draže, par dana se preklapalo, a onda je sve nastavljeno po starom – Vučić ovde, Vučić ovde, a narod, neazinteresovan za bilo šta, svojom džadom… Žabokrečina gusta, gusta, probiti je niko ne može.
Ne znam kako vama, ali meni je bezgranično dosadno. Nisam, ni pod razno, zamišljao ovakvu budućnost. Maštali smo, svojevremeno, o toj budućnosti, gledajući sf filmove i čitajući sf romane, kao vremenu izazova, raznih čuda moderne nauke, supersonični vozovi i avioni, eletkrični automobili, razni leteći objekti.. i od svega toga, veliko – ništa. U svetu se još poneko čudo i dogodi, makar i malo, a kod nas u Srbiji – ništa. Povazdan buljimo u televizor, u kome teku, kao na traci, od svitanja do sumraka, razne budalaštine, najčešće pevanja i pripevavanja, i svi su, kao fol, strašno uzbuđeni, srce samo što im nije stalo, ko će proći dalje, a ko će potonuti nazad u anonimost i to bi, otprilike, bilo to, od te, toliko očekivane, budućnosti. Buljimo u ravne televizore strane proizvodnje, gledamo strane, licencirane, emisije, u kojima takmičari ostavljaju srce na bini, pevajući strane hitove, a kome pevanje nije baš previše uzbudljivo, ima na drugim kanalima sve to isto, samo su umesto pevanja, razne premijer lige, mastersi, kupovi šampiona, Evrope, svemira… Strane lige, strani fudbaleri, strani tereni, strana publika…
Upravo dok pišem ovaj tekst traje ko zna koji „istorijski“ meč Đokovića i Nadala. Sajtovi uredno javljaju, iz minuta u minut, Đokovićev put do nove pobede, a meni jedino na pamet pada misao, eh, kada bi sve u životu i istoriji jedne zemlje bilo tako jednostavno, kao u tenisu, forhend, bekhend, malo peškir, pa as, koji aut i gotovo. Zna se ko je pobednik, a ko gubitnik. Nažalost, realan život je daleko od predvidljivog i kada se sazna ko je gubitnik, a takvih je najviše, obično je mnogo kasno, i za nove partije i turnire vremena nema. Samo jedan turnir svi igramo. Upravo zato i ubija ova dosada i letargija, ovaj srpski rialiti rađen po scenariju serije „Više od igre“.
Ne volim da citiram tuđe misli, ali ovoga puta moram, jer ono što je čuveni dramaturg i pesnik, Bertolt Breht, napisao, neviđeno precizno definiše ovu srpsku „višeodigre“ otupelost:
“Najgora od svih vrsta nepismenosti jeste politička nepismenost. Politički nepismena osoba ne čuje, ne govori, ne učestvuje u političkim dešavanjima. Ona ne zna da troškovi života, cena pasulja, ribe, brašna, stanarine, cipela, lekova, zavise od političkih odluka. Politički nepismena osoba je toliko glupa da je ponosna i busa se u grudi govoreći kako mrzi politiku. Taj imbecil ne zna da se iz njegovog političkog neznanja rađa prostitucija, napuštena deca, i najgori od svih lopova: loši političari, korumpirani i potkupljeni od strane lokalnih i multinacionalnih kompanija.”
Još kad bi pomenuti imbecili znali da su imbecili…
Dušan Đurović
