Скандализовање једног дела јавности доделом Ордена Светог Саве првог реда Александру Вучићу је једно мало ремек-дело напредњачког политичког инжењеринга. Није скандалозно само по себи то што је Вучићу додељен орден. Исти орден, истог ранга, додељен је и Драгану Марковићу Палми, а исто одликовање СПЦ примио је и Александар Вулин у име Канцеларије за КиМ. Има онај Веберов закон у психологији који каже да би стимулација била приметна, она мора бити сразмерна постојећем интензитету. Лако ћемо приметити разлику у осветљености собе у којој гори само једна сијалица ако упалимо још једну; али никакву разлику нећемо уочити ако упалимо једну сијалицу у соби у којој гори 100 сијалица. Другим речима, скандал би требало да буде већи када патријарх највише одликовање СПЦ додељује маргиналцу Палми или бившем јуловцу Вулину, него Александру Вучићу, који је по функцији много значајнији од њих. Није скандал ни у томе што је Вучић добио Орден Светог Саве, иако је био председник Владе која је Основној школи “Растко Немањић Сава” у Новом Пазару променила име у ОШ “Калифа бин Зајед ал Нахјан”. Нешто друго је у питању, што превазилази дневне оквире и вести од три дана.
Чеслав Милош је у дисидентском класику “Заробљени ум” добро описао механизам, по коме су државе источног блока у средњој и источној Европи излазиле на крај с црквом. Требало је тежити разбијању цркве на две фракције: један део клера треба искомпромитовати као реакционаре, што, при стварним реакционарним расположењима многих свештеника, није нарочито тешко. Други део треба моћно везати с државом, тако да црква буде користан инструмент у руци државе, слично као црква у Русији. Једна од последица је да потпуно потчињени свештеници, који у неким случајевима постају и сарадници полиције, губе ауторитет у очима верника. Потпуно исти рецепт су примениле структуре државе под влашћу Српске напредне странке и СПЦ је велики јубилеј поводом осам векова аутокефалности дочекала изразито подељена.
Али верници су људи који су симболичка и ритуална бића, а црква је кроз двомиленијумско искуство врло добро схватила да је вера више питање колективне сугестије, него индивидуалног уверења. Једна од специфичности човека у односу на друга жива бића, састоји се у човеку својственом симболичком изражавању. Орден Светог Саве првог степена додељен председнику републике, који по Уставу изражава државно јединство, на церемонији поводом грандиозних осам векова самосталности СПЦ, има снажан симболички значај, који превазилази све претходне лауреате. Таквим сугестивним и симболичким гестовима масе, чије умове и даље покрећу слепе наде и егзистенцијални страхови, њихове старешине, и верске и политичке, лако ће уверити да треба да усмере приврженост владајућим номенклатурама. Александар Вучић је овим чином промовисан у главну тему великог јубилеја и бацио је у засенак и цркву и Светог Саву. За њега је ово zero-sum game из које носи цео плен.
Када на све то додамо да Српска напредна странка врло доследно, озбиљно и систематски спроводи своју верзију catch-all културне политике у којој се форсираном урбанизацијом граде застакљени квартови за богате, реконструишу најзначајнији тргови, аутопутеви добијају имена по важним историјским личностима, подижу се велики споменици од Стефана Немање на Савском тргу до Велике Србије у Ужицу, писци попут Пекића и Киша постхумно добијају закаснела признања, онда видимо да имамо посла с политичком силом која се уграђује у сваки сегмент културног и историјског наслеђа. Додела ордена и улога звезде вечери на прослави осам векова од стицања црквене аутокефалије, само је једна епизода тог хегемонистичког процеса. Циљне друштвене класе власти се састоје и од јединки које сумњају у службени наратив, али дисциплиновано изговарају прописане реченице, певају прописане песме и понављају прописана имена. Поступајући тако, стварају колективну атмосферу којој и сами подлежу. Биће тешко, врашки тешко…
Александар Дивовић
