početak GRADSKA Култура и позориште су маргинализовани

Култура и позориште су маргинализовани

od Užička Nedelja
433 pregleda

јпф

ОТВОРЕН 20. ЈУБИЛАРНИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ
Пре 20 година ово позориште је устало. Створило је Југословенски позоришни фестивал. Покренуло се, јер је хтело да развија средину и пружи културни отпор нестајању регионалних фестивала, буде најбоље, упореди се са другима, каже неизречено. Видели смо до сада 146 представа. Град Ужице и Министарство културе и информисања Владе Републике Србије су то омогућили. Југословенски позоришни фестивал нам је то омогућио.

јпф

Гледаоцима се први обратио педседник Савета Фестивала и градоначелника града Ужица Тихомир Петковић:
– Култура је нешто што је потребно сваком човеку. Она је, што је једном рекао глумац Петар Божовић „Као стаклена башта. Кад се једном угази и поломи, деценије су потребне да се поврати“. Зато је обавеза свих који о култури одлучују или се културом непосредно баве, да се према њој односе пажљиво и одговорно, јер су створена културна добра сведоци историје, који говоре много тога о једном народу или читавој цивилизацији. Југословенски позоришни фестивал чине сваке године Ужичане чине привилегованим публиком која има прилику да види најбоље позоришне представе са простора велике Југославије које комуницирају без превода. Оно је увек у функцији мира и помирења, борбе против предрасуда и погрешних мишљења.

директор позоришта ужицеНеопходно је само да буде слободно и оастане храбро да нас прозове, подстакне и пробуди у нама дубоке емоције, и натера нас да се суочимо са собом и светом у којем живимо. Уверен сам да ће публика у Ужицу уживати наредних седам дана, као и много година у будућности у Југословенском позоришном фестивалу и да ћемо бити добри домаћини свим гостима Фестивала.

иван тасовац у ужицу

Министар културе и информација Владе Републике Србије Иван Тасовац отворио је јубиларни 20. Југословенски позоришни фестивал:
– Један од мојих омиљених филмова је „Изгубљени у преводу“, а чини ми се да живимо у свету и времену које по некад изгледа као да, и када говоримо истим језиком, се не разумемо. И то, и са, и без превода. Искрено се надам да смо сви свесни да један од великих изазова, који је испред нас је да покажемо да се разумемо. И са преводом и без превода. Као глумачко дете, не могу а да не осетим огромно узбуђење сваки пут када уђем у позориште, казалиште, театар. Да не осетим оно узбуђење које је сада иза ове спуштене сцене, али и да се сетим приче свог оца пред отварање једног од БИТЕФ-а. „Јао, сине, неће ваљда, сада да одуже са говором?“ и решио сам да га у потпуности послушам. Уживајте у свим представама које су спред вас. Уживајте и будите поносни на фестивал и уз честитке свима онима који су га 20 година стварали, неговали, проглашавам овај фестивал отвореним.

разбијени крчаг

Конференција за штампу после представе „Разбијени крчаг“

– Југословенско драмско позоришта, које је, према неким информацијама, од 20 фестивала наступало на 19, узело је највише награда од када постоји ЈПФ. С друге стране, занимљиве су реакције ужичке публике на представу ЈДП. Представа која на занимљив и духовит начин прича о не баш тако лаганим темама. То су велике друштвене теме, али су испричане на такав начин који је публика видела.

глоговац у ужицу

На питање јесу ли ово уобичајене реакције када гостују и изводе овај комад, одговорио је глумац Небоја Глоговац:
– Без лажне скромности, ова представа је врло радо гледана. Где год смо играли, јако смо добро примљени. Овај вечерашњи аплауз је био некако фестивалскији од осталих. Не знам како да се изразим, али рекао бих некако свечанији мало. Вероватно због отварања. Ми смо се пуно трудили да ово направимо. Имали смо дуге пробе, дуг и избиљан рад. Редитељ Торбица је доста заклет у своју идеју и доста сигуран у оно што ради. Мислим да је резултат добар и да публика из ове представе чинила оно што смо хтели да кажемо.
Комад је настао 1806. године, али је актуелан и данас?
– Оно што је мени било важно и занимљиво, то је однос појединца и система. То је отприлике и тема овог комада. То неко трагање за правдом тог неког малог човека, који ипак у рукама система постаје играчка… Систем чува себе, односно, виша инстанца чува нижу, да би чуваала опет саму себе, а појединац је тај који пати и не добива заслужену правду. То је оно што је трагично и страшно… По мени ова представа би требало да изазова бунт у људима. Неки здрав социјални бунт и неки здрав социјални крик против система и начина како живе. Како већ вековима гледамо шта нам се ради, како то све некако чудно функционише против обичног човека, али, тако је устројено и тако траје као огромна рекакција и оргомна револуција, за коју мислим да људи тренутно немају снаге, на жалост. Пошто су већ убијени у многим револуцијама. Потрошили су се. Али то је негде суштинско и врло важно питање нашег живота. Зашто дозвољавамо да нас систем урнише и кажњава. Количина неправде који осећамо није ништа већа него раније, само су информације данас брже и имамо више података о томе, а правде, чини ми се, никада није било.

јпф

Потом је микрофон узео Светозар Цветковић:
– Ретко када имате прилику да радите са редитељем који мисли на буквално сваки секунд представе. Он је човек који збиља мисли и режира сваки секунд представе. И то на такав начин да не наређује шта би ми у том моменту требало да радимо, већ показује и отвара један пут ка томе да вас укључи у то од почетка до краја и он је суров у томе уколико види да неки секунд пропустите. Онда у том тренингу, који је трајао доста дуго, с обзиром да овај комад у том тренингу дође до тога, да свако од нас мора да живи тај секунд, тачно онако како би га тај лик који тумачимо, тумачио у свом животу. Али мислим да је позориште једна условност, да на сцени ви гледате неке људе који нешто представљају, али када вас увуку у то да морате да живите у сваком тренутку и да морате да сместите сваки детаљ о коме се ради, а на који вас редитељ упућује. Види када не радите и види да, што се каже у нашем колоквијалном речнику „висите“, упућује вас на то шта је ваша радња, да откријете сами радњу и да ту радњу одрадите до краја.

јпф

На питање о глумачкој храбрости Небојша Глоговац је рекао:
– Мени је изузетно интересантно то питање о глумачкој храбрости. Ми можемо да будемо храбри и ја на сцени могу да кажем шта год помислите и пожелите и што је мени узбудљиво и занимљиво као тема, или као лик или шта ја знам, али највећи проблем је тај што је култура маргинализована и што ми на представи можемо да кажемо шта год хоћемо и да то нема везе ни са каквим животом и ни са каквим променама у вашим животима као публике, и то је оно што мене жалости.

nenad kovačević

Волео бих да је другачије и да позориште и култура имају много јачу песницу односно јачи позив, јачу иритацију и да могу да покрећу ствари. На жалост то није тако, тако да је та храброст узалудна. Мада можда не сасвим, јер можда, има неку своју лепоту и магију и оно служи за уживање људи који су дошли, али не покреће ствари и то је оно што ме јако живцира.

Представа је од публике добила просечно оцену 4,53.

глоговац и соко

DIVLJE MESO NASLOVNA

Други дан фестивала играла је представа „Дивље месо“ Народног позоришта Сарајево, чувени комад Горана Стефановског из осамдесетих година.

Милан Ђокић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.