OTVOREN 20. JUBILARNI JUGOSLOVENSKI POZORIŠNI FESTIVAL
Pre 20 godina ovo pozorište je ustalo. Stvorilo je Jugoslovenski pozorišni festival. Pokrenulo se, jer je htelo da razvija sredinu i pruži kulturni otpor nestajanju regionalnih festivala, bude najbolje, uporedi se sa drugima, kaže neizrečeno. Videli smo do sada 146 predstava. Grad Užice i Ministarstvo kulture i informisanja Vlade Republike Srbije su to omogućili. Jugoslovenski pozorišni festival nam je to omogućio.
Gledaocima se prvi obratio pedsednik Saveta Festivala i gradonačelnika grada Užica Tihomir Petković:
– Kultura je nešto što je potrebno svakom čoveku. Ona je, što je jednom rekao glumac Petar Božović „Kao staklena bašta. Kad se jednom ugazi i polomi, decenije su potrebne da se povrati“. Zato je obaveza svih koji o kulturi odlučuju ili se kulturom neposredno bave, da se prema njoj odnose pažljivo i odgovorno, jer su stvorena kulturna dobra svedoci istorije, koji govore mnogo toga o jednom narodu ili čitavoj civilizaciji. Jugoslovenski pozorišni festival čine svake godine Užičane čine privilegovanim publikom koja ima priliku da vidi najbolje pozorišne predstave sa prostora velike Jugoslavije koje komuniciraju bez prevoda. Ono je uvek u funkciji mira i pomirenja, borbe protiv predrasuda i pogrešnih mišljenja.
Neophodno je samo da bude slobodno i oastane hrabro da nas prozove, podstakne i probudi u nama duboke emocije, i natera nas da se suočimo sa sobom i svetom u kojem živimo. Uveren sam da će publika u Užicu uživati narednih sedam dana, kao i mnogo godina u budućnosti u Jugoslovenskom pozorišnom festivalu i da ćemo biti dobri domaćini svim gostima Festivala.
Ministar kulture i informacija Vlade Republike Srbije Ivan Tasovac otvorio je jubilarni 20. Jugoslovenski pozorišni festival:
– Jedan od mojih omiljenih filmova je „Izgubljeni u prevodu“, a čini mi se da živimo u svetu i vremenu koje po nekad izgleda kao da, i kada govorimo istim jezikom, se ne razumemo. I to, i sa, i bez prevoda. Iskreno se nadam da smo svi svesni da jedan od velikih izazova, koji je ispred nas je da pokažemo da se razumemo. I sa prevodom i bez prevoda. Kao glumačko dete, ne mogu a da ne osetim ogromno uzbuđenje svaki put kada uđem u pozorište, kazalište, teatar. Da ne osetim ono uzbuđenje koje je sada iza ove spuštene scene, ali i da se setim priče svog oca pred otvaranje jednog od BITEF-a. „Jao, sine, neće valjda, sada da oduže sa govorom?“ i rešio sam da ga u potpunosti poslušam. Uživajte u svim predstavama koje su spred vas. Uživajte i budite ponosni na festival i uz čestitke svima onima koji su ga 20 godina stvarali, negovali, proglašavam ovaj festival otvorenim.
Konferencija za štampu posle predstave „Razbijeni krčag“
– Jugoslovensko dramsko pozorišta, koje je, prema nekim informacijama, od 20 festivala nastupalo na 19, uzelo je najviše nagrada od kada postoji JPF. S druge strane, zanimljive su reakcije užičke publike na predstavu JDP. Predstava koja na zanimljiv i duhovit način priča o ne baš tako laganim temama. To su velike društvene teme, ali su ispričane na takav način koji je publika videla.
Na pitanje jesu li ovo uobičajene reakcije kada gostuju i izvode ovaj komad, odgovorio je glumac Neboja Glogovac:
– Bez lažne skromnosti, ova predstava je vrlo rado gledana. Gde god smo igrali, jako smo dobro primljeni. Ovaj večerašnji aplauz je bio nekako festivalskiji od ostalih. Ne znam kako da se izrazim, ali rekao bih nekako svečaniji malo. Verovatno zbog otvaranja. Mi smo se puno trudili da ovo napravimo. Imali smo duge probe, dug i izbiljan rad. Reditelj Torbica je dosta zaklet u svoju ideju i dosta siguran u ono što radi. Mislim da je rezultat dobar i da publika iz ove predstave činila ono što smo hteli da kažemo.
Komad je nastao 1806. godine, ali je aktuelan i danas?
– Ono što je meni bilo važno i zanimljivo, to je odnos pojedinca i sistema. To je otprilike i tema ovog komada. To neko traganje za pravdom tog nekog malog čoveka, koji ipak u rukama sistema postaje igračka… Sistem čuva sebe, odnosno, viša instanca čuva nižu, da bi čuvaala opet samu sebe, a pojedinac je taj koji pati i ne dobiva zasluženu pravdu. To je ono što je tragično i strašno… Po meni ova predstava bi trebalo da izazova bunt u ljudima. Neki zdrav socijalni bunt i neki zdrav socijalni krik protiv sistema i načina kako žive. Kako već vekovima gledamo šta nam se radi, kako to sve nekako čudno funkcioniše protiv običnog čoveka, ali, tako je ustrojeno i tako traje kao ogromna rekakcija i orgomna revolucija, za koju mislim da ljudi trenutno nemaju snage, na žalost. Pošto su već ubijeni u mnogim revolucijama. Potrošili su se. Ali to je negde suštinsko i vrlo važno pitanje našeg života. Zašto dozvoljavamo da nas sistem urniše i kažnjava. Količina nepravde koji osećamo nije ništa veća nego ranije, samo su informacije danas brže i imamo više podataka o tome, a pravde, čini mi se, nikada nije bilo.
Potom je mikrofon uzeo Svetozar Cvetković:
– Retko kada imate priliku da radite sa rediteljem koji misli na bukvalno svaki sekund predstave. On je čovek koji zbilja misli i režira svaki sekund predstave. I to na takav način da ne naređuje šta bi mi u tom momentu trebalo da radimo, već pokazuje i otvara jedan put ka tome da vas uključi u to od početka do kraja i on je surov u tome ukoliko vidi da neki sekund propustite. Onda u tom treningu, koji je trajao dosta dugo, s obzirom da ovaj komad u tom treningu dođe do toga, da svako od nas mora da živi taj sekund, tačno onako kako bi ga taj lik koji tumačimo, tumačio u svom životu. Ali mislim da je pozorište jedna uslovnost, da na sceni vi gledate neke ljude koji nešto predstavljaju, ali kada vas uvuku u to da morate da živite u svakom trenutku i da morate da smestite svaki detalj o kome se radi, a na koji vas reditelj upućuje. Vidi kada ne radite i vidi da, što se kaže u našem kolokvijalnom rečniku „visite“, upućuje vas na to šta je vaša radnja, da otkrijete sami radnju i da tu radnju odradite do kraja.
Na pitanje o glumačkoj hrabrosti Nebojša Glogovac je rekao:
– Meni je izuzetno interesantno to pitanje o glumačkoj hrabrosti. Mi možemo da budemo hrabri i ja na sceni mogu da kažem šta god pomislite i poželite i što je meni uzbudljivo i zanimljivo kao tema, ili kao lik ili šta ja znam, ali najveći problem je taj što je kultura marginalizovana i što mi na predstavi možemo da kažemo šta god hoćemo i da to nema veze ni sa kakvim životom i ni sa kakvim promenama u vašim životima kao publike, i to je ono što mene žalosti.
Voleo bih da je drugačije i da pozorište i kultura imaju mnogo jaču pesnicu odnosno jači poziv, jaču iritaciju i da mogu da pokreću stvari. Na žalost to nije tako, tako da je ta hrabrost uzaludna. Mada možda ne sasvim, jer možda, ima neku svoju lepotu i magiju i ono služi za uživanje ljudi koji su došli, ali ne pokreće stvari i to je ono što me jako živcira.
Predstava je od publike dobila prosečno ocenu 4,53.
Drugi dan festivala igrala je predstava „Divlje meso“ Narodnog pozorišta Sarajevo, čuveni komad Gorana Stefanovskog iz osamdesetih godina.
Milan Đokić
