RADOSLAV TANASIJEVIĆ, MESARA „ČAVA“
Objekti mesare „Čave“ danas se nalaze u Ulici Lipa u Užicu, gde se prodaje sirovo i sušeno meso, i na Zlatiboru u tržnom centru, gde pored sirovog i sušenog mesa, ima i roštilj i pečenje. Glavna proizvodnja se odvija u Tripkovi.
Radoslav Tanasijević, vlasnik mesare „Čava“, još kao mali, sa 12 godina, išao je sa ocem i majkom na pijace i prodavao suhomesnate proizvode. Njegov otac Radovan je pre više od pola veka počeo da se bavi mesarskim poslom, da bi ga sada nasledio sin, koji je ovaj posao pretvorio u pravi porodični biznis.
– Otac je proizvodio pršute, slaninu i druge suhomesnate proizvode od sedamdesetih godina. Tu žicu proizvodnje verovatno je nasledio od Prljevića, od kojih vodi poreklo. Još kao dete sa dve godine je ostao bez oca, pa ga je posinio Mišo Čava. I tako je tih sedamdesetih godina moj otac krenuo sa proizvodnjom i prodajom na pijacama. Bio sam šesti razred kada sam išao sa njim u Foču i Goražde. Ranije, pričali su mi, ali ja se toga ne sećam, da je ovaj kraj snabdevao Sarajevo. Ali, kada sam već stasao, znalo se u Užice se išlo svaki dan, u Ivanjicu petkom, a Nova Varoš ponedeljkom. Moj otac i danas drži tu tradiciju da ponedeljkom ide u Novu Varoš. Bila su to lepa vremena ili sam ja bio mlad, pa mi je sve lakše bilo – seća se Radoslav i dodao je da se to radilo samo zimi, do marta.
Kako je Radoslav stasavao, stasavala je i ideja o proširenju posla.
– Prvu mesaru sam otvorio 1993. godine na Zlatiboru, a 2000. godine u Užicu. Pre toga smo plasirali samo suhomesnate proizvode, ali smo počeli da radimo i sirovo meso. Kada je to lepo krenulo na Zlatiboru, proširio sam posao i napravio komore i hladnjače, kako bi ti sistemi mogli da rade i leti, dok se sveže meso radi stalno. Klanica je takođe počela da radi tih devedesetih, a dograđena je pre pet do šest godina po sistemu HASAP – rekao je naš sagovornik.
Meso koje prodaje i koje se prerađuje isključivo je domaćeg porekla, ali kako vreme ide, kako kaže Radosav, uskoro u Srbiji neće biti stoke.
– Svinje nabavljamo iz Mačve, junad u Čačku, a prasiće u Kruševcu i okolini. Ima problema u nabavci stoke. U Srbiji skoro da nema prasića i teladi, jer je uništen stočni fond. Sada, za Novu godinu i Božić, bila je velika potražnja, a veliki sistemi su prodavali prasad vrlo jeftino, po mnogo nižoj ceni od žive vage. Moje kolege i ja smo mišljenja da su te velike kuće izvršile davno klanje tih prasića, kada je cena bila od 130 do 140 dinara, pa ih držali u komorama, koje su se verovatno i otapale, pa su sada prodavali po toj ceni od 260 do 280 dinara, koliko košta živa vaga. S obzirom kakva su primanja i društvo, to je veoma povoljnije i jeftinije, ali ti kupci kasnije vide da su pogrešili, ako uzmu tako jeftino. Ali, da se vratim na priču o stočnom fondu. Zbog niske otkupne cene, kada su prasad bila po 130 do 140 dinara, mnogi su uništili prasilje. Pa, u mom selu Tripkova, pre 20 do 30 godina bilo je 500 do 600 krava, da bi sada, sem Lazovića, i još po neka kuća, imali ukupno oko 40 krava. Ostala su staračka domaćinstva, koja imaju po jednu kravu, ali i dosta onih bez ijedne, pa kada i ti stari umru, mlađi neće da dođu, tako da i u Tripkovi neće biti goveda. Kada sam počinjao, sa mnogo manje rada imao se mnogo veći profit, a sada se mnogo više radi, a manja je dobit, troškovi su mnogo veći. I stoke, junadi i teladi, bilo je na sve strane, a danas je sve teže i teže. Ako se ovako nastavi mislim da za 10 do 15 godina nećemo imati naše junetine i teletine, jedino će možda biti još svinja po Vojvodini, a i Mačvani se još uvek drže. Imam utisak da na selu više niko neće da živi i da radi – malo će razočarano Radoslav.
Na primedbu da baš u ulici gde se nalazi mesara „Čava“ u Užicu, ima dosta mesara, on kaže:
– Često prođe kroz grad kamion na kome su nacrtana telad i svinje, ali u gradu ima samo par mesara koji koriste domaće meso. Sve ostalo je ili iz uvoza ili iz komora. Kako drugačije objasniti akcije, da cena sirovog mesa ili kobasice bude jeftinija od žive vage? Na svu sreću, imam svoje stalne mušterije koje mi veruju. Jer ako sedmično izgubite jednu mušteriju, za nekoliko godina nećete imati sa kim da radite. Loš glas se brže širi nego dobar. Ali, kao što rekoh, u Užicu se skoro tačno zna koliko je potrebno sirovog mesa, svaki drugi dan se kolje i mušterije to već znaju. Zlatibor je malo drugačiji. Nikada ne znaš ko će naići, ne poznaješ ljude. Inače, manje snabdevamo restorane. Samo one koje znamo, jer se dešavalo da dođu neki, otvore restorane dok traje sezona i onda zatvore i odu, a dug za meso ostane. Mada većina restorana po Zlatiboru preuzimaju ti veliki sistemi – rekao je vlasnik mesare „Čava“.
Ipak, postoje mnogi problemi, ne samo kod „Čave“, nego i kod drugih mesara.
– Mesara „Čava“ redovno kontroliše svoje meso i objekte. Analize proizvoda, briseve i uzorke rade se u Kraljevu i u poslednje dve godine nismo imali nikakvih problema. Jedini problemi koje imamo su veliki troškovi za papire od veterinara, a do skoro je ovde bilo zaraženo područje, pa je bilo još nakanadnih troškova, tu je prevoz stoke, dezinfekcija, klanički pregledi … Sve se to nakupi, a plus još neplanirani troškovi, poput raznih kvarova i slično. Radnici su najmanji problem pored tih ostalih troškova. Oni i zarade i sa njima je lako. Dakle, svako jutro kako ustanem, moram dnevno da napravim 200 do 300 evra, da bih samo uspeo da funkcionišem. Nije lako, ali rekli su za dve godine da ćemo izaći iz tunela. To čekam – dodao je Radoslav.
Radoslav ima sopstvenu hladnjaču i problem sa otpadom je rešio sa kafeterijom iz Ćuprije.
– Zbog vode iz Vrutaka traže se neki posebni uslovi koje nemaju ni velike klanice i sistemi. Sada su nas pustili da radimo sa nepropusnim septičkim jamama, koje se redovne prazne, tako da se otpadne vode ne odlivaju nigde – objasnio je naš sagovornik.
Radoslav je u ovaj posao uključio celu svoju porodicu.
– To je porodična firma. Troje dece je zaposleno, u stvari dvoje radi stalno, a jedno po potrebi, jer ide u školu. Otac, koji gazi 77 godinu i dalje radi, a radimo i žena i ja, i imamo deset zaposlenih. Deca rade u radnjama, supruga i ja u proizvodnji, a otac ide u nabavku, kao najstariji i najiskusniji. To mu leži i to on voli. Ima vozača i kamion i nikada mu nije teško da ako nema junadi, da tu noć ode i nabavi. I još uvek, tradicionalno, drži pijacu. Obavezno se zna da ponedeljkom ide u Novu Varoš, pa je čak išao i ovih dana, kada je bilo ispod -13. Zna se da na pijaci mora biti u 6 sati i on to strogo poštuje. Ide i majka, ali sada pauzira, dok je ova hladnoća – kazao je Radoslav i dodao da isključivo nabavljaju junad do 600 kg težine.
Pored prodaje sirovog i suvomesnatog mesa, na Zlatiboru se prodaje i roštilj i pečenje. Ali, kao i svaki posao i ovaj posao ima svoje vreme, kada ide dobro, a kada stane.
– Sada imamo sušare i za zimsko i letnje sušenje domaće pršute, slanine, kobasice. Leti roštilj i pečenje na Zlatiboru radi svaki dan. Ali i tu se radi sezonski, kada je zima radi se mesec dana, pa u maju i u avgustu i delu septembra se radi dosta. U Užicu najviše mesa ode kada su slave, prislave, Nova godina, Božić, Uskrs. Za ove praznike za mesara, kako kažemo, nastupaju slatke muke, jer ne može da se obezbedi onoliko koliko treba prasića, jagnjića, pršute. Takođe, dobro se radi kada je sezona svadbi. A teške muke idu kada je post. Držiš mesaru, a ceo grad posti, a tu su sve obaveze. Baš dva meseca nema ništa – dodao je Radosalv.
Kada je u pitanju radna snaga u samoj klanici nema problema, jer kako kaže, našao je dobre radnike, koji već godinama rade kod njega.
– Međutim, problem je naći radnika za mesaru ili roštilj. Evo, jedna radnica ide na trudničko i već dva meseca na Zlatiboru ne mogu da nađem radnika. Dođu pitaju kolika će im plata biti, a onda kažu da neće da rade, da nemaju računa. Penzioneri bi radili, ali ne mogu, dok mlade generacije vole da spavaju do tri, posle ustanu i idu u noćni život i samo se pitam odakle im taj novac. Možda iz one šale: deda je penzioner, ali pošto je mala penzija moramo da ga zaposlimo da radi još nešto – rekao je na kraju Radoslav Tanasijević.
Z. G.
