početak GRADSKAINFO Од Нирване до Силване

Од Нирване до Силване

od Užička Nedelja
251 pregleda

МИЛЕТА ПАНТИЋ, „АКУСТИК БЕНД“
„Акустик бенд“ је један од ретких музичких група у граду која има особине оркестра. Поред тога што има основне инструменте гитару, бубњеве, клавијатуре и солисту, овај бенд има и хармонику и две виолине, а у плану је да се прошире и саксофоном. Овај веома занимљиви оркестар чине већ искусни музичари и то шеф оркестра Милета Пантић – хармоника, клавијатуре – Бошко Јаџић, бас гитара – Владимир Мартић, ритам или соло гитара Младен Јовановић, виолине Дане Зорзић и Мирослав Станић, бубњеви – Дејан Димитријевић и вокал Александра Панић.
Њихово формирање у почетку није ни личило оркестру, нити су тадашњи чланови „Акустик бенда“ мислили да ћу прерасти и постати то што су данас.
– Свирао сам хармонику, али се нисам професионално бавио музиком. Радио сам и други посао. Мој рођак Раде, који је такође радио неки други посао, састали смо се и почели да вежбамо са намером да направимо нешто озбиљно. Почели смо да свирамо на Златибору код нашег друга у „Мирису дуња“. Није то била баш најбоља свирка, али је било доста пара. То је била чиста акустика. После смо прешли да свирамо у „Златиборска језера“. Имали смо и по две свирке дневно. Све је то било аматерски. Мало-помало видео сам да то може да заживи и током 2003. и 2004. године укључујемо неке друге људе. Почео сам да схватам да неко мора да организује тај посао, да морам да водим рачуна где ћемо свирати, са ким ћемо свирати и оно што је најбитније, ко ће свирати. У мом оркестру је прошло доста људи и скоро сви су били добри и поштени људи.
Сада ми, који смо ту, не могу да кажем да смо изабрани, али смо стасавали и овај бенд нас је градио као добре људе. Сви имамо своје породице, живимо од музике и, оно што је најважније, ту смо да укажемо једни другима на добре или лоше ствари и да помогнемо једни другима. Правећи овај оркестар бирао сам увек само добре људе. Иако су неки људи били под знаком питања, препознавао сам оно што је добро у њима и из њих извлачио све најбоље – казао је Милета.
Милета свирку види као једно племенито занимање. У међувремену прошао је много тога. Једно време музичка каријера се преплитала са оркестром Дејана Петровића.
– Једно време радили смо исте тезге, сарађивали са истим музичарима. Тада нам се прикључио Василије Станковић Васко. Он је до тада свирао са Бреном и њеним оркестром. Због њених турнеја, које више није могао да прати, прикључио се нама. То је било 2011. године и тада смо кренули у озбиљну причу. Почели смо аранжмански да радимо, да личимо на оркестар, тежили смо да сваки интрумент има своје место у оркестру. Није нико био виртуоз, али смо добро познавали музику. Имамо врхунског професора, и оне полуобразоване, и оне које душом осећају музику, а то сам ја. Постали смо прекаљени музичари. Оркестар сам осећао првенствено као скуп дорбих људи који су бивали све бољи и бољи. Са Васком, који је свирао гитару, дошла су три нова члана. Међутим, Гоца Божиновска је понудила сарадњу са нама и турнеју по Америци. Ја то нисам схватио озбиљно и није ме заинтересовало. Али Васко је видео себе у томе, његова визија је била Америка, и отишао је тамо са певачицом и клавијатуристом. На жалост, више се није враћао, вратио се само клавијатуриста. Мом оркестру је то направило велики проблем, јер је то било пред Нову годину, када смо имали уговорену свирку у „Александру“. Остали смо без гитаристе, певачице и клавијатуристе. Ипак, брзо смо се опоравили. У помоћ нам је прискочио Никола из позоришта, као и колеге из „Темпере“.


– После тога почеле су Пинкове звезде. Неки наши чланови су учествовали и са њима сам био ту. Након тога, наше каријере су се захуктале, али у различитим смеровима. Ми смо се растали другарски, јер су они имали своју визију посла, а ја своју. Имао сам већ спремљену варијанту и у оркестар је дошао Бошко Јаџић. После тога са нама је и Александра Стојановић, учесница Малдива. Са њом смо свирали једну сезону, да би после ње радили са Александром Решић, ћерком сада покојног певача Нина Решића. Након ње сарађивали смо са Александром Ђерић, а сада наша је певачица, четврта Александра, и то Панић. Она је један велики таленат, која је успела за шест месеци да савлада нешто што људи не могу годинама – сећа се Милета кроз шта је све прошао овај оркестар и додао да су њиховим акустичним инструментима додали и струју.
„Акустик бенд“ је шест година свирао у „Две липе“ у Пожеги, свирали су на весељима Колета из Чачка, свирали су прославе Жељку Обрадовићу и Кићановићу на Златибору.
– Захваљујући мом пријатељу Зорану Јовановићу из Ужица, који живи и ради у Београду, упознали смо многе музичаре и свирали смо са Џејом, Мајом Николић, Аном Бекутом и другим. Свирали смо у хотелу Београд и Сава центру. Преко мог друга Босиљчића упознали смо Јелену Томашевић. Имали смо неколико свирки са њом, и то је једна права дама. Са њом смо свирали на Сплаву и у Првом партизану. Вики Миљковић је добра домаћица … – прича Милета о својим свиркама са естрадним личностима.
Сада бенд има осам афирмисаних чланова, а план је, како каже Милета, да се прошире бар за још једног члана и то саксофонисту.
– Овај оркестар је више радио са стране, него у Ужицу. Последњих годину дана смо се концетрисали овде, да будемо ближе граду. Тренутно свирамо у хотелу „Златиборска ноћ“, где ћемо свирати и за Нову годину. Бадње вече је планирано да свирамо у „Скали“, а Божић традиционално свирамо у Пожеги. Многи се интересују за нас, јер имамо велики репертоар. На њему су не само енглеске песме, већ и руске, шпанске и друге, а негујемо добру изворну народну музику. Свирамо и поп и рок екс ју, али и неизбежну Грандову музику. За идућу годину имамо већ заказану свирку у Паризу у Француској, у Минхену и у Бечу. Имамо понуду нашег друга да почне да ради са нама, да буде наш менаџер и ту су већ неки преговори, јер многи су схватили да смо постали озбиљан оркестар – додао је Милета.
Наш саговорник каже да он има другачије схватање свирање свадбених весеља. Он је пре за свирку по традиционалном начину.
– Свирање по локалима је океј прича, али свадбе издражавју породице. Мислим да су се свадбе претвориле у забаву за младу и младожењу и њихових пет другова и другарица. То значи да се музика свира по њиховој жељи и сматрам да је то једна велика грешка. Зато људи често излазе незадовољни из сале, јер свадба је за 500 до 600 људи, а не само за десетак њих. Ми ионако имамо програмску музику, али сматрам да има места за све врсте музике, пригодне за весеља. Ја сам за то да свадбе првенствено крену са уобичајеним песмама, које најеже домаћина и домаћицу који праве весеље, о мајци и оцу. Али, искрено изгубили смо битку са традиционалним – каже наш саговорник.
Милета је доста свирао у Пожаревцу и околини, Шумадији и источној Србији, и када упореди са нашим крајем, буквално каже да је наш крај најзахтевнији када су у питању свирке на весељима.
– Рецимо у Пожаревцу и Смедереву свира се на гаранцију. Газда гарантује да на свадби можемо зарадити рецимо 2.500 евра и верујте ми да скоро никад не погреши. Можда погреше за око сто евра. Они тачно знају колико ће да да стари сват, кум или остала фамилија. Тако се свира и у Младеновцу и у Зајечару. Они воле ону стару влашку или румунску музику. У Чачку и Шумадији се свира класична народна музика, а овде је најзахтевнији терен и свира се од Нирване до Силване. То је зато што су неки ужички оркестри или бендови унели то нешто ново, забаву за младу и младожењу, што се мени лично не свиђа – рекао је Милета.

З. Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.