MILETA PANTIĆ, „AKUSTIK BEND“
„Akustik bend“ je jedan od retkih muzičkih grupa u gradu koja ima osobine orkestra. Pored toga što ima osnovne instrumente gitaru, bubnjeve, klavijature i solistu, ovaj bend ima i harmoniku i dve violine, a u planu je da se prošire i saksofonom. Ovaj veoma zanimljivi orkestar čine već iskusni muzičari i to šef orkestra Mileta Pantić – harmonika, klavijature – Boško Jadžić, bas gitara – Vladimir Martić, ritam ili solo gitara Mladen Jovanović, violine Dane Zorzić i Miroslav Stanić, bubnjevi – Dejan Dimitrijević i vokal Aleksandra Panić.
Njihovo formiranje u početku nije ni ličilo orkestru, niti su tadašnji članovi „Akustik benda“ mislili da ću prerasti i postati to što su danas.
– Svirao sam harmoniku, ali se nisam profesionalno bavio muzikom. Radio sam i drugi posao. Moj rođak Rade, koji je takođe radio neki drugi posao, sastali smo se i počeli da vežbamo sa namerom da napravimo nešto ozbiljno. Počeli smo da sviramo na Zlatiboru kod našeg druga u „Mirisu dunja“. Nije to bila baš najbolja svirka, ali je bilo dosta para. To je bila čista akustika. Posle smo prešli da sviramo u „Zlatiborska jezera“. Imali smo i po dve svirke dnevno. Sve je to bilo amaterski. Malo-pomalo video sam da to može da zaživi i tokom 2003. i 2004. godine uključujemo neke druge ljude. Počeo sam da shvatam da neko mora da organizuje taj posao, da moram da vodim računa gde ćemo svirati, sa kim ćemo svirati i ono što je najbitnije, ko će svirati. U mom orkestru je prošlo dosta ljudi i skoro svi su bili dobri i pošteni ljudi.
Sada mi, koji smo tu, ne mogu da kažem da smo izabrani, ali smo stasavali i ovaj bend nas je gradio kao dobre ljude. Svi imamo svoje porodice, živimo od muzike i, ono što je najvažnije, tu smo da ukažemo jedni drugima na dobre ili loše stvari i da pomognemo jedni drugima. Praveći ovaj orkestar birao sam uvek samo dobre ljude. Iako su neki ljudi bili pod znakom pitanja, prepoznavao sam ono što je dobro u njima i iz njih izvlačio sve najbolje – kazao je Mileta.
Mileta svirku vidi kao jedno plemenito zanimanje. U međuvremenu prošao je mnogo toga. Jedno vreme muzička karijera se preplitala sa orkestrom Dejana Petrovića.
– Jedno vreme radili smo iste tezge, sarađivali sa istim muzičarima. Tada nam se priključio Vasilije Stanković Vasko. On je do tada svirao sa Brenom i njenim orkestrom. Zbog njenih turneja, koje više nije mogao da prati, priključio se nama. To je bilo 2011. godine i tada smo krenuli u ozbiljnu priču. Počeli smo aranžmanski da radimo, da ličimo na orkestar, težili smo da svaki intrument ima svoje mesto u orkestru. Nije niko bio virtuoz, ali smo dobro poznavali muziku. Imamo vrhunskog profesora, i one poluobrazovane, i one koje dušom osećaju muziku, a to sam ja. Postali smo prekaljeni muzičari. Orkestar sam osećao prvenstveno kao skup dorbih ljudi koji su bivali sve bolji i bolji. Sa Vaskom, koji je svirao gitaru, došla su tri nova člana. Međutim, Goca Božinovska je ponudila saradnju sa nama i turneju po Americi. Ja to nisam shvatio ozbiljno i nije me zainteresovalo. Ali Vasko je video sebe u tome, njegova vizija je bila Amerika, i otišao je tamo sa pevačicom i klavijaturistom. Na žalost, više se nije vraćao, vratio se samo klavijaturista. Mom orkestru je to napravilo veliki problem, jer je to bilo pred Novu godinu, kada smo imali ugovorenu svirku u „Aleksandru“. Ostali smo bez gitariste, pevačice i klavijaturiste. Ipak, brzo smo se oporavili. U pomoć nam je priskočio Nikola iz pozorišta, kao i kolege iz „Tempere“.
– Posle toga počele su Pinkove zvezde. Neki naši članovi su učestvovali i sa njima sam bio tu. Nakon toga, naše karijere su se zahuktale, ali u različitim smerovima. Mi smo se rastali drugarski, jer su oni imali svoju viziju posla, a ja svoju. Imao sam već spremljenu varijantu i u orkestar je došao Boško Jadžić. Posle toga sa nama je i Aleksandra Stojanović, učesnica Maldiva. Sa njom smo svirali jednu sezonu, da bi posle nje radili sa Aleksandrom Rešić, ćerkom sada pokojnog pevača Nina Rešića. Nakon nje sarađivali smo sa Aleksandrom Đerić, a sada naša je pevačica, četvrta Aleksandra, i to Panić. Ona je jedan veliki talenat, koja je uspela za šest meseci da savlada nešto što ljudi ne mogu godinama – seća se Mileta kroz šta je sve prošao ovaj orkestar i dodao da su njihovim akustičnim instrumentima dodali i struju.
„Akustik bend“ je šest godina svirao u „Dve lipe“ u Požegi, svirali su na veseljima Koleta iz Čačka, svirali su proslave Željku Obradoviću i Kićanoviću na Zlatiboru.
– Zahvaljujući mom prijatelju Zoranu Jovanoviću iz Užica, koji živi i radi u Beogradu, upoznali smo mnoge muzičare i svirali smo sa Džejom, Majom Nikolić, Anom Bekutom i drugim. Svirali smo u hotelu Beograd i Sava centru. Preko mog druga Bosiljčića upoznali smo Jelenu Tomašević. Imali smo nekoliko svirki sa njom, i to je jedna prava dama. Sa njom smo svirali na Splavu i u Prvom partizanu. Viki Miljković je dobra domaćica … – priča Mileta o svojim svirkama sa estradnim ličnostima.
Sada bend ima osam afirmisanih članova, a plan je, kako kaže Mileta, da se prošire bar za još jednog člana i to saksofonistu.
– Ovaj orkestar je više radio sa strane, nego u Užicu. Poslednjih godinu dana smo se koncetrisali ovde, da budemo bliže gradu. Trenutno sviramo u hotelu „Zlatiborska noć“, gde ćemo svirati i za Novu godinu. Badnje veče je planirano da sviramo u „Skali“, a Božić tradicionalno sviramo u Požegi. Mnogi se interesuju za nas, jer imamo veliki repertoar. Na njemu su ne samo engleske pesme, već i ruske, španske i druge, a negujemo dobru izvornu narodnu muziku. Sviramo i pop i rok eks ju, ali i neizbežnu Grandovu muziku. Za iduću godinu imamo već zakazanu svirku u Parizu u Francuskoj, u Minhenu i u Beču. Imamo ponudu našeg druga da počne da radi sa nama, da bude naš menadžer i tu su već neki pregovori, jer mnogi su shvatili da smo postali ozbiljan orkestar – dodao je Mileta.
Naš sagovornik kaže da on ima drugačije shvatanje sviranje svadbenih veselja. On je pre za svirku po tradicionalnom načinu.
– Sviranje po lokalima je okej priča, ali svadbe izdražavju porodice. Mislim da su se svadbe pretvorile u zabavu za mladu i mladoženju i njihovih pet drugova i drugarica. To znači da se muzika svira po njihovoj želji i smatram da je to jedna velika greška. Zato ljudi često izlaze nezadovoljni iz sale, jer svadba je za 500 do 600 ljudi, a ne samo za desetak njih. Mi ionako imamo programsku muziku, ali smatram da ima mesta za sve vrste muzike, prigodne za veselja. Ja sam za to da svadbe prvenstveno krenu sa uobičajenim pesmama, koje naježe domaćina i domaćicu koji prave veselje, o majci i ocu. Ali, iskreno izgubili smo bitku sa tradicionalnim – kaže naš sagovornik.
Mileta je dosta svirao u Požarevcu i okolini, Šumadiji i istočnoj Srbiji, i kada uporedi sa našim krajem, bukvalno kaže da je naš kraj najzahtevniji kada su u pitanju svirke na veseljima.
– Recimo u Požarevcu i Smederevu svira se na garanciju. Gazda garantuje da na svadbi možemo zaraditi recimo 2.500 evra i verujte mi da skoro nikad ne pogreši. Možda pogreše za oko sto evra. Oni tačno znaju koliko će da da stari svat, kum ili ostala familija. Tako se svira i u Mladenovcu i u Zaječaru. Oni vole onu staru vlašku ili rumunsku muziku. U Čačku i Šumadiji se svira klasična narodna muzika, a ovde je najzahtevniji teren i svira se od Nirvane do Silvane. To je zato što su neki užički orkestri ili bendovi uneli to nešto novo, zabavu za mladu i mladoženju, što se meni lično ne sviđa – rekao je Mileta.
Z. Gligorijević
