GOST NEDELJE: RADOMIR RAŠO VUJOVIĆ
Stari Užičani ga zaboravljaju, mladi ga ne pamte, a on je i starinom i rođenjem pravi Užičanin. Iz Užica je otišao sa osamnaest godina, na studije, i tamo dočekao penziju. Ali svoje rodno mesto ne zaboravlja i uvek mu je svako užičko dobro i njegov napredak na srcu. Voleo bi, kako pesnik kaže, da svako ko se ovde rodi, „da tu i obrkati i rodoslov produži“. On je svaki slobodan čas koristio da poseti svoj rodni grad. Zato je u povesnici svoje generacije, povodom obeležavanja pedeset godina mature u ovdašnjoj gimnaziji, 2009. godine, napisao:
„Mada sam detinjstvo u Užicu proveo u oskudici, kao većina mojih vršnjaka, srećan sam što sam u njemu rođen i odrastao, a nedavno i kupio kućicu na Beloj Zemlji, pa ću još češće posećivati rodni grad u kome je moj deda po majci nekad davno, imao kuću i kafanu“.
– Rašovo školovanje –
Naš gost, Radomir Rašo Vujović, rođen je u Užicu 1940. godine od oca Rada i majke Dobrile. Stanovali su kod nekadašnje Drvne pijace, preko puta sadašnje Prve osnovne škole. Komšije su im bili čuvene užičke zanatlije kovači Pujdovci. Rašov otac bio je upravnik pošte pred Drugi svetski rat, ali ga nije zapamtio, jer je imao samo 18 meseci, kad su mu Nemci streljali oca, u novembru 1941. pri povlačenju partizana iz Užica.
Ima starijeg brata i sestru, i oni su se davno odselili i žive takođe u Beogradu. Bez majke su ostali 1961. Ona ih je iškolovala, zamenjujući im i muškog roditelja, kako pesma slikovito kaže – na preslici i desnici ruci – naporno radeći i o njima neprekidno brinući.
O majci priča sa dubokim poštovanjem i velikom sinovljevskom zahvalnošću za njen trud da ih izvede na pravi put i ne skrenu stranputicom. Od mnogih njenih nežnosti, uvek će se, pored ostaloga, sećati kako mu je za jednu Novu godinu isplela vunene čarape i u njih stavila pomorandžu, čiji miris i ukus oseća kad god se majke seti, kao da je iz samog rajskog vrta uzabrana i njemu na poklon za sreću u životu darovana.
Posle završene gimnazije odlazi u Beograd na pravni fakultet, kako kaže, sa samo jednim običnim koferom u ruci. Ali i, dobro se seća, mantilom sa zimskim uloškom. To je, dodaje, bio prvi dugački odevni predmet koji je u životu imao, obukao i nosio dok ga nije poderao.
Kao pravni referent, najpre je radio u opštini Vračar u Beogradu, zatim je bio stručni saradnik, šef protokola, inspektor rada – savetnik ministra, a onda u Ministarstvu za rad. Bio je i VD direktor Centra za radničko samoupravljanje, pa se iz tog vremena dobro seća ključne odrednice tadašnjeg društvenog sistema: „Rad i rezultati rada određuju društveni položaj svakog čoveka i građanina!“
– Kad danas razmišljam i razgovaram sa svojim prijateljem Užičaninom – navodi – koji živi u Beogradu (dobar deo njih ne želi da priča o tome, ili nema hrabrosti) da li smo pogrešili što se po završetku školovanja nismo vratili u zavičaj, da li bismo bolje prošli. Mada to govorim sa setom, mislim da ipak nismo, jer je to bilo uslovljeno tadašnjim okolnostima i realnošću života, kao i time, u mom primeru, što u Užicu nisam imao nikoga od bliske rodbine, pa ni daljnje.
-Vreme mladosti-
Vraćajući se u razgovoru u vreme detinjstva i dečaštva, seća se da su u prvom razredu osnovne škole nosili tablice na kojima su pisali jegišterom. Pa kad se strana popuni, obriše se nakvašenim sunđerom, kao i školska tabla ispisana kredom. Tek u drugom razredu dobili su po svesku i grafitnu olovku. U trećem su imali užinu, po parče hleba i šolju mleka kuvanog od mlečnog praha. U četvrtom su išli na akcije pošumljavanja. Jedno drvo blizu glavnog ulaza u školsko dvorište, seća se, posadio je sa svojim najboljim školskim drugom Draganom Vasiljevićem Čančom. Učitelji su mu bili Milojica Grković, fini, ozbiljan čovek, kaže, i Dušica Žeravčić, takođe tiha i duševna, kako joj i ime veli.
Zanimljivo je da je njegova školska generacija, zbog reforme školstva, bila poslednja koja je završila četvorogišnju osnovnu školu, a onda četvorogodišnju nižu i višu gimnaziju, polažući i malu u veliku maturu. A do tada je gimnazija bila škola sa osam razreda – četiri niža i četiri viša.
– Školovanje u gimnaziji nije mi predstavljalo problem. Relativno blizu sam stanovao, pažljivo sam pratio nastavu i, pored izrade domaćih zadataka, nisam se baš mnogo naprezao oko učenja, što sam kasnije nadoknadio, učeći skoro mesec dana istoriju pred polaganje velike mature.
Od urođene revnosti i ljubopitstva, bio je vrlo aktivan u radu đačkih sekcija, naročito foto-sekcije. Tako je režirao Nušićevog „Analfabetu“ za humanitarnu akciju svoga odeljenja. Završio je, kao srednjoškolac, radio-amaterski kurs, jer ga je posebno interesovala tehnika, pa je sa svojim drugovima 1957. osposobio radio stanicu sa zvučnicima na glavnoj ulici u Užicu, sa programom svakog dana od 18 do 19,30 časova, u kome je on bio spiker i čitao oglase.
– Fotografija je bila moja najznačajnija preokupacija, pa sam se u toj oblasti najviše usavršavao. Specijalizirao sam kolor fotografiju – dijapozitiv u fabrici OR-VO u Volfenu i studijski boravio u Jeni i Vajmaru. Fotografisao sam više svetskih državnika, i predsednika tadašnje Jugoslavije Tita, kada je poslednji put bio na Kadinjači. Bavio sam se i umetničkom fotografijom i izlagao u zemlji i inostranstvu: Pariz, Prag…
Bio je član užeg sastava Narodne tehnike Jugoslavije, potpredsednik i predsednik Saveta za tehničko vaspitanje studenata Jugoslavije od 1961. do 1968.
Kao đak šestog razreda gimnazije, sarađivao je povremeno sa užičkim „Vestima“ objavljujući manje tekstove, ukrštene reči a najviše fotografije. Često su mu „modeli“ bili njegovi drugovi iz razreda.
Pomenuta monografija obiluje brojnim fotografijama, za razliku od drugih, iz vremena njihovog gimnazijskog školovanja. Na njima su ovekovečeni trenuci njihovog druženja na školskim odmorima, šetnje u Velikom parku, na plaži, na izletima, ekskurzijama, radnim akcijama, kao i jubilarnim susretima.
Mnoge od njih snimio je Rašo, ali nije navedeno ime snimatelja. No, bitno je to da je, zahvaljujući njemu i njegovoj ljubavi prema fotografisanju, ostalo zabeleženo kako se nekad živelo, kako su izgledali i kakvi bili te nekadašnje devojke i mladići, Rašove školske drugarice i drugovi. Ta knjiga je mala galerija njihovih likova iz vremena mladosti i zrelog doba.
Novopečeni snimatelj
Kao đak bio je član i Planinarskog društva kojim je rukovodio legendarni užički profesor, planinar i pčelar Milan Popović. Kupili su kvalitetan foto aparat, a Rašo je profesora naučio kako se snima. Bilo je neobično i šaljivo videti kako je to Milan prvi put radio.
Kad su bili na izletu na Tari, profesor je skinu svoj sako, bacio ga na travu, legao na njega oslonivši se na laktove, sa ispruženim nogama, kao u vojničkom ležećem stavu. A onda su oni morali da se pomeraju levo ili desno, da bi svi „stali“ u objektiv, dok je on čvrsto držao aparat sa obe ruke.
Onda je profesor upitao Raša da li je tako dobro, a on mu odgovorio da ne mora baš tako. Na to je novopečeni „snimatelj“ dodao: “Jeste, ali ovako je najbolje, pošto imaš četiri oslonca – na oba lakta i oba stopala“.
Iz vremena mladosti najviše se seća kupanja na brani u Velikom parku, na plaži „kod Fikara“, grupnog sedenja na ogradi Malog parka, gde se pričalo, šalilo, dobacivalo, a neki maštali o putovanjima po svetu i odlascima nadaleko, ili stidljivo razgovaralo o simpatijama u koloni šetača, dok su prolazili u dva reda na korzou od nekadašnje Žitne pijace do zgrade bivše pošte na Lipi.
Bioskopske predstave bile su u to vreme velika razonoda, pa se dosta paže poklanjalo biskopskom repertoaru i dogovaranju ko će čekati u redu za bioskopske ulaznice. Zelena pijaca, koja se nalazila gde je sada hotel „Zlatibor“ bila je prepuna mirisnih dinja i kao krv crvenih rasečenih lubenica, iz sela nizvodno od Užica, kao i Ponikovice, Lunovog Sela, Karana, Ribaševine. Seća se i sankanja i skijanja u zimskim mesecima i simpatičnog mladalačkog grudvanja, i velikih poplava kad Đetinja izađe iz korta, poplavi Međaj, izlije se i u sadašnju ulicu Vukole Dabića i zapreti da, muljevita i valovita, dopre do tadašnjeg hotela „Zlatibor“.
– Užice i Užičani-
– U Užicu je, već tada, a i kasnije, bilo malo autentičnih Užičana na čelnim funkicijama – naglašava. – Jedino je posle dvehiljadite pravi Užičanin bio Milan Nikitović. Autentičnih Užičana je sve manje i među ostalim građanima. A potomci onih koju su rođeni u Užicu a danas su u belom svetu, često se ustručavaju da kažu svoje poreklo, čak ne žele da posete Užice, pa se i ne sećaju gde je, na primer, bila „Šuljagina pekara“. Nikome od njih ne pada na pamet da promovišu ili organizuju poste Užicu, da ljudi dođu u svoj zavičaj, ili na određene tribine, promocije knjiga iz užičkog kraja koje se organizuju u Beogradu, kojima neretko, zbog neobaveštenosti, prisustvuje mali broj ljudi, a onih iz ovog kraja još manje.
O nekim istitucijama, dodaje, pišu se monografije, u kojima su ispuštene čitave generacije učenika ili učesnika i najistaknutijih aktera u njihovom razvoju, ali su navedene detaljne biografije svih kurira, čistačica, tetkica. Navodi primer Užičkog biografskog leksikona koji je koštao oko 45.000 evra, a imena nekih poznatih ljudi nema, doktora nauka, profesora univerziteta, istaknutih političara, privrednika. Nema ni predsednika užičke opštine Miodraga Kovačevića, čija se uveličana fotografija nalazi na tabli u opštinskoj zgradi i vidi se već sa stepeništa idući na sprat iz prizemlja.
Ima odrednica, kaže, sa imenom i prezimenom, ali bez godina rođenja i smrti, pa se čitalac pita – a odakle li ga iščačkaše! Prepisivani su i tekstovi iz drugih štiva, bez navođenja izvora i imena autora, kojima nije ni dinara dato, nego su im čak naplaćivani i primerci knjige, a „buljuku“ saradnika, kojima prilozi nisu ni objavljeni, dobro se plaćalo! Zbog toga je možda i štampanje ove knjige i bilo toliko iznosilo!
Današnji užički političar, navodi dalje, razgovara s tobom, a gleda u pravcu Beograda. A onaj u Beogradu govori o Užicu, a ne pomišlja da nešto učini za ovaj grad. Po njemu, najbolji predsednik Udruženja Užičana u Beogradu bio je Jelenko Bučevac. On je znao da promoviše ovaj grad, ali ne samo u Beogradu ili negde na strani, nego je organizovao i posete Užicu, sa najboljim promotivnim porukama i rezultatima.
Mnogi Užičani su se, napominje, odrodili. Kao suprotan primer navodi Krajišnike, koji se takvima osećaju, ma gde bili i ma koliko ih bilo, solidarišu se međusobno u svemu što se odnosi na njihov rodni kraj i krajišku tradiciju.
Rašo zastupa mišljenje da se mora više činiti i na razvoju i promociji seoskog i prigradskog turizma. Pominje primer Bele Zemlje, gde svaka kuća može imati sobe za izdavanje, a ima dobru vodu, vazduh, hranu, pa i dosta mesta za parkirališta. Ali ni tu ne funkcioniše sve kako treba. Navodi da od 2009. traži priključenje preko pošte za internet, a taj zahtev još nije rešen, pa se pita kome da se još moli ili na koga žali. Očekuje da se to jednom reguliše kako propisi nalažu i izađe u susret sve većim potrebama koje se u tom pravcu kod građana javljaju. Jer, naglašava, ljudi nikad neće prestati da traže i žele više i bolje od onoga što im sudbina i život daju.
Za dobro zdravlje, sreću i uspeh svakog čoveka veoma je bitno porodično razumevanje i sloga, čemu je Rašo posvećivao veliku pažnju, istovremeno gajeći u svojoj porodici kult svog užičkog porekla i ovdašnje prošlosti i tradicije. A njegova porodica su: supruga Mirjana, koju je upoznao pre 30 godina u Parizu – koleginica po struci, sin Vladimir, magistar bankarstva, i kći Bojana, svršeni studnet Fakuleta za menadžment, stjuardesa u Dubaiju.
M.J.
