početak AKTUELNO У Ужицу све мање рођених Ужичана

У Ужицу све мање рођених Ужичана

od Užička Nedelja
194 pregleda

radovan vujović

ГОСТ НЕДЕЉЕ: РАДОМИР РАШО ВУЈОВИЋ
Стари Ужичани га заборављају, млади га не памте, а он је и старином и рођењем прави Ужичанин. Из Ужица је отишао са осамнаест година, на студије, и тамо дочекао пензију. Али своје родно место не заборавља и увек му је свако ужичко добро и његов напредак на срцу. Волео би, како песник каже, да свако ко се овде роди, „да ту и обркати и родослов продужи“. Он је сваки слободан час користио да посети свој родни град. Зато је у повесници своје генерације, поводом обележавања педесет година матуре у овдашњој гимназији, 2009. године, написао:
„Мада сам детињство у Ужицу провео у оскудици, као већина мојих вршњака, срећан сам што сам у њему рођен и одрастао, а недавно и купио кућицу на Белој Земљи, па ћу још чешће посећивати родни град у коме је мој деда по мајци некад давно, имао кућу и кафану“.

– Рашово школовање –

Наш гост, Радомир Рашо Вујовић, рођен је у Ужицу 1940. године од оца Рада и мајке Добриле. Становали су код некадашње Дрвне пијаце, преко пута садашње Прве основне школе. Комшије су им били чувене ужичке занатлије ковачи Пујдовци. Рашов отац био је управник поште пред Други светски рат, али га није запамтио, јер је имао само 18 месеци, кад су му Немци стрељали оца, у новембру 1941. при повлачењу партизана из Ужица.
Има старијег брата и сестру, и они су се давно одселили и живе такође у Београду. Без мајке су остали 1961. Она их је ишколовала, замењујући им и мушког родитеља, како песма сликовито каже – на преслици и десници руци – напорно радећи и о њима непрекидно бринући.
О мајци прича са дубоким поштовањем и великом синовљевском захвалношћу за њен труд да их изведе на прави пут и не скрену странпутицом. Од многих њених нежности, увек ће се, поред осталога, сећати како му је за једну Нову годину исплела вунене чарапе и у њих ставила поморанџу, чији мирис и укус осећа кад год се мајке сети, као да је из самог рајског врта узабрана и њему на поклон за срећу у животу дарована.
После завршене гимназије одлази у Београд на правни факултет, како каже, са само једним обичним кофером у руци. Али и, добро се сећа, мантилом са зимским улошком. То је, додаје, био први дугачки одевни предмет који је у животу имао, обукао и носио док га није подерао.
Као правни референт, најпре је радио у општини Врачар у Београду, затим је био стручни сарадник, шеф протокола, инспектор рада – саветник министра, а онда у Министарству за рад. Био је и ВД директор Центра за радничко самоуправљање, па се из тог времена добро сећа кључне одреднице тадашњег друштвеног система: „Рад и резултати рада одређују друштвени положај сваког човека и грађанина!“
– Кад данас размишљам и разговарам са својим пријатељем Ужичанином – наводи – који живи у Београду (добар део њих не жели да прича о томе, или нема храбрости) да ли смо погрешили што се по завршетку школовања нисмо вратили у завичај, да ли бисмо боље прошли. Мада то говорим са сетом, мислим да ипак нисмо, јер је то било условљено тадашњим околностима и реалношћу живота, као и тиме, у мом примеру, што у Ужицу нисам имао никога од блиске родбине, па ни даљње.

-Време младости-

Враћајући се у разговору у време детињства и дечаштва, сећа се да су у првом разреду основне школе носили таблице на којима су писали јегиштером. Па кад се страна попуни, обрише се наквашеним сунђером, као и школска табла исписана кредом. Тек у другом разреду добили су по свеску и графитну оловку. У трећем су имали ужину, по парче хлеба и шољу млека куваног од млечног праха. У четвртом су ишли на акције пошумљавања. Једно дрво близу главног улаза у школско двориште, сећа се, посадио је са својим најбољим школским другом Драганом Васиљевићем Чанчом. Учитељи су му били Милојица Грковић, фини, озбиљан човек, каже, и Душица Жеравчић, такође тиха и душевна, како јој и име вели.
radovan vujović6Занимљиво је да је његова школска генерација, због реформе школства, била последња која је завршила четворогишњу основну школу, а онда четворогодишњу нижу и вишу гимназију, полажући и малу у велику матуру. А до тада је гимназија била школа са осам разреда – четири нижа и четири виша.
– Школовање у гимназији није ми представљало проблем. Релативно близу сам становао, пажљиво сам пратио наставу и, поред израде домаћих задатака, нисам се баш много напрезао око учења, што сам касније надокнадио, учећи скоро месец дана историју пред полагање велике матуре.
Од урођене ревности и љубопитства, био је врло активан у раду ђачких секција, нарочито фото-секције. Тако је режирао Нушићевог „Аналфабету“ за хуманитарну акцију свога одељења. Завршио је, као средњошколац, радио-аматерски курс, јер га је посебно интересовала техника, па је са својим друговима 1957. оспособио радио станицу са звучницима на главној улици у Ужицу, са програмом сваког дана од 18 до 19,30 часова, у коме је он био спикер и читао огласе.
– Фотографија је била моја најзначајнија преокупација, па сам се у тој области највише усавршавао. Специјализирао сам колор фотографију – дијапозитив у фабрици ОР-ВО у Волфену и студијски боравио у Јени и Вајмару. Фотографисао сам више светских државника, и председника тадашње Југославије Тита, када је последњи пут био на Кадињачи. Бавио сам се и уметничком фотографијом и излагао у земљи и иностранству: Париз, Праг…
Био је члан ужег састава Народне технике Југославије, потпредседник и председник Савета за техничко васпитање студената Југославије од 1961. до 1968.
Као ђак шестог разрeда гимназије, сарађивао је повремено са ужичким „Вестима“ објављујући мање текстове, укрштене речи а највише фотографије. Често су му „модели“ били његови другови из разреда.
Поменута монографија обилује бројним фотографијама, за разлику од других, из времена њиховог гимназијског школовања. На њима су овековечени тренуци њиховог дружења на школским одморима, шетње у Великом парку, на плажи, на излетима, екскурзијама, радним акцијама, као и јубиларним сусретима.
Многе од њих снимио је Рашо, али није наведено име сниматеља. Но, битно је то да је, захваљујући њему и његовој љубави према фотографисању, остало забележено како се некад живело, како су изгледали и какви били те некадашње девојке и младићи, Рашове школске другарице и другови. Та књига је мала галерија њихових ликова из времена младости и зрелог доба.

Новопечени сниматељ 

Као ђак био је члан и Планинарског друштва којим је руководио легендарни ужички професор, планинар и пчелар Милан Поповић. Купили су квалитетан фото апарaт, а Рашо је професора научио како се снима. Било је необично и шаљиво видети како је то Милан први пут радио.
Кад су били на излету на Тари, професор је скину свој сако, бацио га на траву, легао на њега ослонивши се на лактове, са испруженим ногама, као у војничком лежећем ставу. А онда су они морали да се померају лево или десно, да би сви „стали“ у објектив, док је он чврсто држао апарат са обе руке.
Онда је професор упитао Раша да ли је тако добро, а он му одговорио да не мора баш тако. На то је новопечени „сниматељ“ додао: “Јесте, али овако је најбоље, пошто имаш четири ослонца – на оба лакта и оба стопала“.

Из времена младости највише се сећа купања на брани у Великом парку, на плажи „код Фикара“, групног седења на огради Малог парка, где се причало, шалило, добацивало, а неки маштали о путовањима по свету и одласцима надалеко, или стидљиво разговарало о симпатијама у колони шетача, док су пролазили у два реда на корзоу од некадашње Житне пијаце до зграде бивше поште на Липи.
Биоскопске представе биле су у то време велика разонода, па се доста паже поклањало бископском репертоару и договарању ко ће чекати у реду за биоскопске улазнице. Зелена пијаца, која се налазила где је сада хотел „Златибор“ била је препуна мирисних диња и као крв црвених расечених лубеница, из села низводно од Ужица, као и Пониковице, Луновог Села, Карана, Рибашевине. Сећа се и санкања и скијања у зимским месецима и симпатичног младалачког грудвања, и великих поплава кад Ђетиња изађе из корта, поплави Међај, излије се и у садашњу улицу Вуколе Дабића и запрети да, муљевита и валовита, допре до тадашњег хотела „Златибор“.

– Ужице и Ужичани-

– У Ужицу је, већ тада, а и касније, било мало аутентичних Ужичана на челним функицијама – наглашава.  – Једино је после двехиљадите прави Ужичанин био Милан Никитовић. Аутентичних Ужичана је све мање и међу осталим грађанима. А потомци оних коју су рођени у Ужицу а данас су у белом свету, често се устручавају да кажу своје порекло, чак не желе да посете Ужице, па се и не сећају где је, на пример, била „Шуљагина пекара“. Никоме од њих не пада на памет да промовишу или организују посте Ужицу, да људи дођу у свој завичај, или на одређене трибине, промоције књига из ужичког краја које се организују у Београду, којима неретко, због необавештености, присуствује мали број људи, а оних из овог краја још мање.
О неким иституцијама, додаје, пишу се монографије, у којима су испуштене читаве генерације ученика или учесника и најистакнутијих актера у њиховом развоју, али су наведене детаљне биографије свих курира, чистачица, теткица. Наводи пример Ужичког биографског лексикона који је коштао око 45.000 евра, а имена неких познатих људи нема, доктора наука, професора универзитета, истакнутих политичара, привредника. Нема ни председника ужичке општине Миoдрага Ковачевића, чија се увеличана фотографија налази на табли у општинској згради и види се већ са степеништа идући на спрат из приземља.
Има одредница, каже, са именом и презименом, али без година рођења и смрти, па се читалац пита – а одакле ли га ишчачкаше! Преписивани су и текстови из других штива, без навођења извора и имена аутора, којима није ни динара дато, него су им чак наплаћивани и примерци књиге, а „буљуку“ сарадника, којима прилози нису ни објављени, добро се плаћало! Због тога је можда и штампање ове књиге и било толико износило!
Данашњи ужички политичар, наводи даље, разговара с тобом, а гледа у правцу Београда. А онај у Београду говори о Ужицу, а не помишља да нешто учини за овај град. По њему, најбољи председник Удружења Ужичана у Београду био је Јеленко Бучевац. Он је знао да промовише овај град, али не само у Београду или негде на страни, него је организовао и посeте Ужицу, са најбољим промотивним порукама и резултатима.
Многи Ужичани су се, напомиње, одродили. Као супротан пример наводи Крајишнике, који се таквима осећају, ма где били и ма колико их било, солидаришу се међусобно у свему што се односи на њихов родни крај и крајишку традицију.
Рашо заступа мишљење да се мора више чинити и на развоју и промоцији сеоског и приградског туризма. Помиње пример Беле Земље, где свака кућа може имати собе за издавање, а има добру воду, ваздух, храну, па и доста места за паркиралишта. Али ни ту не функционише све како треба. Наводи да од 2009. тражи прикључење преко поште за интернет, а тај захтев још није решен, па се пита коме да се још моли или на кога жали. Очекује да се то једном регулише како прописи налажу и изађе у сусрет све већим потребама које се у том правцу код грађана јављају. Јер, наглашава, људи никад неће престати да траже и желе више и боље од онога што им судбина и живот дају.
За добро здравље, срећу и успех сваког човека веома је битно породично разумевање и слога, чему је Рашо посвећивао велику пажњу, истовремено гајећи у својој породици култ свог ужичког порекла и овдашње прошлости и традиције. А његова породица су: супруга Мирјана, коју је упознао пре 30 година у Паризу – колегиница по струци, син Владимир, магистар банкарства, и кћи Бојана, свршени студнет Факулета за менаџмент, стјуардеса у Дубаију.

М.Ј.

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.