Квалитет је најважнији за успех

УСПЕШНИ ПОЖЕЖАНИ: ЉУБОМИР МАРЈАНОВИЋ – „PRINC LEATHER“
Фирма „Принц“ из Пожеге постоји већ 27 година и непрекидно, узлазном путањом, граби напред. Њихов производ је ручно израђена пословна кожна галантерија. „Принчева“ филозофија се првенствено базира на испуњењу жеља купаца, тако да се сви производи могу радити и са логом наручиоца и, као такви, представљати уникатни пословни поклон.
Када је 1990. године почео посао у занатској радњи величине три са три, Љубомир Марјановић из Пожеге тачно је знао шта жели: квалитет и успех.
– Од првог дана сам схватио да се само квалитетом, а то стално понаваљам, може доћи до успеха. Када бих постављао канализационе цеви, биле би квалитетно постављене и имао бих посла. Свака наша одлука се доноси темељно – каже Љубомир.

У почетку је радио само поправку, а онда је почео са израдом каиша.
– Некако је то у почетку било најједноставније и личили су на пијачне каише. Одустао сам од тога и себи сам рекао: или ћемо правите праве кожне каише, на начин каквих нема у Југославији (тада је била Југославија), или их нећемо правити. Покојни Курлагић, стари мајстор ташнер из Ужица, када је дошао код мене, и, када је видео да радим на машини којих он има три, зачуђено је рекао да није знао да машина може то да уради. Звао ме је да дођем код њега, да ми покаже још неке ствари, али нисам хтео, јер сам знао, ако одем, бићу као сви – обичан мајстор. Исто тако, један мајстор из Чачка ми је нудио да дођем код њега, али, никада нисам хтео да гледам како они раде, јер сам хтео да се разликујем од осталих. А почео сам тако што сам први новац позајмио, и ево, где смо сада. У међувремену сам радио у „Југопетролу“ и после једанаест година сам напустио државни посао. Људи нису могли да верују, а напустио сам када је мој радник имао већу плату, него ја у фирми – рекао је Марјановић.
Идеја да производи пословну галантерију родила се баш у „Југопетролу“, када је добио кожни пословни роковник. У њему је, како каже, ситно писао, да би га чувао и користио дуже, а роковнике од скаја давао је деци да чврљају.
– Схватио сам, ако неко поклања 15 роковника од скаја, онда мора имати и пет роковника од коже који се поклањају. Пословну галантерију сам кренуо да правим пре 20 година. Упоредо са производњом, Љубомир је отворио и малопродајну радњу у Пожеги, која није дуго трајала.
– То је била прва и последња продавница. Затворили смо је када смо се одлучили да радимо само производњу. Сматрам да је то била једна од добрих одлука. То значи да оставимо простора између нас и трговца, јер треба и они да зараде. У целом свету се тако ради, само у Србији не. У Србији има доста примера када произвођачи не могу више да продају, па отварају своје продавнице. То се не односи само на моју браншу. Е, ми баш то покушавамо да избегнемо. Ми нисмо изашли ни на један сајам, да би заштитили педесетак кућа које купују од нас. Иначе, по том питању смо јако одговорни, као на пример са Ужицем. Имамо једног заступника, „Петар Пан“ и нормално да људи више неће долазити код нас и овде куповати, већ у тој продавници – додао је Марјановић и додао да је мото „Принца“: „Поштовани, пре свега, ми се бавимо само производњом и велепродајом. Ми по градовима имамо особу којој да се обратимо и њој прослеђујемо контакте“.
Након занатске радње, производња фирме се сели на поткровље Марјановићеве куће. Први објекат намењен за производњу, од око 1.000 квадрата, направио је 2000. године.
– Тако иде када човек темељито ради, када се не залеће. Има нас тридесет у фирми и сви смо практично у производњи, немамо непроизводних радника. Да смо их имали, можда не бисмо могли доћи довде. Супруга је све време у производњи и све ствари она пакује, да се случајно не би провукао фелер. Битно нам је да буде лепо спаковано. И ћерка полако преузима посао. И син и ћерка су завршили факултете и вратили се у Пожегу, што сматрам великим успехом. Раде овде са нама. Син је тренутно у Њујорку, јер смо прошле године од Привредне коморе Србије проглашени за најбоље мало предузеће у Србији.
Због таквог одговорног приступа и поштовања купаца, фирма „Принц“ за 27 година постојања све време је на узлазној путањи.
– Нисам имао страх да ли ћу нешто да пропустим, јер сам знао докле су ми границе и у тим границама сам одлично пливао. Тако је и данас. Знам где су ми границе. Размишљали смо о проширењу капацитета, чак сам и ишао на сајам да купим неке машине, али смо све то оставили за наредне године. Ми са нашом робом такође не идемо на сајмове, јер се плашим да би било великих поруџби и послова које не бих могао да испоштујем. Плашим се да бисмо запоставили домаће тржиште, а то не долази у обзир, јер оно нема алтернативу – рекао је Марјановић.

Ексклузивна кожна галантерија „Принца“ је завршила у рукама многих познатих домаћих и светских личности. Најчешће личности из високог политичког живота Србије поклањају ове скупоцене предмете својим гостима.
– Када је долазио руски председник Путин, од председника наше државе је добијао поклоне упаковане у амбалажи моје фирме. И тако у Влади Србије, када дође неко битан, користе моје производе. Када је први пут дошао Путин, патријарх му је поклонио Орден Светог Саве првог реда, а то је радила фирма „Принц“, добио је Библију и исто је на полеђини писало „Принц“, од Тадића је добио поклон, опет фирма „Принц“, у „Црвеној звезди“ је добио пет до шест поклона, које је исто радила наша фирма. За следећи Путинов долазак, звали су нас да за шест флаша ракије урадимо сандук као кофер и то смо урадили баш добро. И сваки град и градоначелник, када хоће неким значајним личностима нешто поклонити, тада зову нас. Дизајн радимо син, ћерка и ја. Увек се црта, све се припреми и уради, али се не понављамо. Кренули смо и са свиленим ешарпама, убацили смо и кравате од немачког материјала, јер је потребно задржати ниво. Може много тога да се набави од Кинеза и то много јефтиније, али није то квалитет. Код нас се сваки производ ручно ради и обрађује – рекао је Марјановић.
– Направили смо и наш производ, на који смо посебно поносни и који смо заштитили у Заводу за патенте – металну оловку са натписом Србија, као и сталке. Заиста перфектно изгледа – рекао је Марјановић и додао да сваке године за своје производе прави каталог, који је изузетног квалитета, а ради га новосадска фирма Стојков, која је са каталогом „Принца“ на сајму у Немачкој освојила награду за штампу и дизајн.
Иначе, у „Принцу“ се све ради са кожом, осим прераде – реже се, кроји, шије, лепи, прави дизајн… Зато се са овим скупим материјалом, чија је цена од 14 до 58 евра, ради обазриво и пажљиво.

– Око 90 посто одштампаних књига у Србији, које су упаковане у кожу и које имају корице од коже, ми смо радили. Рецимо, књига „Србија на извору“, коју сам препознао да је изузетно квалитетна и која се преводи на седам-осам језика, убедио сам издавача да ми направимо корице и кутију за њу. Та књига се сада највише поклања. Такође, радимо и Библију у кожи, која је изузетан поклон, не само за државнике и јавне личности, него као и поклон за младенце и слично – навео је наш саговорник.
Пре извесног времена једна од главних фабрика за прераду коже у Србији, у „Руми“ је нагло затворена, па је то мало утицало на производњу у „Принцу“, али су се брзо снашли.
– То је био, рекло би се, један пех, а сада, када погледам, можда и срећа. Она је била наш главни снабдевач. Много година смо радили са њима, међутим, она је продата, сећам се баш добро, био је 1. мај, а да о томе нису никога обавестили. Само смо добили факс уочи првог маја да је фабрика продата и да се више неће бавити продајом коже. Сви смо били затечени. Могли су да нас обавесте раније, да би се прилагодили. Онда смо кренули да тражимо другог добављача и убрзо смо га нашли. Они су имали у понуди и друге боје, па смо тако кренули да правимо производе у другим бојама. Зато кажем, можда је овако испало добро, јер смо изашли из неког клишеа. Иначе, скоро сва кожа у Србији се тренутно увози преко једне италијанске фирме, која има своја представништва у Србији. Нешто мало коже набављамо у Зрењанину, где је бивша фабрика коже и која сада ради исто то, и њу су отворили Италијани. Они откупљују кожу по Србији, а затим је прерађују. Могу рећи да је наша кожа добра. Најквалитетније коже су од сименталских раса крава, нарочито ако су краве у везовима или јунци у шталама. Права, оригинална кожа, не сме да има боре – објаснио је Љубомир и додао да је у Србији теже пословати у овој грани, него у развијенијим земљама, јер има више бриге око непотребих ствари.

Иако имају своје производе, код њих понекад дођу појединци са својим захтевима, да им се изради новчаник или нешто слично. Чак и донесу своје коже, па је недавно једна госпођа донела кожу од слоновог ува, а већ једно време у фирми стоји кожа од питона и крокодила.
– Они ће сигурно чекати на ред, јер прво морамо да испоштујемо све наше купце. Доћи ће и они на ред, само треба мало стрпљења – рекао је Марјановић.
Кожарство као привредна грана у Србији није много заступљена. Углавном су ту грану чиниле прерађивачке фирме, које су пропале. У Србији има само неколико фирми, који праве квалитетне ствари од коже, а за коју власник „Принца“ каже да је, после брилијантина и злата, најскупља, због ограничених ресурса. Има и других мањих предузећа и занатлија, па није изненађење када се појави и неки артикал сличан производу из „Принца“. Због тога је Љубомир почео да заштићује своје производе, јер има многих који их копирају.
Данас „Принц“ у Србији снабдева око 30 велепродаја, а мањих продавница, у којима се продаје ова ексклузивна кожна роба, има много, много више. Покривени су сви већи градови. Такође, „Принц“ своју робу извози и у земље бивше Југославије. У свом асортиману има 470 различитих производа за различите намене.
Када се упореде Пожега и Ужице, јасно је да је предузетнички посао у Пожеги много јачи него у Ужицу.
– Ми овде у Пожеги, од већих друштвених предузећа имали смо само „Будимку“, са малим бројем запослених у односу на ужичка предузећа, попут „Ваљаонице бакра“ или „Првог партизана“. Ужичани су били уљуљкани у тим јаким предузећима, а за то време у Пожеги људи су морали да се сналазе и отварају своје послове. Зато је у Пожеги приватни бизнис развијенији, него у Ужицу – прокоментарисао је наш саговорник.
И на крају, наш саговорник је поручио да су му Немци и Американци неки стандард коме тежи, а успех долази када човек има свој реалан циљ, а када дође до њега, онда да постави нови и наставља даље.

Звездана Глигоријевић

[Show slideshow]

Comments

comments