Срби у Лондону

- Десеци доктора наука, врхунских пословних људи али и занатлија, услужних радника (најбољи бармен Лондона за 2012 био је - Златиборац), вредних људи, који поштују закон, културу и вредности својих домаћина, доказ су да недаће у којима се налази данашња Србија не потичу од тзв. народа, него од његових корумпираних политичких елита -

Не зна се колико тачно има Срба у Лондону, мада се са сигурношћу може претпоставити да је град вековима привлачио људе из наших крајева. Најстарије помена вредно присуство Срба у Лондону је оно Доситеја Обрадовића, у осамнаестом веку, када је током своје европске турнеје провео неких пола године у Лондону, учећи енглески језик, али и преводећи литерарне радове – са грчког језика на енглески! То је година када је Британско царство и званично верификовало независност својих северноамеричких колонија, али и када је, мало даље одавде, озваничен руски суверенитет над полуострвом Крим.
Извесно је да Доситеј није био гастарбајтер, као нпр. потписник ових редова, али није био ни огорчени избеглица, попут Црњанског, Јовановића, Пекића… Каква је тачно била природа Доситејевог боравка у Лондону можемо да нагађамо, мада, судећи по спомен плочи у Ситију („Овде је живео Доситеј Обрадовић, уважени српски интелектуалац и први министар просвете Србије“), банкарској „квадратној миљи“, замишљам да је био више него пуки гостујући учењак. Доситеј се, колико се сећам, није превише хвалио својим лондонским боравком.
Нисам наилазио на много трагова Срба у Лондону у 19. веку, али није тешко претпоставити да је тадашњи центар Света морао привлачити научнике, трговце, хајдуке, пирате, авантуристе и радозналце свих других врста бар онолико колико их је у 20. веку привлачила Америка а у 21. Немачка и Скандинавија.

Колико нас је

У данашњем Лондону живи непознат број Срба. Процене иду од 20-ак до 200 хиљада. Званична државна статистика пописује укупно 8391 становника Велике Британије рођеног у Србији (од чега у Енглеској 8049), што из укупног или бар донекле тачнијег броја искључује оне рођене у другим деловима Западног Балкана, али и децу српског порекла рођену овде и у другим деловима света.
Моја, ненаучна процена, била ви да у Лондону Срба има за једно Ужице, дакле око 50-60 хиљада. Ако бисмо пробали да до броја дођемо путем екстраполације, нпр. рачунајући укупан број Срба према проценту верника СПЦ, те знајући да се у Ужицу на православној литургији мимо значајних празника не скупи више од 50-ак верних, а у Лондону је тај број дупло већи, изненадио бих се да је стварни укупан број Срба значајно мањи.
А опет, ако бисмо покушали да број изведемо из броја гласача за владајућу странку у Србији, број не прелази десетак. На прошлогодишњим председничким изборима, А.В. је у Лондону добио свега 3 гласа. Међутим, погрешност оваквог извођења закључака лако је утврдити пуким пребројавањем укупног броја гласача којима тог дана није било тешко да дођу до амбасаде и оставе свој глас. Председник је, наиме добио свега 3 од неких 360 гласова. Можда зато ова, као и многе претходне власти према исељеништву гаје маћехински однос, пун подозрења, неразумевања али и жеље за поткрадањем. Што је још чудније, такав став о дијаспори влада, наизглед, и међу народом, иако је тешко наћи породицу која нема некога блиског или не зна некога да је напољу.


Данашњи лондонски Срби баве се шаренилом занимања и има их свуда, од науке, великог корпоративног бизниса, професионалаца правне, медицинске и инжењерских струка, преко занатлија, услужних радника (угоститељство, обезбеђење, превоз), па све до jaкo малог броја каријерних дангуба, прималаца социјалне помоћи и криминалаца.
Само у комшилуку, од 5-6 породица Срба које знам да живе у кругу око километар од мене, представљају нас лекари, банкари, рачуновође, програмери, занатлије и таксисти.
Шаренило влада и према времену досељавања на ово острвље. Још увек има живих бивших војника и симпатизера војски поражених у Другом св. рату. Њихова деца и унуци имају наша имена, тешко и са пуно грешака говоре језик, али углавном су пристојно ситуирани и уклопљени у овдашњи живот и културу. Од познатих имена ове генерације могли бисмо издвојити Милоша Црњанског, који се после 25 година лондонске емиграције вратио у Србију и тамо објавио „Роман о Лондону“ (за који је добио и НИН-ову награду, a који је иначе сјајно издржао тест времена, јер, иако писан пре 50 и о догађајима од пре 70 година, доста тачно описује данашњи Лондон!), или Слободана Јовановића, политичара и књижевника, који је у Лондону провео последњих 18 година свог живота. Деца и унуци припадника ове генерације углавном су средња класа данашње Велике Британије, добростојећи, мада не често богати, свет коме су Србија, Босна или Далмација магловита дедовска успомена на прапостојбину. Уредник „Недеље“ опомиње ме да је припадник овог покољења српских исељеника на Острву био и Десимир Тошић, првак Демократске Омладине (омладинско крило Демократске странке Давидовић-Грол, нешто као демократски СКОЈ) и један од оснивача, тамо 1990., заједно са Б. Пекићем и туцетом других, васкрсле ДС у Србији. Десимир Тошић, за разлику од претходно описаних, није био везан искључиво за Лондон (можда ми је и зато промакао, јер су наслов и тема овог прилога – Срби у Лондону), већ је својих пола века исељеништва у Британији добрим делом провео у Оксфорду (неких 90 км северозападно од Лондона), где је и преминуо 2008. А још чудније, по начину прихватања својег новог окружења (нема у његовим причама и писањима о Енглеској много огорчења нити подсмеха), био је врло нетипичан за своје годиште.


Ту је затим малобројна либерална емиграција која је долазила 60-их и 70-их година прошлог века, чији би најбољи представник био Борислав Пекић. Као и Црњански, у Лондон је дошао под принудом, а затекао град који се споро опоравља од претходног великог рата и у коме је још било крајева сиротијих од најсиромашнијх предграђа Београда. Лондон, којег Пекић никад није прихватио (а ни град није показао много самилости према писцу), остао му је службена адреса до краја живота, иако се враћао у Србију, па чак и учествовао у неким демонстрацијама (13. јуна 1990.), где је био крвнички избатинан, али и изборима, као кандидат Демократске странке, на којима је поражен од барјактара примитивизма и фашизма у Србији, В. Шешеља.
Потом се у граду на Темзи појавила и моја генерација, која је долазила 90-их година прошлог века, у чије представнике бих убројао нпр. Коју (Дисциплина Кичме), Бојана Печара, басисту ЕКВ који је овде и преминуо (кажу – од срца, док је чекао аутобус), али и Тома Марковића, Ужичанина, којег, упркос вредном раду оба града највише знају као доброг духа, маскоту такорећи, свих места где се догађа нека забава. Овај талас српских исељеника је на Острво довео с једне стране многе уметнике, научнике и високо образоване професионалце, али с друге стране и тање квалификоване раднике и занатлије не баш импресивног искуства. Волим да о себи мислим као о делу овог таласа, мада не знам да ли бих себе могао потпуно да убројим ту, јер је између мог изласка из Србије и доласка у Лондон протекло 13 година.
Најскорији талас, због пооштреног визног режима доста малобројнији од оног који је на британске обале избацио моју генерацију, представља млади технички кадар који је дошао (и још увек долази) у овом веку. Професионално га представљају програмери, ређе инжењери других струка, понеки научник или стручњак из света финансија.
Мада, недавно смо били сведоци да неки из Србије који су овај град видели само на разгледницама или на Гугловим мапама, тврде да су живели и радили у непостојећим гвожђарама. Али то је већ део неке друге патологије.


Онако како су Срби у Лондон долазили у различитим таласима, тако се и данас окупљају на неколико места на којима се публика ретко сусретне са оном са других места. Тако нпр. борци ЈВуО и њихови потомци најчешће дођу у Цркву, уз коју постоји о неколико удружења и просторија. Српска Црква „Свети Сава“ налази се у једном од данас отменијих делова Лондона, у подножју Нотинг Хила (Notting Hill).
Оне генерације које су овамо стизале деведесетих и касније, окупљају се чешће на концертима музичких састава из бивше Југославије, али и на ад-хок забавама без сталног простора, уз музику са компакт дискова и компјутера. Током деведесетих, била је у Лондону активна музичка група Ex-Yu Rock Mission, коју су чинили Која из Дисциплине Кичме и пар сарајевских музичара. У то време горе поменути ужички Лондоњанин, Томо Марковић, био је у поседу омањег камиона, а као познати љубитељ свих врста забаве, нашао се (и нашао им се) близу ове скупине, превозећи им опрему по свиркама. Одатле потиче и краткотрајни мит који се могао чути у Ужицу поткрај ’90-их, по коме је Томо био менаџер Дисциплине Кичме, а на који се и он и Која носталгично смеју.
Постоји и пар кафана са балканском храном, одличним роштиљем и осредњим буреком, неколико продавница које поносно циљају западнобалканску публику, што би, осим поменуте Цркве, биле главне тачке окупљања лондонских Срба.
Најмлађа и најсвежија генерација, пар стотина лондонских јапија српског имена и порекла (банкарско-финансијских технократа) окупља се око City Club London. Нисам сигуран чиме се баве, а ни како се забављају. Једног од њих, младог Краљевчанина, сам пробао да привучем у свој друштвени круг, али очигледно нисмо нашли иста интересовања. Њега нису превише занимали трчање или рок музика, а на оно пиво за које смо се неодлучно договорили пре три године – још увек нисмо отишли.
У западнобалканским митологијама Лондон заузима мало шизофрену позицију, која варира од Содоме и Гоморе, места паклених превара и ђаволских завера (и увек против „нас“ и „наших“, прича је која се једнако чује у Зајечару, Загребу и Завидовићима), до Поршеа међу адресама. За онолико колико су лондонским Србима окружење, околности и личне склоности дозволиле и одредиле, пристојно смо представљени. Унутар мале скупине (не баш „заједнице“ у значењу у којем би се то могло рећи за нпр. Србе на Новом Зеланду), нађе се и мала скупина Ужичана. За непуних 9 година упознао сам их 10-ак, а биће да нас је нешто више, мада нема лаког начина да се дође до тачног броја. Ако је тешко рећи колико је Срба у Лондону, још је теже рећи колико је Ужичана. Од ових за које знам, свега четворо сам познавао пре доласка овде. Тешко, међутим, да укупан број лондонских Ужичана досеже до троцифреног.
Да се вратим на митове које државољубиве власти понављају у Србији, као и у другим западнобалканским територијицама, о „нама“ као лењима, свадљивима, неукима и тврдоглавима, Лондон и Срби у њему разбијају и демантују сва та самоостваривана пророчанства. Десеци доктора наука, врхунских пословних људи али и занатлија, услужних радника (најбољи бармен Лондона за 2012 био је – Златиборац), вредних људи, који поштују закон, културу и вредности својих домаћина, доказ су да недаће у којима се налази данашња Србија не потичу од тзв. народа, него од његових корумпираних политичких елита.
На жалост Србије (али и БиХ, Хрватске…) готово никад се у нпр. Лондон не исељавају политичари, нити за њих симбиотски везани апаратчици (бирократе, ботови и безбројни билмези других врста) неодређених занимања. Такви се повинују стиху-наредби „остајте овдје“… А сели се свет од струке, заната, склон раду и учењу.

Владимир Давидовић (Ужичка недеља 992)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.