Ne zna se koliko tačno ima Srba u Londonu, mada se sa sigurnošću može pretpostaviti da je grad vekovima privlačio ljude iz naših krajeva. Najstarije pomena vredno prisustvo Srba u Londonu je ono Dositeja Obradovića, u osamnaestom veku, kada je tokom svoje evropske turneje proveo nekih pola godine u Londonu, učeći engleski jezik, ali i prevodeći literarne radove – sa grčkog jezika na engleski! To je godina kada je Britansko carstvo i zvanično verifikovalo nezavisnost svojih severnoameričkih kolonija, ali i kada je, malo dalje odavde, ozvaničen ruski suverenitet nad poluostrvom Krim.
Izvesno je da Dositej nije bio gastarbajter, kao npr. potpisnik ovih redova, ali nije bio ni ogorčeni izbeglica, poput Crnjanskog, Jovanovića, Pekića… Kakva je tačno bila priroda Dositejevog boravka u Londonu možemo da nagađamo, mada, sudeći po spomen ploči u Sitiju („Ovde je živeo Dositej Obradović, uvaženi srpski intelektualac i prvi ministar prosvete Srbije“), bankarskoj „kvadratnoj milji“, zamišljam da je bio više nego puki gostujući učenjak. Dositej se, koliko se sećam, nije previše hvalio svojim londonskim boravkom.
Nisam nailazio na mnogo tragova Srba u Londonu u 19. veku, ali nije teško pretpostaviti da je tadašnji centar Sveta morao privlačiti naučnike, trgovce, hajduke, pirate, avanturiste i radoznalce svih drugih vrsta bar onoliko koliko ih je u 20. veku privlačila Amerika a u 21. Nemačka i Skandinavija.
Koliko nas je
U današnjem Londonu živi nepoznat broj Srba. Procene idu od 20-ak do 200 hiljada. Zvanična državna statistika popisuje ukupno 8391 stanovnika Velike Britanije rođenog u Srbiji (od čega u Engleskoj 8049), što iz ukupnog ili bar donekle tačnijeg broja isključuje one rođene u drugim delovima Zapadnog Balkana, ali i decu srpskog porekla rođenu ovde i u drugim delovima sveta.
Moja, nenaučna procena, bila vi da u Londonu Srba ima za jedno Užice, dakle oko 50-60 hiljada. Ako bismo probali da do broja dođemo putem ekstrapolacije, npr. računajući ukupan broj Srba prema procentu vernika SPC, te znajući da se u Užicu na pravoslavnoj liturgiji mimo značajnih praznika ne skupi više od 50-ak vernih, a u Londonu je taj broj duplo veći, iznenadio bih se da je stvarni ukupan broj Srba značajno manji.
A opet, ako bismo pokušali da broj izvedemo iz broja glasača za vladajuću stranku u Srbiji, broj ne prelazi desetak. Na prošlogodišnjim predsedničkim izborima, A.V. je u Londonu dobio svega 3 glasa. Međutim, pogrešnost ovakvog izvođenja zaključaka lako je utvrditi pukim prebrojavanjem ukupnog broja glasača kojima tog dana nije bilo teško da dođu do ambasade i ostave svoj glas. Predsednik je, naime dobio svega 3 od nekih 360 glasova. Možda zato ova, kao i mnoge prethodne vlasti prema iseljeništvu gaje maćehinski odnos, pun podozrenja, nerazumevanja ali i želje za potkradanjem. Što je još čudnije, takav stav o dijaspori vlada, naizgled, i među narodom, iako je teško naći porodicu koja nema nekoga bliskog ili ne zna nekoga da je napolju.
Današnji londonski Srbi bave se šarenilom zanimanja i ima ih svuda, od nauke, velikog korporativnog biznisa, profesionalaca pravne, medicinske i inženjerskih struka, preko zanatlija, uslužnih radnika (ugostiteljstvo, obezbeđenje, prevoz), pa sve do jako malog broja karijernih danguba, primalaca socijalne pomoći i kriminalaca.
Samo u komšiluku, od 5-6 porodica Srba koje znam da žive u krugu oko kilometar od mene, predstavljaju nas lekari, bankari, računovođe, programeri, zanatlije i taksisti.
Šarenilo vlada i prema vremenu doseljavanja na ovo ostrvlje. Još uvek ima živih bivših vojnika i simpatizera vojski poraženih u Drugom sv. ratu. Njihova deca i unuci imaju naša imena, teško i sa puno grešaka govore jezik, ali uglavnom su pristojno situirani i uklopljeni u ovdašnji život i kulturu. Od poznatih imena ove generacije mogli bismo izdvojiti Miloša Crnjanskog, koji se posle 25 godina londonske emigracije vratio u Srbiju i tamo objavio „Roman o Londonu“ (za koji je dobio i NIN-ovu nagradu, a koji je inače sjajno izdržao test vremena, jer, iako pisan pre 50 i o događajima od pre 70 godina, dosta tačno opisuje današnji London!), ili Slobodana Jovanovića, političara i književnika, koji je u Londonu proveo poslednjih 18 godina svog života. Deca i unuci pripadnika ove generacije uglavnom su srednja klasa današnje Velike Britanije, dobrostojeći, mada ne često bogati, svet kome su Srbija, Bosna ili Dalmacija maglovita dedovska uspomena na prapostojbinu. Urednik „Nedelje“ opominje me da je pripadnik ovog pokoljenja srpskih iseljenika na Ostrvu bio i Desimir Tošić, prvak Demokratske Omladine (omladinsko krilo Demokratske stranke Davidović-Grol, nešto kao demokratski SKOJ) i jedan od osnivača, tamo 1990., zajedno sa B. Pekićem i tucetom drugih, vaskrsle DS u Srbiji. Desimir Tošić, za razliku od prethodno opisanih, nije bio vezan isključivo za London (možda mi je i zato promakao, jer su naslov i tema ovog priloga – Srbi u Londonu), već je svojih pola veka iseljeništva u Britaniji dobrim delom proveo u Oksfordu (nekih 90 km severozapadno od Londona), gde je i preminuo 2008. A još čudnije, po načinu prihvatanja svojeg novog okruženja (nema u njegovim pričama i pisanjima o Engleskoj mnogo ogorčenja niti podsmeha), bio je vrlo netipičan za svoje godište.
Tu je zatim malobrojna liberalna emigracija koja je dolazila 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, čiji bi najbolji predstavnik bio Borislav Pekić. Kao i Crnjanski, u London je došao pod prinudom, a zatekao grad koji se sporo oporavlja od prethodnog velikog rata i u kome je još bilo krajeva sirotijih od najsiromašnijh predgrađa Beograda. London, kojeg Pekić nikad nije prihvatio (a ni grad nije pokazao mnogo samilosti prema piscu), ostao mu je službena adresa do kraja života, iako se vraćao u Srbiju, pa čak i učestvovao u nekim demonstracijama (13. juna 1990.), gde je bio krvnički izbatinan, ali i izborima, kao kandidat Demokratske stranke, na kojima je poražen od barjaktara primitivizma i fašizma u Srbiji, V. Šešelja.
Potom se u gradu na Temzi pojavila i moja generacija, koja je dolazila 90-ih godina prošlog veka, u čije predstavnike bih ubrojao npr. Koju (Disciplina Kičme), Bojana Pečara, basistu EKV koji je ovde i preminuo (kažu – od srca, dok je čekao autobus), ali i Toma Markovića, Užičanina, kojeg, uprkos vrednom radu oba grada najviše znaju kao dobrog duha, maskotu takoreći, svih mesta gde se događa neka zabava. Ovaj talas srpskih iseljenika je na Ostrvo doveo s jedne strane mnoge umetnike, naučnike i visoko obrazovane profesionalce, ali s druge strane i tanje kvalifikovane radnike i zanatlije ne baš impresivnog iskustva. Volim da o sebi mislim kao o delu ovog talasa, mada ne znam da li bih sebe mogao potpuno da ubrojim tu, jer je između mog izlaska iz Srbije i dolaska u London proteklo 13 godina.
Najskoriji talas, zbog pooštrenog viznog režima dosta malobrojniji od onog koji je na britanske obale izbacio moju generaciju, predstavlja mladi tehnički kadar koji je došao (i još uvek dolazi) u ovom veku. Profesionalno ga predstavljaju programeri, ređe inženjeri drugih struka, poneki naučnik ili stručnjak iz sveta finansija.
Mada, nedavno smo bili svedoci da neki iz Srbije koji su ovaj grad videli samo na razglednicama ili na Guglovim mapama, tvrde da su živeli i radili u nepostojećim gvožđarama. Ali to je već deo neke druge patologije.
Onako kako su Srbi u London dolazili u različitim talasima, tako se i danas okupljaju na nekoliko mesta na kojima se publika retko susretne sa onom sa drugih mesta. Tako npr. borci JVuO i njihovi potomci najčešće dođu u Crkvu, uz koju postoji o nekoliko udruženja i prostorija. Srpska Crkva „Sveti Sava“ nalazi se u jednom od danas otmenijih delova Londona, u podnožju Noting Hila (Notting Hill).
One generacije koje su ovamo stizale devedesetih i kasnije, okupljaju se češće na koncertima muzičkih sastava iz bivše Jugoslavije, ali i na ad-hok zabavama bez stalnog prostora, uz muziku sa kompakt diskova i kompjutera. Tokom devedesetih, bila je u Londonu aktivna muzička grupa Ex-Yu Rock Mission, koju su činili Koja iz Discipline Kičme i par sarajevskih muzičara. U to vreme gore pomenuti užički Londonjanin, Tomo Marković, bio je u posedu omanjeg kamiona, a kao poznati ljubitelj svih vrsta zabave, našao se (i našao im se) blizu ove skupine, prevozeći im opremu po svirkama. Odatle potiče i kratkotrajni mit koji se mogao čuti u Užicu potkraj ’90-ih, po kome je Tomo bio menadžer Discipline Kičme, a na koji se i on i Koja nostalgično smeju.
Postoji i par kafana sa balkanskom hranom, odličnim roštiljem i osrednjim burekom, nekoliko prodavnica koje ponosno ciljaju zapadnobalkansku publiku, što bi, osim pomenute Crkve, bile glavne tačke okupljanja londonskih Srba.
Najmlađa i najsvežija generacija, par stotina londonskih japija srpskog imena i porekla (bankarsko-finansijskih tehnokrata) okuplja se oko City Club London. Nisam siguran čime se bave, a ni kako se zabavljaju. Jednog od njih, mladog Kraljevčanina, sam probao da privučem u svoj društveni krug, ali očigledno nismo našli ista interesovanja. Njega nisu previše zanimali trčanje ili rok muzika, a na ono pivo za koje smo se neodlučno dogovorili pre tri godine – još uvek nismo otišli.
U zapadnobalkanskim mitologijama London zauzima malo šizofrenu poziciju, koja varira od Sodome i Gomore, mesta paklenih prevara i đavolskih zavera (i uvek protiv „nas“ i „naših“, priča je koja se jednako čuje u Zaječaru, Zagrebu i Zavidovićima), do Poršea među adresama. Za onoliko koliko su londonskim Srbima okruženje, okolnosti i lične sklonosti dozvolile i odredile, pristojno smo predstavljeni. Unutar male skupine (ne baš „zajednice“ u značenju u kojem bi se to moglo reći za npr. Srbe na Novom Zelandu), nađe se i mala skupina Užičana. Za nepunih 9 godina upoznao sam ih 10-ak, a biće da nas je nešto više, mada nema lakog načina da se dođe do tačnog broja. Ako je teško reći koliko je Srba u Londonu, još je teže reći koliko je Užičana. Od ovih za koje znam, svega četvoro sam poznavao pre dolaska ovde. Teško, međutim, da ukupan broj londonskih Užičana doseže do trocifrenog.
Da se vratim na mitove koje državoljubive vlasti ponavljaju u Srbiji, kao i u drugim zapadnobalkanskim teritorijicama, o „nama“ kao lenjima, svadljivima, neukima i tvrdoglavima, London i Srbi u njemu razbijaju i demantuju sva ta samoostvarivana proročanstva. Deseci doktora nauka, vrhunskih poslovnih ljudi ali i zanatlija, uslužnih radnika (najbolji barmen Londona za 2012 bio je – Zlatiborac), vrednih ljudi, koji poštuju zakon, kulturu i vrednosti svojih domaćina, dokaz su da nedaće u kojima se nalazi današnja Srbija ne potiču od tzv. naroda, nego od njegovih korumpiranih političkih elita.
Na žalost Srbije (ali i BiH, Hrvatske…) gotovo nikad se u npr. London ne iseljavaju političari, niti za njih simbiotski vezani aparatčici (birokrate, botovi i bezbrojni bilmezi drugih vrsta) neodređenih zanimanja. Takvi se povinuju stihu-naredbi „ostajte ovdje“… A seli se svet od struke, zanata, sklon radu i učenju.
Vladimir Davidović (Užička nedelja 992)
