Луде жене

Цртице из оног, готово заборављеног аналогног времена, када је град уз своје име имао горенаведени присвојни придев, а кога су, када је дошло време, одатле избацили управо они који су се највише клели, што у власника, што у непогрешивост његове навигације, а онда, брже-боље, макнули са градског трга бронзани монумент и склонили га иза музеја да се не види, ваљда да их не подсећа на слатке грехе младости

ТАЈНА ИСТОРИЈА ТИТОВОГ УЖИЦА (9)
Те тегобне ратне зиме 91/92, Луде жене су вежбале у такозваној Шареној Сали КПЗ, некадашњој просторији удружења возача, коју је у процесу стварања својеврсне културне империје, Културно-просветна заједница Титовог Ужица под руководством Добривоја Борчића-Боркана у једном тренутку узела под своје. Крајем деведесетих, град је напросто врвео од живота. Ужички студенти из Београда, Крагујевца, Сарајева су долазили на викенд бар једном месечно – локални клубови и кафићи – Л. А. на Међају, “Бумеранг”, “Чарли”, “Клуб драмских уметника – Ћага”, касније “Piccadilly”, “Кључ” и “Рубикон” били су сјајна места са одличном музиком и добром атмосфером, која се могла мерити са било којим престоничким локалима намењеним урбаној публици; неформална позоришна група КОТА ТУ радила је сјане представе, објављивали су се фанзини (Минут до дванаест), емитовао се пиратски радио програм, млади уметници су сликали мурале и правили сјајне заједничке изложбе. После једног таквог перформанса, простор кога су осликали прозван је Арт клуб, или, незванично, Шарена сала. Управо на том месту, у августу 1990, одмах након повратка из Беча са концерта The Rolling Stones, одржана је одлично посећена журка Демократске омладине. Директор Боркан је реаговао инстинктом доброг привредника, тако да сам убрзо добио стални диск-џокејски ангажман. Због великог интересовања и још већег негодовања околних станара, преселили смо се у хол биоскопа, где смо око шанка импровизовали андерграунд клуб, а “Шарена сала” је, само на кратко, остала да зврји празна. Светислав Басара, тадашњи уредник часописа “Међај” успео је да измоли од Борчића термине за вежбање, неки тврде, искључиво зато што је сасвим случајно, дошао у посед одређених деликатних информација о ваннаставним активностима свог амбициозног директора.


Управо је он (Басара, а не Борчић) дао име бенду једног преподнева, у јесен 1991. у башти кафеа Бумеранг. Зоран Ђукић-Ђука, бубњар тадашњих Баракуда, неко време је радио као конобарска испомоћ у преподневним сатима, јер је Весна Шева, стална конобарица у омиљеном градском underground локалу била оправдано одсутна. Из неког разлога, тог преподнева је Бас био јако нервозан, а како поруџбина није стизала у складу са његовим схватањима добре услуге, почео је да гунђа, онако како то само он уме.
“Реци оној лудој жени да пожури са том кафом”, поручио је бесно по неком ко је кренуо из баште у унутрашњост локала, показујући у правцу шанка, где је, уместо Весне Шеве, око плинског решоа пословао Ђука. Када је наручена кафа коначно стигла и када га је Басара искрено зачуђен препознао, уследила је његов стандардни кафански монолог, права глумачка минијатура са содом бикарбоном, уз лаконско оправдање: “Ко ће вас више разликовати, кад сте све исте, к’о испод чекића”.
Након периода сазревања и усвиравања, од обрада Рамонес на самом почетку каријере, гаражних стандарда шездесетих и седамдесетих, Баракуде су ушле у фазу преиспитивања и потребе да раде сопствени материјал. Једна од важних ствари у том процесу била је и потреба да се промени име бенда. Када се исте вечери на проби препричала та кафанска анегдота о лудим женама, неко од чланова бенда је предложио то име и сви су прихватили; можда зато што је звучало као доста финија, слободна верзија превода свима омиљених Violent Femmes, можда је свима већ дозлогрдило неплодно размишљање о новом имену, а можда је највише пресудила потреба да се крене из почетка, након неславне пропасти великог концерта кога смо планирали читаво лето. У том тренутку, у групи су били већ поменути Зоран Ђукић, за бубњевима; Горан Митрашиновић-Мичи је свирао бас а Душко Цицварић и Бранко Аранђеловић-Ара гитаре, а уместо Михаила Мајсторовића, певао је Александар Ковачевић – Мрки.


Тог 6. јула 1991. је био заказан велики концерт у дискотеци Линеа на Плажи, под естрадним именом: “Фатална журка са помрачењем месеца”. Осим диск-џокејског програма, био је планиран наступ Баракуда, уз загревање у виду предгрупе С.У.П. (Самоуверено у пропаст), у којој су свирали Александар Шишић-Панекс и Бојан Драмлић, пунк браћа из Крчагова, како смо их интерно звали, комшија Буцо из VII улаза, и још пар момака, чијих имена стварно не могу да се сетим. У средишњем делу концерта, уз пратњу Баракуда, под именом “Сем Гепард и месождери, требало је, после десет година паузе, да наступи и Светислав Басара, са сетом својих омиљених песама, од Криденса, Стонса и Лос Лобоса. Вежбало се својски цело лето. Бенд је био усвиран као никад: Дуле и Бранко Ара су успевали да каналишу своје необуздане енергије; клинци из С.У.П. су били стварно добри, полетни, весели и духовити, а чак је и Басара под старе дане купио Fender Telecaster-а од Драгана Фипе, некадашњег гитаристе групе “Делиријум” и озбиљно се бацио на вежбање. Листа учесника је деловала збиља импресивно, нудећи садржаје за три генерације публике, од маторих хипика, студената, па све до нове генерације средњошколаца, што је гарантовало пуну салу. Душко Фипа је урадио одличну серију фотографија испред “Бумеранга”, Младен Јевђовић је дизајнирао плакат и одштампао први тираж у сито-штампи. Мичи је у штампарији “Димитрије Туцовић”, где је радио, сложио и додатни, информативни плакат, који је одштампан у тзв. фушу; у то време није било компјутера, штампача, ни фотошопа. Постојале су само велике државане штамприје, које нису уопште радиле мале тираже од сто, двеста примерака, осим ако се не снађеш, управо онако као што смо се ми снашли.
Требало је да се након Мичијевог посла сви нађемо у “Бумерангу”, да погледамо свеже одштампане плакате и да се договоримо око поделе посла у кампањи за концерт. Ја сам из неког разлога мало закаснио и затекао за столом крајње смркнуту екипу. Уместо упадљиво недостајућег Душка Цицварића, ту је био његово млађи брат Радован, у то време перспективан кошаркаш.


„Душка су управо мобилисали“, саопштио ми је, као да се правда.
„Умеш ли ти да свираш гитару“, покушао сам да будем духовит, али се Мрки једини насмејао, потпуно у складу са својим надимком. У недељама које су уследиле, свет у коме смо до тада живели се неповратно срушио. Пузећи, спорогорећи, рат се захуктавао из дана у дан, земља у којој смо живели се распадала на наше очи, а чак ни музика није могла да нам пружи очекивано уточиште. Једне вечери смо, баш као у филму “Коса” отишли на Мендино брдо, где је била стационирана његова јединица, да се опростимо. По граду су кружиле свакојаке приче о великом покрету војске према Невесињу и Требињу, са свих страна су пристизали резервисти, у град су пристизале прве избеглице. Потрпали смо се у црно-зелени фолксвагенов комби кога је Мишо Пифки за потребе посла купио од Микице Архитекте и негде на ливади на Татинцу организовали опроштајну журку за Душка, на срећу, сасвим непотребну. Пар недеља касније, он се ратосиљао униформе, али је већ било касно. Концерт је, наравно, одложен и одржан негде на јесен, без превише жара, и, уопште узев, ништа у нашим животима више није било као пре.

***

Јесен је пролазила у мучном ишчекивању добрих вести које никако нису стизале. Из почетне фазе у којој смо понављали: ма нема шансе да се зарати, прешло се у стадијум: биће то све готово до пролећа, са све мање и мање убеђености у истинитост тога што говоримо. Захуктала се хиперинфлација, почеле су рестрикције струје. Бенд је коначно променио име и почео да ради на сопственом материјалу, тек након што је и Мрки одрадио своју краткотрајну ратну епизоду. Шарена сала КПЗ се напунила опремом, и постала уточиште, какво-такво склониште од ужаса који нас је окруживао. Пробе су понекад знале бити врло мучне; мамурлуци су у годинама инфлације знали да буду врло тешки, услед потрошње алкохолних деривата крајње сумњивог порекла и квалитета. А и сви смо једни другима постали тешки. Бенд би понекад демонстративно прекинуо пробу и сви би отишли у бифе код Милунке на пиће. Ту се кувала кафа за пензионере из комшилука, а служио се и алкохол.
“Шта ћемо да попијемо?”, то је понекад било јако тешко питање. После ноћи на лошем пиву са аромом кукуруза и које готово уопште не пени, на домаћем вину са мирисом сумпора набављеном у илегалној точионици код старог породилишта, тешко је било одлучити са чим отпочети нови циклус. Неко се досетио ђус-вотке, и сви су са олакшањем прихватил, осим Басаре који је традиционално остао веран вињаку и у тим најтежим тренуцима. Милунка се мало снебивала, обишла круг око стола, обрисала крпом невидљиве мрвице, па се осмелила да га упита у пола гласа: “Лале, како се прави та ђус вотка?”. Бас јој је одговорио онако мргодно, надрндано, јер није успео да убеди присутне пензионере да угасе ТВ дневник са хистеричним водитељима који су се својски трудили да слуде ионако распамећено гледатељство.
“Шта како се прави??? Наспеш вотку и додаш ђус… К’о да има ту неке мудрости? Зар те није Боркан научио кафанским вештинама?”, наставио је да негодује Бас, отварајући нову кесицу соде-бикарбоне, јер се све то дешавало у оно несрећно време у коме се није знало да чир на желуцу изазива хеликобактерија. Утом се и Милунка појавила са послужавником пуним чаша. Спустила је вињак пред Баса, а нама осталима поделила по ону малецку, ракијску чашицу до врха пуну некакве жућкасте текућине.
“Шта ти је ово, Милунка?” упитао је Мичи кроз смех, а и ми остали смо му се убрзо придружили.


“Па, ђус-вотка”, процедила је приучена конобарица, раније запослена у књиговодству, поцрвеневши до корена косе. “Да запишем и ово на гитаријаду”, мало се осмелила и покушала да забашури ствар, пошто смо пиће углавном узимали на рецку коју је плаћао Басара првог, кад легне плата. Бас је прогунђао још нешто на рачун Борчићевог смисла за бизнис и оптимално искоришћење расположивих кадрова, а ми смо искапили по ту најмању ђус-вотку, да не кваримо Милунки рачуницу, па окренули на пиво. Те вечери није више било свирке. Отишло се у “Чарли”, “Blues Bar” или “Zombie”, у зависности од распореда рестрикција електричне енергије за то вече.
До средине 1995. група је интензивно свирала на самосталним и заједничким концертима, а онда је престала са радом. Нови живот Лудих жена је отпочео негде 2008/2009, када је Радован Цицварић, Душков Брат, почео озбиљно да свира гитару, па се, захваљујући његовом ентузијазму екипа поново окупила и почела да вежба. Тог лета је одржан концерт Добри духови деведесетих на Централи, на коме су, осим Лудих Жена, наступили и СУП и Архивска забава, још један популаран бенд из тог времена. Уместо Горана Митрашиновића, који је све теже успевао да усклади своје пословне обавезе и да долази из Београда на пробе, на бас гитари се усталио Виктор Костадинов. Вратио се и Михајло Мајсторовић, па је група у постави са два певача снимила 2012. први албум Анахронија. Наредне године излази “Армија лавова” са успешним сингловима “Лету ће скоро крај” и “Моја драга” на којој гостује и Зоран Предин, некадашњи певач мариборске групе “Лачни Франз”. 2016. бенд објављуе треће студијско издање, ЕП под називом “Корпоративни rock”.
22. децембра 2017. Луде Жене су наступиле као предгрупа на београдском концерту Лачног Франза. Имао сам то задовољстово да путујем са бендом и присуствујем наступу. Нови бас-гитариста Велибор Герзић дао им једну нову димензију – топлину, динамику и сигурност. Све се некако сложило баш као што треба – пубилика је била била апсолутно њихова, по узрасту, музичком и животном искуству, истим проживљеним животима, и врло брзо, након пар песама, могла се осетити она фина вибрација када публика и бенд постану једно. Људи су играли, певали рефрене, аплаудирали, препознајући их као некакав изгубљени бенд новог таласа, кога би вероватно слушали и волели и оне давних, изгубљених деведесетих, да су се неким чудом наши животи кретали нормалним током. Било је стварно право уживање слушати их на тој дивној бини, на професионалном озвучењу, са правим тон мајсторима и истински одушевљеном публиком. Сутрадан је Игор Бракус целу емисију на Радио Лагуни посветио Лудим женама, не штедећи комплименте. Збиља, дуг је био пут од Шарене сале Културно-просветне заједнице, до сале Американа Дома омладине Београд. Ових дана група Луде жене приводи крају снимање новог албума.

(Ужичка недеља 985)

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.