Za razliku od Zlatibora, o Tari se vrlo malo govori. Iako po lepoti baš nimalo ne zaostaje za Zlatiborom, ima čak i svojih prednosti u odnosu na “našu najposećeniju planinu”, šta vredi, kad beogradski snobovi i srpski šminkeraj slabo posećuju mesta gde nema dovoljno kafića i trafika sa pljeskavicama i palačincama “od po metra”, pa je zato Tara stostruko manje posećena, što je prava šteta. U podnožju Tare nalazi se izuzetno lep i zanimljiv manastir Rača, koji je sagrađen još u 12. veku, a posebno je poznat po jednom od vođa prvog srpskog ustanka protiv Turaka, oslobodiocu Užica, igumanu Hadži Melentiju, i ja, pošten da budem, iako ceo život prolazim ulicom koja nosi njegovo ime, pojma nisam imao o kome je reč. Hadži Meletnije je obnovio manastir, ali posle propasti prvog srpskog ustanka, Turci su manastir, za odmazdu, 1813. spalili, ali je ubrzo ponovno obnovljen. Srećom, za obrazovanje, kao i za pesmu, “nikad nije kasno”, pa mi je bilo izuzetno zanimljivo da vidim figuru popa koji drži krst u jednoj, a mač u drugoj ruci… A manastir zaista perfektno izgleda, što jasno govori, da, ako se potrudimo, i brdoviti Balkan može biti uredan kao Švajcarska. Pored manastira je i čuvena pešačka staza, koja je, na žalost, iako u fantasičnom okruženju, prilično zapuštena, čak i više od prilaznog asfaltnog puta, pa čak ni uporni putnici namernici, kao što smo mi, nismo ovoga puta uspeli da se popnemo na vrh, gde je izvor vode. Kada je već bog dao takvu prirodu, mogli su se i ljudi malo više potruditi, jer ova destinacija može postati, uz malo truda i dosta marketinga, pravi međunarodni turistički biser. A onda smo krenuli uzbrdo, sa namerom da izađemo na Taru, pa posle nekih 4-5 kilometara videsmo putokaz za crkvu u Solotuši, i ja se istog trena setih naše pešačke avanture od pre par godina, kada smo nas dva đaka pešaka od Jasika, stigli peške na staro utvrđenje Solotnik, odakle puca impresivan, ali i zastrašujući pogled, a onda se uspeli šumovitom Tarom na Kaluđerske bare, pa nizbašču do Kremana i Bioske. Zamolih Milana da krenemo uskim, jedva prolaznim asfaltnim putem, i posle 3,5 km, stigosmo do još jednog fantastičnog mesta i potencijalne turističke atrakcije – crkve Živononsni istočnik Presvete Bogorodice. Srećom, nisu nam išla kola u susret ni pri odlasku, ni pri povratku, jer nema šanse da se dva automobila mimoiđu, čak i za dvojicu biciklista teško da bi bilo mesta… Mala, ali vrlo lepa crkva, na izuzetnom mestu, izvoru Solotuše. I tu postoji vrlo zahtevna pešačka staza, za ozbiljnije planinare, i prava je šteta što manastir Raču i crkvu u Solotuši ne posećuje daleko veći broj turista. Nadam se da će i ovaj tekst barem malo doprineti popularizaciji koju zaslužuju. Onda smo krenuli na Taru, prvog kod Kurte, da nešto prezalogajimo, a onda u šetnju izuzetno lepo uređenom, dva kilometra dugačkom, stazom kroz šumu ispod hotela Omorika. I vreme nam je išlo na ruku, iako je dobrih sat vremena potmulo grmelo prema Zlatiboru, iako su se visili crni oblaci nad Tarom, nije palo ni kapi kiše sve dok nismo ušli u automobil i krenuli već poznatom trasom prema Kremnima, Šljivovici, Braneškom polju… Kakav kontrast, prethodnog dana smo bili na Zlatiboru, gde je po kafićima opšti krkljanac, ljudi su sedeli jedni drugima na glavi, a na Tari, iako sa puno više turista nego ranijih godina, potpuna idila i mir. Nekako mi je odjednom potpuno logično zazvučao onaj narodni evergrin Slobdana Muline – Zlatibore pitaj Taru…
Toni Stanković
