OKUPACIJA U 5-6 SLIKA
Krajem maja i početkom juna u Užicu sve po starom. Iako ni rizla čestito nije uklonjena sa ulica, počinje malanje horizontalne saobraćajne signalizacije, a svakom normalno biću nije lako da shvati zašto iz godine u godinu to rade sve jadnije i u sve manje ulica, tako loše, da se posle samo nekoliko dana čini kao da nikada farbane nisu. Ove godine, na početku zlatnog doba, reklo bi se da je taj posao najgore urađen otkako Užice pamti. Ako Užice uopšte išta pamti…
Otkako se pravoslavlje vratilo među Srbe, svadbi za vreme posta skoro da i da nema, zato ovih dana, za nas koji živimo blizu crkve, nema mira. Ni danju, ni noću. Pomahnitali omladinci, zajedno sa muzikantima, urlaju do 2 posle ponoći u i ispred polulegalnih i nelegalnih kafana, a po zatvaranju nastavljaju zabavu do svitanja ulicama grada Čikaga… Eh, kamo sreće da samo urlaju. Radi se tu svašta. Razbijaju flaše i glave, guraju kontejneri, puše cigarete neobičnog mirisa, a okolna dvorišta i ulice, u nedostatku adekvatnog prostora u ugostiteljskim objektima, pretvoreni su u javne klozete, za malu, ali i za veliku nužu. Gledam svakog vikenda kako se na Slanuši, pored kuće Milića, sa obe strane ulice načička njih 7-8, kao svrake na banderama, pa upravo prerađenim alkolohom krenu da zalivaju obližnje žbunje i kuće. A ti čik izađi i zamoli te pristojno pijane omladince (ljubi ih majka!) da to ne rade, pa da ostaneš razbijene glave ili, u boljem slučaju, prozora. Naravno, iako su odmah iza ugla, narodne milicije nema ni od korova. Baš kao ni još narodnije komunalne policije. Valjda pišu puno izveštaja u kancelarijama, pa ne stižu da izađu na teren (ili ja nisam upućen u nove policijsko-komunalne tendencije, možda se više ne deluje po ulicama, osim u slučaju demonstracija, nego kao i mi novinari, posao isključivo obavljaju sedeći pred kompjuterom). A i što bi se naprezali, plata ide, i ko je lud da radi na državnom poslu, pa da posle nema snage za privatan biznis, maline i druge aktuelne big biznis zasade… I ne samo da nema drugova u uniformama, nego nema ni perača ulica, pa sve to đubre i izlučevine ostaju po ulicama do ponedeljka, kada ih točkovi na automobilima i đonovi neobaveštenih sugrađana ne usitne i ne raznesu diljem voljenog nam grada.
Ponekad nam se Bog, koji gleda to bezumno kulovsko divljačenje, smiluje, pa pošalje kišu, i opere svu tu prljavštinu i primitivizam. Da stvar bude potpuno nadrealna, bezumni lokalni vlastodršci, umesto da šalju perače, šalju petkom tačno u ponoć na Slanušu kamion koji prazni kontejnere. Scena kao iz Dekamerona, pijani grozd omladinaca otkopčanih šliceva u dvorištu Milića, ne samo da ih nije blam zbog svog primitivizma, nego se još deru i dobacuju prolaznicima, a 50 metara napred veseli radnici Bioktoša, kršeći propise, kontejnere sa leve strane, gde su postavljeni da ne smetaju privatnom biznisu partijskog ortaka aktuelnog režima, guraju preko ulice, do kamiona. Mislio sam prošlog vikenda da to fotografišem, ali su me gledali popreko, pa nisam hteo da izazivam sudbinu, a ni da im stajem na muku u petak u ponoć.
Elem, žurka u tom delu grada počinje petkom u ponoć i neretko traje i do 4-5 ujutru, do pred samo svitanje, lepo je vreme, a nije još krenulo branje malina na periferiji, ne mora se rano ustajati. Da, kad krene branje malina razularena gomila prilično se smanji, što upućuje na zaključak da je ta omladina (ljubi ih majka!) uglavnom sa periferije (odakle je prijehala i akutelna vlast) što bi bilo i logično, jer niko, pa čak ni takvi, ne urla ispred rođene kuće, niti zapišava sopstveni prag. Ili možda grešim? I taman kada utihne noćno urlanje, krenu zvona sa crkve da pozivaju na jutarnju liturgiju, pa je do 10-11 relativno zatišje, da se malo priberemo za pijac, a potom kreće uobičajen svadbarski ritual – prvo se naokolo razleže bogougodan zvuk besomučnog pritiskanja gomile automobilskih sirena, pa kada čoporativno obave nepropisno parkiranje, kreće podvriskivanje uspaljenih svatova uz trubače. Ne zna se šta proizvodi veću buku, da li bas bubanj ili topot u kolo uhvaćenih natrćenih polugolih dama (ko kaže da naša crkva nije liberalna?) na štiklama od pola metra. I tako do jedno 3-4 po podne. Onda nas ostave na miru narednih 5-6 sati, kada i uhvatimo koji sat odmora, dok ne počne lagano razigravanje za narednu žurku.
Radnim danom krajem maja još je i gore. Dovoljno je reći – maturanti. To je u današnjoj Srbiji postala prestižna titula, skoro kao titula navijač. Ne kažem, jeste lepo biti maturant, pogotovu kada si u tom uzrastu, ali, realno gledano, to je, spram ostatka života, potpuno nebitna stvar, a i ne traje duže od par nedelja, počne poslednjih dana škole i traje do maturske večeri, i… to je to. A kako tek proključa poslednje maturantske nedelje u školi… Od trubača oko 11 sati, čitav sat, ponekad i duže, niko nakolo nema mira, a onda počne euforična jurnjava do obližnjih kafića sve sa onim smešnim unisonim majicama, malo se cirka, a mnogo dere, i tako svakog dana, a kulminacija stiže sa onim nazovi evropskim plesom na trgu, kada jurnjava, pijančenje i dernjava dostignu vrhunac. Već smo svi u kvartu na te ničim izazvane izlive agresije i razočaravajućeg primitivizma prilično i oguglali, ali se ja ove godine izradih, neoprezno, ne znajući, pred jednom ponosnom majkom maturanta, rekoh da mi je smešno i naporno urlanje te dece uz trubače; kardinalna greška – ona me hitro dočeka na špicoku – šta hoćeš, matoro džangrizalo, šta diraš decu, neka dece, deca su zakon, baš su divni kada uz trubače pevaju i jašu jedni druge ispred gimnazije. Šta smeta što su popili neku… Kao da smo mi bili bolji u njihovim godinama! Tebi, ako smeta, idi pa živi u selu! I hajde što me nazvala džangrizalom, još i matorim, ali kada reče da smo i mi tako radili, i još da idem u selo (valjda njeno?), to već nisam mogao da otrpim! Pa u „naše vreme“ trubače smo viđali, i to kao čudo neviđeno, isključivo u Trumanu i Parizu 31. decembra, uoči Nove godine, a takvo skakanje i vrištanje, čak ni u Krmećaku tih godina nije viđano. A naše „divljanje“ od par bačenih svezaka u dvorište gimnazije, hitro je presečeno isledničkom akcijom profesora koji su redom ispitivali đake i pretili isključenjem iz škole! Ipak, oćutah, vremenom čovek nauči da je rasprava sa takvima uzaludna rabota, a i setih se Titovih reči – ko ima ovakvu omladinu, ne treba da brine za sopstvenu budućnost!
Početkom juna i razni motoristi pohode naš grad, pa i to, obično, dodatno doprinese opštoj halabuci, ali ove godine, iz potpuno nepoznatih razloga, motoristi su bili potpuno tihi. Osim jednog popodnevnog subotnjeg kruga po gradu, skoro da se nisu ni čuli.
Ovo je i period kada kreću radovi po ulicama, kada se lokalni vlastodršci trude da pokažu za šta nam otimaju pare tokom cele godine, kako bi stvorili privid da rade mnogo važne stvari, da bi potom, već od jula, krišom mogli otići na „zaslužene“ godišnje odmore ili rodnom selu u pohode, i tako praktično plandovali sve do kraja septembra, pred Dan grada, kada se ponovo pojave i razlete naokolo. Svake godine nove ulice sve su kraće, trotoari sve uži, a materijali sve jeftiniji, ali je zato propaganda sve žešća, vlast, našim parama plaća razna sumnjiva lica koja se lažno izdaju za novinare, da trče za njima i neumereno ih hvale na svakom koraku, pa je tako ovih dana pompezno završeno asfaltiranje ulice od čitavih šezdesetak metara, od nekadašnje „Andrije Đurović“ prema Rosuljama. Ni kraće ulice, ni većeg kokodakanja… Napokon je, hvala bogu, popravljen trotoar sa obe strane od Stare robne kuće, do pomenute „Andrije Đurović“, da se u centru grada više ne upada u ogromne bare posle svake kišice, ali je to urađeno tako jeftino, kao kada asfaltiraju neku džadu ispred seoske zadruge da lokalni zgubidani ne gacaju piroćanima po blatu kada krenu „napivo“.
Ovaj maj nam je doneo, posle više godina, lepo i stabilno vreme, jagode i trešnje odavno nisu bile bolje, i hajde da se ponadamo da će ovako i nastaviti, kad smo već jadna poljoprivredna zemlja, koja zavisi od neba, da nas barem vreme posluži i omogući bolje prihode. Na žalost, boljim danima teško se mogu nadati malinari, koji su i ove godine početkom juna krenuli sa blokadama, jer im otkupna cena od 60 do 100 dinara neće omogućiti ni puko preživljavanje. Takva situacija dovodi ih u istu situaciju kao i većinu sitnih preduzetnika, koji bi, da mogu, najradije zatvorili firme, ali im to obaveze ne dozvoljavaju, pa srljaju još dublje. Kažu upućeni da ceo izvoz malina ide preko nekoliko firmi, pa ako je to zaista tako, onda je njihov bes potpuno opravdan. Ili smo mi sitni preduzetnici i malinari toliko tupavi da ne vidimo da je zlatno doba uveliko već počelo?
Da ovaj maj bude lepršaviji nego obično pobrinuo se nekakav žovijalni Novovarošanin Selaković, šire poznat kao veseljak koji voli da zaigra kolce u Guči, reklo bi se ideološki šef ovdašnjoj okupatorskoj vlasti. Pomenuti Novovarošin i inače je poznat kao ljubitelj spomenika, a ovog je maja imao viziju da njegovi partijski drugovi, naravno našim parama, od tolikih srpskih gradova, baš u Užicu postave spomenik Velikoj Srbiji. Očigledno da je aktuelnom režimu sve potaman, pa imaju vremena da se bave i duhovnim uzdizanjem, gradnjom spomenika i drugim preko potrebnim životnim stvarima. Naravno, ne daj bože da neko Užičane pita šta misle o tome, kada Partija kaže, ima da se dreši kesa, a šta ih i briga, sve dok je kesa tuđa…
I tako, ništa novo u „gradu pod Bioktošem“. Ah, da. Ovih dana su, kao i svake godine, spuštene ustave na brani na plaži, pa će, jopet, svi da se selfiraju ispred „najlepše plaže na svetu“, „užičkog mora“, u kojem se ni ove godine niko neće kupati… Dakle, sve već viđeno, kao lane. Čak je i Nešić, hvala na pitanju, i dalje u ostavci, uprkos tome što se njegove partijske i koalicione kolege, baš kao i sumnjivi tipovi koji se lažno izdaju za novinare, uporno prave blesavi i iz sve snage trude da iz glave izbace tu jeretičku činjenicu. Kao u onom vicu kada Bosanac udara glavom od zid i viče: Seti se, seti se!
Toni Stanković
P.S. Evo, upravo završavam ovaj tekst u 3 sata i 54 minuta po ponoći, i kroz oškrinut prozor sa ulice dopire neartikulisana onomatopeja nekih perspektivnih mladića, ljubi ih majka… I posle ja matoro džangrizalo…
(Užička nedelja 987, 6.6.2018)
