ОКУПАЦИЈА У 5-6 СЛИКА
Крајем маја и почетком јуна у Ужицу све по старом. Иако ни ризла честито није уклоњена са улица, почиње малање хоризонталне саобраћајне сигнализације, а сваком нормално бићу није лако да схвати зашто из године у годину то раде све јадније и у све мање улица, тако лоше, да се после само неколико дана чини као да никада фарбане нису. Ове године, на почетку златног доба, рекло би се да је тај посао најгоре урађен откако Ужице памти. Ако Ужице уопште ишта памти…
Откако се православље вратило међу Србе, свадби за време поста скоро да и да нема, зато ових дана, за нас који живимо близу цркве, нема мира. Ни дању, ни ноћу. Помахнитали омладинци, заједно са музикантима, урлају до 2 после поноћи у и испред полулегалних и нелегалних кафана, а по затварању настављају забаву до свитања улицама града Чикага… Ех, камо среће да само урлају. Ради се ту свашта. Разбијају флаше и главе, гурају контејнери, пуше цигарете необичног мириса, а околна дворишта и улице, у недостатку адекватног простора у угоститељским објектима, претворени су у јавне клозете, за малу, али и за велику нужу. Гледам сваког викенда како се на Слануши, поред куће Милића, са обе стране улице начичка њих 7-8, као свраке на бандерама, па управо прерађеним алколохом крену да заливају оближње жбуње и куће. А ти чик изађи и замоли те пристојно пијане омладинце (љуби их мајка!) да то не раде, па да останеш разбијене главе или, у бољем случају, прозора. Наравно, иако су одмах иза угла, народне милиције нема ни од корова. Баш као ни још народније комуналне полиције. Ваљда пишу пуно извештаја у канцеларијама, па не стижу да изађу на терен (или ја нисам упућен у нове полицијско-комуналне тенденције, можда се више не делује по улицама, осим у случају демонстрација, него као и ми новинари, посао искључиво обављају седећи пред компјутером). А и што би се напрезали, плата иде, и ко је луд да ради на државном послу, па да после нема снаге за приватан бизнис, малине и друге актуелне биг бизнис засаде… И не само да нема другова у униформама, него нема ни перача улица, па све то ђубре и излучевине остају по улицама до понедељка, када их точкови на аутомобилима и ђонови необавештених суграђана не уситне и не разнесу диљем вољеног нам града.
Понекад нам се Бог, који гледа то безумно куловско дивљачење, смилује, па пошаље кишу, и опере сву ту прљавштину и примитивизам. Да ствар буде потпуно надреална, безумни локални властодршци, уместо да шаљу пераче, шаљу петком тачно у поноћ на Сланушу камион који празни контејнере. Сцена као из Декамерона, пијани грозд омладинаца откопчаних шлицева у дворишту Милића, не само да их није блам због свог примитивизма, него се још деру и добацују пролазницима, а 50 метара напред весели радници Биоктоша, кршећи прописе, контејнере са леве стране, где су постављени да не сметају приватном бизнису партијског ортака актуелног режима, гурају преко улице, до камиона. Мислио сам прошлог викенда да то фотографишем, али су ме гледали попреко, па нисам хтео да изазивам судбину, а ни да им стајем на муку у петак у поноћ.
Елем, журка у том делу града почиње петком у поноћ и неретко траје и до 4-5 ујутру, до пред само свитање, лепо је време, а није још кренуло брање малина на периферији, не мора се рано устајати. Да, кад крене брање малина разуларена гомила прилично се смањи, што упућује на закључак да је та омладина (љуби их мајка!) углавном са периферије (одакле је пријехала и акутелна власт) што би било и логично, јер нико, па чак ни такви, не урла испред рођене куће, нити запишава сопствени праг. Или можда грешим? И таман када утихне ноћно урлање, крену звона са цркве да позивају на јутарњу литургију, па је до 10-11 релативно затишје, да се мало приберемо за пијац, а потом креће уобичајен свадбарски ритуал – прво се наоколо разлеже богоугодан звук бесомучног притискања гомиле аутомобилских сирена, па када чопоративно обаве непрописно паркирање, креће подврискивање успаљених сватова уз трубаче. Не зна се шта производи већу буку, да ли бас бубањ или топот у коло ухваћених натрћених полуголих дама (ко каже да наша црква није либерална?) на штиклама од пола метра. И тако до једно 3-4 по подне. Онда нас оставе на миру наредних 5-6 сати, када и ухватимо који сат одмора, док не почне лагано разигравање за наредну журку.
Радним даном крајем маја још је и горе. Довољно је рећи – матуранти. То је у данашњој Србији постала престижна титула, скоро као титула навијач. Не кажем, јесте лепо бити матурант, поготову када си у том узрасту, али, реално гледано, то је, спрам остатка живота, потпуно небитна ствар, а и не траје дуже од пар недеља, почне последњих дана школе и траје до матурске вечери, и… то је то. А како тек прокључа последње матурантске недеље у школи… Од трубача око 11 сати, читав сат, понекад и дуже, нико наколо нема мира, а онда почне еуфорична јурњава до оближњих кафића све са оним смешним унисоним мајицама, мало се цирка, а много дере, и тако сваког дана, а кулминација стиже са оним назови европским плесом на тргу, када јурњава, пијанчење и дерњава достигну врхунац. Већ смо сви у кварту на те ничим изазване изливе агресије и разочаравајућег примитивизма прилично и огуглали, али се ја ове године израдих, неопрезно, не знајући, пред једном поносном мајком матуранта, рекох да ми је смешно и напорно урлање те деце уз трубаче; кардинална грешка – она ме хитро дочека на шпицоку – шта хоћеш, маторо џангризало, шта дираш децу, нека деце, деца су закон, баш су дивни када уз трубаче певају и јашу једни друге испред гимназије. Шта смета што су попили неку… Као да смо ми били бољи у њиховим годинама! Теби, ако смета, иди па живи у селу! И хајде што ме назвала џангризалом, још и маторим, али када рече да смо и ми тако радили, и још да идем у село (ваљда њено?), то већ нисам могао да отрпим! Па у „наше време“ трубаче смо виђали, и то као чудо невиђено, искључиво у Труману и Паризу 31. децембра, уочи Нове године, а такво скакање и вриштање, чак ни у Крмећаку тих година није виђано. А наше „дивљање“ од пар бачених свезака у двориште гимназије, хитро је пресечено иследничком акцијом професора који су редом испитивали ђаке и претили искључењем из школе! Ипак, оћутах, временом човек научи да је расправа са таквима узалудна работа, а и сетих се Титових речи – ко има овакву омладину, не треба да брине за сопствену будућност!
Почетком јуна и разни мотористи походе наш град, па и то, обично, додатно допринесе општој халабуци, али ове године, из потпуно непознатих разлога, мотористи су били потпуно тихи. Осим једног поподневног суботњег круга по граду, скоро да се нису ни чули.
Ово је и период када крећу радови по улицама, када се локални властодршци труде да покажу за шта нам отимају паре током целе године, како би створили привид да раде много важне ствари, да би потом, већ од јула, кришом могли отићи на „заслужене“ годишње одморе или родном селу у походе, и тако практично пландовали све до краја септембра, пред Дан града, када се поново појаве и разлете наоколо. Сваке године нове улице све су краће, тротоари све ужи, а материјали све јефтинији, али је зато пропаганда све жешћа, власт, нашим парама плаћа разна сумњива лица која се лажно издају за новинаре, да трче за њима и неумерено их хвале на сваком кораку, па је тако ових дана помпезно завршено асфалтирање улице од читавих шездесетак метара, од некадашње „Андрије Ђуровић“ према Росуљама. Ни краће улице, ни већег кокодакања… Напокон је, хвала богу, поправљен тротоар са обе стране од Старе робне куће, до поменуте „Андрије Ђуровић“, да се у центру града више не упада у огромне баре после сваке кишице, али је то урађено тако јефтино, као када асфалтирају неку џаду испред сеоске задруге да локални згубидани не гацају пироћанима по блату када крену „напиво“.
Овај мај нам је донео, после више година, лепо и стабилно време, јагоде и трешње одавно нису биле боље, и хајде да се понадамо да ће овако и наставити, кад смо већ јадна пољопривредна земља, која зависи од неба, да нас барем време послужи и омогући боље приходе. На жалост, бољим данима тешко се могу надати малинари, који су и ове године почетком јуна кренули са блокадама, јер им откупна цена од 60 до 100 динара неће омогућити ни пуко преживљавање. Таква ситуација доводи их у исту ситуацију као и већину ситних предузетника, који би, да могу, најрадије затворили фирме, али им то обавезе не дозвољавају, па срљају још дубље. Кажу упућени да цео извоз малина иде преко неколико фирми, па ако је то заиста тако, онда је њихов бес потпуно оправдан. Или смо ми ситни предузетници и малинари толико тупави да не видимо да је златно доба увелико већ почело?
Да овај мај буде лепршавији него обично побринуо се некакав жовијални Нововарошанин Селаковић, шире познат као весељак који воли да заигра колце у Гучи, рекло би се идеолошки шеф овдашњој окупаторској власти. Поменути Нововарошин и иначе је познат као љубитељ споменика, а овог је маја имао визију да његови партијски другови, наравно нашим парама, од толиких српских градова, баш у Ужицу поставе споменик Великој Србији. Очигледно да је актуелном режиму све потаман, па имају времена да се баве и духовним уздизањем, градњом споменика и другим преко потребним животним стварима. Наравно, не дај боже да неко Ужичане пита шта мисле о томе, када Партија каже, има да се дреши кеса, а шта их и брига, све док је кеса туђа…
И тако, ништа ново у „граду под Биоктошем“. Ах, да. Ових дана су, као и сваке године, спуштене уставе на брани на плажи, па ће, јопет, сви да се селфирају испред „најлепше плаже на свету“, „ужичког мора“, у којем се ни ове године нико неће купати… Дакле, све већ виђено, као лане. Чак је и Нешић, хвала на питању, и даље у оставци, упркос томе што се његове партијске и коалиционе колеге, баш као и сумњиви типови који се лажно издају за новинаре, упорно праве блесави и из све снаге труде да из главе избаце ту јеретичку чињеницу. Као у оном вицу када Босанац удара главом од зид и виче: Сети се, сети се!
Тони Станковић
П.С. Ево, управо завршавам овај текст у 3 сата и 54 минута по поноћи, и кроз ошкринут прозор са улице допире неартикулисана ономатопеја неких перспективних младића, љуби их мајка… И после ја маторо џангризало…
(Ужичка недеља 987, 6.6.2018)
