Из женског угла: Пише проф. Биља Грујичић
Које су Ваше омиљене новине? Волите ли штампана, или електронска издања? Шта кажете за „Недељицу“? Упоређујете ли информације? Да ли смо увек у могућности да успоставимо критичку дистанцу према информацијама које нам се нуде? А где нам је време за све то? Савремени човек је постао медијски зависник и готово да не постоји онај који на неки начин није изложен дејству медија. Напредак информационе технике узрокује веома брз раст тржишта информација на којем је конкуренција изузетно изражена и немилосрдна. Не знам колико сам савремена, драги моји, понекад ме и од те назови „савремености“, боли глава, али знам да су нам медијски садржаји све бруталнији. Тачније, радо бих се вратила у оно примитивно време „очи у очи“ разговора. Интересантни су и и резултати истраживања по коме би 40% колега напустило медије. Време које је пред нама, најављује тек садржаје различитих врста.
Међутим, где је ту одговорност за сопствену реч? Уобичајно је пљунути по свему, то ништа не кошта. Пљуни по човеку, пљуни по институцији, пљуни по систему, шта кошта? Како се мери испљувак, коме је он значајан? Нису ли људи систем? Ко га чини, ја, ти, они? Размисли о себи, пре него бациш камен на другога. Култура доноси победу, док победа увек не доноси културу, заправо, често се дешава да је њена последица – управо некултура. Рече неко да је :“Трагично што су глупаци толико сигурни, а мудри тако пуни сумње.“
Без жеље да рекламирам банку чији сам клијент, али ми се увек, када ме поздрави, учини добра порука: “Живот је непредвидив, добро је знати да можеш да паузираш рату. “Знам да ће се одмах појавити свезналице које ће рећи да ћеш рату ипак платити. Међутим, мало људскости није на одмет. Иста је ствар и са медијима. Ко год да креира медијску слику Србије, мора да има људскост на уму. Значи ли то пљувати умерено? Не знам, просудите сами. Нисам од оних који намећу закључке. Знам само да се трудим да будем објективна, због Вас драги моји. Чућемо се ускоро…
