– Имали смо чак ситуацију да нас копирају. Ми гледамо шта је то што се носи у свету моде. Оно што ће бити у моди, много се раније избацује, него што смо ми уопште свесни. Када уђете у ту сферу посла онда знате где треба да гледате, а и помажу нам наши добављачи –
УСПЕШНЕ УЖИЧАНКЕ: ЈЕЛЕНА ГРБОВИЋ, „ТОДЛЕР“
Пре две године, када је Јелена Грбовић, власница дечијег бутика „Тодлер“ кренула у свој приватни посао, како каже, није ни знала да ће то бити мукотрпно и пожртвовано да би се дошло до неког успеха. Када погледа све што је претурила преко главе, сада не жали јер је задовољна како све функционише, али се на томе неће зауставити.
Пре него што је почела свој приватни бизнис Јелена је радила за више фирми одговорне и стратешке послове за маркетинг, менаџмент, продају и велепродају. А онда је одлучила да отвори своју фирму.
– Прва иницијативна идеја је била да отворим неку врсту гифт шопа, у смислу продаје опреме за бебе и за рођендане за децу. Међутим, како тржиште налаже, почели су да нам се обраћају и за одећу. Схватили смо да на ужичком, а касније и на српском тржишту, недостаје један вид дечије одеће, који је другачији, који прати светске трендове, који је модеран, који је квалитетан и приступачан за све. Нисмо баш јефтини, али ни прескупи. Какав нам је квалитет, таква нам је и цена. Онда смо кренули са домаћим произвођачима. Покушали смо као радња са домаћим произвођачима, али, видели смо да у суштини немамо где да набавимо робу коју смо хтели, осим ако не набављамо у Турској или на неком другом страном тржишту. То нисмо хтели, јер смо хтели да се бавимо домаћом производњом из простог разлога што је и људима, а и мени лично, више сметало то страно, страна тржишта. Лично сматрам да смо ми као народ изузетно способни да произведемо одличан артикал и да то чак понудимо иностраном тржишту. И тако се родио Тодлер. Назив сам му лично дала, некако се у свести лако памти. Тодлер на енглеском, значи, наша циљна група од једне, односно од деце која тек проходају, па према навише. Наша мисија је била да продајем одећу за децу од једне па до пет до шест година, али захтев тржишта је тражио још. Долазили су клијенти који су тражили веће бројеве и сада имамо широку плаету одеће за децу од једне до четрнаесте године за дечаке и девојчице, али из сопствене производње – рекла је Јелена.
Међутим, само продаја одеће, није се добро показала, па је Јелена решила да крене и у производњу.
– Након два до три месеца од отварања радње видели смо да ту нећемо пливати добро. Била сам свесна конкуренције на домаћем тржишту. Гледајући њихове артикле и њихову понуду, видела сам да постоји рупа, где можемо врло добро да пливамо. И тако смо у марту 2014. године кренули са производњом. Производња је буквално кренула са две особе. Колегиница и ја смо радиле. Поред тога, ја сам била запослена у једној фирми, тако да сам радила на два места. До пет сам радила у фирми, а од пет трчала да видим шта је готово од производа. Радила сам од чишћења конаца, пеглања, до рада у радњи. Спавала сам само три сата – каже Јелена о почецима свог посла и додала је да није имала никога да јој финансијски помогне, већ је почела са сумом од хиљаду евра.
Није одустајала и упорно је радила. И баш тај рад ју је довео на место где је данас.
– Схватила сам да више физички не могу да постигнем да радим до пет, па да идем у радњу после тога до 8, а онда кући, где ме чека дете и све друго. Запослила сам још једну девојку и имали смо смене. Одмах смо пуцали на добар квалитет и на продајне артикле, и то се завртело. Врло брзо смо прешле у једну већу шивару и тада је већ радило петоро, жене које су шиле и нас три у радњи. Ове године смо прешли у још већу шивару и сада већ функционишемо као права фирма. Данас имамо осам стално запослених и плус оне које ангажујемо сезонски, а њих је тренутно шест. Тај пут јесте био мукотрпан, али је сада супер и баш смо задовољни – рекла је Јелена.
Поред радње, кренули су у велепродају.
– Сада ужичка радња још функционише, али није главни циљ посла. Добили смо купце у Босни и Херцеговини и у Црној Гори, дакле, извозимо, а радимо велепродају и широм Србије. У 20 градова снабдевамо дечије бутике нашом робом. У марту ове године отворили смо радњу и у Београду. Радња се налази у Булевару краља Александра 232. За сада све функционише како треба – додала је власница „Тодлера“.
На питање ко диктира дечију моду, Јелена каже да они раде све сами, али да обавезно прате светски модни тренд.
– Што се тиче домаћег тржишта, не осврћемо се на њега, што је веома битно, јер се конкуренција осврће. Имали смо чак ситуацију да нас копирају. Ми гледамо шта је то што се носи у свету моде. Оно што ће бити у моди, много се раније избацује, него што смо ми уопште свесни. Када уђете у ту сферу посла онда знате где треба да гледате, а и помажу нам наши добављачи. Наш главни добављач је „Текстил“ из Ужица и од њих добијамо смернице. Они исто добијају материјале, који ће бити актуелни ове или наредне сезоне. Онда ми узмемо материјале од њих да видимо где, шта и како. Постоје пар фирми које се баве само моделингом, у смислу шаблона. Ми откупљујемо те шаблоне, али и доста цртамо сами, односно 90 посто сами цртамо. Тренутно смо примили једну девојку на рад, која је завршила факултет за моделара. Ја сам економиста и нисам у том свету моде. Та млада девојка је пуна жеља, жели да ради, има доста елана и идеја. Она нам црта моделе које радимо и које обликујемо према нашем виђењу како то све треба да буде. Узор нам је само светски тренд. Наравно, мора да се има добар осећај за све то. Не може све, ако се види својим очима и да се направи. Значи, мора да се има осећај, да се изабере материјал, осећај да се уклопи све то – објаснила је Јелена.
„Тодлер“ је имао једну ревију у Подгорици, у „Делта ситију“, као и у Београду у хотелу „Метропол“, пре отварања радње у Београду.
– Та ревија у Београду је била раме уз раме са светским трендовима, а гости су били наши велепродајни купци из Србије. Иначе, по отварању радње у Београду одрадили смо добар маркетинг. Наша деца, наши мали манекени су делили флајере булеваром и то је било нешто ново. Али, пре тога, нисмо нисмо очекивали да ће у Београду бити сјајно. Међутим, после тог маркетинга, солидно је кренуло. Није то сада неки велики талас, али продаја је сасвим солидна. Задовољна сам, али у Ужицу је јача радња, овде већ имамо своје сталне купце. Сада планирамо учешће на дечијем сајму, који ће се одржати у октобру у Београду. Ми ћемо изложити наше јесење моделе, које сада припремамо. Спремамо се за јесењу колекцију, која је најјача колекција у нашем послу, јер крећу деца у школу – казала је наша саговорница.
О томе колико је маркетинг битан у овом послу она каже:
– Маркетинг је нешто што је најбитније у нашем послу. Имамо своје каталоге, много полажемо на интернет маркетинг. У мору тржишта, где постоји гомила сличних произвођача и артикала, једини начин да изгурате ваш артикал, да на тржишту постане препознатљив ваш труд и рад, јесте маркетинг. Циљ нам је да купац купи, проба и врати се по још. Ми имамо добру машинерију што се тиче маркетинга, наше кесе са нашим логом, каталоге, пред сваку нашу колекцију имамо фотографисање са нашим малим манекенима, страницу на Фејсбуку, а сада нам је и сајт у изради. Квалитет и удобност је нешто што је најбитније за дечију робу. Још ако има употпуњен визуелни изглед, то мора да прође – рекла је Јелена.
У плану је и онлајн продаја.
– Тренутно нам је сајт у изради и надам се да ће за месец дана почети да ради. Онлајн продаја је одлична ствар. Она може да буде чак 40 посто продаје једне фирме, у нашем случају можда мало мање, јер ми имамо велепродају, али за фирме које имају радњу, интернет продаја може да буде паралелна. Многи мисле да је то трошак. Јесте трошак, јер треба направити добар портал, особа која води интернет продају треба да буде баш образована за комуникацију са људима. Ми ћемо пробати да уведемо један нови систем интернет продаје. Ми ћемо га поставити кроз комуникацију и директну сарадњу са нашим клијентима. Ми сада са са купцима комуницирамо преко наш ФБ странице. Тражимо да нам наши купци пошаљу фотографију деце у нашим оделима и апсолутно свакодневно комуницирамо са крајњим купцима. Онлајн продаја ће бити портал где ћете моћи да четујете и разговарате са продавцем. Неће то бити само клик, клик, клик, стави у корпу и плати. Наши продавци ће бити доступни 24 сата нашим клијентима.Тако смо ставили да ту наш артикл има душе. Сматрам да је онлајн продаја стопостотна будућност и све ће се одвијати преко интернет продаје. Једина мана свега тога је отуђење људи и мислим да је најлепше када људи дођу у радњу и уз осмех вас послужи продавачица. Али, у послу, интернет доноси брзину, поузданост, тачност и штеди време – казала је власница „Тодлера“.
Она сматра да су увозни артикли добри, али да наши произвођачи, међу којима и њена фирма, апсолутно не заостају ни за једним иностраним произвођачем.
– Људи морају да схвате да је начин производње, да ли је то светски бренд, или наш бренд апсолутно идентичан, али да је наш труд и рад много већи, него њихов. Сваки труд и рад произвођача у Србији је десетоструко већи и напорнији, него произвођача ван наше земље, јер је систем државе такав. Надам се да ће се то променити и да ће држава дати пуну подршку, посебно произвођачима. Мислим да свест о домаћем произвођачу мора да постоји. Ретко који Немац неће купити и ниподаштавати вредност своје марке. Сви у свету поштују своје домаће произвођаче, а ми у Србији имамо мало другачији став. Надам се да ћемо, ја као произвођач и други произвођачи, бар делимично променити свест нашег купца, да људи коначно схвате да домаћи производ вреди, као, ако не и више, од сваког увозног артикла – казала је Јелена.
Јелена каже да има још планова за „Тодлер“. Међу првима је увођење линије за жене.
– Имамо у плану да оснујемо линију за жене. Направили смо прве нацрте и следеће недеље улазимо у израду узорака и надам се ускоро и у продају. Ипак, „Тодлер“ је нешто што нам је најважније. Планирамо и колекцију за бебе, али не опрему. Урадили смо узорке. Наш план је да обучемо дете, од рођења, до средње школе. Дала сам прилику овој девојци, школована је и има шлифа. Сматрам да ћемо то добро одрадити. Фирма може да напредује, јер мода је баш огромна и широка. Ми машинерију имамо – рекла је Јелена.
Звездана Глигоријевић
