IGNJAT MILIĆEVIĆ – DIRIGENT
U dužem vremenu Ignjat Milićević je izazov užičkoj biranoj publici svojom umetničkom serioznošću. Ignjat u užičkim horovima sabira i kultiviše izabranike horskog pevanja. Pod njegovom dirigentskom palicom dva užička hora stižu do biranih svetkovina u slavu užičke kulture,kulturne istorije i umetnosti, od koncertnih dvorana do najznačajnijih pozorišnih scena. Nebrojeno puta je lepotom svoga izuzetnog tenora donosio radosne trenutke ljubiteljima solo pevanja. Naravno, kao muzički pedagog, magistar solo pevanja, poveo je na put afirmacije i svoje darovite pulene.
Još sa šest godina pokazao je sklonost ka muzici. To je u njemu prvo prepoznala njegova baka Danica Milosavljević (narodni heroj, koja je nedavno preminula). Ignjat kaže da nije bilo nje, sigurno ne bi dostigao sve što je danas.
– Kao dete često sam odlazio kod nje u Beograd i ona me je vodila u pozorišta i muzeje, i uopšte uticala da se posvetim umetnosti. Jednom prilikom želela je da mi pokaže nešto kada smo odlazili u Beograd. Kada smo stigli, ona je i zaboravila na to, ali ja nisam, jer sam jedva čekao da vidim o čemu se radi. Kada je bila u Njujorku 1986. godine, kupila je sintisajzer marke „kasio“. Ona je volela muziku i pokazala mi kako se svira. Bio sam oduševljen tim instrumentom i nisam mogao da se odvojim. U početku sam se igrao i s obzirom da je ona imala nekog osnovnog znanja, videla je da imam smisla za muziku. U njenoj zgradi živela je profesorka klavira i odmah me je spojila sa njom. Ta profesorka rekla je da bi apsolutno trebalo da nađem put i da krenem na časove klavira. I tako je i bilo. Kada sam se vratio u Užice počeo sam da idem na privatne časove klavira, a kasnije sam upisao i muzičku školu u Užicu, odsek klavir. Kada sam počinjao bilo je manje đaka, ali isto, kao i danas, vladala je lepa atmosfera. Tako sam se zaljubio u muziku i to je bio početak mog muzičkog puta – seća se Ignjat.
Nakon završene Gimnazije upisao je Muzičku akademiju u Sarajevu. Njegovo interesovanje je bilo okrenuto ka horskoj duhovnoj muzici. Zato je upisao smer za crkvenu muziku.
– To je jako interesantan smer i tu sam imao iskustva sa horom, koji je izuzetan. Sa tim kamernim horom nastupao sam na mnogim muzičkim akademijama, svim kulturnim centrima Evrope, od Rima do Helsinkija. Sa tim horom odlazio sam i na takmičenja. U severnoj Italiji bilo je organizovano svetsko takmičenje horova pod pokroviteljstvom „Muzika mundi“. Tu smo osvojili zlatnu medalju u A kategoriji u oblasti svetovne muzike, muzika sakra. To je bilo jedno neverovatno iskustvo, nešto što se pamti ceo život. Dirigent Rade Radović je čovek koji neverovatnom energijom vodi taj hor i od njega sam mnogo naučio i stekao iskustva koja mi danas dosta znače.To je prvi smer koji sam završio. Nakon toga imao sam susret sa vokalnim pedagozima. Jedna od njih je i Radmila Bakočević, koja me je usmerila ka daljem usavršavanju glasa. Zato sam upisao i završio smer solo pevanje. Imao sam dosta interesovanja i energije da svoje pevanje usavršavam na najbolji način. To sam i ostvario – rekao je Ignjat.
U znaku svoj serioznosti Ignjat je uspeo da stekne zvanje dirigenta.
– Imao sam, dakle, dosta prostora da se usavršavam i stičem znanja u oblasti horskog dirigovanja. Po povratku u Užice nastavio sam tim putem ozbiljno okrenut horskom pevanju i negovanju užičkih horova. Najpre sam počeo da vodim crkveni hor „Sv. Đorđe“ čemu je posebno doprinosilo moje visoko obrazovanje iz oblasti crkvene muzike. Nakon toga posvetio sam se radu u pevačkom društvu „Zlatiborska vila“ kao dirigent i tvorac repertoara. Verujem u svoju animatorsku uogu i pokretačku moć i imam ogromnu želju da ovaj grad iznova zablista horskim pevanjem koje se u minulom vremenu sporadično ali značajno pojavljivalo i ostajalo u pamćenju.
– Dolaze ljudi koji imaju želju da budu u horu, ali pre svega potrebne su prvenstveno vokalne mogućnosti i sluh, koji su neizostavan segment u horu. Postoji selekcija kroz koju moraju da prođu, jer valja pronaći glas za kojim se traga. Pevačko društvo „Zlatiborska vila“ je uvek otvoreno za prijem novih članova. Inače, članovi hora moraju da osete moj senzibilitet, moj puls, i da se naviknemo jedni na druge. Treba da nauče da slušaju druge glasove, da se oseti akustika, da svako otpeva svoju deonicu, da svaki član može da sluša i bude deo te harmonije, da možemo zajedno da stvaramo u tom trenutku – opisao je Ignjat.
Biti diregent znači bukvalno davati znakove koji usmeravaju pevače i muzičare.
– Ti znakovi daju im sigurnost, određuju tempo i dinamiku, način na koji će jedna muzička fraza da se kreće. Postoje određene promene koje su u jednom muzičkom delu zapisane, koje treba da se ostvare kroz te pokrete, koje čine dirigovanje i da se da podrška muzičaru i pevaču.
Ignjat je takođe kao tenor (jedan od retkih u gradu koji je završio i usavršio svoj glas na nekoj muzičkoj akademiji).
– Bilo je dosta lepih nastupa i trudio sam se da odgovorim na mnoge pozive. Prvenstveno mislim na solističke nastupe, koji su usmereni na klasičnu muziku, operske arije, lid, solo pesme. To je jedan drugi način pevanja i druga vrsta muzike. Moj muzički put vodi me do Rusije. Imao sam priliku da 2014. godine budem izabranik na Akademiji pravoslavne muzike u Sankt Peterburgu. Nas trideset iz Rusije, Brazila, Finske, Švedske, Poljske i drugih krajeva sveta imalo je čast da na tom mestu usavršava horsku muziku, sarađuj i nastupa sa dirigentima Marinskog teatra . Takođe, imali smo priliku da idemo na ostrvo Valam, to je ruska Sveta gora, gde su njihovi manastiri. To mesto stvara čudesnu energiju. Kroz tu akademiju imao sam priliku da se iskažem i kao solista. Bili smo smešteni u jednom studentskom domu, a predavanja smo imali u dvorcu Šeremetjevih, gde su svojevremeno boravili Puškin, Turgenjev, Glinka, u Beloj dvorani gde je nastupao Šuman i drugi pijanisti i kompozitori romantizma. To je muzej muzičkih instrumenata. Tamo smo se divili raritetima arhaičnih klavira i drugih instrumenata. Tu sam stekao još neka saznanja koja mi danas znače, kao i kontakte sa dirigentima i muzičarima, sa kojima se i danas čujem i razmenjujem iskustva – rekao je Ignjat.
Imao je susrete sa mnogim poznatim dirigentima, a voleo bi da se upozna, sretne i čuje savete od Darinke Matić Marović i Bojana Suđića.
Ignjat je kao tenor bio angažovan i u operskom studiju Narodnog pozorišta u Beogradu. Tu je sarađivao sa našim prvacima opere, i glumcima sa kojima je radio na scenskom pokretu, stekavši neka nova znanja, koja su mu kasnije pomogla i u užičkom pozorištu. Užičko pozorište mu je pružilo priliku da se oproba u nečem što do tada nije radio, a to je komponovanje.
– Prva predstava za koju sam uradio muziku bila je komedija „Neobična pošiljka“ 2009. godine. Imam sve pohvale za glumački ansambl našeg pozorišta, izuzetne umetnike uvek spremne za ozbiljne kreativne izazove. Uspeli smo zajedničkim radom da ostvarimo dosta toga. Posle „Neobične pošiljke“ radio sam na dečijoj predstavi „Dugonja, Vidonja i Trbonja“, gde sam komponovao songove za tu predstavu. Činilo mi je veliku radost kad sam čuo decu da pevaju moje songove. Imao sam saradnju i sa Narodnim muzejom Užice koji je u saradnji sa Ministarstvom kulture Srbije, izdao knjigu o slovenskoj mitologiji, a u okviru tog projekta napisana je drama „Šuma iz sna“ po tekstu Jelene Lukić za koju sam komponovao muziku. Imao sam priliku da radim i kao korepetitor na predstavi „Svrati, reče čovek“, sa kojom je naše pozorište učestvovalo na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu. Predstava „Hromi ideali“ od Milutina Uskokovića, zaslužuje posebno mesto u radu našeg pozorišta, to je bio prvi odlazak Narodnog pozorišta Užice na Sterijino pozorje. Bio sam angažovan kao korepetitor i muzički voditelj ansambla. Predstava ima 135 minuta muzike i to je scensko obličje sa elementima mjuzikla i opere. Sarađivao sam sa kompozitorom Darkom Hajsekom, jednim izuzetnim umetnikom. Želeo po završetku akademije dinamičan razvoj, da se što više bavim muzikom, raznim segmentima, da imam što više iskustava i izazova, i imao sam sreću da to ostvarujem – rekao je naš sagovornik.
Ignjat ima dosta želja i planova, i u šali, ali i sa dovoljnom doze ozbiljnosti, kaže da se nada da je život dovoljno dug da sve to ostvari.
– Želeo bih kao pevač i dirigent da ostvarim još puno toga, osećam se dobro u ulozi izvođača. Koliko volim da nastupam sa horovima i kao solo pevač, toliko volim i da stvaram muziku. Već nekoliko godina radim sa mojim bratom, Milošem, akademskim likovnim umetnikom, izuzetnim gitaristom, na stvaranju našeg muzičkog dela koje će uskoro ugledati svetlost dana. Pored ove muzike o kojoj sam pričao, i rok muzika je deo mog bića. U srednjoj školi osnovao sam bend „Smajler“ sa svojim drugom Lukom Jelisavčićem, sada već afirmisanim bubnjarom i perksionistom. Nastupali smo na Zaječarskoj gitarijadi i dospeli do MTV-ja spotom za pesmu „Apprentice of fire“. Kroz rok i bluz muziku stizao sam na velike festivale poput Nišvila i drugih rok scena. Improvizacija me oslobođa stega klasične muzike i tada čovek može da zaplovi širinom kakvu poželi. Muzika koju stvaramo brat i ja je crossover. Ona ima zvuke južnjačkog rokenrola, fanka … – najavio je Ignjat.
Naš razgovor Ignjat je završio rečima Platona: „Muzika daje dušu univerzumu, krila mašti i umu, a smisao svemu“.
– Muzika spaja ljude, a svi koji se bave muzikom znaju da je to univerzalni jezik – rekao je na kraju Ignjat.
Zvezdana Gligorijević
