Музика даје смисао свему

- Било је доста лепих наступа и трудио сам се да одговорим на многе позиве. Првенствено мислим на солистичке наступе, који су усмерени на класичну музику, оперске арије, лид, соло песме -

ИГЊАТ МИЛИЋЕВИЋ – ДИРИГЕНТ
У дужем времену Игњат Милићевић је изазов ужичкој бираној публици својом уметничком сериозношћу. Игњат у ужичким хоровима сабира и култивише изабранике хорског певања. Под његовом диригентском палицом два ужичка хора стижу до бираних светковина у славу ужичке културе,културне историје и уметности, од концертних дворана до најзначајнијих позоришних сцена. Небројено пута је лепотом свога изузетног тенора доносио радосне тренутке љубитељима соло певања. Наравно, као музички педагог, магистар соло певања, повео је на пут афирмације и своје даровите пулене.
Још са шест година показао је склоност ка музици. То је у њему прво препознала његова бака Даница Милосављевић (народни херој, која је недавно преминула). Игњат каже да није било ње, сигурно не би достигао све што је данас.
– Као дете често сам одлазио код ње у Београд и она ме је водила у позоришта и музеје, и уопште утицала да се посветим уметности. Једном приликом желела је да ми покаже нешто када смо одлазили у Београд. Када смо стигли, она је и заборавила на то, али ја нисам, јер сам једва чекао да видим о чему се ради. Када је била у Њујорку 1986. године, купила је синтисајзер марке „касио“. Она је волела музику и показала ми како се свира. Био сам одушевљен тим инструментом и нисам могао да се одвојим. У почетку сам се играо и с обзиром да је она имала неког основног знања, видела је да имам смисла за музику. У њеној згради живела је професорка клавира и одмах ме је спојила са њом. Та професорка рекла је да би апсолутно требало да нађем пут и да кренем на часове клавира. И тако је и било. Када сам се вратио у Ужице почео сам да идем на приватне часове клавира, а касније сам уписао и музичку школу у Ужицу, одсек клавир. Када сам почињао било је мање ђака, али исто, као и данас, владала је лепа атмосфера. Тако сам се заљубио у музику и то је био почетак мог музичког пута – сећа се Игњат.
Након завршене Гимназије уписао је Музичку академију у Сарајеву. Његово интересовање је било окренуто ка хорској духовној музици. Зато је уписао смер за црквену музику.
– То је јако интересантан смер и ту сам имао искуства са хором, који је изузетан. Са тим камерним хором наступао сам на многим музичким академијама, свим културним центрима Европе, од Рима до Хелсинкија. Са тим хором одлазио сам и на такмичења. У северној Италији било је организовано светско такмичење хорова под покровитељством „Музика мунди“. Ту смо освојили златну медаљу у А категорији у области световне музике, музика сакра. То је било једно невероватно искуство, нешто што се памти цео живот. Диригент Раде Радовић је човек који невероватном енергијом води тај хор и од њега сам много научио и стекао искуства која ми данас доста значе.То је први смер који сам завршио. Након тога имао сам сусрет са вокалним педагозима. Једна од њих је и Радмила Бакочевић, која ме је усмерила ка даљем усавршавању гласа. Зато сам уписао и завршио смер соло певање. Имао сам доста интересовања и енергије да своје певање усавршавам на најбољи начин. То сам и остварио – рекао је Игњат.


У знаку свој сериозности Игњат је успео да стекне звање диригента.
– Имао сам, дакле, доста простора да се усавршавам и стичем знања у области хорског дириговања. По повратку у Ужице наставио сам тим путем озбиљно окренут хорском певању и неговању ужичких хорова. Најпре сам почео да водим црквени хор „Св. Ђорђе“ чему је посебно доприносило моје високо образовање из области црквене музике. Након тога посветио сам се раду у певачком друштву „Златиборска вила“ као диригент и творац репертоара. Верујем у своју аниматорску уогу и покретачку моћ и имам огромну жељу да овај град изнова заблиста хорским певањем које се у минулом времену спорадично али значајно појављивало и остајало у памћењу.
– Долазе људи који имају жељу да буду у хору, али пре свега потребне су првенствено вокалне могућности и слух, који су неизоставан сегмент у хору. Постоји селекција кроз коју морају да прођу, јер ваља пронаћи глас за којим се трага. Певачко друштво „Златиборска вила“ је увек отворено за пријем нових чланова. Иначе, чланови хора морају да осете мој сензибилитет, мој пулс, и да се навикнемо једни на друге. Треба да науче да слушају друге гласове, да се осети акустика, да свако отпева своју деоницу, да сваки члан може да слуша и буде део те хармоније, да можемо заједно да стварамо у том тренутку – описао је Игњат.
Бити дирегент значи буквално давати знакове који усмеравају певаче и музичаре.
– Ти знакови дају им сигурност, одређују темпо и динамику, начин на који ће једна музичка фраза да се креће. Постоје одређене промене које су у једном музичком делу записане, које треба да се остваре кроз те покрете, које чине дириговање и да се да подршка музичару и певачу.
Игњат је такође као тенор (један од ретких у граду који је завршио и усавршио свој глас на некој музичкој академији).
– Било је доста лепих наступа и трудио сам се да одговорим на многе позиве. Првенствено мислим на солистичке наступе, који су усмерени на класичну музику, оперске арије, лид, соло песме. То је један други начин певања и друга врста музике. Мој музички пут води ме до Русије. Имао сам прилику да 2014. године будем изабраник на Академији православне музике у Санкт Петербургу. Нас тридесет из Русије, Бразила, Финске, Шведске, Пољске и других крајева света имало је част да на том месту усавршава хорску музику, сарађуј и наступа са диригентима Маринског театра . Такође, имали смо прилику да идемо на острво Валам, то је руска Света гора, где су њихови манастири. То место ствара чудесну енергију. Кроз ту академију имао сам прилику да се искажем и као солиста. Били смо смештени у једном студентском дому, а предавања смо имали у дворцу Шереметјевих, где су својевремено боравили Пушкин, Тургењев, Глинка, у Белој дворани где је наступао Шуман и други пијанисти и композитори романтизма. То је музеј музичких инструмената. Тамо смо се дивили раритетима архаичних клавира и других инструмената. Ту сам стекао још нека сазнања која ми данас значе, као и контакте са диригентима и музичарима, са којима се и данас чујем и размењујем искуства – рекао је Игњат.


Имао је сусрете са многим познатим диригентима, а волео би да се упозна, сретне и чује савете од Даринке Матић Маровић и Бојана Суђића.
Игњат је као тенор био ангажован и у оперском студију Народног позоришта у Београду. Ту је сарађивао са нашим првацима опере, и глумцима са којима је радио на сценском покрету, стекавши нека нова знања, која су му касније помогла и у ужичком позоришту. Ужичко позориште му је пружило прилику да се опроба у нечем што до тада није радио, а то је компоновање.
– Прва представа за коју сам урадио музику била је комедија „Необична пошиљка“ 2009. године. Имам све похвале за глумачки ансамбл нашег позоришта, изузетне уметнике увек спремне за озбиљне креативне изазове. Успели смо заједничким радом да остваримо доста тога. После „Необичне пошиљке“ радио сам на дечијој представи „Дугоња, Видоња и Трбоња“, где сам компоновао сонгове за ту представу. Чинило ми је велику радост кад сам чуо децу да певају моје сонгове. Имао сам сарадњу и са Народним музејом Ужице који је у сарадњи са Министарством културе Србије, издао књигу о словенској митологији, а у оквиру тог пројекта написана је драма „Шума из сна“ по тексту Јелене Лукић за коју сам компоновао музику. Имао сам прилику да радим и као корепетитор на представи „Сврати, рече човек“, са којом је наше позориште учествовало на Југословенском позоришном фестивалу. Представа „Хроми идеали“ од Милутина Ускоковића, заслужује посебно место у раду нашег позоришта, то је био први одлазак Народног позоришта Ужице на Стеријино позорје. Био сам ангажован као корепетитор и музички водитељ ансамбла. Представа има 135 минута музике и то је сценско обличје са елементима мјузикла и опере. Сарађивао сам са композитором Дарком Хајсеком, једним изузетним уметником. Желео по завршетку академије динамичан развој, да се што више бавим музиком, разним сегментима, да имам што више искустава и изазова, и имао сам срећу да то остварујем – рекао је наш саговорник.


Игњат има доста жеља и планова, и у шали, али и са довољном дозе озбиљности, каже да се нада да је живот довољно дуг да све то оствари.
– Желео бих као певач и диригент да остварим још пуно тога, осећам се добро у улози извођача. Колико волим да наступам са хоровима и као соло певач, толико волим и да стварам музику. Већ неколико година радим са мојим братом, Милошем, академским ликовним уметником, изузетним гитаристом, на стварању нашег музичког дела које ће ускоро угледати светлост дана. Поред ове музике о којој сам причао, и рок музика је део мог бића. У средњој школи основао сам бенд „Смајлер“ са својим другом Луком Јелисавчићем, сада већ афирмисаним бубњаром и перксионистом. Наступали смо на Зајечарској гитаријади и доспели до MTV-ја спотом за песму „Apprentice of fire“. Кроз рок и блуз музику стизао сам на велике фестивале попут Нишвила и других рок сцена. Импровизација ме ослобођа стега класичне музике и тада човек може да заплови ширином какву пожели. Музика коју стварамо брат и ја је crossover. Она има звуке јужњачког рокенрола, фанка … – најавио је Игњат.
Наш разговор Игњат је завршио речима Платона: „Музика даје душу универзуму, крила машти и уму, а смисао свему“.
– Музика спаја људе, а сви који се баве музиком знају да је то универзални језик – рекао је на крају Игњат.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.