početak AKTUELNO Музика тражи одрицање

Музика тражи одрицање

od Užička Nedelja
397 pregleda

zoran antonijević loker

СУГРАЂАНИ: Зоран Антонијевић – професор музичког васпитања
Преко четрдесет година професор Зоран Антонијевић предаје музичко васпитање у Основној школи Душан Јерковић и један је од ретких предавача који у каријери није мeњао школу у којој се најпре запослио. Идуће године иде у пензију.
Веома лепе успомене га, каже, вежу за детињство и младост на Каменом кориту, где је рођен, а Ужице седамдесетих година дочарао је кроз разговор за Ужичку недељу.
– Из ове перспективе избегавам да говорим о том времену, јер ће неко помислити да је то жал за младошћу, али заиста, гледајући живот мојих синова, начин на који се они данас проводе, и време у коме сам ја одрастао, мислим да је некада било много више садржаја, и да је било лепших односа међу људима. Просто, трошили смо време на неке паметније ствари, спорт, музику, уметност…
Специјалност професора Антонијевића је кларинет, који је почео да учи у седмом разреду основне школе.
– У граду је постојала војна музика у данашњем Градском културном центру, а пошто тада није постојала музичка школа у Ужицу, ишао сам на часове код човека који је свирао у том оркестру. Тада сам се описменио. Иначе сам кларинет случајно чуо у школи „Нада Матић“, када је покојни професор Вања Суздиловски обучавао једног дечака, и звук кларинета ме опчинио. Од оца сама тражио да ми купи кларинет, а он није знао ни шта је то. Срећом, испоштовао је моју жељу и тако сам почео да учим кларинет. После основне, уписао сам Учитељску школу, у којој се веома ценило музичко васпитање и то је био један од главних предмета. У тој школи су сви ученици свирали по неки инструмент и упоређујући сада Учитељски факултет и Учитељску школу, коју сам ја завршио, могу да кажем да је то неупоредиво. Годишњи концерт ученика Учитељске школе у Титовом Ужицу је био главни културни догађај године. То се види у монографији ове школе, где је наш плакат и програм. Ми смо свирали увертире за опере,… „Нa лепом плавом Дунаву“, постојао је оркестар и хармоника, мандолина, гудачки инструменти, мешовитит хор, женски хор, тако да је то био прворазредни догађај. Веома се поносим том дипломом учитеља. После завршене Учитељске школе, професор Антонијевић отишао је на Педагошку академију, одсек музика, у Скопље, где је завршио теорију музике.
– Има нас неколико из Ужица који смо завршили ову академију, и све су то познати професори музичке културе у Ужицу, Живорад Ристићевић, Александар Ђукановић, Предраг Николић, Владета Маринковић, Миленија Стојановић. У бившој Југославији то је била једина школа после које сте могли да предајете музичко васпитање.
Још као ученик Учитељске школе свирао сам у оркестру, чији је задатак био да свира што више по околним селима, у домовима културе и задружним домовима, па су ту била такмичења певача аматера и аудиције на којима смо их ми пратили. Ту су били моји почеци оркестарског свирања. По завршетку академије, када сам почео да радим у Основној школи Душан Јерковић, са професором Милошем Броћићем, који је већ имао свој оркестар, који је свирао у Градској кафани, имао сам први наступ са оркестром Ере. Мислим да је професор Броћић један од најзаслужнијих људи за уздизање културе града Ужица. Он је обучио толико нас музичара и толико се ангажовао око чувеног хора „Искрице“, који је био познат у оквирима бивше Југославије. Уз њега сам много научио.

60 GODINA DUŠAN JERKOVIĆ UŽICE3 loker

Генерално и некада и данас, професор Антонијевић каже да је одушевљен школском децом.
– Деца су злато, бар на овом нивоу на коме ја радим, у основној школи. Немам ни једну замерку. Према деци се треба умети понашати, треба наметнути свој ауторитет знањем и коректношћу и она су онда беспрекорна. У смислу талента је исто. Моји први часови су увек провера музичких способности, а уједно бирам ученике за хор, и ту наилазим на много талентоване деце. Талента је увек било за ових четрдесет година мог рада. Данас, на жалост, постоје певачи на нашој музичкој сцени, за које не знамо шта певају и који је то жанр. Ја моје ученике учим евергрин музици и то је еталон за нешто квалитетно и вечно. Они то певају, и етно музику, и видим да им се то веома допада. Често ме питају, „Наставниче хајде да певамо етно микс, евергрин микс итд“… То је њима дивно и деца то обожавају. Општа култура је нешто што улива самопоуздање и деца треба да знају да је то веома значајно.
Ретки су примери наставника који ради у једној школи преко четрдесет години. Стицајем околности догодило се да је професор Антонијевић запослен у ОШ Душана Јерковић од краја 1973.
– Приближава ми се пензија идуће године и већ сада размишљам како ћу без ове школе. Неће то бити лако. Иначе, примећујем да има пуно деце која иду у нижу музичку школу и она имају пуну информацију из теорије музике. Осталу децу информативно упућујем у теоријском делу и моје пропитивање није класично. Њихова активност, њихова заинтересованост, опредељује оцену. Увек су им занимљиве биографије великих композитора и сада је предност што имамо и филмове о њима које пуштамо, о Моцарату, Бетовену, Чајковском… оперске одломке, балетске. На жалост, велике музичке представе у граду, они не могу да виде. Углавном се то своди на наступе ученика ниже музичке школе.
Кроз каријеру је, каже професор Антонијевић, имао доста ученика који су имали своје рок бендове и његов став према томе је крајње позитиван, док су поједини постали и естрадне звезде.

zoran antonijević loker dušan jerković

– Занимање и бављење музиком тражи доста одрицања и времена, а мислим да се на крају не враћа уложени труд онако како би требало. Та деца паралелно са основном, заврше нижу музичку школу, потом средњу и академију. То је, малтене, слично лекарима, дуготрајно, а на крају, ако успеју да буду професори или инструменталисти у некој филхармонији, то је прави успех.
– Студирајући, а тада сам играо и фудбал, доста сам путовао, и гледајући данас културна дешавања у Ужицу, и оно што смо ми радили и музику коју смо свирали седамдесетих година, јако се разликује тај период. Били су оркестри који су наступали у Дому армије, Градској кафани, Хотелу Турист, Плажа, тако да су људи могли да бирају према својим афинитетима. Оно што смо ми свирали, многи не могу да верују да смо ми у уводном блоку изводили. Била је то музика Чајковског, Штрауса, и увертире из опера као што је „Еро са оног света“ и људи су долазили само да чују тај уводни блок. Били смо заслужни за уздизање културе Ужичана, и ја и професор Броћић, као просветни радници, смо желели заиста да то буде нешто врхунско. После војске, променио сам неколико оркестара и свирао свуда у околини Ужица, Тара, Златибор, Златар… На Златибору смо, рецимо, свирали у Дансинг бару свако вече. У комбинацији са радом у школи то је било врло напорно, али ваљда када сте млади све издржите.
Наш саговорник каже да Ужицу недостају та лепа места за излазак, са квалитетном музиком, посебно за средњу генерацију, која нема где да изађе, што је велики хендикеп овог града.
– Комплетно друштво се променило. Тај средњи слој становништва би веома радо прихватио нешто добро, али тога нема. Сви наши проблеми од деведесетих година су утицали на то да се људима данас нуди нешто што нема никакву вредност. Зато ми је драго када наиђем на децу која воле рок музику и трудим се да и осталој деци објасним да је то стил живота у овој поплави музичког неукуса. И, као музички педагог, сматрам да је то веома позитивно.
Осим неких шетњи на плажи и рецимо кафеа Времеполова у који, професор Антонијевић каже, често оде, тешко је наћи неки кутак у граду, где би се људи осећали пријатно.
– Кафане су у Ужицу нестале. Нема више оних шарених, коцкастих столњака, лимених пепељара, добрих бендова…Атмосферу праве типски кафићи и код људи позитивну реакцију ствара само мали број локала који враћају тај стари дух, као што је Времеплов, где сам у пар наврата седео и за пијанином и свирао. Било је дивно друштво и људи који држе овај локал су ужичког духа и веома занимљиви, тако да о овом месту мислим све најбоље.

Љ.К.

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.