SUGRAĐANI: Zoran Antonijević – profesor muzičkog vaspitanja
Preko četrdeset godina profesor Zoran Antonijević predaje muzičko vaspitanje u Osnovnoj školi Dušan Jerković i jedan je od retkih predavača koji u karijeri nije menjao školu u kojoj se najpre zaposlio. Iduće godine ide u penziju.
Veoma lepe uspomene ga, kaže, vežu za detinjstvo i mladost na Kamenom koritu, gde je rođen, a Užice sedamdesetih godina dočarao je kroz razgovor za Užičku nedelju.
– Iz ove perspektive izbegavam da govorim o tom vremenu, jer će neko pomisliti da je to žal za mladošću, ali zaista, gledajući život mojih sinova, način na koji se oni danas provode, i vreme u kome sam ja odrastao, mislim da je nekada bilo mnogo više sadržaja, i da je bilo lepših odnosa među ljudima. Prosto, trošili smo vreme na neke pametnije stvari, sport, muziku, umetnost…
Specijalnost profesora Antonijevića je klarinet, koji je počeo da uči u sedmom razredu osnovne škole.
– U gradu je postojala vojna muzika u današnjem Gradskom kulturnom centru, a pošto tada nije postojala muzička škola u Užicu, išao sam na časove kod čoveka koji je svirao u tom orkestru. Tada sam se opismenio. Inače sam klarinet slučajno čuo u školi „Nada Matić“, kada je pokojni profesor Vanja Suzdilovski obučavao jednog dečaka, i zvuk klarineta me opčinio. Od oca sama tražio da mi kupi klarinet, a on nije znao ni šta je to. Srećom, ispoštovao je moju želju i tako sam počeo da učim klarinet. Posle osnovne, upisao sam Učiteljsku školu, u kojoj se veoma cenilo muzičko vaspitanje i to je bio jedan od glavnih predmeta. U toj školi su svi učenici svirali po neki instrument i upoređujući sada Učiteljski fakultet i Učiteljsku školu, koju sam ja završio, mogu da kažem da je to neuporedivo. Godišnji koncert učenika Učiteljske škole u Titovom Užicu je bio glavni kulturni događaj godine. To se vidi u monografiji ove škole, gde je naš plakat i program. Mi smo svirali uvertire za opere,… „Na lepom plavom Dunavu“, postojao je orkestar i harmonika, mandolina, gudački instrumenti, mešovitit hor, ženski hor, tako da je to bio prvorazredni događaj. Veoma se ponosim tom diplomom učitelja. Posle završene Učiteljske škole, profesor Antonijević otišao je na Pedagošku akademiju, odsek muzika, u Skoplje, gde je završio teoriju muzike.
– Ima nas nekoliko iz Užica koji smo završili ovu akademiju, i sve su to poznati profesori muzičke kulture u Užicu, Živorad Ristićević, Aleksandar Đukanović, Predrag Nikolić, Vladeta Marinković, Milenija Stojanović. U bivšoj Jugoslaviji to je bila jedina škola posle koje ste mogli da predajete muzičko vaspitanje.
Još kao učenik Učiteljske škole svirao sam u orkestru, čiji je zadatak bio da svira što više po okolnim selima, u domovima kulture i zadružnim domovima, pa su tu bila takmičenja pevača amatera i audicije na kojima smo ih mi pratili. Tu su bili moji počeci orkestarskog sviranja. Po završetku akademije, kada sam počeo da radim u Osnovnoj školi Dušan Jerković, sa profesorom Milošem Broćićem, koji je već imao svoj orkestar, koji je svirao u Gradskoj kafani, imao sam prvi nastup sa orkestrom Ere. Mislim da je profesor Broćić jedan od najzaslužnijih ljudi za uzdizanje kulture grada Užica. On je obučio toliko nas muzičara i toliko se angažovao oko čuvenog hora „Iskrice“, koji je bio poznat u okvirima bivše Jugoslavije. Uz njega sam mnogo naučio.
Generalno i nekada i danas, profesor Antonijević kaže da je oduševljen školskom decom.
– Deca su zlato, bar na ovom nivou na kome ja radim, u osnovnoj školi. Nemam ni jednu zamerku. Prema deci se treba umeti ponašati, treba nametnuti svoj autoritet znanjem i korektnošću i ona su onda besprekorna. U smislu talenta je isto. Moji prvi časovi su uvek provera muzičkih sposobnosti, a ujedno biram učenike za hor, i tu nailazim na mnogo talentovane dece. Talenta je uvek bilo za ovih četrdeset godina mog rada. Danas, na žalost, postoje pevači na našoj muzičkoj sceni, za koje ne znamo šta pevaju i koji je to žanr. Ja moje učenike učim evergrin muzici i to je etalon za nešto kvalitetno i večno. Oni to pevaju, i etno muziku, i vidim da im se to veoma dopada. Često me pitaju, „Nastavniče hajde da pevamo etno miks, evergrin miks itd“… To je njima divno i deca to obožavaju. Opšta kultura je nešto što uliva samopouzdanje i deca treba da znaju da je to veoma značajno.
Retki su primeri nastavnika koji radi u jednoj školi preko četrdeset godini. Sticajem okolnosti dogodilo se da je profesor Antonijević zaposlen u OŠ Dušana Jerković od kraja 1973.
– Približava mi se penzija iduće godine i već sada razmišljam kako ću bez ove škole. Neće to biti lako. Inače, primećujem da ima puno dece koja idu u nižu muzičku školu i ona imaju punu informaciju iz teorije muzike. Ostalu decu informativno upućujem u teorijskom delu i moje propitivanje nije klasično. Njihova aktivnost, njihova zainteresovanost, opredeljuje ocenu. Uvek su im zanimljive biografije velikih kompozitora i sada je prednost što imamo i filmove o njima koje puštamo, o Mocaratu, Betovenu, Čajkovskom… operske odlomke, baletske. Na žalost, velike muzičke predstave u gradu, oni ne mogu da vide. Uglavnom se to svodi na nastupe učenika niže muzičke škole.
Kroz karijeru je, kaže profesor Antonijević, imao dosta učenika koji su imali svoje rok bendove i njegov stav prema tome je krajnje pozitivan, dok su pojedini postali i estradne zvezde.
– Zanimanje i bavljenje muzikom traži dosta odricanja i vremena, a mislim da se na kraju ne vraća uloženi trud onako kako bi trebalo. Ta deca paralelno sa osnovnom, završe nižu muzičku školu, potom srednju i akademiju. To je, maltene, slično lekarima, dugotrajno, a na kraju, ako uspeju da budu profesori ili instrumentalisti u nekoj filharmoniji, to je pravi uspeh.
– Studirajući, a tada sam igrao i fudbal, dosta sam putovao, i gledajući danas kulturna dešavanja u Užicu, i ono što smo mi radili i muziku koju smo svirali sedamdesetih godina, jako se razlikuje taj period. Bili su orkestri koji su nastupali u Domu armije, Gradskoj kafani, Hotelu Turist, Plaža, tako da su ljudi mogli da biraju prema svojim afinitetima. Ono što smo mi svirali, mnogi ne mogu da veruju da smo mi u uvodnom bloku izvodili. Bila je to muzika Čajkovskog, Štrausa, i uvertire iz opera kao što je „Ero sa onog sveta“ i ljudi su dolazili samo da čuju taj uvodni blok. Bili smo zaslužni za uzdizanje kulture Užičana, i ja i profesor Broćić, kao prosvetni radnici, smo želeli zaista da to bude nešto vrhunsko. Posle vojske, promenio sam nekoliko orkestara i svirao svuda u okolini Užica, Tara, Zlatibor, Zlatar… Na Zlatiboru smo, recimo, svirali u Dansing baru svako veče. U kombinaciji sa radom u školi to je bilo vrlo naporno, ali valjda kada ste mladi sve izdržite.
Naš sagovornik kaže da Užicu nedostaju ta lepa mesta za izlazak, sa kvalitetnom muzikom, posebno za srednju generaciju, koja nema gde da izađe, što je veliki hendikep ovog grada.
– Kompletno društvo se promenilo. Taj srednji sloj stanovništva bi veoma rado prihvatio nešto dobro, ali toga nema. Svi naši problemi od devedesetih godina su uticali na to da se ljudima danas nudi nešto što nema nikakvu vrednost. Zato mi je drago kada naiđem na decu koja vole rok muziku i trudim se da i ostaloj deci objasnim da je to stil života u ovoj poplavi muzičkog neukusa. I, kao muzički pedagog, smatram da je to veoma pozitivno.
Osim nekih šetnji na plaži i recimo kafea Vremepolova u koji, profesor Antonijević kaže, često ode, teško je naći neki kutak u gradu, gde bi se ljudi osećali prijatno.
– Kafane su u Užicu nestale. Nema više onih šarenih, kockastih stolnjaka, limenih pepeljara, dobrih bendova…Atmosferu prave tipski kafići i kod ljudi pozitivnu reakciju stvara samo mali broj lokala koji vraćaju taj stari duh, kao što je Vremeplov, gde sam u par navrata sedeo i za pijaninom i svirao. Bilo je divno društvo i ljudi koji drže ovaj lokal su užičkog duha i veoma zanimljivi, tako da o ovom mestu mislim sve najbolje.
LJ.K.
