СУГРАЂАНИ: Јелена Пановић – главна медицинска сестра ЗЦ Ужице
Пре три године, када је актуелизована прича о реорганизацији Здравственог центра Ужице, ова установа је остала без главне медицинске сестре. Ове године, поново се говори о опстанку Здравственог центра. У којој форми, још увек није познато. Упркос најавама, руководство ЗЦ Ужице, донело је одлуку да поново именује главну медицинску сестру. Са Јеленом Пановић, добитницом сестринске националне повеље „Чувар живота“ за допринос у раду и унапређењу струке, главном медицинском сестром ЗЦ Ужице, разговарали смо о положају медицинских сестара у установама које покрива ЗЦ Ужице, али и њеној каријери.
УН: Више не знамо остаје ли ЗЦ Ужице, прелази ли у Клинички центар, или ће на крају Ужице имати само Општу болницу? Да ли ви знате нешто више?
– Општа болница Ужице је од свих које улазе у састав Здравственог центра, најреферентнија установа и спроводи највише дијагностичких и терапијских процедура, тако да сам сигурна да ће 300.000 становника који гравитирају ка овој болници, остати да се лечи овде, без обзира на форму здравствене установе. Мислим да ћемо идуће године више знати у каквој организационој форми ћемо радити, а што се тиче организације рада, за сада се ништа не мења.
УН: Има ли ЗЦ Ужице вишак или мањак медицинских сестара?
– Оно што је дефинитивно установљено у ЗЦ Ужице је да имамо највећи дефицит медицинских сестара од свих профила занимања. У болници Ужице је чак 126 сестара мање, него што је предвиђено важећим нормативима. Колико ће Министарство здравља моћи да нам изађе у сусрет, не знамо, али са овим што имамо, покушавамо да пружимо што квалитетније здравствене услуге у домену сестринске професије. Ограничени смо одлуком Владе Србије, по којој се не могу примати новозапослени, већ само на замену за дужа боловања.
УН: Када је и на ком одељењу ваша каријера започела?
– Радим већ осамнаест година, а моја каријера је започела на Пријемно ургентној служби. Затим сам примљена у јединицу интезивне неге, одсек политраума и ургентна хирургија, где сам провела 13 година. Ту сам се, слободно могу да кажем, одшколовала што се тиче практичног дела овог посла, и мислим да свака сестра, ако жели да постане стручњак у свом послу, мора да прође јединицу интезивне неге, јер је ту најшири спектар знања које стекне у раду.
Запослила сам се са средњом стручном спремом, завршивши општи смер у Медицинској школи у Ужицу. Било је и неких покушаја рада у иностранству 1997. године, када сам била у Фрнкфурту, али сам се вратила из приватних разлога. Моји ментори на јединици интезивне неге били су врхунски лекари и медицинске сестре од којих сам много могла да научим. Тада се изузетно поштовала радна етика и дисциплина, која се у јединицама интезивне неге и данас одржава и поштује у сваком смислу.
УН: Тај рад у три смене, који прође свака медицинска сестра, није нимало примамљив, а усавршавање уз рад и породицу тек звучи невероватно. Ви сте ипак успели?
– Није ни мало једноставно, за жену и мајку, нарочито у јединици интезивне неге, где се по десет сати бди над пацијентом. Такав рад не може дуго да се издржи, а да нема неког штетног дејства по здравље. Ја сам се рано удала, у 21. години, и родила дете. Уз посао сам завршила Високу медицинску школу, у време када је кренуло школовање по Болоњи и када је, дотадашња виша школа, постала висока струковна школа. Дипломирала сам уз рад и уз породицу. Морам да кажем да је установа помогла током школовања, дајући могућност коришћења плаћених слободних дана Након дипломирања и даље сам радила у јединици интезивне неге. Онда се нека моја прва прилика за показивање радних способности указала, када сам заменила дивну колегиницу, која је била главна сестра на интезивној нези, а због њеног породиљског боловања. Ту сам провела годину и по дана као главна сестра. Све време свог рада активно сам учествовала као предавач у континуираној медицинској едукацији на националним и европским конгресима. Након неког времена предложена сам за главну сестру здравствене неге Опште болнице Ужице и тај посао обављам од 2013. године. Један период сам упоредо обављала послове главне сестре Службе ортопедије са трауматологијом. Од пре двадесетак дана сам именована за главну сестру Здравственог центра Ужице.
УН: Пре неколико година кренули су озбиљни проблеми недостатка здравственог кадра, како сте се тада сналазили?
– Када су кренули заиста озбиљни проблеми недостатака стручног кадра, било је тешко организовати здравствену негу на прави начин и прихватила сам озбиљан посао контроле и евиденције квалитета здравствене неге и стручног надзора. Пре тога, 2010. године, сам уписала специјалистичке студије на Медицинском факултету у Београду, у трајању од две године, када је Медицински факултет расписао конкурс за 24 сестре општег смера целој Србији, како је тада било предвиђено програмом. Након положених испита, 2013. године стекла сам звање дипломиране сестре специјалисте.
УН: Тај кадар до сада није постојао?
– Ја сам прва сестра у Општој болници у Ужицу са тим нивоом образовања, али, због неусклађености прописа и даље примам плату са вишом стручном спремом. У међувремену је, на моје изузетно задовољство, још неколико колегиница завршило специјалистичке студије на Високој медицинској школи и мислим да је јако добро имати високо школоване сестре са којима сарађујете и унапређујете струку. Могућности су онда много веће.
УН: Дакле, неопходно је да сестра буде и образована?
– Јако је важно, јер се мења структура становништва, помера се старосна граница, пацијенти су све болеснији, и не може се више приликом лечења прилазити пацијенту са једног, већ са више аспеката, од социјалног аспекта, емпатије, до саме патологије болести. Да би једна сестра то могла да обави, онако како струка налаже, мора да поседује широко образовање и висок ниво знања и стручних вештина.
УН: Болнице нам све више личе, извините, на проточни бојлер. С једне стране хиперпродукција средњег медицинског кадра, а с друге велики одлив тог истог особља. Како се то мири у пракси?
– Хиперпродукција није добра, али у сваком случају добијате квалитет, ако имате масу из које бирате. Медицинска школа Ужице је последњих година значајно смањила број одељења општег смера. На жалост, свих профила има у вишку, и општег смера, и физитерапеута и бабица, а министарство је смањило и строго контролише пријем нових радника. У ужичкој болници је најкритичнија ситуација на Пријемно-ургентној служби, Неурологији, Хирургији, Јединици интезивне неге, али и у осталим службама. Требају нам сестре општег смера, средњег, вишег или високог образовања, а с друге стране, на сваки наш конкурс пријави се од педесет до сто кандидата. Осим што нас нема довољно за задовољвање свих потреба пацијента, нама је проблем и старосна структура запослених. Просек година запослених медицинских сестара је 42 године, тако да се деси у току године да имамо свега три или четири пријема на одређено, када нека сестра оде на породиљско боловање. Свуда у развијеном свету медицинске сестре на јединицама интезивне неге не раде дуже од три до пет година, а код нас раде по седамнаест, двадесет, а имамо и сестре које раде и 25 и 30 година.
УН: Да ли је била ваша жеља да будете медицинска сестра или жеља ваше породице?
– Па, подудариле су нам се жеље. Жеља моје породице је била да се, као једина у овом послу у породици, бавим медицинском струком. Сада, упркос свим проблемима, јако сам поносна на оно што сам постигла. Не може свако да буде добра медицинска сестра. Радим један хуман посао, јер сестра, поред лекара који поставља дијаганозу и лечи, јако утиче на ток оздрављења пацијента, и тај део лечења не сме да закаже. Ако изостане, узалудан је и посао лекара. Ипак, најјачи мотив је захвалност излечених пацијената и могућност да своје знање пренесем на млађе колеге.
УН: Да ли сте променили неке животне ставове о болести и смрти, у односу на оне које сте имали пре него што сте почели да се бавите овим послом, нарочито када су трауматична искуства у питању?
– На интезивној нези сам се највише смрти нагледала. На смрт човек не може да постане имун, ма колики професионалац био. У сваком случају, на живот гледам тако да ми је породица и њено здравље увек на првом месту и многи од нас нису ни свесни колико треба да га чувамо. Живот ценим онолико колико трага остављам, колико другима помажем, чиме помажем и себи. Оно што је најтеже у овом послу је смрт. Ниједна медицинска сестра губитак дечјег живота не заборавља никада. То памти док је жива.
УН: Савремени психотерапеути кажу да су људи попут батерија, пуне се, али и празне. Како се ви празните од стреса?
– Савремени живот то све мање дозвољава, а можда је то и неки мој лични хендикеп што не умем да се празним, ако изузмем тренутке проведене са породицом. С друге стране, породице медицинских сестара морају да имају висок степен разумевања за њихов посао. Стрес, који иначе носи овај посао, био би свакако мањи, да поред услова рада, који увек могу да буду бољу, и плате медицинских сестра буду веће. На жалост, никада нису биле мање него сада, и по први пут су испод републичког просека. У сваком случају, свим срцем ћу се трудити да очувам достојанство своје струке и молим своје колеге да не посустану. Дар је од Бога знати помоћи болесном.
Љ.К.
