ИНТЕРВЈУ: Немања Нешић- заменик градоначелника Ужица
Увек има текућих, али и неких стратешких питања, о којима јавност жели да чује мишљење челника града. Са једним од њих, Немањом Нешићем, замеником градоначелника Тихомира Петковића, разговарали смо о неким новитетима у граду, које власт, истини за вољу није обећала, али и о крупним, неиспуњеним обећањима, која се итекако тичу услова живота Ужичана. Изнад свега, било је занимљиво сазнати од заменика градоначелника како ће се трансформисати локални јавни сектор.
УН: На Плажи су се Ужичани по први пут срели са новим трендом, тзв. брендирања града, када је недавно постављена макета “I love Uzice“ Чија је то идеја?
– Не бих то назвао брендирањем… У сваком случају, градска власт је хтела овом двоструком симболиком да сви покажемо приврженост граду, а одабиром локације у оквиру еколошког дворишта на Плажи, подигнемо свест грађана о примарној селекцији отпада. Уважили смо мишљење и дизајн наших архитеката из одељења за урбанизам, конкретно, Јелице Пашић Јовановић, мада смо објавили и позив да људи сами дају предлоге, али их није било. Уместо плексигаса, определили смо се за лим, који је постојанији, и ово еколошко двориште треба да најави нов покушај града да заживи примарна селекција, због чијег изостанка губимо огроман новац.
УН: Ни после пет година нисмо се научили да разврставамо отпад? Колико нас то кошта?
– Много. Читав концепт депоније Дубоко је замишљен тако да се преселектује сува и мокра фракција, чиме би се спорије затрпавало тело депоније. Ако знамо да један кубик заузећа депоније кошта 20 евра, врло је лако израчунати колики су губици у питању, када стигне помешан отпад на депонију. Између осталог, зато смо покушали и са еколошким двориштем, да опет подсетимо људе, да треба да раздвајају пет амбалажу и лименке. Мислим да смо суштински погрешили када је уведен концепт раздвајања отпада 2011. године, када смо мислили да је три месеца довољно да то људи разумеју и што је најважније, да ће то да траје. Мора потпуно да се редефинише приступ у комуникацији са људима када је реч о примарној селекцији, иначе долазимо у ситуацију да смо десет година припремали Депонију Дубоко, да би она радила пет година, што нема никакве економске логике. Сада смо јој продужили живот за седам, осам година, и да не би дошли у ситуацију да 2025. године тражимо локацију за нову депонију, нови концепт примарне селекције мора што хитније да се примени. Просто мора, или ћемо се угушити од смећа. Инструменти силе и спровођење санкција морају да делују, али ако не променимо свест људи, нећемо имати добре резултате. Морамо једноставно да убедимо људе да то треба да раде, не само због екологије, већ и због економије.
УН: Шта је са кружним током на уласку у град, обећали сте да ће бити урађен ове године?
– Он се ради на пролеће идуће године, а разлози су следећи. Урађен је пројекат привремене саобраћајне сигнализације и саобраћаја за време радова на кружном току, где је, нечијом намером или грешком, комплетан саобраћај усмерен преко Доварја и где би се саобраћај главном улицом одвијао 24 сата, а камиони од неколико тона и аутобуси, пролазили поред Трга, што је један крајње нехуман предлог, који нисмо хтели да прихватимо. Три месеца би гужве у граду биле ненормалне и па цену неизградње кружног тока, нисмо желели то да прихватимо. Замислите да смо у најударнијим месецима, септембру, октобру и новембру имали такву ситуацију у граду, када се раде улице Марије Маге Магазиновић и Београдска?
УН: Добро. Шта је онда план „Б“?
– План „Б“, који је и одобрен и од стране инвеститора, а то су Путеви Србије, је да се улазак у Ужице обавља преко Ложионичког моста. То ће проузроковати одређене гужве на самом Златиборском путу, али ће бити мањи проблем. Процена је била да је боље да сачекамо март идуће године, да радове ове године не би продужио крај грађевинске сезоне, тако да ће кружни ток бити готов до јуна идуће године. Ова инвестиција ће коштати 300.000 евра, пошто се мења комплетна инсталација. Новац даје Република, а Ужице догодине добија први кружни ток.
УН: Шта је са лифтом на Плажи?
– Он ће бити готов до уторка 1. новембра, а с обзиром да се третира као превозно средство, Југоинспект мора да уради тестирања, тако да ће бити спреман за употребу до средине новембра.
УН: Да ли је тачно да предузеће Кадињача шије униформе за комуналну полицију у Ужицу?
– Тендер за набавку униформи је спроведен 2011. године, када је изабрана фирма Бомикс из Ужица као најповољнији понуђач, тако да није тачно да те униформе шије Кадињача.
УН: А, да ли је тачно да Дирекција за изградњу, наводно, јавашлуком запослених, ове године није повукла неких 12 милиона динара, који су били опредељени за путну инфраструктуру у Ужицу?
– Морам да кажем да и то није тачно, и да смо ове године добили од Републике, само у кругу касарне за инфраструктуру 100 милиона динара, затим смо добили за улице Милоша Обреновића, Марије Маге Магазиновић, Београдску и зграду Прекршајног и Привредног суда. Једино ако се то десило пре него што сам ја дошао на место заменика, а сигуран сам да после није.
УН: Када смо код Дирекције, шта за вас значи датум, 1. децембар, од када Дирекција за изградњу формално престаје да постоји?
– Први децембар, за мене значи нови почетак у функционисању јавног сектора у Ужицу.
УН: Постоји ли неки конкретан план?
– Наравно да постоји, али не бих да га откривам, само могу да кажем да се некима неће свидети. Зато молим медије за стрпљење још месец дана. Оно што могу да кажем, је да ће тај приступ у решавању Дирекције, показати реформско опредељење ове градске власти.
УН: Порески обвезници су јако заинтересовани да чују да ли ће се из буџета одвајати мање за плате запослених у јавном сектору?
– Није то једини индикатор успешности неког града, али у контексту вашег питања, могу да кажем да од 22. јуна, од када сам ја овде, имамо мањи број запослених.
УН: Не можете прецизно да кажете колико ће људи да прима плату из буџета града када се трансформација заврши?
– Не. Морамо прво да видимо квоте.
УН: Да ли је приватизација јавних и комуналних предузећа лек за њихову неефикасност?
– Не могу се сва приватизовати, али неки сегменти сигурно могу. Ако мене лично питате, ја јесам за приватизацију, али морамо да будемо обазриви и да се уради озбиљна анализа.
УН: Министар привреде је у Ужицу рекао да је за привлачење директних страних инвестиција, најодговорнија локална самоуправа. Је ли одговорна?
– Потпуно се слажем, али ово питање захтева објашњење. Оно што може Ужице да понуди, то имају и многи други градови у Србији, али оно што они имају, ми немамо. Ми као град немамо ни једну комунално опремљену локацију, као што има рецимо Шабац, површине 40 хектара. И да нам се сутра јави неки инвеститор, ми не би имали шта да му понудимо. Рељеф је једноставно такав и град у свом власништву нема велике парцеле. Затим, цена земљишта је овде скупа, јер је понуда мала, што је основни економски принцип. Зато ми имамо озбиљан проблем да будемо конкурентни у привлачењу директних страних инвестиција. Примера ради, ми можемо да радимо канализацију за локацију Севојно Л, која би коштала милион евра, али тај новац никада не би могли да наплатимо, јер је реч о површини од непуна два хектара. Једина реална и економски логична прича за нас су Поникве, а наша кључна снага су здраве приватне фирме, које ретко који град у Србији има, а које имају велики потенцијал раста.
УН: На кога мислите?
– На Ларго, МТК, Турбо сервис, Корун, Воксал, Текстил, Кадињачу, Белпласт, Маркинг, Контролпоинт, Диви, РБ Глобал… то су здраве и тржишно солидно позициониране фирме. Ја сам обишао сто фирми у за сто дана, од чега је 70% њих рекло да има одређени план даљег развоја и углавном сваки тај план подразумева и нова запошљавања. Зато смо проценили да је боље те фирме помоћи, да њих десет, рецимо, запосли по још десет радника, него тражити инвеститора који ће запослити сто људи. Определили смо се, дакле, у правцу да јачамо постојеће фирме.
УН: Како?
– Изменом планских документа, ефикаснијим радом јавних предузећа, смањивањем бирократије, подршком у развоју кадрова. У нашој надлежности нису ни порези, ни сива економија, ни аутопут, али на све начине ургирамо да се то реши.
УН: Да не заборавимо Поникве?
– Поникве имају компаративну предност, јер имају велику површину за инвестирање поред главне комуникационе мреже, а то је писта. Схватили смо да морамо да се усмеримо на одржавање ваздухоплова и свега другог што се тиче авиона. Једна Американака нашег порекла, озбиљно је заинтересована за овај посао. Авион када не лети, само је трошак, и зато опремање ваздухоплова мора да се обави што брже и што јефтиније. Малим авиокомпанијама је у интересу да што пре авион слети, заврши све што је неопходно и настави да ради, а ићи ће на на онај аеродром, где ће добити највише за новац који уложи. Ни један од околних аеродрома нема површину око писте коју има аеродром Поникве, а речје о триста хектара. Имамо, проблем радне снаге, која просто није школована за ове послове, али и то би се у неком року решило.
УН: Ми би изнајмили земљиште или продали?
– И то је питање. Изнајмљивање по Закону о јавној својини је доста сужена категорија, тако да би се вероватно ишло на продају, а с друге стране, закон омогућава и да се нека локација уступи без некнаде. Наравно да би је дали, ако би она рецимо ту запослила 100 људи, јер је наша Пореска управа проценила да је цена тог земљишта око 3.000 евра по хектару. Важно је да ми завршимо кључне ствари на аеродрому, писту, ограду и светлосну сигнализацију, па онда можемо и да уђемо у преговоре са свима, јер има и заинтересованих купаца из иностранства.
Љ.К.
